Balkan je sigurno, pored ostalog, jedno od “najzahvalnijih” i najindikativnijih područja velike probe mogućnosti i domašaja pomenute trijade sa predominacijom etnikosa. Ako u razvijenom svetu postaje izvesna neravnoteža ne samo između tehnike i etnike, već dobrim delom i između tehnike i slobode u korist ove prve, na Balkanu napreduje “etnika” (etnos) na račun kako tehnike tako i slobode. Jugoslavija je zemlja u kojoj se tendencije i procesi etnifikacije politike i društva izražavaju na drastičan i svojevrstan način.

Snažna inercija raspada ranije Jugoslavije, uzrokovana velikim delom i etno-nacionalnim razlozima, produžava se u izvesnoj meri, i u sadašnjoj skraćenoj Jugoslaviji. Ona je uzrokovana i podsticana sa različitih strana, i spolja i iznutra, i odozgo i odozdo. Nije ovde mesto da se raspravlja o tim razlozima, ali se može i treba reći da je takva situacija sve teže podnošljiva i da se mora ozbiljno poraditi na njenom prevazilaženju. Još tužnije od toga deluje činjenica da se razmirice i sporovi između toliko bliskih naroda te dve zajednice ne mogu rešavati unutrašnjim sporazumima, već je bio potreban spoljni arbitar.

Tri su glavna razloga za ovaj nedostatak. Prvo, valja istaći još uvek hermafroditan odnosno maglovit odnos međunarodne zajednice bolje reći velikih sila (ili jedne odnosno jedno-i-po velike sile) prema ostatku Jugoslavije. Sve druge srednje i manje države žele i nastoje da pogode volju i namere jedne i jedine najjače sile i tome prilagođavaju svoju unutrašnju i spoljnu politiku. Ni sama Evropska zajednica, izgleda, ne zna sasvim pouzdano šta to u stvari SAD hoće sa Balkanom i na Balkanu. Poslenici Evropske zajednice zaziru (možda bi neukusno bilo reći da se boje) da nekom ishitrenom ili neodmerenom odlukom ne povrede namere i planove svoga “starijeg brata” i stoga ne mogu biti jasniji od još uvek neartikulisanih namera svoga starijeg “partnera”. Pomalo maliciozno, ali ne manje razložno, može delovati i pitanje: zna li uopšte i donosilac Sprazuma što se zaista njime htelo bolje reći zna li gospodin Solana što je “pravi nalogodavac” time želeo i nameravao. I da li gospodin Solana uopšte zna i sme da pita: na šta vuče naš globalni “Duče”?

Snažan otisak ovih viših “nebeskih” tajni ili neodređenosti može se otčitati i iz Sporazuma između Srbije i Crne Gore za koji se ne zna sasvim pouzdano da li vizira uspostavljanje odnosno produženje zajedničke države ili njeno odumiranje. Drugo, važan razlog za takvu situaciju je postojanje deficita upravljačke sposobnosti domaćih vladajućih političkih elita. Zajedno s tim ide i nedostatak koalicionog i pregovaračkog potencijala vladajućih elita. Treće, ne treba ispustiti iz vida nedostatak stepena demokratičnosti političkih poredaka koji bi obavezivao političke elite na bar minimalnu odgovornost i poštovanje volje građana. Spor proces demokratizacije balkanskih država pa i Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore ide naporedo sa izvesnom krizom u teoriji i praksi demokratije u samoj najjačoj i prvoj savremenoj demokratskoj zemlji - Sjedinjenim Američkim Državama. Ali i ta eventualna i delimična kriza demokratije u SAD rezultat je velikih izazova savremenog doba i razvoja demokratiji. Nije ni malo slučajno što ova velika i uzorita demokratska zemlja ne izlazi tako lako sa novijim izazovima demokratiji. Šta se onda može očekivati od malih i, da slobodno kažemo, slabih država u raszvoju demokratije i društva.

Znajući i računajući sa svim ovim razlozima, spoljni arbitar je došao, izdiktirao kostur budućeg ustava, proćaskao sa liderima dve postojeće jedinice i otišao. Ono što je on ostavio teško se može uhvatiti, kako bi narod rekao, bilo za rep ili glavu. Ostavljeno je vremenu (od tri godine) da učini svoje; da te dve formacije valjda još više sazru i tako zrele nađu ono pravo rešenje. Teško je ili nemoguće govoriti o implementaciji ili načinu realizacije Sporazuma Srbije i Crne Gore. Kako da se traže najbolje forme njegove realizacije kad nije jasno ni ono šta treba realizovati odnosno sam ustavni okvir.

Zbog svoje neodređenosti ili “okruglog” karaktera, Sporazum se različito tumači. Za crnogorskog predsednika Sporazumom “po prvi put od 1918. godine Crna Gora se vraća na međunarodnu scenu sa svojim punim državnim imenom” i daje osnovu za verovanje “da ćemo vremenom doći do saveza međunarodno priznatih država, što je po meni bilo optimalno rešenje”. Za predstavnike Srbije, Sporazum daje osnova i nadu da će se u roku od tri godine doći do neke jasnije i temeljnije minimalne federacije koja će biti adekvatan okvir zajedničkog demokratskog i prosperitetnog života i razvoja.

