U ovom radu analizirani su zakonski propisi, mišljenja pravne teorije, kao i stavovi sudske prakse koji se odnose na sporna pitanja u primeni odredaba o zastarelosti potraživanja iz ugovora u privredi iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, što dovodi do produženog stanja neizvesnosti a time i do pravne nesigurnosti u prometu robe i usluga, a što po našem mišljenju, umanjuje i efikasnost zaštite prava poverilaca - preduzeća i drugih privrednih subjekata.

U članu 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine.

Cilj i smisao navedenog propisa je jasan - propisan je kraći rok zastarelosti za potraživanja iz ugovora u privredi u nameri da se poslovanje privrednih subjekata učini izvesnim, nespornim i likvidnim, posle isteka jednog relativno kraćeg - trogodišnjeg roka, koji počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (član 361. stav 1), a što je neophodno u pravnom prometu između privrednih subjekata.

Međutim, primena citiranog propisa u sudskoj praksi često je isključena u čitavom nizu izuzetaka, što je dovelo do široke primene opšteg zastarnog roka od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u poslovanju privrednih subjekata.

Prema stavu sudske prakse, kraći - trogodišnji rok zastarelosti za međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga po članu 374. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuje se samo na pravna lica, a ne i na imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost i kao takvi zaključuju ugovore u privredi.

U obrazloženju navedenog stava navedeno je da zastarelost potraživanja regulišu odredbe iz čl. 360. do 393. Zakona o obligacionim odnosima. Najčešće primenjivani rok zastarelosti u privrednim sporovima je po odredbi iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovom propisu međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad i uslugu. Ovakva stilizacija ovog člana izvršena je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima (objavljen u “Službenom listu SRJ” br. 31/93), s tim što je ranija odrednica “između društveno-pravnih lica” zamenjena “između pravnih lica”. Nakon ovih izmena i dopuna Zakona o obligacionim odnosima u tekstu člana 374. stav 1. u sudskoj praksi sve je više odluka po kojima se kraći rok zastarelosti od tri godine predviđen u ovom članu, primenjuje ne samo na pravna lica, već i na imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, ako se radi o realizaciji ugovora o prometu robe i usluga. Pri tom se polazi od privrednog odnosa iz zaključenog ugovora, jednakosti stranaka u tom odnosu, kao privrednih subjekata bez obzira na oblik vlasništva, promenjenih uslova privređivanja, daljeg razvoja tržišnih odnosa i situacije da iz takvog odnosa za jednu stranku (pravno lice) važi rok zastarelosti od tri godine a drugu stranku (privatnu radnju) opšti rok zastarelosti od deset godina. U pretežnom broju sudskih odluka i dalje se zauzimaju stavovi da se kraći rok zastarelosti iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može primeniti samo prema propisanim zakonskim uslovima na ugovore o prometu robe i usluga između pravnih lica. Iako se radi o primeni jasnog zakonskog propisa, zbog nastalih pravnih dilema u njegovoj primeni potrebno je ujednačiti sudsku praksu. Odredbe o zastarelosti potraživanja, posebno u pogledu predviđenih rokova zastarelosti su imperativne norme. Članom 364. Zakona o obligacionim odnosima je izričito predviđeno da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom kao i da se ne može odrediti da zastarelost neće teći za neko vreme. Iako se ova odredba odnosi na zabranu sporazuma između stranaka u pogledu rokova zastarelosti, ona može pomoći i u pogledu granica mogućnosti sudskog tumačenja pojedinih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na zastarelost i rokove zastarelosti, pa i na član 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored opšteg roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u ostalim odredbama (372-380) predviđeni su posebni, kraći rokovi zastarelosti. U pitanju je regulativa u Zakonu o obligacionim odnosima imperativne prirode, pa se bez obzira na moguću nelogičnost određenih rešenja moraju dosledno primeniti zakonske odredbe, što se posebno odnosi na primenu člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, kada se radi o međusobnim potraživanjima iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanjima naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zaključenim između pravnih lica, tada ova potraživanja zastarevaju za tri godine. Kraći rok zastarelosti iz ove odredbe ne može se primeniti na druga lica - imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku drugu delatnost, a koja lica se pojavljuju u sporovima pred privrednim sudovima kao stranke u postupku. To što ta lica zaključuju ugovor u privredi saglasno članu 25. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i u spornim situacijama se pojavljuju kao stranke pred privrednim sudovima, nije od uticaja na primenu materijalno-pravne odredbe u pogledu zastarelosti potraživanja iz člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sve dok se, ako su za to ispunjeni uslovi, ne izmeni ovaj zakonski propis. Svaka analogija sa članom 17. nekadašnjeg Zakona o zastarelosti potraživanja je isključena. (Pravno shvatanje Višeg privrednog suda u Beogradu od 25. marta 1996. godine)

