SPORNE SITUACIJE KOD ZAKLJUČIVANJA NEKIH UGOVORA O PRODAJI OD NEOVLAŠĆENIH LICA

Milan Milović
 

U aktuelnoj praksi trgovinskih sudova, uočen je određen broj sporova povodom zaključivanja ugovora o prodaji od neovlašćenih lica. Radi se uglavnom o ugovorima i isporuci određenih štampanih izdanja (telefonskih imenika, knjiga, objavljivanja oglasa u određenim izdanjima itd.). Predstavnici izdavačkih preduzeća, najčešće akviziteri ili druga lica, putem narudžbenice - otpremnice, predaju određen broj ovakvih izdanja i neovlašćenim licima, magacionerima, sekretaricama direktora, radnicima u računovodstvu, u nekim slučajevima šefovima komercijalnih službi itd. Pri tom, ova lica informišu o navodnoj narudžbenici preko telefona, telefaksa od strane direktora kupca, zahtevajući da se samo primi narudžba, potpiše otpremnica - narudžbenica i overi pečatom. Međutim, u tekstovima ovog dokumenta, koji se najčešće naziva otpremnicom, sadržane su i odredbe o ugovoru o kupoprodaji, sa prihvatanjem klauzule mesne nadležnosti, ugovorenoj kamati itd. Sporovi nastaju povodom zahteva isporučioca za naplatu cene sa ostalim troškovima. Zahtev se osporava, da ugovor nije zaključen, odnosno da je zaključen pod dejstvom zablude, pa i prevare.

Ovlašćenje za zaključivanje ugovora

Po svojoj suštini ova pitanja zadiru u problem ovlašćenja za zaključivanje ugovora u privredi, mogućeg uticaja konvalidacije faktički prijemom robe i raspolaganja sa njom od strane kupca. Zakon o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, br. 31/93, dalje: ZOO) u članu 84. reguliše mogućnost zastupanja po ovlašćenju koje se zasniva na osnovu zakona, statuta ili drugog opšteg akta ili po izjavi volje zastupanog (punomoćje). Zakon o preduzećima (“Službeni list SRJ”, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001 i 56/2002), u članu 41. reguliše da preduzeće zastupa direktor, ako tim zakonom nije drukčije propisano. Članom 42. istog zakona predviđena je mogućnost davanja drugom licu pismenog punomoćja za zastupanje preduzeća. Punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen, a punomoćnik kome je dato opšte ovlašćenje samo pravne poslove koji dolaze u redovnom poslovanju.

Punomoćnik ne može bez posebnog ovlašćenja preuzeti meničnu obavezu, zaključiti ugovor o jemstvu, o poravnanju, o izbranom sudu, kao i odreći se nekog prava bez naknade (član 91. ZOO). Zakon o obligacionim odnosima sadrži odredbe o poslovnom punomoćju (član 95. i 96) ovlašćenju trgovačkog putnika (član 97) i ovlašćenju lica koje obavlja određene poslove - punomoćnik po zaposlenju (član 98). Punomoćnik po zaposlenju može zaključivati samo ugovore vezane za poslove koje obavlja (prodavci u prodavnicama, radnici koji obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu, radnici na poslovima šalterske službe u pošti, u banci i sl.). Kada se radi o ovim punomoćnicima, kod zaključivanja ugovora u granicama ovlašćenja, kako u pogledu glavnih sastojaka ugovora tako i sporednih, takvi ugovori obavezuju stranke. Ako je ugovor zaključen od ovih punomoćnika preko datih ovlašćenja, - radi se o prekoračenju granica ovlašćenja i primeni odredbe člana 87. ZOO. Po ovoj odredbi, kad zastupnik prekorači ovlašćenje, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje.

U konkretnim slučajevima, kada se ugovor smatra zaključenim, ne ulazeći u pravnu kvalifikaciju narudžbenice, otpremnice ili potvrde o prijemu robe, da li se radi o ponudi za zaključenje ugovora, konstataciji prijema robe po ranijem postignutom sporazumu, ovakvi pismeni dokumenti ni po svojoj formi, ni sadržini ne predstavljaju punomoćje, pa se na osnovu  njih ne može zaključiti ugovor bez legitimacije (punomoćja) učesnika u pravnom poslu. Dakle, kada je opisana roba primljena kod navodnog kupca i kada je potpis na otpremnici ili narudžbenici, koja sadrži sve elemente ugovora, overen pečatom, a taj dokument je potpisalo neovlašćeno lice, onda se samo radi o potvrdi prijema ove robe, a ne o zaključenom ugovoru. Klauzula na ponuđenom tekstu predatog dokumenta sa robom da kupac prihvata uslove iz otpremnice, ne obavezuje drugu stranu. Nije u pitanju ni primena odredbi člana 88. ZOO, o zaključenju ugovora od strane neovlašćenog lica. Ovo zbog toga, što potpisnik citiranih dokumenata u naznačenim slučajevima (sekretarica, službenik računovodstva, magacioner) i nije postupao kao punomoćnik, već samo kao radnik na potvrdi prijema određene robe. Ako bi se tumačilo da se u konkretnim slučajevima, u širem smislu radi o ugovorima zaključenim od neovlašćenih lica, tada bi se takav ugovor smatrao zaključenim samo ako se naknadno odobri od ovlašćenog zastupanog u skladu sa odredbom iz člana 88. ZOO.

Prema tome, kad je isporuka robe tuženog izvršena na neuobičajeni način, neposrednom predajom ove robe (knjiga i drugih štampanih izdanja) neovlašćenom licu, a da prethodno nije zaključen ugovor usmenim ili pismenim sporazumom ovlašćenih lica, tada takav prijem robe, bez obzira na potpis i overu pečata, kao i sadržinu dokumenata koja prate robu - ne predstavlja zaključivanje ugovora o prodaji, ukoliko tuženi sa ovom robom ne raspolaže. Ako tuženi primi robu i sa njom raspolaže onda se prećutno saglasio sa zaključenjem ugovora od strane neovlašćenog lica. Kada je roba vraćena isporučiocu, tada se smatra da u opisanim okolnostima ugovor uopšte i nije bio zaključen. U takvim slučajevima, nema potrebe da sud ispituje saglasnost volja, odnosno, ugovor je rušljiv iz ovih razloga, budući da uopšte i nije došlo do zaključenja ugovora. Naravno u konkretnom sporu potrebno je ispitati sve okolnosti i na osnovu utvrđenih činjenica primeniti citirane odredbe materijalnog prava.

PRAKSA SUDOVA

Naknadno slanje novih izdanja, publikacija od strane izdavača ne vodi zasnivanju novog dužničko-poverilačkog odnosa, kada je tome prethodilo izričito protivljenje kupca.

(Presuda Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1159/03 od 10.3.2004. godine)

Ukoliko je ugovor - zaključnicu o kupovini pet primeraka telefonskog imenika potpisao direktor tuženog pravnog lica, znači zakonski zastupnik, onda nema osnova na pozivanje o postojanju mana volje, jer se navedeni zakonski zastupnik, u smislu člana 18. Zakona o obligacionim odnosima, morao ponašati, prilikom sklapanja konkretnog, i svakog drugog pravnog posla, kao odgovorno lice, a time i postupati sa pažnjom dobrog privrednika i tako upoznati sa preuzetim obavezama, a time i njihovim ispunjenjem.

(Presuda Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4355/04 od 30.6.2004. godine)