VIŠA SILA I SLUČAJ U OBLIGACIONOM PRAVU  

Dr Ilija Babić,
redovni profesor Univerziteta “Singidunum”, Beograd

I. UVOD

Pomponius Sexstus, čuveni rimski pravnik iz sredine II veka n. e, kazao je da: “Pravo treba stvarati prema onom što se najčešće događa, a ne prema onom što se slučajno može dogoditi” (Ius constitui in his que plurimum accidunt, non quae ex inopinato - D. 1, 3, 3). Kada se u građanskopravni odnos, koji ima u vidu ono “što se najčešće događa”, umešaju okolnosti koje se dešavaju izuzetno one mogu odlučujuće da utiču na njegovu pravnu sudbinu. Značajno dejstvo na građansku odgovornost proizvodi viša sila. Pojam, sadržina i domašaj dejstva više sile nisu nesporno određeni u pravnoj doktrini i praksi. Određivanje više sile je teško, ukoliko se ona ne razgraniči od još jednog vanrednog događaja - slučaja.

II. RIMSKO PRAVO

Pojam više sile nastao je u rimskom pravu. Označavan je rečima vis maior ili casus maiores. Vis maior je neizvesna okolnost koja se nije mogla predvideti, a kada se mogla predvideti nije se mogla sprečiti (Casus est maior cuius humana infirmitas resistere non potest - Gaius, D. 44, 7, 1, 4 - Događaj kome se ljudska snaga ne može odupreti, smatra se višom silom). Kao vis maior smatrani su, tako: potres, poplava, oluja, napad razbojnika, upad neprijatelja, brodolom, požar, grom, epidemija i slične prirodne katastrofe.

Viša sila se razlikovala od slučaja (casus ili casus fortuitus). Slučaj je buduća i neizvesna okolnost nastala bez volje dužnika koja je prouzrokovala štetu ili zbog koje ugovor nije mogao biti ispunjen (bekstvo roba ili životinje, oštećenje stvari od trećeg lica itd). Bitno obeležje više sile je nesavladivost (i kad se događaj može predvideti), a slučaja nepredvidivost.

Ako je neizvršenje obaveze dužnika, koja je bila određena in specie, nastalo zbog više sile dužnik je bio oslobađan svake odgovornosti prema poveriocu. Neizvršenje obaveze zbog nastupanja slučaja proizvodio je slično dejstvo. Propast stvari u jednostrano obaveznim ugovorima imala je za posledicu potpuno gašenje ugovora. U dvostrano obaveznim ugovorima stvar je propadala onom licu koje je bilo njen vlasnik (res perit domino). Kod svih obaveza na dare dužnik je najčešće vlasnik dugovane stvari i slučajnu propast stvar je on snosio (res perit debitori). Za ugovor o kupoprodaji važilo je pravilo da je kupac dužan platiti cenu i ako nije dobio stvar (res perit emptori). Za slučaj se, po pravilu, ne odgovara nego šteta nastala na taj način pada na onog u čijoj je imovini nastala (casum sentit dominus).

III. DOGAĐAJI KOJI STVARAJU VIŠU SILU I SLUČAJ

Viša sila i slučaj nastaju dejstvom činjenica koje proizvode građanskopravno dejstvo. Činjenice se mogu razvrstavati po različitim merilima. Najznačajnija je podela činjenica na prirodne događaje i radnje.

Prirodni događaji nastaju delovanjem prirodnih zakona ili na drugi način. Oni nastaju bez volje čoveka ili ne samo voljom čoveka. Tako, čovek može uticati na začeće ljudskog ili životinjskog embriona, dok se rast i rođenje, uglavnom, dešava u skladu sa prirodnim zakonima. Pravne posledice prirodnih događaja mogu biti: rođenje čoveka, protek vremena - na primer, sticanje punoletstva, prirodna smrt, udar groma, poplava, zemljotres, uragan itd. Neki događaji nisu prirodni ako je postojala obaveza i mogućnost čoveka da spreči njihovo nastupanje: udar groma - postavljanjem gromobrana; poplava - podizanjem nasipa; padanje grada - lansiranjem protivgradnih raketa itd.

Prirodni događaji mogu proizvesti različita dejstva. Rođenjem se stiče pravni subjektivitet, a između deteta i roditelja uspostavlja se roditeljski odnos. Protekom vremena fizičko lice stiče deliktnu, testamentaru, radnu i bračnu sposobnost, a docnije i poslovnu sposobnost; nevlasnik stiče održajem pravo svojine ako su se stekle i druge činjenice, istekom prekluzivnog roka prestaje pravo itd. Smrću čovek gubi subjektivitet - i prestaje njegova pravna, deliktna i poslovna sposobnost, prestaje brak, otvara se nasleđe itd. Prirodni događaji koji imaju obeležja više sile ili slučaja oslobađaju dužnika od odgovornosti za štetu (član 177. stav 1. ZOO; član 263. ZOO itd). Propašću stvari usled prirodnog događaja, npr. zemljišne parcele usled odrona, prestaje pravo svojine na njoj i svi tereti (na primer, pravo službenosti). Ako je, usled prirodnog događaja, prestala individualno određena stvar obligacija prestaje zbog nemogućnosti ispunjenja (član 354. ZOO) itd.