Smatramo da je izloženo pravno shvatanje zasnovano na doslednom tumačenju odredbe člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koja se odnosi samo na međusobna potraživanja pravnih lica, dakle ne i na imaoce radnji, odnosno privatne preduzetnike koji su fizička lica. U članu 1a. Zakona o privatnim preduzetnicima (“Službeni glasnik SRS”, br. 54/89, 9/90, “Službeni glasnik RS”, br. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/2002) propisano je da privatni preduzetnik, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje, radi sticanja dobiti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost. Međutim, takođe smatramo da je citiranu zakonsku odredbu potrebno izmeniti tako što bi se ista odnosila i na potraživanja preduzetnika.

Prilikom raskida ugovora o prodaji zbog neispunjenja obaveze prodavca da isporuči robu, u sudskoj praksi postoje različita pravna shvatanja o tome koji rok zastarelosti valja primeniti na potraživanje kupca za povraćaj cene.

Prema stavu sudske prakse, kada je kupac unapred platio ugovorenu cenu, a prodavac nije u celini isporučio robu, primenjuje se trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz ugovora o kupoprodaji, a ne opšti rok zastarelosti, jer je u pitanju ugovor o prometu robe i usluga

U konkretnom slučaju, presudom Višeg privrednog suda odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda privrednog suda, kojom je zbog zastarelosti odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da vrati tužiocu cenu robe sa kamatom. Revizija tužioca nije osnovana. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku, tuženi se po osnovu ugovora o kupoprodaji obavezao da tužiocu isporuči određenu količinu robe, a tužilac je unapred za naručenu robu platio ugovorenu cenu. Međutim, tuženi svoju ugovorenu obavezu nije izvršio u celini, nego je povodom tužbe istakao prigovor zastarelosti potraživanja. Ovaj prigovor je prihvaćen od privrednih sudova i tužbeni zahtev odbijen. Vrhovni sud Srbije je našao da ne stoje navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju privredni sudovi su pravilno primenili odredbu iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima po kojoj je nastupila zastarelost potraživanja tužioca protekom roka od tri godine od dospelosti obaveze. Revizijom se neosnovano ukazuje da je u ovom slučaju trebalo primeniti odredbu iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (opšti rok zastarelosti), budući da je u pitanju ugovor o prometu robe i usluga. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 295/94 od 26. oktobra 1994)

Nasuprot izloženom, po našem mišljenju pravilnom stavu, u novijoj sudskoj praksi preovladavaju suprotna stanovišta, po kojima se na povraćaj cene ima primeniti opšti rok zastarelosti.

Tako, prema stavu sudkse prake, potraživanje poverioca za povraćaj datog avansa nakon raskida ugovora, predstavlja zahtev iz neosnovanog obogaćenja i zastareva u opštem roku zastarelosti.

U obrazloženju ovog stava ističe se da su pogrešno niži sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiočevo potraživanje zastareva u roku od tri godine, prema odredbi člana 374. odnosno 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac u ovoj pravnoj stvari potražuje od tuženog povraćaj uplaćenog avansa valorizovanog stopom rasta cena na malo, jer je otpao osnov po kojem je tužilac izvršio uplatu tog avansa, s obzirom da je raskinut ranije između stranaka zaključeni ugovor o izvođenju radova i nabavci opreme u objektu tužioca. Prema tome, kako je osnov po kojem je tužilac uplatio tuženom sporni avans otpao, to tuženi od tog momenta uplaćeni iznos drži bez pravnog osnova, pa se radi o potraživanju koje zastareva u opštem roku zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Osnovano tužilac u reviziji ističe da sporno potraživanje tužioca prema tuženom ne proizilazi iz zaključenog ugovora o izvođenju radova, pa se na rok zastarelosti ne može primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključeni ugovor o izvođenju radova je bio samo osnov po kojem je tužilac uplatio tuženom avans, pa kako je otpao taj osnov po kojem je tužilac izvršio uplatu avansa, to je osnov potraživanja tužioca prema tuženom neosnovano obogaćenje tuženog, a takvo potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti. (Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 104/00 od 29. marta 2000)

Smatramo da je izloženi stav pogrešan, a osnovi razlog leži u nemogućnosti poverioca zastarele obaveze da raskine ugovor zbog neispunjenja.

