OPŠTEPRIHVAĆENI PRAVNI STANDARDI I PREDLOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU*

Prof. dr Stanko Bejatović

I. Opšteprihvaćeni pravni standardi i stanje našeg pozitivnog krivičnoprocesnog zakonodavstva

Jedno od pitanja o kojem se neizostavno mora voditi računa u radu na okončanju započete reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva jeste i pitanje opšteprihvaćenih pravnih standarda i stepena njihove implementacije u našem pozitivnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Razlozi neophodnosti postavljanja ovog pitanja leže pre svega u činjenici sve veće, i pored njene dinamičnosti, univerzalnosti nauke krivičnog procesnog prava i njen sve veći uticaj na zakonodavna rešenja konkretne zemlje bez obzira na njene nacionalne i druge specifičnosti. Usled ovog, danas više nego ikada ranije dolazi do sve većeg smanjenja razlika u krivičnoprocesnim zakonodavstvima pojedinih zemalja, odnosno danas više nego ikada pre pojedini krivičnoprocesni instituti, bez obzira iz kojih sistema (kontinentalnog ili anglosaksonskog) potiču, dobijaju sve više karakter univerzalnosti i kao takvi bivaju inkorporirani u najveći broj nacionalnih krivičnoprocesnih zakonodavstava. Četiri su ključne okolnosti koje utiču na ovakvo stanje današnje nauke ove grane prava odnosno ovakvih osobenosti krivičnoprocesnog zakonodavstva posmatrano uopšte koje se javlja kao rezultat, sasvim opravdanog, uticaja takvih obeležja savremene krivičnopravne nauke na isto. Prva okolnost leži u prirodi i težini kriminaliteta, a posebno njegovih najtežih oblika koji sve više dobijaju internacionalni karakter usled čega se javlja kao neminovnost i preduzimanje koordiniranih, usaglašenih, zajedničkih akcija na polju borbe protiv istog, i to ne samo na regionalnom već i na nivou društva kao celine. Već poodavno iza nas su vremena kada je borba protiv kriminaliteta a posebno njegovih najtežih oblika bila samo nacionalni problem. Već poodavno je postalo kristalno jasno da kriminalna politika jedne zemlje ne može bito ograničena kineskim zidom, pa čak ni onda kada je reč o sasvim različitim tipovima društva. O tome ubedljivo govori dosadašnji razvoj krivičnopravne nauke i određena njena dostignuća koja koristi savremeni civilizovani svet. I upravo može se reći da se u tome nalazi i kriminalno-politički smisao i opravdanost održavanja komunikacija i davanja informacija o stanju i dostignućima nauke krivičnog prava u pojedinim zemljama i na pojedinim regionima i kontinentima koje se ostvaruju na međunarodnom planu putem Ujedinjenih nacija, regionalnih međunarodnih organizacija i institucija. Zahvaljujujći ovome, i pored toga što postoje određene razlike koje su međusobno manje ili veće, a ponekad i suštinske, ipak se danas, posmatrano uopšte, može govoriti i o opštim tendencijama krivičnoprocesne nauke i o njihovom ogromnom uticaju na zakonska rešenja konkretnih zemalja nezavisno od toga o kakvom tipu društva se radi.

Druga okolnost od uticaja na konstatovanu osobenost današnje krivičnoprocesne, odnosno krivičnopravne nauke uopšte sadržana je u jakom i sasvim opravdanom uticaju nauka i naučnih saznanja u drugim oblastima koje se ubrzano razvijaju u poslednjim decenijama i pokazuju rezutate sa značajnim implikativnim mogućnostima i u krivičnom postupku. Ilustracije radi može se navesti snažan razvoj medicinskih i tehničkih nauka koje imaju veliki uticaj na nemali broj pitanja krivičnog procesnog prava posmatrano uopšte. Zatim, tu spadaju i mnogobrojna empirijska istraživanja u mnogim zemljama koja su dovela do nemalog broja novih saznanja po pitanjima vezanim za krivični postupak, kao i praktična iskustva pojedinih zemalja u vezi sa ovim vidom suprostavljanja kriminalitetu. Dalje, tu je i izmenjeni pristup slobodama i pravima ne samo okrivljenog i lica oštećenog krivičnim delom, već i drugih učesnika krivičnog postupka, kao jednom od najvećih vrednosti savremenog čovečanstva, vrednosti čijim se seizmografom, sasvim opravdano, smatra upravo krivično procesno pravo odnosno krivčnoprocesno zakonodavstvo kao njegov rezultat. Na kraju, ali ni u kom slučaju ne kao manje važno, jedna od veoma bitnih okolnosti od uticaja na rešenja nemalog broja pitanja krivičnog procesnog prava jeste i sve veća uloga i značaj međunarodnog krivičnog prava i međunarodnih pravosudnih institucija. Ilustracije radi dovoljno je navesti sve prisutniji stav o neposrednoj primeni međunarodnog prava i njegovom primatu nad nacionalnim zakonodavstvom.1

Iz prednje iznesenog jasno je da i pored toga što postoje određene razlike po pojedinim pitanjima krivičnog procesnog prava, istina kod nekih manje, a kod nekih veće, ipak može se konstatovati da, posmatrano uopšte, savremenu nauku krivičnog prava posmatrano sa aspekta njenog dela koji se zove Krivično procesno pravo, karakterišu pojedine osobenosti koje predstavljaju osnovne osobenosti njenog sadašnjeg stanja i osnovne tendencije u njenom budućem razvoju. Posmatrano sa toga aspekta čini se da se kao opšteprihvaćeni pravni standardi, odnosno kao osnovne tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava u oblasti krivičnoprocesnog zakonodavstva mogu označiti:

Prvo,     efikasniji krivični postupak s tim da to ne sme da ide na uštrb zakonitosti rešenja konkretne krivične stvari i ugrožavanja zagarantovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka;

Drugo,   jačanje sloboda i prava učesnika krivičnog postupka;

Treće,   ustanovljavanje posebnih krivičnih postupaka i posebnih organa za pojedine vrste kriminaliteta;

Četvrto, predviđanje novih procesnih metoda i sredstava u postupku rasvetljavanja pojedinih krivičnih dela;

Peto,    veća zaštita učesnika krivičnog postupka, a posebno interesa oštećenog lica;

Šesto,   efikasan sistem pravnih lekova;

Sedmo,  predviđanje pritvora samo kao izuzetne mere za obezbeđenje prisustva u krivičnom postupku;

Osmo,   jačanje međunarodnog krivičnog prava.

U vezi sa prednje iznesenim postavlja se, kao ključno, pitanje stepena implementacije prednje iznesenog u našem pozitivnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu, odnosno šta bi sve trebalo preduzeti da ono, u što je moguće većem stepenu, bude usaglašeno sa istim. Ceneći do sada izvršene analize po ovom pitanju i radove napisane povodom istog čini se da se sa velikim stepenom sigurnosti može zaključiti da je ne mali broj rešenja u ovom zakonodavstvu u skladu sa prednje iznesenim opšteprihvaćenim pravnim standardima, a time i u skladu sa tendencijama prisutnim u savremenoj nauci krivičnog prava uopšte.2 Međutim, kao celina krivičnoprocesno zakonodasvtvo Srbije još uvek nije na nivou željene normativne osnove posmatrano sa ovoga aspekta, a što se posebno odnosi na nemali broj izmena i dopuna izvršenih u istom nakon donošenja Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine (“Sl. list SRJ”, br. 70/2001). Ovo pre svega iz razloga što je ne mali broj ovih izmena i dopuna takav da zbog nepreciznosti određenog broja zakonskih normi i predviđanja izuzetno širokih i neodređenih uslova za primenu pojedinih krivičnoprocesnih mera i instituta dopušta proizvoljnost i samovolju u njihovoj praktičnoj primeni, a time i moguće zloupotrebe, a što ne bi smelo da bude obeležje zakonskih tekstova uopšte, a ponajmanje zakonskih tekstova ovog karaktera. Ovo prevashodno iz razloga što je upravo ovo zakonodavstvo seizmograf onoga što se danas, sasvim opravdano, smatra najvećom vrednošću savremenog čovečanstva, a to su slobode i prava čoveka i građanina uopšte. Ako se ovome doda i činjenica da Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine ne sadrži pojedina rešenja za koja se može reći da su skoro opšteprihvaćena u savremenoj nauci krivičnog prava onda ovakva jedna konstatacija dobija još više na svome značaju.3 Iz svih ovih razloga, a u cilju što potpunijeg usaglašavanja krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije sa savremenim tendencijama u nauci krivičnog prava, odnosno sa opšteprihvaćenim pravnim standardima posmatrano uopšte, u tekućoj - završnoj fazi rada na njegovoj reformi, a što bi prema sačinjenom tekstu Predloga Zakonika o krivičnom postupku trebalo da se okonča donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije4 bilo bi neophodno obratiti posebnu pažnju na sledeće grupe pitanja. To su:

Prvo,     stvaranje normativne osnove za još efikasniji krivični postupak s tim da to ne sme da ide na uštrb zakonitosti rešenja konkretne krivične stvari i ugrožavanja međunarodnim aktima i domaćim zakonodavstvom zagarantovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka. Jednom rečju, u realizaciji ovog zahteva mora se voditi računa o uspostavljanju normativne ravnoteže između zahteva za efikasnošću krivičnog postupka i zaštite ljudskih sloboda i prava;

Drugo,   što preciznije propisivanje zakonske norme, kao i uslova za primenu pojedinih procesnih metoda, sredstava i instituta, a što se posebno odnosi na one metode, sredstva i institute koji predstavljaju ili bi trebalo da predstavljaju novinu u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu a tiču se postupaka vezanih za najteže vrste kriminaliteta;

Treće,   pronalaženje mera i instrumenata koji će doprineti većoj zaštiti učesnika krivičnog postupka a posebno zaštiti interesa oštećenog lica;

Četvrto,        pronalaženje mehanizama putem kojih ćemo dobiti efiksan sistem pravnih lekova, i

Peto,     potpuno usaglašavanje krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije sa aktima međunarodnog krivičnog prava koja se tiču međunarodnih pravosudnih institucija ovog karaktera, sa novousvojenim Krivičnim zakonikom Republike Srbije i drugim nacionalnim zakonodavstvom.