Radnja je ostvarenje volje koja se manifestuje u spoljnom svetu, a koja podrazumeva izbor.1 Izraz “radnja” nije usvojen u našoj doktrini nego izraz “ljudska radnja”. Smatramo da je izraz “ljudska radnja” pleonazam. Radnja je, naime, svojstvena samo ljudima, samo oni mogu imati pravno relevantnu volju.

Radnje se mogu razvrstati na: 1) dozvoljene i 2) nedozvoljene. Na osnovu dozvoljenih radnji nastaje pravni posao ili se vrši pravo (ovlašćenje). Nedozvoljene radnje (delikti) stvaraju obavezu naknade štete oštećenom.

IV. SHVATANJA O VIŠOJ SILI

Viša sila u građanskom pravu je nepredvidljiv i spoljni događaj koga odgovorno lice nije moglo savladati, a nastao je bez njegove krivice.

Pojam više sile se određuje različito zavisno od shvatanja koja je u ovoj oblasti prihvaćena. Subjektivno (relativno) gledište smatra da je relevantno stanje lica koje bi trebalo da odgovara za štetu, a objektivno gledište za merodavno izdvaja način na koji se događaj desio. Subjektivno - objektivno gledište prihvata dobra svojstva i jednog i drugog shvatanja.

Subjektivno shvatanje (nastalo u 19 veku nemačkoj i švajcarskoj pravnoj doktrini i praksi) zasnovano je, u osnovi, na subjektivnoj odgovornosti za nastalu štetu. Kreatori i pristalice ovog gledišta (Goldšmit, Štubenrauh itd.) prilikom određivanja pojma više sile smatraju da je relevantno ponašanje odgovornog lica u vezi sa okolnostima na koje se on poziva kao na događaj više sile. Kao viša sila smatra se svaki događaj koji odgovorno lice, “upotrebom najveće pažnje, ni najsavršenijim napravama i sredstvima, nije mogao sprečiti niti štetne posledice njegove otkloniti”.

Objektivno shvatanje (nastalo, takođe, u 19. veku) u osnovi se zasniva na građanskopravnoj odgovornosti bez krivice, a izraženo je u delima austrijskog pravnika Adolfa Eksnera i francuskog pravnika Luja Žoserana. Ovo shvatanje ne uzima u obzir ponašanje (krivicu) odgovornog lica, nego objektivne činjenice koje su u vezi sa događajem na koga se to lice poziva, kao što su: priroda i snaga događaja, način na koji je nastao, okolnosti usled kojih je šteta nastala itd. Viša sila je, stoga, svaki događaj koji potiče izvan delatnosti odgovornog lica a prouzrokuje štetu. Takav događaj, po načinu i snazi premašuje događaje koji se mogu očekivati u običnom toku života. Pojam više sile se, prema tome, određuje na osnovu objektivnih merila kao što su: spoljašnjost događaja, nesavladivost i nepredvidljivost događaja.

Samo objektivno ili subjektivno shvatanje se, u nekim situacijama, ne može dosledno primeniti u oblasti građanske odgovornosti. Zbog toga je nastalo subjektivno - objektivno shvatanje u osnovi oslonjeno na objektivno shvatanje više sile. Bitno svojstvo više sile je spoljašnost događaja za odgovorno lice. Ukoliko događaj nema svojstvo spoljašnjosti odgovorno lice je u obavezi da nadoknadi štetu. Objektivno - subjektivno shvatanje usvojilo je i određene elemente na kojima je zasnovano subjektivno gledište i to: spoljašnjost događaja, nepredvidljivost događaja, nesavladivost događaja i odsustvo krivice odgovornog lica za taj događaj.

U ZOO, pravnoj doktrini i sudskoj praksi prihvaćeno je objektivno - subjektivno shvatanje o pojmu više sile.

V. POJAM VIŠE SILE I SLUČAJA - RAZGRANIČENJE

Pojedini pravni pisci ističu da je, teorijski, najpravilnije i praktički najpodesnije u višoj sili gledati posebnu vrstu slučaja koga karakterišu naročiti elementi, zbog čega se može nazvati “kvalifikovanim slučajem”.2 Tvrdi se da bi slučaj i višu silu trebalo nazvati zajedničkim imenom “izvanredni događaji” i da “posebno razlikovanje ova dva pojma skoro da otpada”. Slično tome, u našoj pravnoj doktrini se ocenjuje da član 1148. Francuskog građanskog zakonika potpuno izjednačava višu silu i slučaj i da viša sila kao razlog oslobađanja od građanske odgovornosti postaje sve više prevaziđena.

