O sivoj ekonomiji se mnogo priča, ali se malo šta ozbiljno radi na njenom iskorenjivanju. Da bi smo imali sadržajnu analizu koja bi nas vodila konkretnoj akciji, celoj problematici moramo prići široko, metodično i sistematski.

U okviru ove teme najvažnije je sagledati tri celine a to su:

Pod ovim pojmom moramo podrazumevati svaku protivzakonitu aktivnost usmerenu ka sticanju ekonomske koristi kojom se nanosi finansijska i druga šteta pre svega državi, kao i onim subjektima koji posluju u skladu sa propisima.

Ovako široko definisanje proizilazi iz toga što sivu ekonomiju nalazimo u skoro svim oblastima privrede pa i van nje (sport, kultura, zdravstvo...).

Sivu ekonomiju susrećemo u našim uslovima pre svega u proizvodnji i prometu akciznih proizvoda. Postoje međutim i regionalne specifičnosti kao što je npr. proizvodnja tekstila i obuće u Novom Pazaru, kao i sezonske, koje se odnose npr. na otkup poljoprivrednih proizvoda.

Bez obzira na najraznovrsnije pojavne oblike, svi oni se kod preduzeća svode u osnovi na neplaćanje ili plaćanje u smanjenom obimu poreza, akciza, carina, kao i doprinosa koji prate isplate zarada zaposlenih. Ovde takođe spada i kršenje propisa o cenama, kvalitetu, zaštiti sredine kao i sanitarnih, građevinskih i drugih propisa.

Što se tiče pojedinaca, susrećemo se sa ilegalnim pozajmicama, radom na crno, izdavanjem imovine u zakup itd.

Najkarakterističniji pojavni oblici utvrđeni npr. od strane Republičke tržišne inspekcije su:

Treba istaći da ovaj fenomen karakteriše sve države u svim epohama. Tako i danas sivu ekonomiju susrećemo i u najrazvijenijim zemljama. Pitanje je samo koliki obim se može smatrati prihvatljivim, zbog njenih neosporno štetnih posledica koje se pre svega ogledaju u zakidanju državnih prihoda i dezorganizovanju društva u celini.

Ovde je neophodno jedno šire objašnjenje. Naime, vrlo je opasno štetu od sive ekonomije svoditi samo na utaju državnih prihoda. To je samo jedan aspekt problema. Pored ovog efekta koji bi smo mogli nazvati primarnim, postoji i niz sekundarnih, čije posledice mogu takođe biti izuzetno negativne, a ogledaju se na primer kroz ugrožavanje zdravlja potrošača, kao i zagađivanje prirodne sredine. Postojanje sive ekonomije u značajnom obimu, kao i njen eventualni rast, takođe derogira sva pravila i sve institucije sistema. Sa ekspanzijom sive ekonomije, nemoguće je dugoročnije gledano, ostvarivati pozitivne promene u drugim aspektima razvoja. Ne postoji nijedan pozitivan trend u društvu koji korespondira sa rastom udela sive ekonomije. To ne predstavlja samo pojavu paralelne ekonomije, već i paralelnog sistema vrednosti i dvojnog morala u celini.

Iz ovoga proizilazi i značaj borbe protiv sive ekonomije.To je jednostavno pitanje opstanka, jer ona razjeda zdravo privredno tkivo i uvodi nova pravila ponašanja u celom društvu. S druge strane, više je nego očigledno da sporadične i palijativne mere, usmerene po pravilu na poslednje karike u lancu tokova sive ekonomije ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate.

Kod nas je ovaj fenomen postao uočljiv u poslednjih 10-15 godina. Kvantitativno gledano, siva ekonomija je bila najzastupljenija početkom devedesetih godina, mada se i sada njeno učešće u bruto društvenom proizvodu procenjuje na preko 40%. Pošto je ovaj procenat u pojedinim delatnostima i regionima povremeno i veći, neophodno je sagledati uzroke i preduzeti mere za suzbijanje ove pojave i njeno dovođenje u prihvatljive okvire.

Iz dosadašnjeg izlaganja više je nego očigledno da to neće biti ni brzo ni lako. Moramo se sami menjati. Moramo napuštati višedecenijski pristup da je prevara, generalno gledano, a posebno prevara države, najlakši, a uz to i društveno potpuno prihvatljiv način sticanja prihoda.

Na prekomerno narastanje sive ekonomije u našim uslovima uticalo je više međusobno zavisnih i isprepletanih faktora, a osnovni su:

Iz svega ovoga pobrojanog možemo zaključiti da je rast sive ekonomije na neki način nužan pratlac procesa tranzicije. Pucanjem i kolapsom daleko preovlađujućeg društvenog sektora socijalističke privrede morala je narasti siva ekonomija. Kao prvo, mase ljudi su ostale bez sredstava za život. S druge strane, institucionalni okviri za tržišnu privredu nisu postojali. Raspadom socijalističke privrede nastupila je nova prvobitna akumulacija kapitala koju, naravno karakterišu kriminal, korupcija i siva ekonomija.