Regulisanjem ovih kao i nekih drugih pitanja u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije u skladu sa tendencijama savremene nauke krivičnog prava, opšteprihvaćenim pravnim standardima i pozitivnim iskustvima u primeni savremenog komparativnog krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbija bi dobila ne samo moderno i savremeno krivičnoprocesno zakonodavstvo već i zakonodavstvo koje bi u celosti bilo usaglašeno sa opšteprihvaćenim pravnim standardima iz ove oblasti, a što, pored ostalog ima posebnu težinu u pravu u ovome vremenu. Ovo iz razloga što je takvo zakonodavstvo i jedan od krucijalnih uslova za naš punopravni prijem u društvo kojem težimo a to je Evropska Unija. S obzirom na ovo, postavlja se kao ključno pitanje: Da li je ovo ostvareno u ponuđenom tekstu Predloga Zakonika o krivičnom postupku? Odgovor na ovo pitanje može se dati jedino na osnovu pojedinačne analize svake od pet prednje iznesenih osnovnih tendencija. Međutim, pre takve jedne analize nužno je, u vezi sa izrađenim Predlogom Zakonika, još jednom skrenuti pažnju i na pitanje načina okončanja reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva, i pored toga što je stav autora teksta da to pitanje u našoj stručnoj javnosti i nije sporno. To je pitanje:

Novi Zakonik o krivičnom postupku ili Izmene i dopune važećeg teksta Zakonika?

Jedno od prvih pitanja koje se mora postaviti u radu na okončanju reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva Republike Srbije jeste i pitanje: Da li je neophodno ići na donošenje potpuno novog Zakonika o krivičnom postupku ili pak treba pribeći samo izmenama i dopunama važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku?

U davanju odgovora na ovo pitanje moraju se imati u vidu dve, čini se sasvim suprotne, karakteristike postojećeg stanja krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije. Prva se tiče kvaliteta njegovog sadržaja, a posebno sadržaja Zakonika o krivičnom postupku, koji je nema sumnje takav da ne zahteva intervencije takvog obima da bi to nametalo potrebu donošenja potpuno novog Zakonika o krivičnom postupku. Nasuprot. Zakonik o krivičnom postupku, zahvaljujući kvalitetu svog sadržaja, dosta dobro je primljen u praksi i stručnoj (domaćoj i inostranoj) javnosti. Na naučnostručnim skupovima organizovanim širom zemlje u ove četirti godine primene Zakonika njegova osnovna rešenja nisu dovođena pod znak pitanja. Isto tako ni sudska praksa nije ukazivala i ne ukazuje na neke veće probleme u primeni ovog Zakonika.5 Jednom rečju sa dosta tačnosti se može reći da Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine u osnovi zadovoljava i prtaktične potrebe i teoretske zahteve i da njegova radikalna reforma nije ni nužna ni potrebna.6 Ako se ovome doda i činjenica da se radi o zakonskom tekstu koji spada u kategoriju fundamentalnih zakona, zakona koji zbog svoje prirode zahteva stabilnost i odsustvo čestih promena, odnosno zakona koji treba menjati samo onda kada to nalažu ozbiljne i izuzetne kriminalno-političke prilike, onda ovakva jedna konstatacija još više dobija na značaju. Uz ovo, u vezi sa ovim pitanjem pažnju zaslužuju i još dve činjenice. Prvo, i manjim a kamoli radikalnim reformama ovakvog jednog zakonskog teksta mora da prethodi jedna studiozna analiza o primeni važećeg teksta Zakonika a nje na žalost nema. Drugo, u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu (ranijem i sadašnjem) nemamo primera da se tako jedna radikalna reforma njenog krivičnoprocesnog zakonodavstva odvijala za svega nekoliko meseci. Nasuprot. Rad na iole radikalnijoj reformi krivičnoprocesnog zakonodavstva traje godinama i uz maksimalno angažovanje većeg tima stručnjaka a ne retko i celih instituta. Međutim, sa druge strane postojeće stanje krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije karakteriše i jedna, čini se prilično negativna osobenost, a to su obimne izmene i dopune i bujanje sporednog krivičnoprocesnog zakondavstva, i to bez prethodno jasno utvrđene koncepcije o podeli materije koja treba da predstavlja sadržaj pojedinih zakonskih tekstova iz ove oblasti.7 Usled ovog, došli smo u takvu situaciju da se sporednim krivičnopprocesnim zakonodavstvom regulišu i ona pitanja koja bi po svojoj prirodi morala da predstavljaju isključivi predmet reguluisanja Zakonika o krivičnom postupku. Slučaj npr. sa Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala koji reguliše i pitanja postupka, što je smatramo potpuno neadekvatno.8 Ako se ovome doda takođe nesporna činjenica da postoje i ne male razlike u regulisanju važnih - suštinskih pitanja između Zakonika o krivičnom postupku, kao lex generalis-a i posebnih odredbi kao lex specialis-a (slučaj. npr. sa određenim aspektima problematike opšteg definisanja organizovanog kriminala), kao i brojne činjenice pravno-tehničke problematike,9 onda celokupan problem dobija posebno na svome značaju. Sa ovakvim stanjem krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije veoma je teško snalaziti se u njegovoj praktičnoj primeni i čini se da jedino ovi razlozi mogu da posluže kao argumenat donošenja novog Zakonika o krivičnom postupku, s tim što bi i u takvom zakonskom tekstu najveći broj rešenja iz sadašnjeg Zakonika morao da bude preuzet i od strane tog novog Zakonika uz istovremeno vođenje računa da to doprinese i smanjenju sporednog krivičnoprocesnog zakonodavstva, i to kako sa aspekta njegovog broja tako i sa aspekta sadržaja pojedinih od tih zakona. Međutim, ova nesporna negativnost može da se otkloni i na drugi, čini se prikladniji i adekvatniji način. Prvo putem izmena i dopuna Zakonika a potom putem donošenja njegovog prečišćenog teksta koji bi obuhvatio sve izmene i dopune.

II. Opšteprihvaćeni pravni standardi i Predlog Zakonika o krivičnom postupku

Kao što je to već istaknuto u prvom delu ovog teksta u radu na okončanju reforme bilo kojeg a time i našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva mora se voditi računa i o opšteprihvaćenim pravnim standardima iz ove oblasti. Neophodnost uzimanja u obzir ovih standarda i njihovog inkorporiranja u nacionalano krivičnoprocesno zakonodavstvo danas, iz prednje navedenih, opštepoznatih i nespornih razloga, dolazi mnogo više do izražaja nego što je to bio slučaj u bilo kojem ranijem periodu razvoja društva uopšte. S obzirom na ovo, prilikom rada na bilo kojem zakonskom tekstu iz ove oblasti a posebno prilikom rada na Zakoniku o krivičnom postupku kao njegovom glavnom i osnovnom reprezentantu prvo pitanje koje se postavlja u oceni kvaliteta njegovog sadržaja jeste pitanje njegove saglasnosti sa ovim standardima, a time i sa najnovijim tendencijama u savremenoj nauci krivičnog prava uopšte. Iz svih ovih razloga, sasvim opravdano moramo postaviti ovo pitanje i u odnosu na novosačinjeni tekst Predloga Zakonika o krivičnom postupku.10 Odgovor na ovako postavljeno pitanje moguće je dati samo na osnovu pojedinačne analize svakog od iznesenih opšteprihvaćenih pravnih standarda i odgovarajućih rešenja u Predlogu Zakonika, a što je predmet razmatranja u tekstu koji sledi.

1. Predlog Zakonika o krivičnom postupku i stvaranje normativne osnove za efikasniji krivični postupak

Jedan od zahteva koji treba da bude ostvaren okončanjem rada na reformi krivičnoprocesnog zakonodavstva Republike Srbije jeste i stvaranje normativne osnove za još efikasniji krivični postupak. Naime, i pored toga što je donošenjem Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine učinjen veliki korak napred u stvaranju normativne osnove za povećanje efikasnosti našeg krivičnog postupka11 ipak rešenjima koja su data u istom nisu iscrpljene sve mogućnosti za efiksasniji krivični postupak posmatrano sa aspekta zakonske norme. Rešenja u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu po ovom pitanju koja su dugi niz godina pokazala dobre rezultate kao i dosadašnja iskustva u sudskoj praksi uopšte govore da i u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu postoji još uvek određeni broj pitanja koja u najmanju ruku moraju da budu uzeta u obzir u radu na okončanju reforme sa zadatkom što potopunijeg ostvarivanja ovako postavljenog cilja.12 Među ovim pitanjima posebnu pažnju zaslužuju sledeća pitanja:

1. 1. Jedno od prvih pitanja koje u cilju stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka treba da bude uzeto u obzir u radu na okončanju reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva jeste i pitanje koncepta istrage koji je u našem pozitivnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu isključivo sudski.13 Neophodnost promene ovako datog koncepta istrage, i to sa ciljem prelaska sa sudskog na tužilački ili tužilačko-policijski javlja se iz više razloga, a među njima poseban značaj imaju sledeći:

Prvo, i pored toga što u našoj zemlji nije već dugi niz godina sprovedeno jedno dublje naučno istraživanje vezano za efikasnost ovog koncepta istrage ipak se moramo složiti sa činjenicom da sudski koncept istrage ne doprinosi željenoj efikasnosti krivičnog postupka kao celine14, a dobro je poznato i još više nesporno da je efikasno sprovedena istraga jedan od veoma bitnih faktora efikasnosti krivičnog postupka uopšte.15 Uz ovo, ovako koncipirana istraga je uglavnom kabinetska i u istoj je istražni sudija kao njen glavni akter prevashodno angažovan na prikupljanju ličnih dokaza, dok ostali dokazni materijal potiče iz prethodne aktivnosti organa unutrašnjih poslova.

Drugo, u sudskom konceptu istrage tužilac je poprilično pasivan i oslanja se uglavnom na ono što organi unutrašnjih poslova i istražni sudija prikupe i dostave mu, a što mora se priznati nije u skladu sa njegovom osnovnom funkcijom krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela. Uz to, pitanje je koliko je ovakav koncept istrage u saglasnosti i sa načelom legaliteta krivičnog gonjenja koje obavezuje javnog tužioca na pokretanje i vođenje krivičnog postupka kada su ispunjeni zakonski uslovi za to, kao i u skladu sa njegovom obavezom pružanja dokaza kojima dokazuje osnovanost svog optužnog akta. Ako se ovome doda i takođe nesporna činjenica da u ovakvom konceptu istrage odgovornost za njenu (ne)efikasnost može bez ikakvih problema da se prebacuje sa javnog tužioca na istražnog sudiju i organe unutrašnjih poslova i suprotno onda kritika ovakvog koncepta istrage još više dobija na svojoj objektivnosti.

