NOVA ZAKONSKA REŠENJA U POSTUPKU STEČAJA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Stečaj predstavlja jedan od zakonom propisanih pravnih osnova prestanka privrednog društva i preduzetnika (član 52. tačka 9, član 80. stav 1. tačka 3, član 181. stav 4, član 182, član 345. tačka 5, Zakona o privrednim društvima). Do stečaja dolazi zbog nesposobnosti za plaćanje privrednog društva i preduzetnika - član 2. Zakona o stečajnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 84/2004). U našem pravnom sistemu postupak stečaja se do nedavno sprovodio po odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (“Službeni list SFRJ” br. 8/29, “Službeni list SRJ” br. 37/93, 98/96). Međutim, normativna nedorečenost i neadekvatnost tog zakona potrebama savremene tržišne privrede, uz ispoljenu neefikasnost stečajnog postupka i brojne zloupotrebe u njegovom sprovođenju uslovile su potrebu za donošenjem novog stečajnog zakona. Potreba da se novim zakonom uredi postupak stečaja iskazuje se i kroz moguću ulogu tog postupka u redefinisanju položaja privrednih subjekata, odnosno privatizaciji stečajnih dužnika. Ovo utoliko pre što nepostojanje efikasne sudske zaštite prava poverilaca u naplati njihovih potraživanja od stečajnih dužnika doprinosi i nestabilnosti ekonomske politike zemlje. Zbog svega toga stvorena je potreba za kvalitativno novim normativnim uređenjem postupka stečaja. To je i učinjeno donošenjem novog Zakona o stečajnom postupku, koji je stupio na snagu 1.7.2004. godine. Tim zakonom izvršene su kvalitativne izmene na planu pokretanja i otvaranja postupka stečaja, konstituisanja novih organa, pobijanja pravnih poslova i pravnih radnji stečajnog dužnika, uređenja postupka reorganizacije stečajnog dužnika, stečaja preduzetnika, kao i posebnog postupka stečaja male vrednosti. Na taj način stvorene su zakonske pretpostavke da se postupak stečaja učini efikasnijim i ostvari maksimalna zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca.

Pokretanje postupka stečaja

Raniji Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji poznavao je samo jedan uslov za pokretanje stečaja. To je trajna nesposobnost za plaćanje (član 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Kada se smatra da postoji trajna nesposobnost za plaćanje - bilo je određeno članom 27-a) ranije važećeg Zakona o platnom prometu (“Službeni list SRJ” br. 29/98, 74/99, 28/2000, 73/2000, 71/2001, 3/2003). Time se pokretanje postupka stečaja svodilo samo na jedan razlog - blokadu žiro-računa stečajnog dužnika u neprekidnom trajanju od 60 dana ili sa prekidima u poslednjih 75 dana. Zbog toga je u praksi postupak stečaja, gotovo isključivo, pokretan na predlog državnog organa - Narodne banke Jugoslavije - Zavoda za obračun i plaćanje. Tako je postupano nezavisno od činjenice da li se potraživanja zbog kojih je izvršena blokada žiro-računa mogu izmiriti prodajom dela imovine stečajnog dužnika, kao i mimo volje i zahteva samih stečajnih poverilaca. Zbog toga se volutarističkim odnosom političkih centara moći, a ne voljom poverilaca, opredeljivalo da li će se i nad kojim privrednim subjektima pokrenuti postupak stečaja.

