SREDSTVA INFORMISANJA I KRIMINALITET

Mr Sretko Janković
sudija Vrhovnog vojnog suda

Uvod

Život savremenog čoveka teško bi se mogao zamisliti bez sredstava javnog informisanja. Danas, više nego ikada, ljudima su na raspolaganju mnogobrojna sredstva informisanja, počev od štampanih medija, pa do elektronskih medija, među kojima sve veći značaj ima Internet. S druge strane, kriminalitet je deo naše svakodnevnice, pa je stoga i predmet interesovanja sredstava informisanja. Pažnju sredstava informisanja posebno zaokupljaju teški oblici kriminaliteta, a to ukazuju brojni primeri u svetu i kod nas. Tako npr. u živi interesovanja medija u svetu su bili teroristički napadi u SAD, druge terorističke akcije u Rusiji, Španiji i na Bliskom Istoku, masovna ubistva, otmice, i dr., dok kod nas možemo navesti: ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije i hapšenje pripadnika tzv. “Zemunskog klana”, hapšenje generala Perišića osumnjičenog za špijunažu, suđenje za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, ubistvo ministra odbrane i visokih funkcionera policije, i dr.

Kada se govori o odnosu sredstva javnog informisanja i kriminaliteta, nameće se nekoliko interesantnih pitanja. Ovde ćemo razmotriti dva pitanja, za koja smatramo da zaslužuju najviše pažnje. Pre svega, ukazaćemo na značaj sredstva informisanja u informisanju javnosti o kriminalu, te aktivnostima državnih organa zaduženih za njegovo suzbijanje. Zatim, razmotrićemo i pitanje da li informisanje o kriminalu može nekada ugroziti prava i slobode građana, posebno okrivljenog i oštećenog, i negativno uticati na rad državnih organa koji se bave otkrivanjem kriminala i njegovih učinilaca, te ometati rad sudova pred kojima se vode postupci.

Kada se govori o odnosu sredstava informisanja i kriminaliteta pojavljuju se i druga pitanja, kao npr. da li neka sredstva informisanja, odnosno pojedini sadržaji u njima (npr. televiziji i filmu) mogu delovati kao kriminogeni faktor kod mlađe populacije, zatim ubistva novinara i nasilje prema njima, krivična dela koja se mogu učiniti putem sredstava informisanja, krivična i druga odgovornost novinara, i dr., ali ih ovde nećemo razmatrati.

Uloga sredstava informisanja u informisanju javnosti o kriminalitetu

Kriminalitet, a naročito teški oblici kriminaliteta, uvek je zaokupljao pažnju javnosti. “Već stotinama godina vesti o kriminalitetu fasciniraju stanovništvo... Kod naroda postoji velika potreba za pričama o kriminalitetu, jer su one zabavne i razbijaju jednoličnost i dosadu svakodnevnice. Masovni mediji rado izlaze u susret ovoj potrebi, jer se do priča o kriminalitetu dolazi lako i jeftino,...”1. Mnoga književna dela (npr. Šekspira, Tolstoja, Dostojevskog, Zole, Remarka i dr.) imala su za temu kriminalitet, odnosno zločin. Slično je i sa velikim brojem filmskih ostvarenja. Širenjem masovnih medija stvaraju se sve veće mogućnosti za informisanje javnosti o kriminalitetu. Danas je teško pronaći neki dnevni list koji jedan deo prostora ne posvećuje ovoj temi u obliku “crne hronike” i slično, a mnoge televizije, pored vesti o kriminalu u informativnim emisijama, imaju i specijalne emisije o kriminalu.

“Ljudsko interesovanje za zločin, zločinca, tamnu stranu ljudske prirode gotovo je nepresušno, a izveštaje o zločinima i sudskim procesima protiv zločinaca su onaj deo štampe koji se vrlo pomno prati i iščitava, više i pažljivije nego bilo šta drugo, sa izuzetkom možda još samo sportske rubrike”2 .