Treće, jedna od bitnih odlika istrage, odnosno prethodnog ili pripremnog krivičnog postupka uopšte u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu jeste sve veće povećanje uloge javnog tužioca i policije, odnosno angažovanja policije uz nadzor i rukovođenje javnog tužioca i sve veće opadanje značaja sudije kao subjekta preduzimanja istražnih radnji. Šta više i zemlje koje se smatraju kolevkom sudskog koncepta istrage isti sve više napuštaju. Slučaj npr., sa Francuskom kao kolevkom ustanove istražnog sudije gde su ovlašćenja istražnog sudije značajno smanjena uvođenjem sudije za slobode i pritvor koji se nalazi hijerarhijski posmatrano iznad istražnog sudije i nadležan je za odlučivanje o zadržavanju, pritvoru, pretresanju, ulaženju u stan i oduzimanju predmeta, kao i o nekim pitanjima izvan krivičnog postupka.16 Jednom rečju tužilački, odnosno tužilačko policijski koncept istrage je dominantan u savremenom krivičnom procesnom pravu, i to kako u komparativnim nacionalnim krivičnoprocesnim zakonodavstvima tako i pred međunarodnim krivičnim sudovima.17

Četvrto, rezultati koji su postignuti u zemljama koje su u cilju povećanja efikasnosti istrage a time i efikasnosti krivičnog postupka kao celine upravo pribegle intervencijama ove vrste u svom krivičnoprocesnom zakonodavstvu u potpunosti govore u prilog opravdanosti ovakvih intervencija.18

Peto, u tužilačkom konceptu istrage izbegava se nepotrebno ponavljanje izvođenja dokaza koje npr. sada karakteriše naš krivični postupak. Tako npr. do saslušanja pretpostavljenog učinioca krivičnog dela (osumnjičenog i okrivljenog), posmatrano sa aspekta pozitivnog Zakonika o krivičnom postupku, može da dođe čak i tri puta (u pretkrivičnom postupku od strane organa unutrašnjih poslova, u istrazi i na glavnom pretresu).

Pored prednje iznesenog, u odlučivanju o promeni koncepta istrage treba voditi računa i o dve sledeće grupe okolnosti. Prva grupa se tiče razloga koji govore protiv a druga načela na kojima mora da se zasniva taj novi tužilački koncept istrage.

Što se tiče razloga koji govore protiv tužilačkog (tužilačko - policijskog) koncepta istrage oni samo na prvi pogled mogu staviti pod znak pitanja opravdanost ovakve jedne ideje. Tako npr. argumenat da koncept istrage u kojem se u svojstvu njenog aktivnog subjekta javljaju i organi untrašnjih pioslova znači “atak na međunarodnim aktima i domaćim zakonodavstvom zagarantovane slobode i prava građana ozakonjenjem organa unutrašnjih poslova kao aktivnog subjekta istrage, odnosno da se na taj način daje još jedna osnova za povećanje represivnosti policije” ne stoji. Ovo iz razloga što u iniciranom konceptu istrage o pitanjima vezanim za slobode i prava odlučuje sud a ne ni javni tužilac ni organ unutrašnjih poslova. Uz to, instrumente za efikasnu normativnu zaštitu zagaratovanih sloboda i prava okrivljenog i drugih subjekata u ovakvom konceptu istrage nalazimo u pozitivnim rešenjima ne malog broja komparativnih krivičnoprocesnih zakona u kojima je prisutan ovakav koncept istrage. Slučaj npr. sa nemačkim StPO19 gde je istraga kao pripremni stadijum krivičnog postupka stvaljena u nadležnost državnog tužioca koji može preduzimanje pojedinih a nekada i svih istražnih radnji prepustiti policiji, što u praksi obično i čini, s tim što ni jedan ni drugi organ nemaju pravo odlučivanja o pitanjima vezanim za ljudske slobode i prava. Određivanje mera procesne prinude i dozvoljavanje ograničavanja ljudskih sloboda i prava (npr. oduzimanje predmeta, pritvor i dr.) u isključivoj je nadležnosti suda. Slična rešenja po ovom pitanju su i u drugim krivičnoprocesnim zakonodavstvima sa ovakvim i ne samo sa ovakvim konceptom istrage.20 U kontekstu ovog prigovora pažnju zaslužuje i činjenaca da su danas ljudska prava u takvom stepenu internacionalizovana da ni od jednog državnog organa ne preti neotklonjiva a još manje nekontrolisana opasnost njihovog eventualnog kršenja. Danas kada odluke organa jedne države mogu da budu podložne kontroli Evropskog suda za ljudska prava zasigurno je da će se njeni nadležni organi odlučujući o ljudskim pravima i slobodama sa mnogo više pažnje i ozbiljnosti odnositi prema istim nego da mogućnosti te konterole nema. U skladu sa ovim poseban značaj ima i čin naše ratifikacije Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.21 Ili, prigovor da koncentracija funkcije istrage i funkcije krivičnog gonjenja u rukama tužioca utiče na njegovu objektivnost takođe ne može da bude argumenat protiv ovakvog koncepta istrage. Prigovor se otklanja na dva načina predviđena u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Prvo, jačanjem okrivljenikovog prava na odbranu22. Drugo, u sprovođenju istrage državni tužilac, a time i policija, je dužan da se stara kako o opterećujućim tako i o oslobađajućim okolnostima kao i o obezbeđenju dokaza za koje postoji opasnost da budu izgubljeni.

Što se tiče načela na kojima mora da bude zasnovan taj za naš novi - tužilački koncept istrage to su: jasno razgraničenje ovlašćenja i nadležnosti aktivnih subjekata istrage i na taj način isključenje mogućnosti samovolje i arbitrernosti nekog od njih; normativna osnova za efikasniji krivični postupak jer samo pod tim uslovom promena koncepta istrage ima opravdanja i puno poštovanje međunarodnim aktima i nacionalnim zakonodavstvom zagarantovanih sloboda i prava okrivljenog i drugih subjekata istrage.

Imajući u vidu prednje izneseno za pozdraviti je stav predlagača da se i u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu pređe sa sudskog na tužilački koncept istrage. Ovakav njegov stav je u skladu i sa stavovima koji su poslednjih godina uglavnom zastupani kako u našoj teoriji tako i u praksi.23 Međutim, u vezi sa predloženim rešenjima mora se postaviti pitanje: Da li su rešenja data u Predlogu Zakonika u saglasnosti sa prednje iznesenim ciljevima, a time i u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravnim standardima u o ovoj oblasti ? Naš je utisak da ne jer predložena rešenja imaju ne mali broj nedostataka i suštinske i pravnotehničke prirode. Među njima poseban značaj imaju sledeći:

Prvo, jedna od osnovnih karakteristika tužilačkog koncepta istrage jeste da mora tačno i precizno da se propiše kada, pod kojim uslovima i kod kojih dokaznih radnji kao aktivni subjekat njihovog preduzimanja može da se pojavi istražni sudija i organ unutrašnjih poslova. U tužilačkom konceptu istrage osnovna - glavna funkija istražnog sudije mora da bude odlučivanje o pitanjima vezanim za slobode i prava okrivljenog i drugih subjekata istrage. Preduzimanje pojedinih radnji dokazivanja od strane suda treba da bude samo izuzetna mogućnost, samo onda kada se opravdano pretpostavlja da se ta radnja neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili da bi njeno izvođenje bilo skopčano sa velikim teškoćama, a uz to neophodno je da je ona i veoma bitna za pravilno rešenje konkretne krivične stvari shvaćene u smislu donošenja sudske odluke o istoj.24 Propisivanje mogućnosti angažovanja istražnog suduje za preduzimanje bilo koje radnje dokazivanja, uključujući i pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta (čl. 271. stav 3. Predloga Zakonika), kao i davanje mogućnosti istražnom sudiji i da samoinicijativo preduzima pojedine radnje dokazivanja (slučaj npr. sa radnjom iz člana 271. stav 3. Predloga Zakonika) ne samo da nije u skladu sa ovakvim konceptom istrage već nije ni u funkciji efikasnosti krivičnog postupoka. U ovom konceptu istrage preduzimanje radnji dokazivanja od strane suda za potrebe donošenja određene odluke (podizanja odgovarajućeg optužnog akta) od strane javnog tužioca ne bi smelo da dođe u obzir. Jednom rečju, radnje dokazivanja koje se preduzimaju od strane suda u ovom postupku ne bi smele da budu u funkciji ostvarivanja zadatka istrage. Ako se ovome doda i činjenica da do angažovanja istražnog sudije može da dođe ne samo po zahtevu javnog tužioca već i po zahtevu oštećenog koji može da zahteva od istražnog sudije da sprovede određene (znači bilo koje) dokazne radnje, uzključujući tu i kompletnu istragu (čl. 270. st. 2. i čl. 284. st. 2. Predloga Zakoinika) i pored toga što on nije aktivni subjekat istrage, onda celokupan problem, posmatrano sa ovoga aspekta, dobija još više na svojoj aktelnosti.

Drugo, pored prednje iznesenog i iz drugih razloga ovako koncipirana istraga nije u funkciji efikasnosti krivičnog postupka, a što je jedan od osnovnih razloga neophodnosti promene sadašnjeg koncepta istrage. U istrazi treba da se preduzimaju samo one radnje koje su u funkciji ostvarivanja njenog zadatkla a ne i druge. Shodno ovome nema nikakvog opravdanja za npr. predviđanje mogućnosti saslušanja svedoka i osumnjičenog u prethodnoj istrazi od strane organa unutrašnjih poslova i istražnog sudije, niti pak angažovanja vanraspravnog veća u cilju praktične realizacije takve jedne radnje (član 258. Predloga Zakonika). Davanje tako formalnog karaktera prethodnoj istrazi nema opravdanja i nije u funkciji njene efikasnosti. Ili, propisivanje obaveze javnog tužioca da prisustvuje svakoj dokaznoj radnji koju sprovodi istražni sudija takođe nije u funkciji ostrvarivanja ovog cilja (član 278. stav 1. Predloga Zakonika). Ako se ovome doda nepreciznost i kontradiktornost u praktičnoj realizaciji ovakve obaveze javnog tužioca onda problem postaje još veći. Npr. lice čije je prisustvo obavezbno se poziva a ne samo obaveštava o vremenu i mestu preduzimanja određene radnje (član 278. stav 7. Predloga Zakonika). Ili, u stavu 8. ovog istog člana se kaže ako lice kome je upućeno obaveštenje o dokaznoj radnji (a to znači i javni tužilac) nije prisutno, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu, i pored toga što je u stavu 1. ovog člana predviđeno drugačije. Dalje, u članu 258. stav 1. Predloga Zakonika propisano je da se svedok u prehodnoj istrazi saslušava na način predviđen u članu 109. ali nigde nije propisano šta je sa drugim odredbama (a njih nije mali broj i uz to su veoma bitne) koje se odnose na svedoke. Da li se i one primenjuju ili ne u slučaju saslušanja svedoka u prethodnj istrazi? Ili, potpuno je nejasno kakva je razlika između priklupljanja obaveštenja od građana i saslušanja svedoka u prethodnoj istrazi (čl. 257. i 258. Predloga Zakonika). Ako se ovome doda i neosporan niz pravnotehničkih nedostataka u normiranju ove problematike onda problem postaje još veći.25

