ZAKON O MIRNOM REŠAVANJU RADNIH SPOROVA 

Vera Kusovac

USTAVNI OSNOV

Narodna Skupština Republike Srbije donela je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Zakon je objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije”, broj 125/2004 od 22. novembra 2004. godine.

Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 72. stav 1. tačka 12. Ustava Republike Srbije.

Citiranim članom Ustava utvrđeno je da Republika Srbija, pored ostalog, uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.

RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA

Pravni sistem Republike Srbije ne poznaje metod mirnog rešavanja kolektivnih i individualnih radnih sporova.

U postupku zaključivanja, izmena i dopuna, kao i primene kolektivnih ugovora, često dolazi do sporova zbog nemogućnosti socijalnih partnera da postignu sporazum mirnim putem.

Kao direktnu posledicu toga imamo brojne štrajkove sa višestrukim negativnim implikacijama, kako za zaposlene tako i za poslodavce.

U ostvarivanju pojedinačnih prava i obaveza iz radnog odnosa zaposleni su upućeni da kod sudova opšte nadležnosti pokreću i vode individualne radne sporove.

Individualni radni sporovi su sporovi povodom ostvarivanja osnovnih prava iz radnog odnosa a to su otkaz ugovora o radu i isplata minimalne zarade.

Svi radni sporovi su po svojoj pravnoj prirodi hitni, ali je u praksi drugačije. Višegodišnjim čekanjem na okončanje yapočetih sprova, zaposleni se dovode u izuzetno težak materijalni i drugi težak položaj.

Pri tome se misli i na psihofizičko dugogodišnje trpljenje zaposlenih koji, do sada, praktično, sami biju bitku sa poslodavcem kod suda.

Naravno, nije zanemarljiv ni momenat materijalnih troškova izazvanih dugogodišnjim suđenjem.

S druge strane, dužina trajanja postupka pred sudom direktno utiče na visinu materijalne štete koju je poslodavac dužan da zaposlenom isplati u slučaju iz člana 108. Zakona o radu.

Dakle, ako sud donese pravnosnažnu presudu kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni se reintegriše u radni odnos, ako to zahteva i ima pravo na naknadu štete i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Pored kolektivnih radnih sporova, imamo, i veliki broj započetih, a nerešenih individualnih radnih sporova.

Šta karakteriše ove sporove i zašto radni sporovi traju po nekoliko godina?

-  veliki broj predmeta;

-  veliki broj radnih sporova;

-  primena odredaba tadašnjeg Zakona o parničnom postupku;

-  teret presuđivanja pao je na mlađe i relativno neiskusne sudije kada je ova vrsta sporova u pitanju;

-  delimično i materijalna demotivisanost za rad jednog broja sudija.

Sudovi sude primenjujući stroge materijalno-pravne i procesno-pravne norme sadržane u Zakonu o parničnom postupku.

U Zakonu o radu i dalje egzistira član prema kome je sud dužan da, u roku od šest meseci, od dana pokretanja postupka pred sudom, donese pravnosnažnu presudu u radnom sporu.

Ovaj član Zakona o radu veoma se eksploatiše, kao izvinjavajući razlog za loše stanje u sferi zaštite osnovnih prava iz radnog odnosa.

Od strane resornog ministarstva za rad, i to u obrazloženju predloga ovog zakona, može se, pored ostalog pročitati da se daje “negativna ocena” dosadašnjeg rada sudova koji “nisu u mogućnosti da poštuju ovu zakonsku obavezu” (misli se na rok od šest meseci za donošenje pravnosnažne presude).

Sve to, po mišljenju izvesnog broja stručnjaka ukazalo je na potrebu institucionalnog uvođenja vansudskog rešavanja radnih sporova.

Naravno, navedeni razlog nije i ne može biti objašnjenje za uvođenje vansudskog rešavanja sporova.

To je praksa u zemljama razvijenih demokratija i Evropske unije.

Sigurno je da uvođenje u naše radno zakonodavstvo mirnog rešavanja radnih sporova, predstavlja kvalitetno značajan korak u reformi našeg radnog zakonodavstva i njegovoj harmonizaciji sa zemljama Evropske unije i preporukama Međunarodne organizacije rada.

Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kao svoju polaznu osnovu, koristi rešenja iz zakonodavstava i prakse zemalja koje već dugi niz godina imaju institucionalizovane službe za mirno rešavanje radnih sporova kao što su Velika Britanija, Belgija, Mađarska i Sjedinjene Američke Države.