Informišući javnost o kriminalitetu sredstva javnog informisanja u značajnoj meri utiču na formiranje stavova javnog mnjenja o ovoj negativnoj društvenoj pojavi, te razvijanje pozitivne predstave o naporima nadležnih organa usmerenih ka suzbijanju kriminaliteta3. Zbog toga je i njihov zadatak “objektivno informisanje o kriminalnom fenomenu”4, a njihova važna uloga je i to “da prenose informacije koje bi davala određena stručna tela i organi (policija npr.) u pogledu načina zaštite građana od određenih krivičnih dela”5 .

Da bi mogli javnost informisati o kriminalitetu, sredstva informisanja moraju imati slobodan pristup informacijama. U vezi s tim, treba istaći da je slobodan pristup informacijama normativno “... regulisan i zajamčen najznačajnijim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, kao što su Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (v. član 19.), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (v. član 19. tačka 2. i 3.), Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (v. član 10) i slično”6 , a i kod nas se uskoro očekuje donošenje posebnog zakona u toj oblasti.

Do informacija o kriminalitetu sredstva informisanja dolaze na različite načine. Pre svega, to su zvanične informacije dobijene od policije, tužilaštava i sudova. Ovi organi, kao i drugi državni organi, “imaju obavezu da informacije o svom radu učine dostupnim za javnost i to pod jednakim uslovima za sve novinare i sva javna glasila” (član 10. Zakona o javnom informisanju Republike Srbije, “Službeni glasnik Republike Srbije” br. 43/03). Sličnu odredbu sadrži i Zakon o medijima Republike Crne Gore (“Službeni list Republike Crne Gore” br. 51/02 i 62/02), a njime je propisano : “Informacije kojima raspolažu zakonodavna, izvršna i sudska vlast... dostupne su javnosti, u skladu sa posebnim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama”(član 4. stav 3).

U poslednje vreme informacije o svom radu pomenuti državni organi sve češće saopštavaju preko lica određenih za informisanje javnosti (portparola). Ovo će uskoro verovatno biti i obavezan način informisanja javnosti, jer prema modelu budućeg Zakona o slobodnom dostupu informacijama, “svaki nosilac vlasti dužan je da odredi službenika za informisanje, dakle, lice zaduženo za kontakte sa javnošću...”7 .

U nedostatku zvaničnih informacija novinari do informacija često dolaze “iz izvora bliskih pravosuđu”, “iz izvora bliskih Palati pravde”, i slično, od okrivljenih i njihovih branilaca, oštećenih, i dr., a takve informacije često su nepotpune i nepouzdane. Iako dužnost novinarske pažnje nalaže da se pre objavljivanja, prema objektivnim mogućnostima, proveri istinitost u informaciji, “...javna glasila, sklona senzacijama i ekskluzivnosti, ne posvećuju uvek potrebnu pažnju prethodnoj proveri, pa objavljuju neistinite i nepotpune informacije”8 . Uostalom, dužnost provere informacije je propisana i zakonom: “Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost” (član 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju Republike Srbije).

Želeći da privuku pažnju čitalaca, štampani mediji svojim izveštajima o kriminalu daju “bombaste” naslove, gde se često koriste izrazi: “masakr”, “skandalozno”, “monstruozno”, “nečuveno” i slično. Tako npr. “Glas javnosti” od 16.11.1998. godine, pod naslovom “Masakr na svadbi” izveštava o trostrukom ubistvu na svadbi u Boru, dok list “Svet” od 01.02.1999. godine sadrži sledeći naslov “Ubio suprugu-pas i mačka počeli da razvlače leš!”. Nekada sam naslov nema nikakvu direktnu vezu sa kriminalnim događajem o kojem se piše, što se vidi iz sledeća dva primera. Tako list “Svet” od 18.01.1999. godine piše o početku suđenja dvojici osumnjičenih za ubistvo studentkinje iz Rume, a naslov članka je: “Tačno je, doneo sam sa ratišta jedno odsečeno ljudsko uvo!”. Dnevni list “Blic” od 03.-04.10.1998. godine piše o nastavku suđenja za ubistvo dva i ranjavanje jednog lica pod naslovom: “Sekao uši i pravio ogrlice”. U ovom tekstu se navodi iskaz jednog svedoka, koji je rekao da se drugi svedok (koji je prekjuče svedočio) “... posle dolaska sa ratišta hvalio kako je tamo činio zverstva, da je ljudima sekao uši i od njih pravio ogrlice”.