Takav stav postoji i u sudskoj praksi, prema kome, nastupanjem zastarelosti dužnik nije dužan da izvrši svoju ugovornu obavezu, tako da poverilac ne može raskinuti ugovor sa dužnikom zbog neispunjenja. Zato poverilac ne može ni da traži povraćaj datog.

U obrazloženju ovog stava se navodi da nije sporno da je ugovorna obaveza tuženog za isporuku lima zastarela. Zastarelošću u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. Upravo zbog toga što je nastupila zastarelost ugovorne obaveze tuženog, tužilac više nije mogao da raskine ugovor sa tuženim zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog, da bi nakon toga stekao pravo da u smislu člana 132. st. 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu raskida potražuje od tuženog povraćaj datog sa kamatom od dana isplate. Protekom roka od tri godine od dana dospelosti ugovorne obaveze tuženog, tužilac je prekludiran sa mogućnošću da u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima od tuženog traži izvršenje ugovora ili njegov raskid, a u svakom slučaju i naknadu štete zbog neizvršenja. Nastupanjem zastarelosti tuženi više nije dužan da izvrši svoju ugovornu obavezu, tako da tužilac ne može raskinuti ugovor zbog neizvršenja ugovorne obaveze tuženog kao dužnika. (Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 5810/2001 od 24. oktobra 2001. godine objavljene u biltenu “Sudska praksa privrednih sudova” br. 4/2001)

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 12. februara 1993. godine zaključile ugovor o prodaji robe. Tužilac-kupac platio je cenu, a tuženi, prodavac, nije isporučio robu. Usledila je tužba kupca za izvršenje ugovora - isporuku robe. Zahtev tužioca je odbijen pravosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P. br. 1097/99 od 20. juna 2000. godine. Razlog odbijanja tužbenog zahteva je zastarelost tužiočevog potraživanja. Po prijemu ove odluke tužilac je 23. aprila 2001. godine obavestio tuženog-prodavca da raskida ugovor i mesec dana nakon toga podneo je tužbu kojom je tražio da mu se vrati plaćena cena za robu, kao logična pravna posledica dejstva raskida ugovora. Kao osnov svoga potraživanja naveo je neosnovano obogaćenje. Drugostepeni sud zaključuje da nije sporno da je ugovorna obaveza tuženog za isporuku robe-lima, zastarela. Zastarelošću (član 360. Zakona o obligacionim odnosima) prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze. I upravo zbog toga što je nastupila zastarelost ugovorne obaveze tuženog, tužilac više nije mogao da raskine ugovor sa tuženim zbog neispunjenja ugovorne obaveze, da bi nakon raskida stekao pravo da u smislu člana 132. st. 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu raskida, potražuje od tuženog povraćaj datog sa kamatom od dana isplate. Dakle, sa zastarelošću izvršenja ugovorne obaveze zastarelo je i pravo na raskid ugovora. Kakva je pravna sudbina ugovora kada je zastarelo pravo da se zahteva ispunjenje ugovorne obaveze? Ugovor kao pravni fakt nastavlja da postoji i pravo iz ugovora postoji, ali ne postoji mogućnost da se pruži pravna zaštita prava iz takvog ugovora. Nastupanjem zastarelosti dužnik nije dužan da izvrši ugovornu obavezu, tako da poverilac ne može raskinuti ugovor sa dužnikom zbog neizvršenja. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 92/02 od 23. oktobra 2002)

Smatramo da se izložene dileme koje postoje u sudskoj praksi mogu otkloniti odgovarajućim izmenama člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tako što bi se bliže odredila potraživanja koja zastarevaju za tri godine. Predložena izmena zakona mogla bi se izvršiti po ugledu na odredbu iz člana 1. stav 1. Njujorške konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe (“Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br. 5/78) u kome je propisano da se ovom konvencijom uređuju slučajevi u kojima se, usled proteka određenog vremena, ne može zahtevati ispunjenje potraživanja kupca, odnosno prodavca koje proističe iz ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe ili potraživanja koje proističe iz povrede, raskida ili poništenja takvog ugovora.