Da zaključimo, suzbijanje sive ekonomije je mera uspešnosti tranzicije i izgradnje savremenog društva koje podrazumeva demokratsko političko uređenje, tržišnu privredu i pravnu državu.

Obzirom da se nalazimo na samom početku izmene privredne i vlasničke strukture koja neminovno vodi u prvi mah do rasta nezaposlenosti, realno je očekivati i dalje regrutovanje “sivih ekonomista”. U našim konkretnim uslovima, porastu atraktivnosti sive ekonomije doprinosi i rast poreskih opterećenja, kao i neusklađenost visine tih opterećenja sa okolnim zemljama što posebno pospešuje šverc akciznih proizvoda.

Kao što vidimo, nalazimo se u jednom dinamičnom procesu privrednog i društvenog razvoja, koji nam obećava prevazilaženje i nestajanje nekih uzročnika sive ekonomije, ali istovremeno i nastajanje i intenziviranje drugih. To znači da ova pojava neće posebno na kratak i srednji rok jenjavati sama od sebe, već je neophodna organizovana društvena aktivnost na njenom suzbijanju.

Mere za suzbijanje sive ekonomije se mogu podeliti na: a) dugoročne, b) srednjoročne i c) operativne.

Na ovim operativnim merama se moramo malo više zadržati iz jednostavnog razloga što je neophodna hitna, konkretna i sveobuhvatna akcija, jer je pitanje sive ekonomije izuzetno značajno, kako smo to napred objasnili.

Zato kada kažemo da svi subjekti treba da donesu operativne programe na suzbijanju ove negativne pojave, tu pre svega mislimo na sve organe kontrole i represije. Neupućenima će možda biti čudno kada saznaju da u našoj republici u okviru 16 državnih organa egzistira čak 40 inspekcijskih organa sa ukupno oko šest hiljada inspektora. Ova cifra je po mnogo čemu inpresivna, ali ne sa aspekta praktične borbe protiv sive ekonomije. Naime u svom delovanju na terenu velika većina inspekcijskih organa preferira kontrole legalnih subjekata, dok retko ili nikako ne zalazi u sivu zonu najčešće se proglašavajući nenadležnim. Tako u praksi imamo da je knjiga bukvalno spala na tri slova: Republičku tržišnu inspekciju, Finansijsku policiju i MUP. O saveznim organima, među kojima poseban značaj ima Savezna uprava carina, u ovom trenutku, sa aspekta suzbijanja sive ekonomije ne vredi trošiti reči.

Dakle, ako Skupština i Vlada javno proklamuju za operativni cilj suzbijanje sive ekonomije, to podrazumeva da svi gore pomenuti organi odmah u okviru svojih mogućnosti prioritetno krenu na izvršenje tog zadatka. U drugom koraku, što je već početak dugoročnijih procesa, nužno je prilagođavanje svih ovih organa toj nameni što se mora izvršiti kroz prilagođavanje:

Ovde smo, kao što je napred već signalizirano, debelo zagazili u problematiku reforme državne uprave i zakonodavstva što se samo po sebi razume, jer sa postojećom državnom upravom i propisima imamo ovoliko učešće paralelne ekonomije kakvo imamo. Želimo li poboljšanje, moramo tome prilagoditi upravu i propise.

Pošto je reforma državne uprave, a posebno inspekcijskih organa, šira tema o kojoj ćemo posebno pisati u jednom od narednih brojeva, ovde ćemo samo ukratko naznačiti osnovne pravce izmene propisa koje je neophodno slediti u svrhu postizanja ovog cilja. Radi efikasne borbe protiv sive ekonomije propisi moraju:

S druge strane, još je važnije stvaranje uslova za porast udela legalnih subjekata u društvenom proizvodu. Kao najvažnije mere bi predložili:

Da zaključimo, za uspešnu akciju je neophodan opšti politički konsenzus i kompleksna akcija svih društvenih faktora. Skupština i vlada moraju ovo proglasiti prioritetnim razvojnim ciljem. Radi operacionalizacije i koordinacije treba osnovati koordinaciono telo na čelu sa potpredsednikom vlade koji bi pred javnošću i parlamentom podnosio periodične izveštaje o dinamici postignutih rezultata. Takođe valja razmisliti o osnivanju samostalne agencije, ili čak Ministarstva za inspekcijske poslove sa ovim primarnim zadatkom.

Ali, ponovo podvlačimo, sve je ovo moguće samo ukoliko se promenom u svesti ljudi ostvari kritična masa neophodna za promene. Ne može to biti samo zadatak vlasti. Jer, ukoliko je tačan podatak, da u Srbiji sada od sive ekonomije živi skoro tri miliona ljudi, kako je nedavno pisalo u štampi, čeka nas dug put. Siva ekonomija je postala način života, a stanje svesti je najteže menjati. Sve ovo svakako ne znači da od posla treba odustati, već ga što pre otpočeti.