Vrhunac neprihvatljivog izveštavanja o kriminalitetu predstavlja slučaj jedne televizijske stanice u SAD, koja je u novembru 1997. godine prikazala snimak eutanazije. Naime, radilo se o snimku davanja smrtonosne injekcije neizlečivom bolesniku, koju je dao doktor Džek Kevorkijan (pobornik “ubistva iz milosrđa”) a sam je i napravio snimak tog čina. O ovome su pisala i naša sredstva informisanja. Drugi, sličan primer je iz 2004. godine, kada je arapska televizija “Al Džazira”, prikazala snimak odsecanja glave jednom američkom državljaninu u Iraku. Interesantno je da je ovaj sajt na Inetrnetu bio najposećeniji.

Senzacionalistički način informisanja, bar sa stanovišta sredstva informisanja, donekle je razumljiv zbog tržišnih uslova poslovanja i težnje za što većim tiražem. Međutim, treba imati u vidu da “... preterani senzacionalizam i stvaranje “zasićenosti brutalnim scenama”, dovode do dve vrste reakcija; s jedne strane, korisnici masovnih medija se praktično navikavaju na nasilje, što realno prouzrokuje opasnost da se nasilničko ponašanje, potpuno spontano, prihvati kao uobičajena tehnika ljudskih odnosa, čime se ili potire normalna reakcija osuđivanja, ili podstiče snažna želja za osvetom, s druge strane, kod građana se pojavljuje osećaj nesigurnosti, koji je delimično odraz realnosti, ali u velikoj meri podstican senzacionalističkim informisanjem, koji ponekad i bezazlenije vidove delikvencije predstavlja posebno opasnim, ili prostorno udaljenije kriminalne akte, prezentira kao da se “odvijaju pred vratima svakog od nas”9 .

Informisanje o kriminalitetu i stavovi javnog mnjenja utiču jedno na drugo, a mediji nekada mogu da proizvedu tzv. “talase kriminaliteta”. Jedan takav slučaj desio se u Njujorku 1976. godine, kada su tri lista “New York Times”, “New York Daily News” i “New York Post” i pet lokalnih televizijskih stanica izveštavali o porastu nasilničkog kriminaliteta protiv starih ljudi, iako je broj tih krivičnih dela, prema statistikama policije, bio u padu10 .

Pravilno informisanje o kriminalitetu može izvršiti značajan preventivni uticaj kroz formiranja stavova javnog mnjenja kojima se osuđuju, posebno teški oblici kriminaliteta. S druge strane, “... posebno su opasni novinarski izveštaji i emisije sredstava masovnog informisanja u kojima se zločin, nasilje i kriminalci, prikazuju sa simpatijama, ili čak uz herojski prizvuk”11.

Kada je u pitanju terorizam, sredstva javnog informisanja imaju dve vrlo važne funkcije. Prvo, “da objektivno, pravovremeno i kompleksno informiraju javnost o akcijama i namjerama, društvenim uzrocima i suštini terorizma, informirajući o tome odmjereno i odgovorno (jer mnogi teroristi vrše svoje akcije upravo radi dobijanja publiciteta)”, i drugo, “svojim ukupnim angažiranjem i načinom obavještavanja... treba da utiču na razumevanje uzroka i ciljeva terorizma, osudu i pokretanje svih snaga društva na borbu protiv toga zla”12 .