U obrazloženju ovog stava ističe se da je odnos između tužioca i tuženog u stvari odnos između korisnika akreditiva i akreditivne banke. Dakle, radi se o posebnom pravnom odnosu, koji je potpuno nezavisan od drugog pravnog posla povodom koga je akreditiv otvoren, a saglasno članu 1074. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom odnosu akreditivna banka se obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti određenu novčanu svotu ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. Dakle, akreditiv se ne može svrstati u ugovor o uslugama između akreditivne banke i korisnika akreditiva na koji se ima primeniti zastarni rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. To dalje znači da posebnost te obaveze upravo ukazuje da se na pravne odnose tužioca i tuženog ima primeniti opšti zastarni rok od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 106/99 od 27. decembra 2000. godine objavljene u biltenu “Sudska praksa privrednih sudova” br. 2/2001)

Smatramo da se izložena stanovišta sudske prakse mogu izložiti kritici. Naime, izloženo stanovište u odgovoru na pitanje roka zastarelosti polazi od pretpostavke da akreditiv nije ugovor o uslugama između akreditivne banke i korisnika akreditiva na koji se može primeniti zastarni rok iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, nego predstavlja obavezu akreditivne banke “sui generis” na koju se ima primeniti opšti zastarni rok od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Tačno je da u pravnoj teoriji postoji spor o pravnoj prirodi akreditiva, tj. da li je reč o ugovoru ili pravnom poslu sui generis, instrumentu plaćanja i sl. Međutim, ovaj teorijski spor u Zakonu o obligacionim odnosima rešen je na taj način što je akreditiv svrstan u Deo drugi, koji nosi naslov “UGOVORI” za razliku od Dela prvog ili “OPŠTEG DELA” u kome su između ostalog kao izvori obligacija svrstane i jednostrane izjave volje, a među njima npr. i hartije od vrednosti (čl. 234. do 261. ZOO). Prema tome, sa stanovišta Zakona o obligacionim odnosima akreditiv je ugovor, pa se i na međusobna potraživanja pravnih lica iz takvog bankarskog pravnog posla, odnosno ugovora ima, po našem mišljenju, primeniti trogodišnji rok zastarelosti za obaveze iz ugovora u privredi (ugovori o prometu robe i usluga) predviđen članom 374. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, sam zakon je rešio spor koji postoji u pravnoj teoriji u pogledu pravne prirode akreditiva, pa se ne može kroz stavove prakse ignorisati zakonsko rešenje. Pored navedenog sistemskog tumačenja zakona, i njegovo ciljno tumačenje govori u prilog stavu o primeni trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima i na akreditiv. Jer nema opravdanja da obaveza akreditivne banke prema korisniku - prodavcu ili proizvođaču zastareva za deset godina, a obaveza npr. kupca robe iz istog poslovnog odnosa da plati cenu - za tri godine.

Nasuprot stavu prakse da predmet akreditiva nije usluga, može se istaći stav pravne teorije koja akreditiv svrstava u bankarske uslužne poslove. (Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 1997. godina, str. 707).

Nasuprot izloženom stanovištu sudske prakse, postoje odluke u kojima je zauzeto suprotno, po nama pravilno stanovište, da se kraći - trogodišnji rok zastarelosti primenjuje i na potraživanja korisnika akreditiva prema akreditivnoj banci.

Prema stavu Saveznog suda, potraživanje korisnika akreditiva prema banci zastareva u roku od tri godine, koji je propisan za zastarelost međusobnih potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, jer akreditiv predstavlja ugovor u funkciji prometa robe i usluga, a ne pravni posao sui generis na koji bi se primenio opšti - desetogodišnji rok zastarelosti.