Osim navedenog cenjene su i preporuke Međunarodne organizacije rada.

Treba istaći i učešće u pripremi zakona sva tri sindikata na nivou Republike, kao i Udruženje poslodavaca Srbije i Udruženje industrijalaca i preduzetnika.

OBJAŠNJENJE POJEDINIH ODREDBI

Donošenje ovog zakona predstavlja novinu u našem pravnom sistemu.

Zakon uvodi nove pojmove kao što su kolektivni radni spor, individualni radni spor, miritelj, odnosno arbitar.

Mirno rešavanje radnih sporova karakteriše načelo dobrovoljnosti, tripartizma i nepristrasnosti u radu.

U ovom tekstu ukazaćemo na pojedine odredbe Zakona.

1. Osnovne odredbe

Zakonom se propisuje način i postupak mirnog rešavanja radnih sporova, daje se definicija kolektivnih i individualnih radnih sporova i propisuje postupak mirnog rešavanja tih sporova.

Tako, pod individualnim radnim sporom podrazumeva se spor između zaposlenog i poslodavca povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade.

Značajno je ukazati da se, u zavisnosti od vrste radnog spora predlažu dva postupka za mirno rešavanje sporova i to:

-  postupak mirenja kod kolektivnog radnog spora i

-  postupak pred arbitrom kod individualnog radnog spora.

Ovim zakonom obrazuje se Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova.

Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, kao posebna organizacija, obavljaće stručne poslove koji se odnose naročito na:

1.    mirno rešavanje kolektivnih i individualnih sporova;

2.    izbor miritelja i arbitara;

3.    vođenje Imenika miritelja i arbitara;

4.    stručno usavršavanje miritelja i arbitara;

5.    odlučivanje o izuzeću miritelja i arbitara;

6.    evidenciju o postupcima mirnog rešavanja radnih sporova;

7.    druge poslove određene zakonom.

2. Postupak mirnog rešavanja radnog spora

Prema članu 10. Zakona, postupak mirnog rešavanja radnog spora pokreće se podnošenjem predloga Agenciji.

Strane u sporu mogu da podnesu predlog zajednički ili pojedinačno.

Predlog mora da sadrži naročito:

1. ime, prezime i adresu, odnosno naziv i sedište strana u sporu;

2. predmet spora.

Uz predlog strane u sporu dužne su da dostave relevantnu dokumentaciju u vezi sa predmetom spora, kao i imena svedoka ako ih imaju.

Ako je predlog podnela jedna strana u sporu, Agencija dostavlja predlog i dokumentaciju drugoj strani u sporu s pozivom da se u roku od tri dana izjasni da li prihvata mirno rešavanje spora.

U skladu sa Preporukom Međunarodne organizacije rada broj 92 o dobrovoljnom mirenju i arbitraži i Preporukom broj 130 o ispitivanju spora, strane u sporu su autonomne u donošenju odluke o mirnom rešavanju radnih sporova.

Miritelja i arbitra sporazumno određuju strane u sporu ili, ako se ne postigne saglasnost, direktor Agencije.

Za miritelja i arbitra može da bude određeno lice koje je upisano u Imenik miritelja i arbitra, a koji vodi Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova.

Bliži uslovi o načinu međusobnog opštenja učesnika u mirnom rešavanju radnog spora, u skladu sa odredbama ovog zakona, biće uređeni podzakonskim aktom (pravilnikom) koji će doneti ministar nadležan za poslove rada.

KOLEKTIVNI SPOR

Učešće miritelja u kolektivnom pregovaranju

Prema odredbi člana 16. Zakona učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora mogu da podnesu predlog Agenciji za učešće miritelja u kolektivnom pregovaranju u cilju pružanja stručne pomoći i sprečavanja nastanka spora.

Taj predlog mogu da podnesu zajednički ili pojedinačno.

Ako je predlog podneo jedan od učesnika, Agencija je obavezna da predlog i dokumentaciju dostavi drugim učesnicima s pozivom da se izjasne da li prihvataju učešće miritelja u kolektivnom pregovaranju.

Miritelj, u postupku mirnog pregovaranja prisustvuje pregovorima, pruža stručnu pomoć učesnicima na predloge u vezi s predlozima koje oni daju a koji nisu u skladu sa zakonom i drugim propisima.