Sredstva informisanja i rad
organa zaduŽenih sa suzbijanje kriminaliteta

Informišući javnost o kriminalitetu sredstva informisanja obaveštavaju javnost i o radu organa zaduženih sa suzbijanje kriminaliteta (policija, tužilaštva, sudovi), te krivičnim postupcima koji se vode pred sudovima. Tako na primer Zakon o medijima Republike Crne Gore, u odredbi člana 25. stav 1. propisuje: “Mediji i novinari su dužni da objektivno i tačno izveštavaju o sudskim postupcima”.

Iako je javno informisanje slobodno, moguća su i određena ograničenja, a sredstva javnog informisanja moraju poštovati određena načela sadržana u međunarodnim i domaćim propisima. Pre svega, sredstva informisanja moraju poštovati prezumpciju nevinosti okrivljenog, odnosno lica protiv koga se vodi krivični postupak. Suština ove prezumpcije je da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne dokaže pravnosnažnom presudom nadležnog suda. Prezumpciju nevinosti propisuju: odredba člana 11. stav 1. Opšte deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine, odredba člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odredba člana 19. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama Državne zajednice Srbije i Crne Gore, odredba člana 23. stav 3. Ustava Republike Srbije, odredba člana 25. stav 3. Ustava Republike Crne Gore, odredba člana 3. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te odredba člana 3. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Republike Crne Gore. Osim što određuje prezumpciju nevinosti, Zakonik o krivičnom postupku u članu 3. stav 2. propisuje: “Državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i načelo sudske nezavisnosti”. Međutim, iako je prezumpcija nevinosti garantovana mnogim propisima, u sredstvima informisanja ona se možda i najviše ne poštuje. Tako se lice za koje postoje “osnovi sumnje” ili “osnovana sumnja” da je učinilo krivično delo, unapred proglašava ubicom, zločincem, razbojnikom, lopovom, švercerom, i dr., iako postupak nije pravnosnažno okončan, a nekada se ovakve kvalifikacije iznose i pre nego što je krivični postupak pokrenut. U listu “Večernje novosti” od 22.04.1998. godine, u tekstu pod naslovom “Taksistu tukli do smrti”, u nadnaslovu je navedeno “Ubicama M.Ž. 14 i 9 godina zatvora”, iako presuda još nije pravnosnažna. I u listu “Blic” od 03-04.10.1998. godine, u članku “Ubicama travara 33 godine zatvora”, optuženi se nazivaju ubicama iako presuda još nije postala pravnosnažna. U članku “Ubicu uhvatila vojna policija”, list “Politika” od 24.04.1997. godine okrivljenog naziva ubicom iako je tek pokrenuta istraga. Dakle, “uprkos prezmupciji nevinosti, okrivljeni se u javnosti predstavlja kao gotov krivac i pre nego što to bude utvrđeno presudom, a ta se predstava teško briše iz javne svesti i pored oslobađajuće presude koja može biti doneta na kraju postupka”13 .

Kad izveštavaju o radu državnih organa zaduženih za suzbijanje kriminaliteta, sredstva javnog informisanja mogu svojim pisanjem otežati rad ovih organa, posebno u fazi pretkrivičnog postupka i istrage. “Objavljivanje neproverenih informacija može da nanese ogromnu štetu procesu razjašnjavanja krivičnog dela, a naročito su teške posledice nekritičkog pristupa novinara nekom krivičnom događaju, te tumačenju njegovih uzroka na jednostran i neobjektivan način, što se ponekad ispoljava i kroz omogućavanje direktno zainteresovanim licima (kao što su žrtva, oštećeni, ili okrivljeni i njegov branilac, itd.), da iznose samo i isključivo *svoju istinu* (sopstvenu verziju događaja), čak i onda kada to nije u saglasnosti sa minimumom objektivnosti i nepristrasnosti”14.