Stoga ovaj Sporazum može da bude razlog ili izvor i novih nesporazuma, pored onih dosadašnjih stvarnih i improvizovanih. Nekoliko ideja i simbola odnosno indikatora iz tog Sporazuma ne ulivaju nadu da on jeste ili da može biti adekvatan okvir za demokratsko i efikasno funkcionisanje i razvoj Srbije i Crne Gore. Navedimo nekoliko takvih indikatora. Prvo, ne deluje u pravcu zajedništva uzimanje odnosno zamena imena Jugoslavija sa složenicom Srbija i Crna Gora. Više je nego jasno da odsustvo zajedničkog imena povlači za sobom i smanjenje energije i izgleda za zajedništvo. Spoljno prekrštavanje, bez konsultovanja naroda koji se preimenuje, nije znak ni demokratskog ni civilizacijkog ponašanja. Da je uklanjanje zajedničkog imena države i državljana odnosno građana nešto dobro i demokratsko, onda bi to, po nekoj elementarnoj logici stvari, najpre prihvatile i praktikovale razvijene zapadnoevropske zemlje. Ali te zemlje nisu tako postupale. Sve zapadne multinacionalne ili multietničke države praktikuju zajedniči naziv države i državljana. Da nije tako ne bi postojali Beligija i Belgijanac, Francuska i Francuz, Švajcarska i Švajcarac.

Drugo, binom Srbija i Crna Gora nije lišen samo zajedničkog imena već i ključnih zajedničkih funkcija. Crna Gora i Srbija posebno imaju svoje monetarne, spoljnotrgovinske i poreske sisteme, svoje centralne banke, svoje carine i carinske službe, svoje bezbedonosne funkcije i samostalne bezbedonosne organe itd. Šta znači jedan međunarodno-pravni subjektivitet u uslovima takve raspodele nadležnosti i defunkcionalizacije federacije? Šta znači jedinstvo odnosno suverenost jedne države u međunarodnim odnosima, ako postoji ekonomska suverenost i unutrašnja politička suverenost pojedinih republika odnosno i Srbije i Crne Gore? Kako će uopšte sedeti dva predstavnika dve praktično suverene formacije na jednoj međunarodnoj stolici. To može biti dodatni razlog i izvor stalnih i intenzivnih sporova između ove dve republike.

Treće, preimenovanje države, a samim tim i menjanje brojnih simbola i dokumenata doneće sobom velike troškove koji će biti još jedan udar na ionako siromaštvom ili niskim standardom iscrpljeno građanstvo. Uz to, smanjenje ekonomskog potencijala i učinka uvek je vodilo intenzifikaciji tenzija i sukoba.

Četvrto, u takvim uslovima obe jedinice, naročito veliki delovi političke elite, hitaće da se što pre i što više okite nacionalnim simbolima i znamenjem. To će verovatno voditi procesu intenzivnije etnifikacije politike. Uz to, menjanje imena i mnogo toga što s time ide, odvući će anagažovanje velikog broja ljudi na slepi političko-nacionalistički kolosek koji stvara veliku napetost i aktivizam koji je suštinski i razvojno neplodotvoran.

Peto, nije jasno ni kako Ustav treba da bude donet.

Šesto, preporno je i pitanje načina konstituisanja i oblikovanja određenih institucionalnih aranžmana. Reč je kako o načinu konstituisanja Skupštine Srbije i Crne Gore tako i o načinu odlučivanja u njoj. Još uvek se ne zna da li će izbori biti neposredni ili posredni. Ostaju otvoreni i mehanizmi uravnotežavanja ili kompenzacije onih inače nesrazmernih veličina Srbije i Crne Gore. Nije na odmet podsetiti da instrumenti pozitivne diskriminacije, alarmnog zvona, odgovarajuće većine, konsensus i drugi mehanizmi, koji su poznati u nekim drugim multietničkim zajednicama, mogu biti od velike koristi u predstojećim naporima i traganjima za adekvatnim oblikom ustavnog i političkog uređivanja moguće zajednice Srbije i Crne Gore. No, isto tako, valja imati na umu da će celokupna institucionalna aranžerija imati mali učinak ako otkažu neke druge pretpostavke za uspešno funkcionisanje određenog uređenja. Nama izgleda da još uvek ne postoji dovoljno jaka želja i namera da se te pretpostavke što pre, bar u nekoj zadovoljavajućoj meri, formiraju.

No, stanje je takvo kakvo jeste i malo je izgleda da se ono prevaziđe promenom koja bi pružala i obećavala više. U toku je više racionalizacija i legitimiranje postojećeg stanja, za koje se i ne zna kakvo je i kuda vodi, nego racionalizacija neke moguće jasnije vizije i pravca kretanja koji bi obećavali nešto više ili nešto bolje od postojećeg.

S druge strane, nalazeći se u raljama brojnih ograničavajućih unutrašnjih i spoljnih okolnosti, koje više prete daljim padom i posrnućima nego nekim realno mogućim izlaskom na neku “zelenu granu”, pomenuti Sporazum je ipak zadržao ove dve dosadašnje federalne jedinice na ivici provalije. Sada se praktično nalaze na raskršću odnosno mestu sa koga je moguće krenuti dalje i nazad, i u stranu i napred. Od naroda i običnih ljudi, ukoliko budu dovoljno politični i aktivni, da bi bili uvažavani kao delatan faktor političkog života, treba očekivati više nego od elita odnosno pseudo elita i podelita koje su isuviše okupirane svojim ličnim interesima i mogućnostima promocije nego širim interesima naroda ili društvenog razvoja.

Zato je pitanje stvarne demokratizacije i demokratije jedno od ključnih pitanja ne samo uređivanja oblika političkog života nego i mogućnosti daljeg razvoja. Drugim rečima demokratija je u ovom trenutku u zajednici Srbije i Crne Gore ključni razvojni resurs. Samo se dubljim i bržim procesom demokratizacije može otvoriti mogućnost uticaja bazične i kompetentne strukture društva na proces odlučivanja i samo se stvarnom demokratijom može držati politička elita odgovornom za ono što radi i ono što bi, prema volji naroda i zahtevima društvenog razvoja, trebalo da radi.