Savremena francuska doktrina i sudska praksa (kao što ćemo docnije detaljnije izložiti) jasno razlikuju višu sila od slučaja. U doktrini se ističe da je viša sila apsolutno nesavladiv događaj, rezultat spoljne sile kao što je oluja, grom, zemljotres, rat, akt vlasti. Suprotno tome, slučaj je događaj unutrašnjeg porekla pod uslovima kao što su: materijalni nedostatak, greška službenika, “rizik razvoja” koji su relativno nesavladivi tako da će lice koje je spretnije, sposobnije i bolje opremljeno, moći, mada sa poteškoćama, da ga spreči.

Viša sila kao institut građanskog prava nije, međutim, prevaziđena. Njen savremeni značaj u nas potvrđuje i novija sudska praksa. ZOO, ustvari, razgraničava višu silu od slučaja, a takav stav je prihvaćen u pravnoj doktrini i sudskoj praksi.

Viša sila je spoljni događaj u odnosu na sferu delovanja odgovornog (fizičkog ili pravnog) lica. ZOO, tako, izričito govori o uzroku “koji se nalazi van stvari”, a takav stav nedvosmisleno prihvata i sudska praksa. U rešenju Višeg privrednog suda Pž. 6647/99 od 23. decembra 1999. je, u tom pravcu, zauzet stav: “Osnov za isključenje odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti je dokaz da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ni otkloniti ili da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju imalac stvari nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti”. Kao spoljni događaj tj. višu silu Vrhovni sud Srbije (u presudi Rev. 1197/01 od 25. 04. 2002. godine) je okarakterisao kolovoz posut uljem sa koga je sleteo tužilac, iako je vozio prilagođenom brzinom i propisno upravljao vozilom; uvedene sankcije OUN, zbog kojih dužnik nije mogao da izvrši svoje obaveze (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 116/94 od 21. novembra 1994. godine); provala u poslovne prostorije odgovornog pravnog lica, uništenje i odnošenje dokumentacije iz arhive itd. Spoljni događaj, osim toga, mora biti u uzročnoj vezi sa štetom da bi bio osnov za oslobađanje od građanske odgovornosti za štetu.3

Suprotno višoj sili slučaj nastaje u sferi delovanja odgovornog (pravnog ili fizičkog) lica i stoga ima unutrašnji karakter.

Viša sila je nesavladiv događaj u objektivnom, apsolutnom smislu. U ovom obeležju više sile došlo je do izražaja objektivno gledište. Događaj je nesavladiv ako se nikakvim merama i sredstvima ne može savladati. Nesavladivost je konkretna i zavisi od svake pojedine situacije. Ukoliko taj događaj ne može savladati odgovorno lice, ali se s obzirom na poznata sredstva i metode, po pravilu, može savladati, postoji slučaj. U tom pravcu zauzet je, pre više decenija, i stav u sudskoj praksi. Povodom nastupanja takozvanih “gorskih udara” u rudnicima, u rešenju Vrhovnog suda Hrvatske, Gž. 1893/73 od 25. 07. 1972. godine je istaknuto: Viša sila može biti prirodni događaj ili ljudska radnja, ali da bi se takav događaj ili radnja mogli smatrati višom silom, potrebno je da se radi o vanjskom događaju u odnosu na stranke, tj. o takvom događaju koji ne zavisi od volje stranaka i koji nije specifično povezan sa delatnošću stranaka, već djeluje na njihov pravni odnos van kruga njihove djelatnosti (inače bi moglo biti riječi o slučaju ili čak krivici). Osim toga, potrebno je da događaj nije bilo moguće predvidjeti (atipičnost pojave) ili otkloniti, te da je takav događaj imao za posljedicu štetu ili nemogućnost ispunjenja obaveze”. Nesavladivost se utvrđuje prema prosečno zamišljenom dobrom domaćinu (bonus pater familias) i ispituje da li bi taj domaćin, ako deluje u istim okolnostima kao odgovorno lice, uspeo da savlada događaj i spreči nastupanje štete. Ako je odgovorno lice stručnjak za određenu privrednu delatnost kojom se bavi profesionalno, stepen mera i pažnje se određuje strožije - prema merama koje može i dužan je preduzeti dobar privrednik.

Viša sila je nepredvidljiv (neočekivani) i neobičan (atipičan) događaj. Suprotno tome, slučaj je događaj koji se u životu češće javlja nekad i redovno, tipično. Događaj je nepredvidljiv ako se nije moglo predvideti da će nastupiti. Relevantna je konkretna predvidljivost (nepredvidljivost), s obzirom na sve pojedine okolnosti u budućem, razumnom periodu. Razuman period može biti različit zavisno od okolnosti ali se ne može protezati u preterano dugom periodu vremena ili beskonačno.