U novinskim izveštajima se ponekad iznose podaci koji mogu ometati rad državnih organa (npr. da učinilac još nije uhvaćen, prerano objavljivanje imena svedoka, oštećenog i slično). “Potpuna i nekontrolisana javnost, naročito u početnim fazama postupka, prerano otkriva materijal istrage i taktiku organa gonjenja, omogućuje učiniocima krivičnih dela da se kriju, uništavaju ili podešavaju dokaze i skreću istragu na pogrešan put, podstiče na lažno optuživanje i samooptuživanje, utiče na kvalitet iskaza svedoka koji više ne znaju šta su opazili a šta naknadno čuli i pročitali, i stvara uslove za razna nedopuštena uticanja na sud od strane javnog mnjenja, koje je često formirano i tendenciozno”15. U vezi sa tim, M. Grubač ukazuje na primer iz lista “Politika” od 18.02.1970. godine, gde je objavljena sledeća vest: “Organi unutrašnjih poslova su počeli večeras u Novom Sadu jednu iznenadnu i efikasnu akciju koja će trajati nedelju dana. Cilj je da se pohvataju razni preprodavci švercovane robe, kartaroši, kockari, podvodači i prostitutke”. Autor ističe da posle ovog izveštaja, u kome je otkriveno mesto, vreme i cilj policijske akcije, ona više nije bila ni iznenadna, ni efikasna.

U pojedinim izveštajima o krivičnom postupku uočava se nepoznavanje osnovnih instituta krivičnog prava, krivičnog postupka, kao npr. šta je nadležnost pojedinih državnih organa zaduženih za suzbijanje kriminaliteta, razlika između nužne odbrane i krajnje nužde, koje su mogućnosti za ublažavanje kazni, kako se vrši odmeravanje kazne za krivična dela u sticaju i produženo krivično delo, i slično. Tako se nekada navodi “policija sprovodi istragu”, ili “tužilaštvo vodi istragu” i slično.

Kada je u pitanju informisanje o glavnom pretresu, situacija je nešto drugačija, s obzirom da je u ovoj fazi postupka javnost više zastupljena. Naime, prema odredbi člana 291. Zakonika o krivičnom postupku, glavni pretres je javan i na njemu mogu prisustvovati punoletna lica, što znači i novinari. Javnost glavnog pretresa može izuzetno biti isključena, za jedan deo ili ceo glavni pretres “ako je to potrebno radi čuvanja tajni, čuvanja javnog reda, zaštite morala, zaštite interesa maloletnika, zaštite ličnog i porodičnog života okrivljenog ili oštećenog” (član 292. ZKP).

U nekim slučajevima, kada se javnost obaveštava o glavnom pretresu, koji treba da počne ili koji je u toku, sredstva informisanja “podgrevaju atmosferu”, ističu veliku zainteresovanost javnosti, često prejudicirajući kako će se glavni pretres okončati i slično, što može imati negativne posledice. Tako je npr. u listu “Večernje novosti”, nekoliko dana pre glavnog pretresa, objavljen članak sledeće sadržine: “... u ponedeljak... počinje suđenje direktoru... koji je optužen za krivično delo nedozvoljene trgovine sa ... za ovaj pretres vlada veliko interesovanje jer je u pitanju jedan cenjeni privredni rukovodilac i društveno-politički radnik... očekuje se da će pretres trajati dva dana ... javnost je iznenađena kada je saznala za ovaj slučaj ... očekuje se veliko prisustvo građana ovom pretresu...”16. Objavljivanje ovog članka imalo je za posledicu da je okrivljeni tražio izuzeće svih sudova u dotičnoj repulici. Senzacionalističko izveštavanje, kada se žuri da se vinovnik otkrije pre svih, “... može imati i tragičan ishod (kao u slučaju iz engleske prakse u kome je otac žrtve usmrtio lice proglašeno ubicom, da bi se kasnije utvrdilo da je ubica drugo lice)”17.