Treće, arhitektonika predviđenog istražnog postupka kao i krivičnog postupka uopšte je konfuzna i nejasna. Npr. posmatrano sa aspekta pojedinih odredaba i predhodna istraga čini sastavni deo krivičnog postupka, dok prema nekim drugim odredbama ni istraga nije deo sudskog postupka (vidi npr. član 22. tač. 1, 2 i 10. Predloga Zakonika). Drugo, karakter prethodne istrage zavistan je od načina posmatranja, što nema nikakvog oprvdanja. Naime, ako se ceni formalnopravno ona ne bi trebalo da ima procesni karakter. Radnje prethodne istrage trebalo bi da imaju u suštini neformalni, operativno-kriminalistički karakter. S obzirom na ovo, pitanje je da li one treba uopšte i da budu predmet regulisanja u ovom Zakoniku. Ovo tim pre što je to već urađeno Zakonom o policiji.26 Međutim, sa druge strane tj. suštinski posmatrano njen procesni karakter je mnogo izraženiji nego što je to slučaj sa sadašnjim pretkrivičnim postupkom. Čak šta više i dokazi pribavljeni u ovoj fazi postupka mogu poslužiti kao dokazi u budućem krivičnom postupku, i to kroz takođe neopravdano široko odstupanje od načela neposrednosti.27 U ovakvom konceptu istrage opravdanje ima za čitanje zapisnika iz prethodnog postupka na glavnom pretresu samo u slučaju ako se oni odnose na iskaze koji su dati pred sudijom a ne i čitanje zapisnika o saslušanju koje je obavio javni tužilac i policija. S ovim u vezi izuzetno je diskutabilna odredba člana 376. stav 1. Predloga Zakonika kojom je predviđeno da sud zasniva presudu kako na dokazima koji su neposredno izvedeni na glavnom pretresu tako i na onim koji su “sadržani u zapisnicima, odnosno drugim materijalima, koji su u skladu sa zakonikom, na glavnom pretresu pročitani, odnosno na odgovarajući način izvedeni”. Ako se ovome doda takođe nesporna činjenica da Predlog Zakonika predviđa i na ne malom broju drugih mesta i na ne mali broj drugih načina odstupanje od načela neposrednosti onda ovaj problem postaje još aktelniji.28

Četvrto, opravdano se može postaviti i pitanje sadržaja pojedinih odredaba Predloga Zakonika sa procesnim položajem nekih od subjekata istrage. Slučaj npr. sa stavom 2. člana 277. Predloga Zakonika gde je propisana obaveza branioca, oštećenog i njegovog punomoćnika da predlažu pribavaljanje određenih dokaza čim saznaju za njihovo postojanje, kao i mogućnost njihovog kažnjavanja u slučaju kršenja te dužnosti. U vezi sa ovom odredbom moraju se postaviti tri pitanja. Prvo, da li neko može da se kazni za nešto što može da bude samo njegovo pravo a ne i njegova obaveza? Drugo, da li je i kako moguće dokazati uopšte da je neko od ovih subjekata znao za postojanje određenog dokaza pa i pored toga nije predložio njegovo pribavljanje? Treće, da li istražni sudija može da bude organ izricanja disciplinskih kazni za određena činjenja ili nečinjenja u radnjama koje sam ne preduzima a koje uz to nisu ni krivičnoprocesne?

Peto, pored prednje iznesenih pod znak pitanja se mogu staviti i neke druge odredbe Predloga Zakonika vezana za prethodni istragu i istragu. Slučaj npr. sa neophodnošću pravljenja razlike izmeđi stalnog i privremenog duševnog obolenja i duševne poremećenosti i njihovog uticaja na status pokrenute istrage što nije slučaj sa Predlogom (vidi npr. član 283. stav 1. Predloga Zakonika). Ili, ako postoji, sasvim opravdana, mogućnost pribavljanja i onih dokaza u istrazi za koje se opravdano pretposatavlja da neće moći biti ponovljeni na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje na glavnom pretresu bilo nemoguće, odnosno znatno otežano (član 270. stav 2. Predloga Zakonika) postavlja se pitanje da li je s obzirom na to adekvatno poropisana svrha istrage (čl. 270. st. 1. Predloga Zakonika). Zatim, u stavu 5. člana 275. propisano je, između ostalog, da će istražni sudija doneti rešenje o ukidanju pritvora kada donese rešenje o odbacivanju rešenja javnog tužioca o sprovođenju istrage zbog toga što je našao da nema dokaza iz kojih proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo. Pitanje je kako je moglo doći do određivanja pritvora uopšte ako nije bilo takvih dokaza. Dalje, nepravljenje razlike između krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti i krivičnih dela za koja se goni po privatnoj tužbi kod donošenja odluke po žalbi na rešenje o sprovođenju istrage (član 275. stav 3. tačka 1. Predloga Zakonika). Potom, kakva je uloga suda kod nastavka istrage koja je prekinuta po njegovom rešenju ? Ili, čemu služi službena beleška javnog tužioca po okončanju istrage (član 287. stav 1)? Zatim, čemu rešenje o povlačenju rešenja o sprovođenju istrage (član 287. stav 3. Predloga Zakonika)? Tu je i pitanje: Na osnovu kojih kriterujma javni tužilac procenjuje koji je advokat sposoban da pruži odgovarajuću pravnu pomoć okrivljenom u krivičnoj stvari koja je predmet postupka (član 264. stav 7. u vezi sa članom 71. stav 5. Predloga Zakonika) i sl.

Na kraju u vezi sa predloženim konceptom istrage može se, čini se sa sigurnošću zaključiti, da prihvatanje rešenja u kojem se kao aktivni subjekti preduzimanja istražnih radnji javljaju javni tužilac, istražni sudija i organ unutrašnjih poslova i to bez striktnog propisivanja kada i pod kojim uslovima dolazi do angažovanja istražnog sudije i organa unutrašnjih poslova nema opravdanja. Isto tako prihvatanje tzv. “koncepta blaže forme tužilačke istrage” kako se ona naziva u obrazloženju Predloga Zakonika, a to suštinski znači istrage koja kao takva nije ni tužilačka ni sudska ne samo da nije u skladu sa rešenjima prisutnim u komparativnom krivičnom procesnom zakonodavstvu već nema ni opravdanja a nije ni u funkciji stvaranja normative osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka. Razlog koji se uzima kao argumenat u prilog neophodnosti prihvatanja ovakvog jednog koncepta istrage takođe nema opravdanja. Činjenica “da se u periodu neminovnog prilagođavanja javnog tužioca na svoju novu funkciju, kada se, bez obzira na očekivani nešto duži vocatio legis za novi ZKP, može očekivati da će javni tužilac češće angažovati istražnog sudiju u istrazi, odnosno zahtevati njegov angažman” ne može da bude opravdan argumenat za ovakav jedan koncept, što se inače navodi u obrazloženju Predloga Zakonika. U vezi sa ovim argumentom pažnju zaslužuje činjenica da je jedan od ozbiljnih i u ovome momentu savim opravdanih, ključnih prigovora protiv tužilačkog koncepta istrage upravo nepostojanje kadrovskih potencijala kako u redovima tužilaštva tako i u redovima policije i njihova neadekvatna materijalno-tehnička opremljenost.29 Međutim, ovaj nesporan problem se ne rešava na prednje iznesni način. Nasuprot, rešenje treba tražiti u predviđanju čistog tužilačkog koncepta istrage i istovremenom predviđanju jednog dužeg vocatio legisa (od 3-5 godina) od dana stupanja na snagu do dana početka primene odredaba o novom konceptu istrage, a u tom međuvremenu pribeći merama ispunjavanja ova dva ključna preduslova za uspešnu realizaciju takvog jednog koncepta istrage.

S obzirom na prednje izneseno čini se neophodnim da se još jednom kritički razmotre predložena rešenja u vezi sa ovom problematikom i da se ista usaglase sa prednje iznesenim načelima, a time i sa rešenjima prisutnim u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu, odnosno sa opšteprihvaćenim pravnim standardima u vezi sa ovom problematikom. Ukoliko bi se to učinilo zasigurno bi takva istraga bila kako u funkciji povećanja efikasnosti krivičnog postupka tako i u saglasnosti sa rešenjima koja su u skladu sa najnovijim tendencijama u savremenoj nauci krivično-procesnog prava, a time i u skladu sa rešenjima prisutnim u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. U protivnom, biće dosta problema u praktičnom funkcionisanju tako predloženog koncepta istrage.