I novim Zakonom o stečajnom postupku se kao razlog za pokretanje postupka stečaja propisuje nesposobnost stečajnog dužnika za plaćanje. Međutim, za razliku od ranijeg, ovim zakonom je propisano i kada se smatra da postoji nesposobnost stečajnog dužnika za plaćanje. Taj uslov je ispunjen ako stečajni dužnik ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana njihovog dospeća; ako je potpuno obustavio sva plaćanja u periodu od 30 dana i ako je učinio verovatnim da dužnik neće moći ispuniti postojeće obaveze do dospeća. Uz to, odredbom člana 3. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se i u slučaju pokretanja postupka na predlog poverioca koji u sudskom ili u poreskom izvršnom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje neće dokazivati da je stečajni dužnik prezadužen, već će se odmah pokrenuti stečajni postupak. Na taj način je odredbama novog zakona za razlog pokretanja stečajnog postupka, u stvari, propisana insolventnost privrednih subjekata. Ona se iskazuje u nemogućnosti blagovremenog ispunjenja obaveza iz redovnih prihoda izazvanoj nemogućnošću unovčenja imovine dužnika, ili nepreduzimanjem radnji dužnika u cilju njenog unovčenja. S tim u vezi, odredbom člana 40. stav 1. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se stečajni postupak pokreće isključivo na predlog poverilaca, ili stečajnog dužnika. Kao ovlašćeni predlagač za pokretanje postupka stečaja može se pojaviti i nadležni javni pravobranilac u ime pravnih lica koja zastupa po zakonu, ako su ista poverioci stečajnog dužnika. Izuzetno, predlog može podneti i javni tužilac ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenim krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti (član 40. st. 6. Zakona o stečajnom postupku). Poverilac je dužan da učini verovatnim svoje potraživanje i nesposobnost dužnika za plaćanje. Uz predlog se moraju podneti isprave i drugi dokazi iz kojih se može utvrditi postojanje i visina poveriočevog potraživanja. Kada je predlog podnet od strane dužnika uz isti se mora dostaviti spisak imovine, bez obzira gde se ona nalazi, spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja, kao i imena i prebivališta članova društva koji za obaveze stečajnog dužnika odgovaraju svojom imovinom. Pored toga, ovlašćeni predlagač za pokretanje stečajnog postupka je i Poreska uprava u skladu sa njenim zakonskim ovlašćenjima. U svakom slučaju, svi predlagači su u obavezi da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga suda uplate avans na ime troškova stečajnog postupka koji obuhvataju troškove oglasa i stečajnog upravnika u visini koju odredi stečajno veće.

Dosledno rečeno, novim stečajnim zakonom je uvedeno fakultativno vođenje stečajnog postupka čije je pokretanje povereno samim poveriocima i stečajnom dužniku. Izuzetno, dopušteno je i vođenje stečajnog postupka po službenoj dužnosti po predlogu javnog tužioca i Poreske uprave. U svakom slučaju, pravilo je da se postupak stečaja pokreće fakultativno po volji samih poverilaca odnosno stečajnog dužnika. Izuzetak je mogućnost da se u zakonom određenim slučajevima postupak stečaja može pokrenuti i od strane ovlašćenog državnog organa. Na taj način sprečene su moguće zloupotrebe u pokretanju postupka stečaja do kojih je dolazilo u prethodnom periodu. Osim toga, ustanovljenjem zakonske obaveze da svaki poverilac mora predujmiti troškove stečajnog postupka sprečava se i eventualna mogućnost šikane, odnosno zloupotrebe u slučaju pokretanja stečaja po službenoj dužnosti. To sve ukazuje da je novim zakonom postupak stečaja stavljen u funkciju zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca.

Organi u postupku stečaja

Raniji Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisivao je učešće obaveznih i fakultativnih organa stečajnog postupka. Obavezni organi su bili: stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik, a fakultativni odbor poverilaca. Zakon je taksativno propisivao i sve dužnosti i ovlašćenja tih organa, ali je uprkos tome u praksi dolazilo do brojnih zloupotreba njihovih prava. One su najčešće činjene kroz uzurpaciju ovlašćenja stečajnog veća od strane njegovog predsednika. Na taj način ceo postupak je stvarno bio u nadležnosti predsednika stečajnog veća, dok se uloga članova veća svodila samo na puko zadovoljavanje zakonom propisane forme o sastavu stečajnog veća. Na isti način predsednik stečajnog veća je preuzimao i ovlašćenja stečajnog sudije.

Novim Zakonom o stečajnom postupku otklonjena je mogućnost daljeg postojanja takvih zloupotreba. To je ostvareno drugačijim zakonskim ustanovljenjem položaja i ovlašćenja stečajnog veća i stečajnog sudije. Stečajnom veću su, pored imenovanja stečajnog upravnika i stečajnog sudije, poverena još samo ovlašćenja koja se tiču pokretanja i otvaranja prethodnog i stečajnog postupka, odnosno odlučivanja po prigovorima na odluke stečajnog sudije i prigovorima protiv radnji stečajnog upravnika. Na taj način je centralna uloga u vođenju postupka stečaja preneta sa stečajnog veća na stečajnog sudiju. Njemu je poveren nadzor nad radom stečajnog upravnika i donošenje svih odluka od značaja za tok i ishod postupka stečaja. Značajnu novinu predstavlja i zakonsko uvođenje mogućnosti arbitražnog rešavanja osnovanosti osporenog potraživanja od strane stečajnog sudije. Opredeljenjem ovakvog položaja i ovlašćenja stečajnog veća i stečajnog sudije sudu je povereno samo donošenje sudskih odluka, dok su poslovi upravljanja imovinom stečajnog dužnika i donošenja poslovnih odluka prepušteni stečajnom upravniku. Prenošenjem nadležnosti sa stečajnog veća na stečajnog sudiju otklonjena je mogućnost uzurpacije ovlašćenja bilo kog od tih organa. U isto vreme aktivirana je i stvarna uloga članova stečajnog veća u donošenju odluka koje su tom organu stavljene u nadležnost.