Izveštavanjem o kriminalitetu, posebno kada se radi o teškim oblicima kriminaliteta, sredstva informisanja nekada direktno, a nekada indirektno (preko uticaja na formiranje stavova javnog mnjenja) vrši nedozvoljene pritiske na rad suda. Naime, kada se pred neko važno suđenje u sredstvima informisanja ističe da je “na sudu velika odgovornost”, “da javnost mnogo očekuje od suđenja”, “građani traže od suda da se zločinima stane na put”, i slično, to može da opterećuje rad suda. Jer, “... čak i kad ne postoji direktna namera da se određenim medijskim manipulacijama utiče na javno mnjenje kako bi ono posle toga uticalo na sud, sredstva javnog informisanja ponekad svojim neukim, nekritičkim i senzacionalističkim izveštavanjem povodom pojedinih krivičnih slučajeva, koji pobuđuju naročitu pažnju javnosti, mogu negativno uticati na rad sudova”18.

Posebno je zabrinjavajuće kad predstavnici izvršne vlasti putem sredstava informisanja vrše pritisak na sud, jer posledice takvih pritisaka mogu biti veoma teške. Takav primer iznosi I. Janković19 povodom zaoštravanja kaznene politike prema špekulantima 1945. godine. Naime, u tzv. “aferi Granap” u Beogradu vođen je krivični posutpak protiv dvojice činovnika i jednog trgovca, kojima su izrečene uslovne kazne prinudnog rada s lišenjem slobode. Povodom ovog slučaja u “Politici” je objavljeno pismo Milovana Đilasa, tadašnjeg potpredsednika Vlade (iako je pismo potpisao kao obični građanin), u kome je sud “oštro napadnut”. U pismu je, između ostalog, navedeno da je ovom presudom sud sam sebe “diskvalifikovao da bude sud i sudi u ime naroda”, a sudije moraju da znaju “da ih narod nije postavio tamo gdje su da štite njihove neprijatelje”, te da “takve sudije-birokrate i njihovu korupcionašku i špekulantsku pravdu treba izbrisati iz javnog života”. Nekoliko dana nakon toga Javni tužilac Srbije je Narodnoj skupštini podneo predlog za smenu sudija koje su sudile u tom predmetu, pa je predsednik veća penzionisan a članovi veća smenjeni. Ovu presudu Vrhovni sud Srbije je ukinuo, a u to vreme je doneta Uredba o formiranju specijalnog veća za krivična dela špekulacije, sabotaže i dr., pa je na novom suđenju jedan od optuženih osuđen na smrtnu kaznu i streljan, a druga dvojica su osuđeni na višegodišnju robiju.

U toku akcije “Sablja”, i neposredno posle toga, pojedini državni funkcioneri su putem sredstava javnog informisanja unapred iznosili kakve će kazne biti izrečene nekima od optuženih, te “... da će biti konfiskovana imovina nekih lica koja su *zadržana* u pritvoru, iako protiv njih još nije pokrenut krivični postupak”20 .

Sredstva informisanja obično veću pažnju usmeravaju na otkrivanje krivičnog dela i učinioca, te početne faze krivičnog postupka, iako tada činjenice nisu potpuno utvrđene i dokazane. Ali, kasnije “obično opada interesovanje štampe, samim tim i eventualno prostor ustupljen za kasnije pisanje o tom događaju ili izvršiocu, što je čest slučaj, naročito ako dođe do oslobađajuće presude. Ukoliko se to i zabeleži, nije ni tako iscrpno, niti tako upadljivo, kao što su bili raniji napisi...”21. Policijska akcija “Sablja”, pokrenuta nakon ubistva predsednika Vlade Republike Srbije, izazvala je ogromno interesovanje sredstava javnog informisanja. Tako su sredstva informisanja npr. dosta izveštavala o hapšenju generala Ace Tomića, Borislava Mikelića i trojice advokata, koji su navodno bili saradnici “Zemunskog klana”, ali odustanak specijalnog tužioca od njihovog krivičnog gonjenja propraćen je u sredstvima informisanja kratkim saopštenjima o tome, a među retkima “Revija 92” od 13.04.2004. godine, u članku “Hapsili ne misleći na dokaze”, objavila je opširniji članak o odustajanju od krivičnog gonjenja za sedmoricu okrivljenih, među kojima su i gore pomenuta lica.