Viša sila ima u vidu poznate događaje koji su pouzdan dokaz odsustva krivice. Ako postoji krivica odgovornog lica tada se ne priznaje dejstvo više sile. Subjektivna odgovornost zasniva se na krivici odgovornog lica (član 158. ZOO). Uzrok štete je u slučaju nepoznat. Zbog toga se sumnja da je događaj skrivilo odgovorno lice, a da ga je možda moglo savladati da je bilo pažljivije.

Iako se za postojanje više sile zahteva da je događaj spoljni (“da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazi van stvari”), da je nepredvidljiv i neotklonjiv, ova obeležja se ne moraju sva steći istovremeno. Viša sila postoji u svakom slučaju ako je događaj spoljni i ako je neotklonjiv, a nije nužno i da je nepredvidljiv. Izvesno je, na primer, da će vodostaj reke Save porasti za 24 časa 40 cm i da će u određenom delu grada izazvati poplavu ali taj događaj ne možemo otkloniti. Nepredvidljivost u većoj meri nego višu silu obeležava slučaj. Ponekad se elemenat nepredvidljivosti više sile u sudskoj praksi prenaglašava.

Tako je Vrhovni sud Srbije zauzeo pravni stav (na Sednici Građanskog odeljenja održanog dana 10. decembra 2001, a verifikovanog u istom tekstu 25. februara 2002) da:

“Država SR Jugoslavija je odgovorna za naknadu štete pripadnicima Vojske Jugoslavije i policije kao i članovima porodica poginulih i ranjenih pripadnika oružanih snaga u periodu ratnog stanja od 24.03.1999. godine do 26.06.1999. godine”.

Stav Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije zasniva se na objektivnoj odgovornosti države i načelu pravičnosti, solidarnosti i uzajamnosti. Vrhovni sud Srbije pravilno smatra da za SR Jugoslaviju rat nije viša sila, ali neosnovano ističe da je bitan uslov više sile nepredvidljivost radnje ili događaja (u ovom slučaju rata protiv SRJ), a u konkretnoj situaciji ocenjuje da je rat bio predvidljiv (očekivan).

Viša sila, međutim, može postojati i kada je događaj predvidljiv. Sud je trebalo da u obeležje više sile istakne neotkljonjivost i spoljašnjost. U konkretnoj situaciji rat koji je vodio NATO protiv SRJ bio je otklonjiv i zbog toga on nema obeležje više sile.

Sličan stav Vrhovni sud Srbije, izrazio je u rešenju Rev. 246/01 od 17. januara 2002. godine: “Da bi prirodni događaj, kao viša sila, isključivao odgovornost poslodavca za štetu nastalu na radu ili u vezi sa radom, mora biti nepredvidljiv, izuzetan, neočekivan i neotklonjiv. Udar groma jeste prirodni događaj, ali nije viša sila, ako je mogao biti izbegnut prekidom rada dok traje nevreme”. I u ovom stavu se, takođe, ključni značaj pridaje nepredvidljivosti kao obeležju više sile. Iako je udar groma, u vreme donošenja građanskih zakonika početkom XIX veka, po pravilu imao obeležje više sile on danas nema to svojstvo. Ovaj prirodni događaj je ljudima dovoljno poznat i on se pouzdano sprečava odgovarajućim uređajima (gromobrani i sl). Stoga je to otklonjiv događaj. Udari groma, iako potiču spolja, nastaju zbog nepreduzimanja radnji u unutrašnjoj sferi uticaja određenog lica pa ni zbog toga ne predstavljaju višu silu.

VI. VIŠA SILA I SLUČAJ U IZVORIMA PRAVA

1. Uopšte

Izrazi “viša sila” i “slučaj” su često korišćeni u pravnom životu. U pravnoj teoriji i sudskoj praksi ipak nije pouzdano raščišćeno šta sve obuhvataju ovi pojmovi. Nedoumice u određivanju ovih pojmova danas proističu iz nedoslednih rešenja Zakona o obligacionim odnosima - ZOO (Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službenom listu SRJ”, broj 31/93), prvenstvo prilikom određivanja više sile. Odredbe ZOO nekada koriste izraz “viša sila” a nekada sintagmu koja, ustvari, sadrži bitne elemente više sile ili slučaja. Opšte uzanse za promet robom - (OU) - “Službeni list FNRJ broj 15/54, nisu izričito određivale višu silu i slučaj nego pojam vanrednih događaja.