1. 2. Jedno od pitanja koje spada, načelno posmatrano, u kategoriju rešenja koja su za pozdraviti u Predlogu Zakonika koji bi trebalo da bude u funkciji efikasnosti krivičnog postupka pod uslovom da je normirano u skladu sa prednje iznesenim jeste i sporazum o priznanju krivice. Kao što smo to isticali i našim ranijim radovima ozakonjenje ovog instituta se javlja opravdanim ne samo zato što je isti prisutan u ne malom broju komparativnih krivičnoprocesnih zakonodavstava već pre svega zbog toga što je u svojoj praktičnoj primeni pokazao relativno dobre rezultate i što kao takav predstavlja jedan od instrumenata pojednostavljenja i ubrzanja postupka, a time i jedan od instrumenata stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka uopšte. Ovo svakako, samo pod uslovom da on bude normiran na način koji je u funkciji ostvarivanja ovih ciljeva. S obzirom na ovo, postavlja se pitanje da li su predložena rešenja u funkciji ostvarivanja ovako postavljenih ciljeva. Čini da ne u celosti. Ilustracije radi navodimo četiri primera. Prvo, nije na odgovarajući način rešeno pitanje mogućnosti i osnova upotrebe pravnog leka u ovakvom jednom postupku. Rešenje predloženo u čl. 305. st. 1. tač. 4. Predloga Zakonika po kojem se stranke u slučaju sporazuma o priznanju krivice autimatski moraju odreći prava na žalbu nije adekvatno. Ovo iz razloga što takva jedna odredba znaći odricanje od prava na žalbu po svim osnovama, a ne samo po osnovama koje su obuhvaćenei sporazumom, što je u najmanju ruku dosta diskutabilno. Ili, st. 5. i 6. član 306. su kontradiktorni. U stavu 5. se kaže da “Sud o sporazumu o priznanju krivice odlučuje na ročištu, kome prisustvuju javni tužilac... “ Nasuprot ovom, u stavu 6. ovog istog člana stoji da to ipak ne mora da bude tako i u takvom slučaju se, tj. o neprisustvovanju javnog tužioca obaveštava viši javni tužilac. Treće, potpuno je nejasna i u suprotnosti sa drugim odredbama koje se tiču ovog instituta odredba stava 5. član 304. u kojoj se kaže da se “Okrivljeni i njegov branilac mogu u prigovoru protv optužnice pozvati na zaključeni sporazum o priznanju krivice”. Četvrto, nije na odgovarajući način rešeno ni pitanje uloge oštećenog lica u postupku pregovaranja o priznavanju krivice, a što bi moralo da se uradi.30

U kontekstu ovog instituta pažnju zaslužuje još jedna predložena novina u Predlogu Zakonika. Reč je o postupku posredovanja radi postizanja poravnjanja između okrivljenog i oštećeneg (čl. 475-478. Predloga Zakonika). Ne ulazeći u komentar pojedinih od ovih odredaba mada bi se i tu moglo dosta toga da kaže naše je mišljenje da nema nikakvog opravdanja za predviđanje ovakvog jednog postupka. Ovo ne samo iz razloga što on nije u skladu sa prirodom krivičnih dela, već prevashodno iz razloga što se cilj koji se želi postići istim postiže odlaganjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca u smislu odredbe člana 268. Predloga Zakonika.31

1. 3. Slično postupku posredovanja radi postizanja priznanja između okrivljenog i oštećenog čini se da nema nikakvih opravdanih razloga ni za ozakonjenjem još jednog (trećeg) postupka za izricanje krivičnih sankcija pre glavnog pretresa. Reč je o ubrzanom postupku (čl. 469-474. Predloga Zakonika). Ne samo da je ovaj postupak nepotreban već je nepotreban i drugi postupak ove vrste. Reč je o postupku za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije. I umesto da se, kao što smo se još ranije zalagali, išlo na ukidanje ovog postupka, predlaže se uvođenje još jednog sličnog. Eventualnim ozakonjenjem ovog postupka ne bi se postiglo ništa što se već ne može postići adekvatnom primenom prvonavedenog i čini se jedino opravdanog postupka izricanja krivičnih sankcija bez glavnog pretresa. Jedino što je trebalo u ovom postupku menjati jeste proširenje mogućnosti kažnjavanja bez glavnog pretresa na sva krivična dela iz nadležnosti sudije pojedinca.32 Ako se prednje iznesenom doda i takođe nesporna člinjenica da ima dosta kontradiktornosti i u predloženom normiranju ovog postupka kao u ostalom i normiranju postupka za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije33 onda izneseni prigovor još više dobija na značaju.

Na kraju u vezi sa ovim postupkom dodajmo i to da s obzirom na njegovu arhitektoniku nije uopšte jasno u čemu se ogleda njegovo ubrzanje u odnosu na postupak koji treba da zameni. S obzirom na sve ovo opravdano se može pretpostaviti da bi i ovaj postupak, kao što je to slučaj i sa postupkom za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije ostao samo mrtvo slovo na papiru, a za tako nečim nema nikakve potrebe. Zakonik treba da sadrži samo ono što je životno i kriminalno-politički opravdano a što po našem mišljenju nije slučaj sa ovako predloženim postupkom.

1. 4. Ceneći obrazloženje Predloga Zakonika odredba člana 205. stav 3. istog treba da doprinese efikasnosti krivičnog postupka. Ovo iz razloga što se istom stvara mogućnost potpunog prepuštanja zapisničaru da sam, tj. bez glasnog diktiranja lica koje radnju preduzima, sastavlja zapisnik. Imajući u vidu sadržinu zapisnika (član 206. Predloga Zakonika) nesporno je da je za njegovo sastavljanje u duhu Zakonika potreban ne samo visok stepen pismenosti već i pravno znanje, koje sasvim normalno ne mogu da imaju zapisničari usled čega zapisničar nije u mogućnosti da sastavlja isti na zakonom propisani način. Uz to, ako se imaju u vidu i predviđeni mehanizmi kotrole tako sastavljenog zapisnika (član 208. stav 1. Predloga Zakonika) onda je nesporno da sve to skupa ne samo da nije u funkciji efikasnosti već je u funkciji neefikasnosti krivičnog postupka i to kako sa aspekta kvaliteta njegovog sadržaja tako i sa aspekta vremena njegovog definitivnog sastavljanja. S obzirom na značaj zapisnika kao posebne isprave u krivičnom postupku ovako nešto ne bi smelo da se predvidi.

2. Predlog Zakonika o krivičnom postupku i veća zaštita učesnika krivičnog postupka

Jedno od pitanja čije rešavanje u Predlogu Zakonika, posmatrano načelno, treba pozdraviti jesu pitanja vezana za procesnu zaštitu svedoka. Način rešavanja ovih pitanja u velikom stepenu je u saglasnosti sa našim ranijim zalaganjima u vezi sa ovom problematikom.34 Međutim, i u regulisanju ove problematike prisutni su određeni nedostaci i nedorečenosti koje bi bilo nužno otkloniti. Tako npr. u predloženom tekstu nije rešeno pitanje funklcionalne nadležnosti za donošenje odluke o dodeli statusa zaštićenog svedoka. Zatim, nije jasno u kojoj fazi postupka može da se stekne ovaj status. Ili, u članu 119. stav 6. Predloga se kaže “Okrivljenom i njegovom braniocu se u postupku mora dati mogućnost da ospore opravdanost mere iz člana 117. stav 3. ovog zakonika”. Pitanje je: Kako, na koji način? Ako ovakva jedna formulacija znači putem žalbe koja bi se ulagala po opštim odredbama Zakonika (a što izgleda jedino logično) zašto to nije izričito propisano. Na kraju u prilog dokaza nepreciznosti i nedorečenosti i ovih odredaba navodimo član 122. Predloga Zakonika. U istom je propisano da se “Odredbe članova 117. do 121. shodno primenjuju i na osumnjičenog, okrivljenog i oštećenog koji je istovremeno i svedok u krivičnom postupku”. Iz ovakve sadržine ove odredbe proizilazi da osumnjičeni i okrivljeni mogu da budu istovremeno ne samo zaštićeni svedoci već i svedoci uopšte, a što je nespojivo.

3. Predlog Zakonika o krivičnom postupku i slobode i prava učesnika krivičnog postupka

3. 1. Kao što je to već istaknuto u normiranju mera kojima se stvara normativna osnova za povećanje efikasnosti krivičnog postupka mora se voditi računa o tome da to ne ide na uštrb međunarodnim aktima i domaćim zakonodavstvom zagarntovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka. Ovo ne samo zbog toga što je članom 9. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (“Sl. list SCG”, br. 1/2003) propisano da se dostignuti nivo sloboda i prava ne može smanjivati već i zbog toga što je ne mali broj rešenja u našem pozitivnom zakonodavstvu već u skladu sa rešenjima predviđenim u međunarodnim aktima koje je prihvatila naša država. Ako se ovome doda i takođe nesporna činjenica da shodno članu 10. Ustavne povelje državne zajednice “Ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica” onda ovakav jedan zahtev još više dobija na svome značaju. Pored ovog, još iz dva veoma bitna razloga mora se voditi računa o ovakvom jednom stavu. Oni su sadržani prvo u opštim tendecijama današnje krivičnopravne nauke uopšte, kojih se moramo pridržavati kako u normiranju ove problematike tako i u izradi Zakonika kao celine. Drugo, nakon prihvatanja Evropske konvecncije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pravo je svakog građanina da, pod određenim uslovima, zaštitu svojih prava zatraži i pred Evropskim sudom za ljudska prava, što se posebno mora imati u vidu i u radu na ovom zakonskom tekstu s obzirom na predmet njegovog regulisanja. Imajući sve ovo u vidu i ovde se mora postaviti pitanje: Da li je i u kolikoj meri ispoštovan i ovaj zahtev u izradi Predloga Zakonika? Odgovor i na ovo pitanje je sličan odgovoru na prethodno postavljena pitanja. Više je predloženih rešenja koja ilustruju ovakvu jednu konstataciju. Tako npr. članom 72. stav 1. Predloga Zakonika pogoršano je pravo siromašnog okrivljenog na branioca. Prema istom, pooštren je uslov za postavljanje branioca siromašnom okrivljenom sa tri na pet godina. Ovakvo jedno rešenje nije u skladu sa prednje označenim članom 9. Ustavne povelje kojim je predviđeno da se dostignuti nivo sloboda i prava ne može smanjivati. Uz to, pitanje je koliko je ovakvo rešenje i u skladu i sa evropskim standardima budući da isti ne predviđaju nikakva ograničenja po pitanju težine krivičnog dela kao jednog od uslova za postavljanje branioca siromašnom okrivljenom. Ili, postavlja se pitanje saglasnosti rešenja prema kojem je isključena mogućnost ulaganja žalbe protiv prvostepene presude, odnosno obaveznog odricanja od prava na žalbu sa odredbama koje garantuju pravo na žalbu protiv prvostepenih sudskih odluka uopšte.35 Zatim, pitanje je koliko je u skladu sa određenim ljudskim pravima učesnika krivičnog postupka uopšte i ne mali broj predloženih odredaba o, čini se preteranoj, upotrebi interneta i drugih tehničkih sredstava u krivičnom postupku. Slučaj npr. sa isticanjem poziva, sudskih odluka i dr. na sudskom sajtu (član 194. stav 3. Predloga), pozivanjem učesnika postupka određenim tehničkim načinima - SMS porukama (član 200. stav 2. Predloga Zakonika) i sl. Dalje, sa aspekta opšteprihvaćenih pravnih standarda i opštepriznatih prava pojedinih učesnika krivičnog popstupka diskutabilne su i odredbe kojima se predviđa obaveza okrivljenog, branioca, oštećenog i njegovog punomoćnika predlaganja dokaza čim za njih saznaju kao i mogućnost njihovog kažnjavanja zbog neispunjenje takve jedne obaveze (član 277. st. 2. i 3. Predloga Zakonika i član 344. st. 2. i 3. Predloga, član 405. stav 2. Predloga Zakonika). Ili, posmatrano sa aspekta njegovog procesnog položaja u krivičnom postupku uopšte izuzetno je diskutabilna i odredba čl. 388. st. 4. Predloga Zakonika kojom je predviđeno da je “ Javni tužilac dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu”. Dalje, odredbom člana 390. stav Predloga Zakonika na osnovu koje sud automatski žalbu odbacuje ako ona ne sadrži podatke predviđene u stavu 1. ovog člana, položaj okrivljenog se u ne malom stepenu pogoršava, pa je namestu pitanje njene saglasnosti sa prednje navedenim članom Ustavne povljelje o nemogućnosti smanjivanja dostignutog nivoa sloboda i prava. Slično je i sa odrebom stava 3. ovog člana kojom se propisuje kada sud ne razmatra u žalbi predložene nove činjenice i nove dokaze. Uz ovo, pitanje je koliko je ovakva jedna odredba u saglasnosti i sa načelom utvrđivanja materijalne istine u krivičnom postupku.