Ukoliko je u sredstvima informisanja objavljena informacija da je protiv nekog lica pokrenut krivčni postupak, a kasnije postupak bude obustavljen, ili optužba bude odbijena ili ako bude doneta oslobađajuća presuda, to lice ima pravo zahtevati da se u sredstvima informisanja objavi informacija o ishodu krivičnog postupka. Ovo pravo predviđaju Zakon o informisanju Republike Srbije (član 74.) i Zakon o medijima Republike Crne Gore (član 25. stav 2.). Osim toga, u slučaju neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode Zakonik o krivičnom postupku (član 561.) i Zakonik o krivičnom postupku Crne Gore (član 559.) predviđaju mogućnost objavljivanja saopštenja o odluci iz koje proizlazi neosnovanost ranije osude ili lišenja slobode.

Zaključna razmatranja

Pri razmatranju odnosa kriminaliteta i sredstava javnog informisanja, nesumnjivo se nameće zaključak da su oni međusobno višestruko povezani. Pre svega, građani imaju pravo da budu upoznati sa stanjem kriminaliteta u društvu, kao i rezultatima koje postižu državni organi u borbi protiv kriminala. Na tom planu uloga sredstava javnog informisanja je ogromna, posebno kada se radi o teškim oblicima kriminaliteta. Pored toga što građane informišu o kriminalitetu i delatnostima državnih organa zaduženih za njegovo suzbijanje, sredstva javnog informisanja moraju biti “medijska podrška” preventivnim akcijama u borbi protiv kriminaliteta. Međutim, čini se da ni državni organi, a ni sredstva javnog informisanja nisu dovoljno angažovani na planu prevencije kriminaliteta.

Iako postoji sloboda informisanja, mediji u svom radu, kada je u pitanju informisanje javnosti o kriminalitetu i delatnostima državnih organa zaduženih za njegovo suzbijanje, moraju pridržavati određenih načela novinarske etike, ispoljiti visok stepen profesionalizma, te poštovati odredbe zakonskih i drugih propisa iz ove oblasti. S druge strane, državni organi zaduženi za suzbijanje kriminaliteta, moraju sredstvima javnog informisanja pružiti potrebne podatke o stanju kriminaliteta, kao i o svojim aktivnostima koje preduzimaju u borbi sa ovim velikim društvenim zlom. U poslednje vreme uočavaju se pozitivni pomaci kada je u pitanju saradnja državnih organa i sredstava javnog informisanja (određivanje lica zadruženih za kontakte s javnošću, održavanje posebnih konferencija za novinare i sl.). Ta saradnja će svakako biti bolja kada se donesu odgovarajući propisi o slobodnom pristupu informacijama.

Posebno treba istaći da i organi koji daju informacije o kriminalu i svojim aktivnostima koje preduzimaju u borbi protiv kriminaliteta, kao i novinari koji o tome informišu javnost, moraju voditi računa da ne ometaju rad nadležnih organa i vode računa o pravima i slobodama građana (posebno oštećenog i okrivljenog). Sredstva javnog informisanja vrše i određenu kontrolu rada državnih organa zaduženih za suzbijanje kriminaliteta, ali u svojim izveštajima ne smeju ugrožavati nezavisnost sudova i uticati na ishod postupaka koji su u toku.