Najvažnije izmene su učinjene kroz drugačije propisivanje uslova za imenovanje stečajnog upravnika i ustavnovljenje njegove lične imovinske odgovornosti za štetu koju krajnjom nepažnjom ili namerom nanese bilo kom učesniku u postupku stečaja. To je slučaj i sa ustanovljenjem ovlašćenja stečajnom veću da rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka odredi meru obezbeđenja imenovanjem privremenog stečajnog upravnika koji će preuzeti sva ili deo ovlašćenja organa stečajnog dužnika. Zakonom su taksativno određeni rokovi u kojima stečajni upravnik mora sačiniti plan toka stečajnog postupka sa predračunom troškova i vremenskim planom, odnosno započeti i okončati popis imovine stečajnog dužnika. Novo zakonsko rešenje predstavlja i ustanovljenje obaveze stečajnog upravnika da odboru poverilaca podnosi mesečni pismeni izveštaj o toku stečajnog postupka i stanju stečajne mase. Uz to, konstituisanjem prava odbora poverilaca da stečajnom sudiji uloži prigovor na rad stečajnog upravnika maksimalno je povećana efikasnost i odgovornost stečajnog upravnika kao organa koji donosi sve poslovne odluke od značaja za očuvanje i unovčenje imovine stečajnog dužnika. Poveravanjem odboru poverilaca kontrole rada stečajnog upravnika umanjene su i sve mogućnosti za eventualne zloupotrebe neadekvatnog otuđenja ili neovlašćenog prisvajanja imovine stečajnog dužnika, kao i neopravdanog trajanja postupka stečaja. Time je ostvarena maksimalna zakonska zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca i otklonjena mogućnost uticaja bilo kog centra moći na tok i ishod stečaja.

Garancija za ostvarenje zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca predstavlja obavezno konstituisanje skupštine poverilaca. To je nov organ stečajnog postupka, koji saglasno odredbi člana 22. stav 2. Zakona o stečajnom postupku čine svi stečajni poverioci. Skupština poverilaca predstavlja najveći stepen garancije ostvarenja poverilačkih interesa, jer se konstituisanjem tog organa stvara mogućnost da svaki poverilac svojim učešćem u njenom radu vrši nadzor i kontrolu rada stečajnog upravnika i odbora poverilaca. Međutim, odsustvo zakonskih odredbi o načinu konstituisanja skupštine poverilaca stvara određene poteškoće. Ovo iz razloga što je obaveza sazivanja prve skupštine poverilaca oročena do isteka 40 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Jasno je da se do isteka tog roka ne može sprovesti postupak prijavljivanja i ispitivanja potraživanja, kada je odredbom člana 56. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da rok za prijavu potraživanja ne može biti duži od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka. Zbog toga se konstituisanje skupštine poverilaca mora sprovesti pre nego što se utvrde potraživanja stečajnih poverilaca. U tom slučaju postavlja se pitanje koji su poverioci stečajnog dužnika legitimisani da uzmu učešća u radu skupštine poverilaca. Čini se da to pravo treba priznati svakom poveriocu koji ima evidentirano potraživanje u poslovnim knjigama stečajnog dužnika, ili odgovarajućom pismenom dokumentacijom dokaže postojanje istog. U svakom slučaju, ako se postupak konstituisanja skupštine obavlja za vreme trajanja roka za prijavu potraživanja, pravo učešća u radu skupštine se mora priznati i svim poveriocima koji su stečajnom sudu podneli prijavu potraživanja. Na isti način treba postupiti i prilikom utvrđivanja prava glasa, odnosno potrebne većine za donošenje validne odluke skupštine poverilaca. To znači da se kao visina potraživanja kojom se opredeljuje pravo glasa stečajnog poverioca mora uzeti iznos označen u poslovnim knjigama stečajnog dužnika, odnosno priloženim dokazima i prijavi potraživanja. Stečajni sud se primenom tog kriterijuma mora rukovoditi i kod utvrđivanja potrebnog broja glasova za donošenje pravno validne odluke da se stečajni postupak okonča bankrotstvom. To znači da se zakonom propisani cenzus za donošenje te odluke od 70% učinjenih verovatnih potraživanja od ukupnog iznosa potraživanja mora utvrditi u odnosu na ukupan iznos evidentiranih potraživanja u poslovnim knjigama stečajnog dužnika uvećan za iznos neevidentiranih, ali drugim dokazima dokumentovanim ili prijavljenim potraživanjaima. Na obaveznost takvog postupanja stečajnog upravnika upućuje odredba člana 86. Zakona o stečajnom postupku. Istina, tako utvrđena većina ne mora predstavljati i adekvatan iznos dugovanja stečajnog dužnika. Međutim, zbog zakonom propisane obaveze da se odluka o bankrotstvu mora doneti najkasnije na prvom poverilačkom ročištu (član 23. Zakona o stečajnom postupku) mora se i postojanje zakonom propisanog procenta za donošenje takve odluke utvrditi pre donošenja rešenja o priznanju prijavljenih potraživanja.