2. Vanredni događaji u Opštim uzansama za promet robom

U privrednom pravu, pre donošenja i stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima, pojam više sile je ređe korišćen. Najvažniji izvor prava za privredne subjekte bile se Opšte uzanse za promet robom. Primena OU, i posle stupanja na snagu ZOO, može se ugovoriti. Ako nije izričito ugovorena, primena OU može proizilaziti iz okolnosti slučaja. Opšte uzanse ne poznaje pojam više sile, ali to ne znači da ga isključuju. Uzansa 55. stav 1. predviđa izmenu ili raskid ugovora zbog vanrednih događaja. Kao primere vanrednih događaja uzansa broj 56. OU naročito smatra: prirodne događaje, kao što su suša, poplava, zemljotres; upravne mere, kao što su zabrana ili ograničenje uvoza ili izvoza i druga ograničenja prometa robom, promena sistema cena, promena tarifa i propisanih cena, promena standarda; ekonomska pojave, kao što je izuzetno nagli i veliki pad ili skok cena.

Iz navedenih uzansi proizilazi da vanredni događaji proizvode relevantna pravna dejstva građanske odgovornosti u ugovornom privrednom pravu, a da se mogu ispoljiti kao viša sila ili slučaj4.

3. Rešenja Zakona o obligacionim odnosima

U materiji odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti član 177. stav 1. ZOO je propisao da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od “nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti”. Slično tome, član 671. stav 1. ZOO predviđa isključenje od odgovornosti prevozioca (na osnovu ugovora o prevozu stvari) za gubitak ili oštećenje pošiljke ako je prouzrokovana “stranim uzrocima koji se nisu mogli predvideti, ili izbeći ili otkloniti” (iako je član 663. stav 3. ZOO , takođe uređujući ugovor o prevozu stvari, prethodno pomenuo višu silu).

Razlog isključenja odgovornosti jedne strane je u više situacija nešto drugačije definisana tako da je izostavljen “strani uzrok”, odnosno “uzrok koji se nalazi van stvari”.

Dužnik se oslobađa odgovornosti za ugovornu štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora “koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći” (član 263. ZOO). Prema odredbama člana 724. stav 2. ZOO odgovornost ugostitelja za stvari koje su gosti doneli u ugostiteljski objekat je isključena zbog propasti ili oštećenja stvari “usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti”. Delimično različitu sintagmu, zatim, koristi član 731. stav 1. ZOO koji propisuje da skladištar odgovara za štetu na robi, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana “usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti”. Član 877. stav 4. ZOO preuzima isti izraz i određuje da organizator putovanja ima pravo na naknadu učinjenih troškova ako je putnik odustao od ugovora “zbog okolnosti koje nije mogao izbeći ili otkloniti”. Ovaj termin, u okvirima ugovora o organizovanju putovanja, član 879. stav 1. ZOO proširuje kad reguliše izmenu programa putovanja. Izmene u programu putovanja, na osnovu ovih odredaba, mogu se vršiti samo ako su “prouzrokovane vanrednim okolnostima koje organizator putovanja nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti”.

Član 187. ZOO, regulišući posebnu situaciju naknade materijalne štete, propisuje da je odgovorno lice dužno dati naknadu u novcu ako je stvar koja je bila oduzeta imaocu na nedozvoljen način propala “usled više sile”. Izraz “viša sila” ZOO upotrebljava se u još nekim situacijama. Tako je, u članu 598. stav 1. ZOO propisano da zakup prestaje ako zakupljena stvar bude delimično uništena nekim slučajem više sile. U podnaslovu koji prethodi ovom članu navedeno je: “Propast stvari usled više sile” Takođe, član 663. stav 3. ZOO predviđa da prevozilac nema pravo ni na deo naknade ako u toku prevoza pošiljka propadne usled “više sile”. Odgovornost otpremnika po ugovoru o otpremanju (špediciji) nastaje ako je odstupio od dobijenih uputstava i za štetu nastalu “usled više sile” (član 833. stav 5. ZOO).

Kad su predmet obaveze stvari određene po rodu, član 355. stav 1. ZOO propisuje da obaveza ne prestaje čak i kad sve što dužnik ima od takvih stvari propadne “usled okolnosti za koje ne odgovara”.

U više pravnih situacija ZOO koristi izraz “slučaj”. Tako, do predaje stvari kupcu rizik “slučajne propasti ili oštećenja” stvari snosi prodavac (član 456. stav 1); dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da bi stvar koja je predmet obaveze “slučajno propala” i da je on svoju obavezu na vreme ispunio; ostavoprimac koji je bez pristanka ostavodavca ili bez nužde, predao poverenu mu stvar drugome da je čuva, odgovara i za njenu “slučajnu propast” (član 715. ZOO). U oblasti osiguranja relevantan je “osigurani slučaj” (vidi na primer, član 926. ZOO) itd.