Primeri iz sredstava javnog informisanja koji su navedeni, dati su sa ciljem da se ukaže na najčešće greške koje se javljaju pri informisanju javnosti o kriminalitetu i delatnostima državnih organa zaduženih za njegovo suzbijanje. Svakako, ima dosta i pozitivnih primera u sredstvima informisanja, ali ih ovde nismo navodili. Sigurno je da i predstavnici sredstava informisanja mogu izneti dosta primera neadekvatnog odnosa pojedinih državnih organa (policije, tužilaštava i sudova) prema medijima. Međutim, ovde smo samo želeli da ukažemo na određene probleme koji su prisutni u ovoj oblasti, te pokušamo ukazati na moguće pravce njihovog rešavanja.

Da bi se prevazišli pomenuti problemi, posebno oni koji se tiču međusobnog odnosa državnih organa zaduženih za suzbijanja kriminaliteta i sredstava javnog informisanja, neophodno je izvršiti određenu edukaciju novinara koji izveštavaju o kriminalitetu i radu pomenutih državnih organa, kao i edukaciju lica iz tih organa, koja su zadužena za kontakte s javnošću. Boljem međusobnom razumevanju i prevazilaženju nekih postojećih problema mogu doprineti i određeni zajednički skupovi (okrugli stolovi, seminari i slično) koji bi bili održani, a na kojima bi bili prisutni novinari i predstavnici državnih organa zaduženih za suzbijanje kriminaliteta i advokature. Na kraju, treba istaći da bi i sprovođenje odgovarajućeg istraživanja u ovoj oblasti bilo veoma korisno, kako za državne organe zadužene za borbu protiv kriminaliteta, tako i za novinare.

____________________________

1 H.J. Schneider: Kriminalitet u masovnim medijima (Prevod s nemačkog), JRKK br. 3/87

2 J. Ćirić: Javno mnjenje i krivična dela protiv života i tela, “Pravni život” br. 9/01

3 Ž. Aleksić i M. Škulić: Kriminalistika, Pravni fakultet Beograd-Centar za publikacije i Dosije, Beograd, 1997. god., str. 35

4 Z. Stojanović: Politika suzbijanja kriminaliteta, Pravni fakultet Novi Sad-Centar za izdavačku delatnost, Novi Sad, 1991. god., str. 95

5 Ibid.

6 Z. Jelić: Zakonsko regulisanje slobodnog pristupa informacijama, “Prava čoveka” br. 5-6/02

7 Ibid.

8 Z. Ivošević: Javna glasila u suočavanju sa sudom, “Izbor sudske prakse” br. 7-8/00

9 Ž. Aleksić i M. Škulić: Kriminalistika, op. cit., str. 36

10 Videti detaljnije H.J. Schneider: Kriminalitet u masovnim medijima (Prevod s nemačkog), JRKK broj 3/87

11 Ž. Aleksić i M. Škulić: Kriminalistika, op. cit., str. 37

12 Ibid.

13 M. Grubač: Krivično-procesno pravo (procesne radnje), “Službeni glasnik”, Beograd, 1996. god., str. 47

14 Ž. Aleksić i M. Škulić: Kriminalistika, op. cit. str. 37

15 M. Grubač: Krivično-procesno pravo, op. cit., str. 46

16 R. Celić: Doprinos jugoslovenske štampe objektivnosti krivičnog postupka, Izdavač autor, Štampa “Slovo”, Kraljevo, 1972. god., str. 27

17 Z. Ivošević: Javna glasila u suočavanju sa sudom, op. cit.

18 J. Ćirić: Javno mnjenje i krivična dela protiv života i tela, op. cit.

19 I. Janković: Smrt u prisustvu vlasti, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd, 1985. god. str. 184. i 185.

20 Lj. Lazarević: Krivično zakonodavstvo kao osnova za konstituisanje politike suzbijanja kriminaliteta, Referat sa savetovanja “Strategija državnog reagovanja protiv kriminala”, Budva, 2003. god., str. 230

21 B. Vukićević: Savezni sud u ogledalu sredstva informisanja, Beograd, 1999. godina, str. 155