3. 2. Prema članu 42. stav 2. Predloga Zakonika u slučaju “Ako se traži izuzeće samo predsednika suda, ili predsednika suda i sudije ili sudije porotnika, odluku o izuzeću donosi zamenik predsednika suda. “Imajući u vidu zadatak ustanove izuzeća odlučivanje o istom može da bude samo u funkcinalnoj naležnosti organa koji ni na koji način nije u potčinjenom položaju u odnosu na lice čije se izuzeće traži. Da li je to u ovome slučaju ispoštovano nije potrebno posebno dokazivati. Isto tako nema potrebe dokazivati i nesaglasnost ovakvog jednog predloga sa opšteprihvaćenim pravnim standardima po ovom pitanju. Ovome dodajmo i to da ovo nije jedina odredba vezana za problematiku izuzeća koja se sa puno opravdanja može staviti pod znak pitanja. Tako npr. u članu 39. tačka 3. Predloga Zakonika razlozima za obavezno izuzeće sudije ili sudije porotnika dodaje se i “kumstvo sudije sa okrivljenim ili oštećenim, odnosno tužiocem i drugim subjektima”. Razlog za ovakvo nešto, po mišljenju predlagača, je sadržan u činjenici da “kumstvo u Srbiji ima tradicionalno veliki značaj”. Tradicionalno veliki značaj kumstva nije sporan, ali, postoje i neki drugi odnosi između navedenih subjekata koji u takođe velikom stepenu mogu da izazovu sumnju u nepristrasnost sudije odnosno sudije porotnika, pa se oni, sasvim opravdano, pojedinačno ne navode. Nema nikakve potrebe da se pojedinačno navode svi mogući slučajevi izuzeća. U ostalom oni su obuhvaćeni u tački 7. člana 39. Predloga Zakonika.36

3. 3. Jedna od značajnijih novina koju donosi Predlog Zakonika jeste i poprilično široka upotreba tehničkih sredstava u krivičnom, i ne samo u krivičnom postupku. Tako npr. u članu 255. stav 3. Predloga Zakonika predviđeno je da “sprovođenje pojedinih radnji policija može da zabeleži i uređajem za zvučno i video snimanje. “ Ili, u članu 258. stav 5. Predloga Zakonika propisana je obaveza beleženja celog toka saslušanja svedoka od strane policije, kojem nije prisustvovao javni tužilac, uređajem za zvučno i video snimanje”. Zatim, članom 97. stav 2. Predloga Zakonika predviđa mogućnost zvučnog i video snimanja toka suočavanja okrivljenog sa drugim licima, odnosno, članom 98. stav 2. Predloga Zakonika uvodi kao pravilo, a ne samo kao mogućnost, zvučno i video snimanje toka prepoznavanja predmeta od strane okrivljenog lica. Dalje, u članu 168. stav 9. Predloga Zakonika predviđena je mogućnost primene “mere elektronskog nadzora okrivljenog u cilju kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena. “ Ili, u članu 194. stav 3. Predloga Zakonika predviđena je mogućnost isticanja poziva, odluke ili žalbe na sudskom sajtu. Ovome nabrajanju dodajmo i odredbu člana 200. Predloga Zakonika koja šta više predviđa i mogućnost pozivanja učesnika u postupku i SMS porukama. Ceneći tekst obrazloženja Predloga Zakonika ovakve jedne mere su kako u funkciji efikasnosti krivičnog postupka tako i u funkciji povećane zaštite sloboda i prava lica prema kojima se primenjuju. Da li je to tako? Naše je mišljenje da ne. Odnosno, da postoje brojni razlozi koji govore protiv opravdanosti ovakvih rešenja. Među njima posebno se ističu sledeći: Prvo, nije tačno da praktična realizacija ovakvih jednih mera “nije skupo rešenje... zbog toga što je svakim danom tehnika sve jevtinija i jeftinija”. I ako se pođe od ove činjenice kao tačne, a ona je relativno posebna u situacijama kada još uvek mnoge naše ustanove koje deluju na polju borbe protiv kriminaliteta nemaju ni kompjutersku opremu, kamere nisu jedino što treba obezbediti za pravilnu primenu ovih mera. Šta je sa osobljem koje treba da rukuje sa tom tehnikom, kao i sa drugim troškovima koji prate praktičnu realizaciju tih mera (prepisivanje, snimanje, čuvanje materijala i sl.) Drugo, čemu ovako široka primena ovih mera. Zašto npr. snimati postupak suočenja ili prepoznavanja predmeta i lica od strane okrivljenog? Zašto primena elektronskog nadzora radi kontrole poštovanja ograničenja koja su okrivljeniom određena. Zar ne bi bilo mnogo korisnije, efikasnije i u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravnim stadnardima po ovim pitanjima predvideti mere za adekvatniju primenu jemstva u krivičnom postupku?37 Treće, opravdano se može postaviti i pitanje koliko su neke od ovih mera u saglasnosti sa opšteprihvaćenim pravima čoveka na njegov fizički i psihički integritet i ljudsko dostojanstvo (što se posebno odnosi na meru elektronskog nadzora). Četvrto, pitanje načina kontrole praktične realizacije nekih od ovih mera, a što se posebno mora imati u vidu kod onih mera koje mogu da dovedu do značajnih posledica u odnosu na lice prema kojem su primenjene u slučaju da ono ne postupi po istim (slučaj pre svega sa pozivanjem učesnika krivičnog postuopka SMS porukama) i sl. Jednom rečju, naše je mišljenje da sa primenom tehnike u krivičnom postupku ne treba preterivati. Primena tehnike u krivičnom postupku treba da bude kako u skladu sa prirodom tog postupka tako i sa ekonomskim mogućnostima konkretne države kao i u skladu sa opštepriznatim pravima čoveka na njegov psihički i fizički integritet i ljudsko dostojanstvo.

3. 4. Kao što je to već istaknuto u normiranju mera kojima se stvara normativna osnova za povećanje efikasnosti krivičnog postupka mora se voditi računa o tome da to ne ide na uštrb međunarodnim aktima i domaćim zakonodavstvom zagaratnovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka. Ovo ne samo zbog toga što je članom 9. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propisano da se dostignuti nivo sloboda i prava ne može smanjivati već i zbog toga što je ne mali broj rešenja u našem pozitivnom zakonodavstvu već u skladu sa rešenjima predviđenim u međunarodnim aktima koje je prihvatila naša država. Ako se ovome doda i takođe nesporna činjenca da shodno članu 10. Ustavne povelje državne zajednice međunarodno pravo ima primat nad nacionalnim zakonodavstvom onda ovakav jedan zahtev još više dobija na svome značaju. Pored ovog, još iz dva veoma bitna razloga mora se voditi računa o ovakvom jednom stavu. Oni su sadržani prvo u opštim tendecijama današnje krivičnopravne nauke uopšte kojih se moramo pridržavati kako u normiranju ove problematike tako i u izradi Zakonika kao celine. Drugo, nakon prihvatanja Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pravo je svakog građanina da, pod određenim uslovima, zaštitu svojih prava potraži i pred Evropskim sudom za ljudska prava, što se posebno mora imati u vidu u radu na ovom zakonskom tekstu s obzirom na predmet njegovog regulisanja. Imajući sve ovo u vidu i ovde se mora postaviti pitanje: Da li je i u kolikoj meri ispoštovan i ovaj zahtev u izradi Predloga Zakonika? Odgovor i na ovo pitanje je sličan odgovoru na prethodno postavljena pitanja. Više je predloženih rešenja koja ilustruju ovakvu jednu konstataciju. Tako npr. članom 72. stav 1. Predloga Zakonika pogoršano je pravo siromašnog okrivljenog na branioca. Prema istom, pooštren je uslov za postavljanje branioca siromašnom okrivljenom sa tri na pet godina. Ovakvo jedno rešenje nije u skladu sa članom 9. Ustavne povelje kojim je predviđeno da se dostignuti nivo sloboda i prava ne može smanjivati. Uz to, pitanje je koliko je ovakvo rešenje u skladu i sa evropskim standardima budući da isti ne predviđaju nikakva ograničenja po pitanju težine krivičnog dela kao jednog od uslova za postavljanje branioca siromašnom okrivljenom. Ili, postavlja se pitanje saglasnosti rešenja prema kojem je isključena mogućnost ulaganja žalbe protiv prvostepene presude, odnosno obaveznog odricanja od prava na žalbu sa odredbama koje garantuju pravo na žalbu protiv prvostepenih sudskih odluka uopšte.38 Zatim, pitanje je koliko je u skladu sa određenim ljudskim pravima učesnika krivičnog postupka uopšte i ne mali broj predloženih odredaba o, čini se preteranoj, upotrebi interneta i drugih tehničkih sredstava u krivičnom postupku. Slučaj npr. sa isticanjem poziva, sudskih odluka i dr. na sudskom sajtu (član 194. stav 3. Predloga), pozivanje učesnika postupka određenim tehničkim načinima - SMS porukama (član 200. stav 2. Predloga Zakonika...) i sl. Dalje, sa aspekta opšteprihvaćenih pravnih standarda i opštepriznatih prava pojedinih učesnika krivičnog popstupka diskutabilne su i odredbe kojima se predviđa obaveza okrivljenog, branioca, oštećenog i njegovog punomoćnika predlaganja dokaza čim za njih saznaju kao i mogućnost njihovog kažnjavanja zbog neispunjenje takve jedne obaveze (član 277. st. 2 i 3. Predloga Zakonika i član 344. st. 2. i 3. Predloga Zakonika). Ili, posmatrano sa aspekta njegovog procesnog položaja u krivičnom postupku uopšte izuzetno je diskutabilna i odredba člana 388. stav 4. Predloga Zakonika kojom je predviđeno da je “Javni tužilac dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu”. Dalje, odredbom člana 390. stav 2. Predloga Zakonika na osnovu koje sud automatski žalbu odbacuje ako ona ne sadrži podatke predviđene u stavu 1. ovog člana položaj okrivljenog se u ne malom stepenu pogoršava, pa je na mestu pitanje njene saglasnosti sa već citiranim članom 9. Ustavne povelje. Slično je i sa odrebom stava 3. ovog člana kojom se propisuje kada sud ne razmatra u žalbi predložene nove činjenice i nove dokaze. Uz ovo, pitanje je koliko je ovakva jedna odredba u saglasnosti i sa načelom utvrđivanja materijalne istine u krivičnom postupku.