Pri tome, miritelj je obavezan da iskaže maksimalnu nepristrasnost u toku pregovora.

Posebno je važno naglasiti da u delatnostima od opšteg interesa ili u delatnostima u kojima bi prekid rada mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu većih razmera, strane u sporu su dužne da pristupe mirnom rešavanju kolektivnog spora u skladu sa zakonom.

To su naročito delatnosti koje obavljaju poslodavci u oblasti elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, radio-televizije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, PTT usluga, komunalnih delatnosti, proizvodnje osnovnih prehrambenih proizvoda zdravstvene i veterinarske zaštite, prosvete, društvene brige o deci i socijalne zaštite.

Članom 18. stav 2. propisano je da su delatnosti od opšteg interesa one koje su od posebnog značaja za odbranu i bezbednost Republike Srbije, kao i poslovi neophodni za izvršavanje preuzetih međunarodnih obaveza Republike Srbije, a koje utvrdi nadležni državni organ za određenu oblast ili delatnost.

U navedenim delatnostima (misli se na delatnosti od opšteg interesa) strane u sporu su dužne da zajednički podnesu predlog u roku od tri dana od dana nastanka spora.

Ako to ne učine u ostavljenom roku, dužne su da o tome obaveste Agenciju.

U situaciji kada strane u sporu ne podnesu predlog za mirno rešavanje kolektivnog spora iz člana 18. ovog zakona direktor Agencije ex officio pokreće postupak mirenja i određuje miritelja iz Imenika.

Postupak mirenja se vodi pred Odborom koga čine miritelj, i po jedan predstavnik strana u sporu.

Odbor može, po održanoj raspravi, da donese preporuku za koju treba da glasaju svi članovi Odbora.

U slučaju da Odbor za mirenje ne donese zajedničku preporuku u roku od pet dana od dana zaključivanja rasprave, miritelj može stranama u sporu da predloži svoju preporuku koja ne obavezuje strane u sporu.

Prihvatanjem preporuke zaključuje se sporazum o mirnom rešenju spora.

Preporuka ne obavezuje strane u sporu. Ako strane u sporu prihvate preporuku, zaključuje se sporazum o rešenju spora.

Ako je predmet spora kolektivni ugovor, zaključeni sporazum postaje sastavni deo kolektivnog ugovora.

Ako predmet spora nije kolektivni ugovor sporazum ima snagu sudskog poravnanja.

Prema odredbi člana 28. Zakona postupak mirenja okončava se pred Odborom ako strane u sporu zaključe sporazum o rešenju spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave.

Uz puno uvažavanje činjenice da su odredbe o mirnom rešavanju sporova “pionirski posao” u oblasti radnog prava u nas i da, u tom segmentu, nemamo potrebno iskustvo, mišljenja smo da su odredbe o kolektivnom sporu nedovoljno precizno normirane.

Tako, kada se raspusti Odbor za mirenje, jer je postupak mirenja propao, miritelj nastavlja postupak neposrednim kontaktom sa stranama u sporu o pitanju ili pitanjima o kojima su se strane u sporu izjasnile bar dva puta: prvi put na Odboru, a drugi put odbijajući preporuku miritelja o mirnom rešavanju spora.

I pored brojnih primedbi (amandmana) koji su dati na predlog ovog zakona u postupku njegovog donošenja član 29. Zakona, po našem mišljenju je i dalje ostao nedovoljno jasan.

Naime, i pored dva neuspela pokušaja mirenja, kada miritelj raspušta Odbor, sâm nastavlja postupak mirenja neposrednim kontaktom sa stranama u sporu.

Pri tome, nije vremenski limitiran. Njegova stručna pomoć sastoji se u ponavljanju već preduzetih pravnih radnji i činjenja koje u prethodnom postupku nisu rezultirale zaključivanjem sporazuma o rešenju spora.

INDIVIDUALNI SPOR

Članom 30. Zakona propisano je da individualni spor može da se rešava pred arbitrom, u skladu sa ovim zakonom u dva slučaja i to:

1. otkaz ugovora o radu; i

2. isplata minimalne zarade.

Značajno je ukazati na stav 2. člana 30. ovog zakona prema kome, ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su da sudu zajednički podnesu zahtev za prekid postupka.