Upotrebom donekle različitih izraza kao što su: “neki uzrok koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti”; “strani uzroci koji se nisu mogli predvideti, ili izbeći ili otkloniti”; okolnosti nastale posle zaključenja ugovora koje dužnik “nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći”; “okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti”; “vanredne okolnosti” koje strana “nije mogla predvideti, izbeći ili otkloniti”, Zakon o obligacionim odnosima je, ustvari, detaljnije određivao pojam više sile ili slučaja naglašavajući njihova suštinska obeležja. ZOO, osim toga, koristi izraz “viša sila” i “slučaj”.

Izraz “okolnosti za koje (strana) ne odgovara” ima opšti domašaj i on u svakom slučaju obuhvata višu silu, a ponekad i slučaj.

4. Pojedina komparativna rešenja

Opšti austrijski građanski zakonik - OAGZ iz 1811. govori o slučaju.: “Ako po nenadnom slučaju izgine sasvim kakva stanovita stvar, tad se ukida svaka obaveza”... Ovo načelo važi i za one slučajeve, kada se radi inoga kojeg nenadnog slučaja ne može obaveza ispuniti ili dug platiti” (paragraf 1447).

Srpski građanski zakonik - SGZ iz 1844, po ugledu na svoj izvornik, u više pravnih situacija reguliše dejstva slučaja. Tako je u paragrafu 801. SGZ određeno: “Od naplate učinjene štete samo se onda osloboditi može, ako dokaže, da šteta nije njegovom krivicom, no se slučajno dogodila”, a u paragrafu 808. da: “Za slučaj nije niko dužan odgovarati...” U tom smislu je i paragraf 912. SGZ propisao: “Ako stvar jedna opredeljena, na koju se kao dužnik podvezao, slučajno propadne, prestaje obaveza sasvim tako, da ni u ceni dužnik stvar propalu naknaditi dužan nije”.

Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru iz 1888. godine u članu 931. određuje: “Slučaj se zove svaki štetni događaj koji se ne može predvidjeti ni otkloniti ili bar to ne može učiniti onaj kome se dogodi”. Dejstvo slučaja OIZ, tako, reguliše u par. 318, 322, 380, , 381, 543, 555, 610, 624, 823.

Paragraf 1257. Predosnove Građanskog zakonika za Kraljevinu Jugoslaviju iz 1934. godine odredio je da štetu od pukog slučaja snosi onaj u čijoj imovini ili osobi se slučaj dogodio. Prema tome, za slučaj se ne odgovara. U pravnoj teoriji je ocenjeno da slučaj postoji kad na izvršenje prestacije ima uticaj jedna okolnost za koju ni jedna strana nije kriva. Uticaj slučaja može biti takav da izvršenje činidbi bude sprečeno ili onemogućeno u potpunosti ili delimično.5

Švajcarski građanski zakonik iz 1911. (ŠvZO) poznaje slučaj i višu silu. Tako je, član 103. ŠvZO propisuje da je dužnik koji se nalazi u docnji obavezan da naknadi štetu nastalu zbog zadocnelog izvršenja i odgovara i za slučaj. On se može osloboditi te odgovornosti ako dokaže da je došao u docnju bez svoje krivice i da bi slučaj pogodio, na štetu poverioca, predmet obaveze i da je izvršenje bilo blagovremeno.

U članu 487. stav 1. ŠvZO propisano je da hotelijer ne odgovara za oštećenje, propast ili krađu stvari ako dokaže da je šteta posledica više sile.

Italijanski građanski zakonik iz 1942. (IGZ), opštom odredbom, sadržanom u članu 1218, oslobađa od odgovornosti za štetu dužnika koji dokaže da je neispunjenje ili zakašnjenje izazvano nemogućnošću činidbe iz uzroka koji se njemu ne mogu pripisati u krivicu. Ova opšta sintagma je uvojena i u članovima 1256, 1557, 1588, 1673. IGZ. Za pojedine ugovore IGZ, međutim, koristi izraz slučaj (“caso fortuito”) kao na primer u čl. 1693. stav 1. i članu 1805. stav 1.

Jednoobrazni trgovački zakonik USA iz 1962. godine ne navodi višu silu kao razlog za oslobođenje od odgovornosti za ugovornu štetu. Odredbe člana 2 - 615. Jednoobraznog trgovačkog zakonika USA iz 1962. godine (kojima su regulisani odnosi kupca i prodavca u ugovoru o prodaji) propisuju da se strana može osloboditi obaveze zbog toga što su posle zaključenja ugovora nastupili neočekivani događaji - tj. događaji čije je nenastupanje bilo osnovna pretpostavka za zaključenje toga ugovora. Ovaj događaj nije osnov za oslobađanje od obaveza ako se u dovoljnoj meri mogao pretpostaviti u vreme zaključenja ugovora, tako da bi bio uključen u poslovne rizike koji se pošteno mogu smatrati delom uslova. Nastupanje ovog (neočekivanog) događaja je razlog za stranu da ne izvrši ugovor i da zahteve vraćanje ispunjenog.6