4. Međunarodna pravna akta, nacionalno zakonodavstvo i Predlog Zakonika o krivičnom postupku

Jedan od zadataka koji bi morao da bude ostvaren okončanjem rada na reformi krivičnoprocesnog zakonodavstva Republike Srbije koja prema predlagaču treba da se ostvari donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku jeste i njegovo potpuno usaglašavanje sa međunarodnim pravnim aktima koji su u međuvremenu prihvaćeni od strane naše države, a što se pre svega odnosi na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je u međuvremenu ratifikovana i od strane naše zemlje39 kao i njegovo usaglašavanje sa novim Krivičnim zakonikom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 85/05, 88/05 i 107/05) i drugim nacionalnim zakonodavstvom donesenim posle Usvajanja Zakonika o krivičnom postupku 2001. godine. (Slučaj npr. sa Ustavnom poveljom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima). Nije mali broj pitanja koje bi u cilju ostvarivanja ovog zadataka trebalo razraditi u tom novom tekstu Zakonika o krivičnom postupku. Tako npr. posmatrano samo sa aspekta njegovog usaglašavanja sa novim Krivičnim zakonikom postoji ne mali broj pitanja koja moraju da pretrpe izmene u odnosu na sada važeća rešenja u ZKP. Među njima posebnu pažnju zaslužuju pitanja koja se javljaju kao posledica novog definisanja krivičnog dela, definisanja produženog krivičnog dela, izvršenih promena kod mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, prihvatanja rehabilitacije umesto brisanja osude, uslovnog otpusta kao sudske ustanove i javnog objavljivanja presude kao mere bezbednosti.40 Detaljnom analizom Predloga Zakonika može se zaključiti da ni ovaj zadatak nije ostvaren u potrebnom obimu. Kao ilustaraciju ovakve konstatacije navodimo samo nekoliko primera. Tako. npr. u članu 20. Predloga Zakonika dat je pojam krivičnog dela koji nije u skladu sa njegovim pojmom iz člana 22. Krivičnog zakonika Republike Srbije. U vezi sa ovim dovoljno je istaći samo činjenicu da se odredbama procesnog zakona ne može da menja pojam određen Krivčnim zakonikom. Uz to, za tako nečim nema ni neke realne potrebe. Dalje, i pored toga što u ZKP nije moguće propisivanje pojavnih oblika krivičnih dela, to se u Predlogu Zakonika ipak čini. (Slučaj npr. sa krivičnim delom serijskog silovanja iz člana 146. stav 1. tačka 4. Predloga Zakonika). A ako se ovome doda i potpuna nepreciznost tako previđenih pojavnih oblika onda problem postaje još veći. Ili, Predlog Zakonika, odnosno njegovo poglavlje XXXIV, počevši od naziva pa do pojedinačnih rešenja, nije usaglašen ni sa Odredbama Krivičnog Zakonika koje se odnose na rehabilitaciju, umesto brisanja osude i sl. Prednje iznesenom dodajmo i činjenicu da odredba člana 550. Predloga Zakonika nije u skladu sa novousvojenim Zakonom o rehabilitaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 33/06) budući da i dalje isključuje mogućnost ponavljanja krivičnog postupka i naknade štete zbog neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode licima koja su osuđena pre 1. januara 1954. godine, odnosno njihovim naslednicima. Donošenjem Zakona o rehabilitaciji odredba člana 573. sadašnjeg ZKP ne može biti preuzeta u novi Zakonik. Kao takva ona mora biti izostavljena.

5. Pravna tehnika i Predlog Zakonika o krivičnom postupku

Prednje iznesenom treba dodati i izuzetno veliki broj kontradiktornosti, nejasnoća, nespretnih formulacija, višestrukih ponavljanja jednog te istog i drugih pravnotehničkih nedostataka teksta ponuđenog Predloga Zakonika (slučaj npr. sa čl. 5, 62, 64, 74, 118, 121, 298, 376, 380, 408, 413, 430 i dr.

6. Ostale odredbe Predloga Zakonika i opšteprihvaćeni pravni standardi

Pored prednje iznesenih izuzetno je diskutabilan i ne mali broj drugih odredaba iz Predloga Zakonika, i to kako zbog svoje sadržine tako i zbog brojnih pravnotehničkih nedostataka. Među odredbama ovog karaktera, zbog ograničenog obima rada, navodimo samo sledeće:

6. 1. Jedna od značajnijih osobenosti Predloga Zakonika data je u njegovom čl. 3. i prema istom predviđene su sankcije za fizička i pravna lica za kršenje pretpostavke nevinosti. Naime, prema st. 3 - 5. ovog člana istražni sudija, odnosno predsednik suda (u zavisnosti od faze postupka) su dužni da po službenoj dužnosti ili na predlog određenih učesnika postupka licu koje krši pretpostavku nevinosti izreknu javnu opomenu koja se objavljuje u sredstvima javnog informisanja, odnosno novčanu kaznu koja se višestruko uvećava za svaki novi prekršaj, i to zafizička lica od 150.000 do 450.000 dinara a za pravna lica od 1.500.000 do 4.500.000 dinara. Ovako predložene odredbe su višestruko sporne. Npr. nije jasno o kakvoj vrsti kaznenog dela se radi, a u zavisnosti od odgovora na to pitanje mora da bude zavisna i visina propisane novčane kazne što sada nije slučaj. Ili, sporna je i funkcionalna nadležnost za izricanje ovih kazni, i to posebno za predsednika suda kao nesudskog organa. Zatim, nedopustivo je izostavljanje postupka izricanja ovih kazni, kao i funkcionalna nadležnost za odlučivanje o eventualnim žalbama protiv rešenja o kažnjavanju. Isto tako, mora se postaviti i pitanje mogućnosti izricanja ovako predviđenih sankcija izvan krivičnog postupka i prema licima koja sa krivičnim postupkom nisu npr. ni u kakvoj vezi i sl.

6. 2. Među odredbama o javnom tužiocu koje sasvim opravdano podležu kritici su i član 228. stav 1. i član 388. stav 4. Predloga Zakonika. Članom 228. stav 1. Predloga Zakonika po pitanju snošenja troškova u krivičnom postupku javni tužilac je izjednačen sa privatnim tužiocem i oštećenim kao tužiocem. Naime, ovom odedbom je predviđeno da u slučaju obustave krivičnog postupka, donošenja oslobađajuće ili odbijajuće presude kod krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti troškovi postupka padaju na teret buđetskih sredstava javnog tužioca. Opravdanje za tako nešto, po stavu predlagača, je činjenica da se u takvom slučaju “radi o neuspešnosti njegovog tužbenog zahteva”. Ovakva jedna odredba je neprihvatljiva iz više razloga. Prvo, nije u skladu sa procesnim položajem javnog tužioca koa posebnog, i po nizu svojih osobenosti izuzetno specifičnog državnog organa. Drugo, javni tužilac nema svojih posebnih budžetskih sredstava. Treće, ovakva jedna odredba i kada ne bi bilo prednje navedenih smetnji, bi, nema sumnje, negativno uticala na praktičnu realizaciju osnovne funcije javnog tužioca, a to je krivično gonjenje učinilaca krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Članom 388. stav 4. Predloga Zakonika propisana je obaveza javnog tužioca da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu. Pored njegove nepreciznosti predlog je neprihvatljiv i zbog svoje nesaglasnosti kako sa nekim od nespornih dužnosti javnog tužioca tako i sa ciljem i načinom njegovog postupanja u krivičnom postupku uopšte. Podsećanja radi ističemo opšte poznate i nesporne činjenice a to su da je, pored ostalog, dužnost javnog tužioca i zaštita zakonitosti i objektivno postupanje a cilj njegovog delovanja u krivičnom postupku postizanje zakonite a ne po svaku cenu presude na štetu okrivljenog lica. U ostalom, kao posledica ovog predviđena je, sasvim opravdano, i mogućnost javnog tužioca da uloži pravni lek i u korist okrivljenog lica (član 388. stav 3. Predloga Zakonika). Na kraju, ali ne kao još i jedino, istaknimo i činjenicu da ovako nešto nije u skladu ni sa jednim od osnovnih osobenosti krivičnoprocesne stranke uopšte u vezi sa pravnim lekom, a to je da ona ima pravo ali ne i obavezu ulaganja pravnog leka.