U konkretnom slučaju, presudom Privrednog suda u N. od 3. marta 1998. godine, koja je potvrđena presudom Višeg privrednog suda u Beogradu, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena “K… banka” AD iz N. da tužiocu isplati iznos od 742.863,30 US dolara sa kamatom od 6% godišnje. Istom odlukom tužbeni zahtev je odbijen u odnosu na drugog tuženog “S…” DD iz B. zbog zastarelosti potraživanja. Vrhovni sud Srbije je odbio kao neosnovanu reviziju tužene “K… banke” AD. Prema stanju u spisima, tužilac i tuženi “S…” DD iz B. zaključili su ugovore o kupoprodaji od 1. februara 1991. godine, 9. aprila 1991. godine i 24. aprila 1991. godine na osnovu kojih se tužilac kao prodavac obavezao da navedenom tuženom preduzeću isporuči određenu vrstu i količinu robe. Radi isplate kupoprodajne cene robe ovo preduzeće je u korist tužioca kod “J… banke” AD u B. - Glavne filijale u N. dalo nalog za otvaranje neopozivih dokumentarnih akreditiva i radi otvaranja ovih akreditiva uplatilo dinarska sredstva u protivvrednosti 742.863,30 US dolara. Ova dinarska sredstva i dalje se nalaze na računu tužene “K… banke” AD iz N. pod brojem 8121. Na osnovu dobijenih naloga tuženog preduzeća “S…” DD iz B, “J… banka” AD u B. - Glavna filijala u N. je preko inostrane korespondentske banke otvorila četiri dokumentarna neopoziva akreditiva u korist tužioca i to: 12. aprila 1991. godine na iznos od 222.500 USD; 9. maja 1991. godine na iznos od 335.767,30 USD; 27. juna 1991. godine na iznos od 41.710 USD; i 2. avgusta 1991. godine na iznos od 222.500 USD. Nakon dobijanja izveštaja o otvorenim akreditivima tužilac je izvršio isporuku robe po navedenim ugovorima i podneo dokumentaciju za naplatu po akreditivima koja se i danas nalazi kod tužene “K… banke” AD. Cena robe tužiocu ni do danas nije isplaćena. Protiv navedenih odluka Savezni državni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede saveznog zakona. Savezni sud je ispitao pobijane odluke u smislu člana 415. Zakona o parničnom postupku i našao da je zahtev osnovan pa je ukinuo sve pobijane presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi odlučne činjenice, pa će na tako utvrđene činjenice, po sprovedenom postupku, primeniti materijalno pravo.

Pri tome sudovi će imati u vidu i da akreditiv predstavlja ugovor u funkciji prometa robe i usluga, jer služi najčešće za obezbeđenje isplate i isplatu kupoprodajne cene (kao u konkretnom slučaju) pa se po mišljenju Saveznog suda ne može prihvatiti stanovište sudova u pobijanim presudama da se na sporni odnos ne primenjuje trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, već opšti desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Takvo tumačenje nižih sudova u suprotnosti je sa ciljem zakona da se odnosi u poslovanju privrednih subjekata, pa i banaka, učine likvidnim u jednom relativno kraćem - trogodišnjem roku, jer to zahteva brzina privrednog poslovanja i sigurnost privredno-pravnog prometa, koji ne trpi dugotrajne sporne situacije. Ovaj sud ukazuje i na to da je Zakon o obligacionim odnosima podeljen u dva dela i to: Deo prvi pod nazivom: Osnovi obligacionih odnosa (Opšti deo) i Deo drugi koji nosi naslov Ugovori u kome je regulisan i akreditiv i to odredbama čl. 1072. do 1082. Dakle, dilemu koja postoji u pravnoj teoriji da li akreditiv predstavlja ugovor ili pravni posao sui generis rešio je sam zakon, svrstavši akreditiv među ugovore obligacionog prava. Zato se spor o pravnoj prirodi akreditiva, koji postoji u pravnoj teoriji, ne može prebacivati i u domen primene Zakona o obligacionim odnosima od strane sudova u rešavanju sporova, jer je zakonom jasno određeno da je akreditiv ugovor, pa nema mesta suprotnim tumačenjima. Zato se po mišljenju Saveznog suda na sporni odnos ima primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima u kome je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. (Iz rešenja Saveznog suda, Gzs br. 15/2001 od 13. decembra 2001. godine).

Smatramo da se izloženo stanovište može primeniti i kod drugih bankarskih poslova, a naročito kod zastarelosti potraživanja iz bankarske garancije, kao i na potraživanja iz ugovora o kreditu.