Član 1148 FGZ je izraze “d une force majeure ou d un cas fortuit” -” viša sila ili slučaj, upotrebio alternativno i na taj način omogućio da se, zavisno od pravne situacije, jedan događaj okarakteriše kao viša sila ili slučaj. U pravnoj nauci i sudskoj praksi je, naime, na taj način tumačeno rešenje člana 1148. FGZ. Karakter više sile ima samo događaj koji je nepredvidiv, nesavladiv i ako je spoljni.7 U francuskoj sudskoj praksi viša sila se, takođe, razdvaja od slučaja. Tako je ocenjeno da: akt vlasti predstavlja normalan slučaj više sile; jedan izuzetno nasilan uragan može konstituisati događaj više sile; bolest zaposlenog, može, ako je produžena da predstavlja višu silu i povuče za sobom prestanak ugovora o radu; stanje rata, ne stvara, po pravilu, višu silu, ali to svojstvo može imati, prema okolnostima; štrajk, prema situaciji, može biti ili ne biti prihvaćen kao viša sila (tako se može smatrati kao viša sila štrajkovi zaposlenih u EDF započeti iznenada kao januara 1987, u okviru velikih dešavanja zajedno celog jednog sektora) itd.

Suprotno tome, kašnjenje administracije da izda dozvolu nije nepredvidljivo i ne predstavlja višu silu; atentat učinjen protiv železničke stanice nije nepredviđena činjenica (i nema svojstvo više sile), ako je utvrđeno da je šef stanice primio pretnju za vršenje sabotaže anonimnim pismom; administrativno utvrđenje stanja prirodne katastrofe ne omogućava samoj strani da zaključi da događaj ima karakter više sile; teškoće u ispunjavanju obaveze zbog finansijskih problema u radu pravnog lica ne mogu biti obeležje više sile; preterano otežano ispunjenje obaveze nema svojstvo više sile; viša sila ne nastaje kad postoji mogućnost da dužnik svoju obavezu zameni drugom obavezom čak iako je ona teža, kad je nastala samo prolazna smetnja za ispunjenje obligacije (tada je ispunjenje samo odloženo) ili kad je dužnik doživeo bankrotstvo itd.

Prema stavu francuske sudske prakse jedno od bitnih obeležja više sile je spoljno obeležje događaja. Ocenjeno je, u tom smislu da: po pravilu, viša sila predstavlja spoljni događaj u radnjama dužnika u obligaciji i da svojstvo više sile nema odbijanje dvojice hirurga da sarađuju sa anesteziologom, jer se time nije konstituisao za kliniku strani uzrok potvrđen neizvršenjem njihovih obaveza (bez obzira što je, posle toga, prestao ugovor o radu s anestezilogom) itd.

VII. DEJSTVO VIŠE SILE I SLUČAJA

U obligacionom pravu viša sila i slučaj deluju na građanskopravnu odgovornost (ugovornu i deliktnu).

Ako je predmet obaveze, usled više sile ili slučaja, postao nemoguć pre zaključenja ugovora ili u vreme zaključenja ugovora, takav ugovor je ništav (čl. 46. i 47. ZOO). Ukoliko je dužnik ispunio predmet obaveze poveriocu, a posle tog trenutka predmet obaveze je uništen ili oštećen, rizik snosi poverilac (res perit domino). Prema odredbama člana 456. ZOO do predaje stvari kupcu rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi prodavac, a sa predajom stvari rizik prelazi na kupca. Rizik ne prelazi na kupca ako je on zbog nekog nedostatka predate stvari raskinuo ugovor ili tražio zamenu stvari.

Ukoliko ispunjenje jedne obaveze postane nemoguće zbog više sile ili slučaja ona se gasi (impossibilium nulla est obligatio).

Kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog više sile ili slučaja za koga nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane. Dužnik treba da dokaže okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost (član 354. stav 2. ZOO). Obavezu je nemoguće ispuniti kad propadne individualno određen predmet obaveze. Ako su predmet stvari određene po rodu, obaveza ne prestaje čak i kad sve što dužnik ima od takvih stvari propadne usled više sile za koju on ne odgovara. Ali, kad su predmet obaveze stvari određene po rodu koje se imaju uzeti iz određene mase tih stvari, obaveza prestaje kad propadne cela ta masa. Strana koja je delimično ili u celini ispunila svoju obavezu ima pravo da zahteva vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova (član 137. ZOO).

Zbog nemogućnosti ispunjenja obaveze iz jednostrano obaveznog ugovora on se gasi. Tako, ako propadne stvar koju je poslugodavac obećao dati poslugoprimcu na poslugu gasi se ugovor o posluzi. Ako je poslugodavac predao stvar poslugoprimcu i ona propadne, usled više sile ili slučaja, za koji ne odgovara, gasi se i obaveza poslugoprimca da stvar vrati poslugodavcu.