6. 3. Jedno od osnovnih načela krivično procesnog prava jeste i načelo neposrednosti. S obzirom na njegov značaj u krivičnom postupku uopšte, odstupanja od njega moraju da budu samo izuzetna.41 Međutim, za razliku od ovog opšteprihvaćenog pravnog standarda Predlog Zakonika pravi, na raznorazne načine, neopravdan broj odstupanja od ovog načela. Tako npr. članom 376. stav 1. Predloga Zakonika na nedopustivo drugačiji način reguliše pitanje dokaza na kojima se zasniva presuda. Naime za razliku od člana 352. stav 1. važećeg Zakonika o krivičnom postupku koji propisuje da “Sud zasniva presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu”, član 376. stav 1. Predloga Zakonika ovome dodaje “ili su sadržani u zapisnicima, odnosno drugim materijalima, koji su u skladu sa ovim zakonikom, na glavnom pretresu pročitani, odnosno na odgovarajući način izneseni”. Shodno ovome jasno je da Predlog dozvoljava mogućnost zasnivanja presude i na bilo kojim dokazima koje su npr. u istrazi pribavili javni tužilac i organi unutrašnjih pooslova, što nema opravdanja. Problem postaje još veći ako se konstatuje da ovo nije jedino, po nama, neopravdano odstupanje od načela neposrednosti. Slično je npr. i sa članom 355. stav 6. Predloga Zakonika.42

III. Opšta ocena Predloga Zakonika o krivičnom postupku

(Umesto zaključka)

Predlog ZKP koji je od strane Vlade Republike Srbije 14. aprila 2006. godine upućen Narodnoj skupštini na razmatranje sadrži veliki broj rešenja koja u najmanju ruku ne mogu da izdrže ni najblažu kritiku struke. Duboko smo uvereni da su ona kao takva posledica, pre svega, do sada nezabeležene brzine u radu na izradi ovakvog jednog zakonskog teksta. Iz ovih razloga bilo bi više nego neophodno da se sačinjeni tekst Predloga Zakonika još jednom stručnokritički razmotri i da u postupku njegove izrade i usvajanja budu ispoštovani svi oni zahtevi koji se postavljaju u radu na izdradi i manje značajnijih zakonskih tekstova. Ako se to ne bi desilo, ako bi Predloženi tekst dobio snagu Zakona onda bi u formalnopravnom smislu on značio kraj reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva Republike Srbije započete donošenjem Zakonika iz 2001. godine a suštinski bi predstavljao Zakonik koji sa samim danom svog donošenja, a što znači i pre njegovog stupanja na pravnu snagu, nameće neminovan početak rada na njegovoj reformi, na njegovim brojnim izmenama ili možda čak i na neophodnosti donošenja potpuno novog i tada stvarno nužnog Zakonika o krivičnom postupku. Za tako nešto, moramo se složiti, nema nijednog opravdanog razloga.

______________________________

*   I pored toga što je u međuvremenu, od predaje rukopisa do njegovog ulaska u štampu, usvojen i objavljen novi Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 46/06), autor u celosti ostaje pri napisanom tekstu. Ovo iz razloga što se usvojeni tekst Zakonika suštinski ne razlikuje od njegovog Predloga na osnovu koga je pisan ovaj tekst.

1 Slučaj. npr. sa našom zemljom gde je izričito propisano da “Ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica”, odnosno da “Odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji važe na teritoriji Srbije i Crne Gore neposredno se primenjuju”. (Čl. 10. i čl. 16. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, “Sl. list SCG”, br. 1/2003).

2 O tome vidi: Nove tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava i naše krivično zakonodavstvo, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srbije i Crne Gore, Beograd, 2005. god., str. 41-85, i 365-609;

3 Vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Nove tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava i neka pitanja našeg procesnog krivičnog zakonodavstva, Zbornik “Nove tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava i naše krivično zakonodavstvo”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srbije i Crne Gore, Beograd, 2005. god., str. 41-85.

4 Predlog Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije utvrdila je Vlada Republike Srbije i isti 14. aprila 2006. god. dostavila Narodnoj skupštini

5   O tome vidi: Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i krivično zakonodavstvo Srbije i Crne Gore, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srbije i Crne Gore, Beograd, 2005. god.

6   Prof. dr Đorđe Lazin, Pravci razvoja Zakonika o krivičnom postupku, zbor. “Primena novog krivičnog zakonodavstva Srbije”, Udruženje za krivično pravo Srbije, Beograd, 2006. god., str. 170.

7   Važeći tekst Zakonika do sada je četiri puta menjan. Prva promena usledila je 19. decembra 2002. godine (“Sl. list SRJ”, bre. 68/2002), druga 28. maja 2004. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 58/2004) i dve 2005. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005 i 115/2005).

8  Prof. dr Milan Škulić, Nacrt Zakona o državnim organima u postupku za krivična dela organizovanog kriminala, Zbornik “Novo krivično zakonodavstvo Srbije”, Udruženje za krivično pravo Srbije, Beograd, 2005. god. , str. 239-250.

9  Vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Nove tendencije..., str. 46

10 Reč je o Predlogu Zakonika koji je Vlada Republike Srbije dostavila Narodnoj skupštini 14. aprila 2006. godine

11 O tome vidi: Prof. dr Stanko Bejatović - Prof. dr Drago Radulović, Zakonik o krivičnom postupku SR Jugoslavije, Kultura, 2002. god.; Osnovne karakteristike Predloga Zakonika o krivičnom postupku SR Jugoslavije, zbor. “Osnovne karakteristike Predloga novog jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 2000. god., str. 101-193.

12 Vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Osnovne karakteristike krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije i poželjni pravci njegovg budućeg brazvoja, Pravni informator Beograd, br. 7-8/2005., str, 50-67.

13 Vidi: Obrazloženje Predloga Zakonika o krivičnom postupku; Savezno ministarstvo pravde, Beograd, 2001. god.

14 Tako npr. prema zvaničnim statističkim podacima kod nas istraga u preko 15% slučajeva traje duže od jedne godine (Vidi: Bilten Republičkog zavoda za statistiku Srbije za 2005. god. ).

15 Vidi: Efikasnost krivičnog postupka i njen uticaj na suzbijanje kriminaliteta, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. god., str. 155-215.

16 Dr Goran Ilić, Položaj i uloga policije u pretkrivičnom i prethodnom krivičnom postupku u francuskom krivičnom procesnom pravu, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak, VŠUP, Beograd, 2005. god.

17 Vidi: Prof. dr Milan Škulić, Međunarodni krivični sud, Dosije, Beograd, 2005. god.

18 Slučaj npr. sa nemačkim krivičnoprocesnim zakonodavstvom (Vidi: Lowe-Rosenberg, Die Strafprocessordnung und das Gerihtsverfasunggesetz, Groskomentar, 23. Auflage, Zweiter Band, Berlin, 1988., par. 160-169.

19 BGBL. S. 253 i BGBL IS 475.

20 Vidi: Dr Goran Ilić, Pojam, zadatak, subjekti i radnje prethodnog krivičnog postupka, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak, VŠUP, Beograd, 2005. god.

21 Ratifikovana od strane naše zemlje 2003. god. (“Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 9/2003).

22 Tako npr. u nemačkom StPO s ovim ciljem uvedeno je pravo branioca da prisustvuje ispitivanju okrivljenog od strane državnog tužioca (par. 163a st. 3. u vezi sa par. 168. st. 1. StPO). Ili, zapisnici o saslušanju svedoka i veštaka od strane državnog tužioca i policije bez prisustva branioca, zbog načela nerposrednosti, ne smeju se čitati na glavnom pretrtesu (par. 251. st. 1 i 2. StPO).

23 O ovome vidi: Grubač-Beljanski, Nove ustanove i nova rešenja Zakonika o krivičnom postupku SRJ, “Sl. glasnik”, Beograd, 2002. god.; Prof. dr Stanko Bejatović, Neophodnost intervencija u Zakoniku o krivičnom postupku Republike Srbije, Srpsko udruženje za krivično pravo; Beograd, 2004. god., str. 48.; Prof. dr Stanko Bejatović, Nove tendencije u savremenoj nauci krivičnog prava i naše krivično zakonodavsto, Pravni informator, br. 11/2005, str. 76-77.

24 Vidi npr. rešenja u nemačkom StPO; Prof. dr Stanko Bejatović, Položaj i uloga policije u pretkrivičnom i prethodnom krivičnom postupku u nemačkom krivičnom procesnom zakonodavstvu, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postuoak, VŠUP, Beograd, 2005. god., str., 265-290.

25 Vidi npr. čl. 273. Predloga Zakonika.

26 “Sl. glasnik RS”, br. 101/05

27 U vezi sa ovakvim načinom regulisanja ove problematike opravdano se može postaviti i pitanje njene saglasnosti sa pojedinim odredbama Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (vidi npr. član 6. stav 3. tačka d. Konvencije).

28 Vidi npr. član 355. stav 6. Predloga Zakonika.

29 O ovome vidi: Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak, VŠUP, Beograd, 2005. god.

32 O ovome vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Mere za povećanje efikasnosti i pojednostavljenje krivičnog postupka, Osnovne karakteristike Predloga novog jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva, Udruženje za krivično pravo i i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 2000. god. , str. 145-155.

30 O tome vidi: Bejatović, Nove tendencije u savremenoj nauci..., str. 57.

31 U vezi sa ovom odredbm za pozdraviti je izostavljanje saglasnosti suda kao jednog od, po važećem ZKP - čl. 236. st. 1., obaveznih preduslova mogućnosti odlaganja krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca.

33 O tome vidi: Bejatović, Nove tendencije... str. 56.

34 Vidi: Bejatović, Nove tendencije... str. 56-57

35 Uporedi npr. čl. 163. st. 3. i čl. 305. st. 1. tač. 4. Predloga Zakonika sa čl. 22. i 124. Ustava Srbije i čl. 18. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima)

36 Ovo nije jedina odredba ovakvog karaktera. Sličan pristup je prisutan i kod nekih drugih predloženih odredaba. Slučaj npr. sa čl. 100. Predloga Zakonika u kojem je sasvim nepotrebno posebano istaknut samo jedan slučaj lažnog priznanja (“odnosno ako postoji osnovana sumnja da je priznanje dato radi prikrivanja drugih učinilaca ili drugih krivičnih dela”.

37 O tome vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Nove tendencije..., str. 47.

38 Uporedi npr. čl. 163. st. 3. i čl. 305. st. 1. tač. 4. Predloga Zakonika sa čl. 22. i 124. Ustava Srbije i čl. 18. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima)

39 Vidi: Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i krivično zakonodavstvo Srbije i Crne Gore, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srtbije i Crne Gore, Beograd, 2005. god.

40 Opširnije o tome vidi: Prof. dr Momčilo Grubač, Usaglašavanje Zakonika o krivičnom postupku sa novim Krivičnim zakonikom - još jedan neobavljen posao, Revija za kriminologiju i krivično pravo, br,. 1/2006. str. 29-43.

41 O tome vidi: Lutz Mezer-Gossner, Strafprozessordnung, 46. Auflage, Verlag C. H. Beck, Munchen, 2003., seit. 591.; Dr Vojislav Đurđić, Osnovna načela jugoslovenskog krivičnog procesnog prava i slobode i prava čoveka i građanina, Jugoslovensko krivično zakonodavstvo i slobode i prava čoveka i građanina, Udruženje za krivično pravi i kriminologiju Jugoslavije, Berograd, 2001. god., str. 168.; dr Đorđe Lazin, Osnovna načela (opšte odredbe i njihova konkretna razrada) u Zakoniku o krivičnom postupku, Praktična primena novog jugoslovenskog Zakonika o krivičnom postupku, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beopgrad, 2002. god., str. 175.

42 U vezi sa ovim izuzetcima vidi član 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.