Arbitar, u svom radu, izvodi dokaze i preduzima druge pravne radnje od uticaja na potpuno i objektivno utvrđivanje činjenica relevantnih za taj spor.

U svom radu može da angažuje i veštaka.

Poštujući pravnu prirodu radnih sporova, a koja ukazuje na potrebu hitnog rešavanja, zakon propisuje da je arbitar dužan da odluči o predmetu spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave, u formi rešenja.

Rešenje je pravnosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama u sporu.

Ako je u rešenju određeno da se radnja koja je predmet izvršenja može izvršiti u ostavljenom roku, rešenje postaje izvršno istekom tog roka.

Značajno je ukazati i na odredbu člana 37. Zakona prema kojoj su strane u sporu dužne da obaveste sud o donošenju rešenja ako je postupak pred sudom prekinut.

MIRITELJ I ARBITRI

Odredbama članova 38. do 53. Zakona o mirnom rešavanju sporova propisano je ko može biti izabran za miritelja, odnosno arbitra.

To mogu da budu stručnjaci sa visokom stručnom spremom i najmanje pet godina iskustva u oblasti radnih odnosa, da to lice nije osuđivano za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje ovih poslova i koje je dostojno dužnosti miritelja, odnosno arbitra.

Izbor se vrši putem javnog oglasa.

Odluku o izboru donosi komisija za izbor miritelja i arbitara.

Miritelj, odnosno arbitar može biti izuzet u slučajevima propisanim ovim zakonom.

Miritelj i arbitar imaju pravo na nagradu za rad, pravo na naknadu troškova i pravo na neplaćeno odsustvo za vreme trajanja postupka.

S tim u vezi, uočavamo sledeće:

-  najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti radnog prava je, po našem mišljenju, nedovoljno imajući u vidu svu složenost i težinu poslova kojima treba da se bave miritelji i arbitri;

-  nepreciznost pojma “dostojno” dužnosti miritelja, odnosno arbitra;

-  iz dikcije člana 52. i 53. Zakona o mirnom rešavanju sporova proizilazi da je zakonodavac, ovakvim normiranjem, pre svega, imao u vidu samo zaposlene kojima bi ovo bio dodatni prihod s obzirom na terminologiju, a to je nagrada za rad i naknada troškova.

Da bi mogli da odsustvuju sa posla propisuje se neplaćeno odsustvo za vreme dok vode postupak.

Odluku o izboru miritelja i arbitara Komisija donosi u roku od 15 dana od dana isteka roka za podnošenje prijava.

Odluka Komisije je konačna i protiv nje može da se pokrene upravni spor pred nadležnim sudom.

TRAJANJE MANDATA

Miritelji i arbitri biraju se na period od četiri godine i mogu da budu ponovo izabrani.

Pri tome, rok od četiri godine računa se od dana konačnosti odluke o izboru.

Značajno je takođe istaći da se svojstvo miritelja, odnosno arbitra stiče danom upisa u Imenik. Na osnovu odluke o izboru miritelja, odnosno arbitra direktor Agencije donosi rešenje o upisu u Imenik.

Zakon pored ostalog propisuje sadržaj Imenika, brisanje iz Imenika i izuzeće miritelja i arbitara.

Miritelji i arbitri dužni su da postupaju savesno i po svom najboljem znanju u cilju rešavanja sporova između strana u sporu.

Zakonom se propisuje i obaveza miritelja i arbitara da se stručno usavršavaju, što i nije najjasnije normirano, jer ne možemo da dokučimo šta to stručno usavršavanje podrazumeva.

Zakon sadrži i odredbe o pravu na nagradu za rad i naknadu troškova miritelja i arbitara.

Koliki značaj se pridaje ovom zakonu svedoči odredba člana 55. po kojoj će Vlada postaviti direktora Agencije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a izbor miritelja i arbitara i njihov upis u Imenik izvršiti do 31. decembra 2004. godine.

Odredbe ovog zakona koje se odnose na postupak mirnog rešavanja radnih sporova primenjuju se od 1. januara 2005. godine.

Na kraju ostaje nam da sačekamo primenu ovog zakona, sa svim manjkavostima na koje smo ukazivali u ovom tekstu.

Ukoliko se primenom ovog zakona smanji broj individualnih i kolektivnih radnih sporova kod sudova, to će po našem mišljenju biti dobar znak da je donet dobar Zakon.