Dužnik odgovara za potpunu ili delimičnu nemogućnost ispunjenja i ako tu nemogućnost nije skrivio, ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju, za koju odgovara. On se, međutim, oslobađa odgovornosti za ugovornu štetu ako dokaže da bi stvar koja je predmet obaveze slučajno propala i da je on svoju obavezu na vreme ispunio (član 262. st. 4. i 5. ZOO). Dužnik koji je pao u docnju sa ispunjenjem obaveze, a ispunjenje je postalo nemoguće zbog više sile ili slučaja, ne oslobađa se odgovornosti za štetu poveriocu usled neispunjenja obaveze.

Ugovorom se može proširiti odgovornost dužnika i za događaje za koje on ne bi odgovarao.

Šteta može nastati usled nastupanja više sile ili slučaja. Odgovorno lice, međutim, ne odgovara oštećenom za štetu nastalu višom silom ili slučajem i šteta konačno pogađa oštećeno lice. Subjektivnu odgovornost po osnovu krivice odgovorno lice može otkloniti ako dokaže da je šteta prouzrokovana višom silom, slučajem ili da štetu nije prouzrokovao namerno ili nepažnjom (član 158. ZOO). U oblasti objektivne odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti imalac opasne stvari se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od više sile - tj. “od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti” (član 177. stav 1. ZOO). Nastupanje slučaja, prema tome, nije osnov oslobađanja od odgovornosti za štetu nastalu usled opasne stvari ili opasne delatnosti.

Ukoliko su viša sila ili slučaj samo jedan od uzroka štete odgovorno lice će odgovarati delimično - u meri u kojoj je događaj više sile prouzrokovao štetu.

ZAKLJUČCI

Razlikovanje više sile (vis maior ili casus maiores) od slučaja (casus ili casus fortuitus) potiče još iz rimskog prava. Kontinentalno evropsko pravo koje je, pretežno, recipiralo rimsko građansko pravo, preuzima i podelu događaja na višu silu i slučaj.

Događaji koji stvaraju višu silu ili slučaj mogu biti prouzrokovani radnjama (ljudi) ili prirodnim događajima. Da bi događaji imali karakter više sile, prema objektivno - subjektivnom gledištu (usvojenom i u našem pravu) on mora imati spoljašnji karakter, biti nesavladiv, nepredvidljiv i isključivati krivicu odgovornog lica. Suprotno tome, slučaj ima unutrašnji karakter (nastaje u sferi delovanja odgovornog lica) i smatra se savladivim događajem da je moglo biti predviđeno njegovo nastupanje (ali u konkretnom slučaju nije).

Zakon o obligacionim odnosima govori o višoj sili i slučaju, ali koristi i druge izraze kojima detaljnije određuje višu silu i slučaj. Tako je, na primer, viša sila detaljno određena u članu 177. stav 1. ZOO, kao razlog koji oslobađa odgovornosti imaoca ako dokaže da šteta potiče od “nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti”.

Nastupanje više sile isključuje građanskopravnu ugovornu ili vanugovornu odgovornost za štetu. Slučaj, po pravilu, isključuje ugovornu odgovornost za štetu. U materiji objektivne odgovornosti za opasne stvari ili delatnosti, međutim, slučaj nije razlog na osnovu koga se može odgovorno lice osloboditi odgovornosti za štetu.

____________

1 Paund, R., Jurisprudencija, tom II, Beograd, Službeni list SRJ - CID Podgorica., strana 607.

2 Jakšić, S., Obligaciono pravo, opšti dio, Veselin Masleša, Sarajevo, 1953, strana 242. Komentar Zakona o obligacionim odnosima, tom I, u redakciji Blagojević, B. i Krulj, V., Savremena administracija, Beograd, 1980, strana 492

3 Tako je u odluci Spoljnotrgovinske arbitraže PKJ T - 112/84 od 12. februara 1986. godine istaknuto: “Iako je fakat zemljotresa spoljna i nepredvidljiva okolnost, ona, u konkretnom slučaju, ne može imati kvalifikaciju više sile, jer je tuženik i pored ove okolnosti mogao da ispuni svoju ugovorenu obavezu na vreme kako je ugovorom predviđeno”.

4 Goldštajn, A., Privredno ugovorno pravo, Informator, Zagreb, 1980, strana 192.

5 Marković, L., Obligaciono pravo, Službeni list SRJ, Beograd, 1997, strana 141.

6  Krulj, V., Promenjene okolnosti i ugovorna odgovornost, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1967, strana 71; Goldštajn, A., op. cit., strana 189.

7 Lucas, A. i Catala, P, Code civil, 2001, Litec, Paris, str. 636. i 637.