Novi organ stečajnog postupka je i odbor poverilaca, koji bira skupština poverilaca na način propisan odredbom člana 22. Zakona. Stavom 2. i 4. ovog člana propisana su dva ograničenja u pogledu sticanja svojstva člana odbora poverilaca. Prvi je da članovi odbora mogu biti samo neobezbeđeni stečajni poverioci. To ograničenje proizilazi iz istog ograničenja vezanog za članove skupštine, kao i specifičnih interesa razlučnih poverilaca u odnosu na stečajne poverioce. Drugo ograničenje se odnosi na lica koja su zaposlena kod stečajnog dužnika. Razlog isključenja ovih lica iz članstva odbora poverilaca opredeljuje se ciljem stečaja da se njegovim sprovođenjem obezbedi najpovoljnije namirenje stečajnih poverilaca. Lica zaposlena kod stečajnog dužnika imaju subjektivan - pristrasan stav vezan za stečajnog dužnika i očuvanje radno-pravnog statusa, te uzroka koji su doveli do stečaja i samog cilja stečajnog postupka. Uloga odbora poverilaca je zaštita skupnih interesa stečajnih poverilaca i njihovo srazmerno namirenje, a ne zaštita posebne grupe ili podgrupe u okviru stečajnih poverilaca. Zato je zakon isključio mogućnost da predstavnici zaposlenih budu članovi odbora poverilaca. Termin “zaposleni” obuhvata sva lica koja su u radnom odnosu kod stečajnog dužnika u momentu izbora odbora poverilaca. Međutim, zaposleni su, kao i svi ostali stečajni poverioci, članovi skupštine poverilaca u okviru koje srazmerno svojim potraživanjima učestvuju u glasanju za članove odbora poverilaca.

Skupština poverilaca je organ koji bira članove odbora poverilaca, pa ih ona može i razrešiti ako utvrdi da isti ne izvršavaju zakonom propisane obaveze. Osim skupštine, članove odbora poverilaca može razrešiti i stečajno veće. Zakon ne propisuje na čiji predlog stečajno veće razrešava člana odbora poverilaca. Zato stečajno veće to može učiniti na obrazloženi predlog bilo kog stečajnog poverioca, stečajnog upravnika, ili stečajnog sudije. Međutim, malo je verovatno da će u praksi doći do realizacije ovakve situacije. Ona je moguća samo ako član odbora koji ne ispunjava svoje obaveze time onemogućava ili blokira rad odbora poverioca a pri tom ima podršku skupštinske većine. Ipak, neispunjavanjem zakonom predviđenih obaveza član odbora može naneti štetu interesima svih stečajnih poverilaca. Zato će se u praksi retko dogoditi da stečajni poverilac koji ne izvršava svoje obaveze ima podršku skupštinske većine, zbog čega bi odluku o njegovom razrešenju moralo doneti stečajno veće.

Odbor poverilaca je pomoćni organ stečajnog postupka. Njegov zadatak je zaštita interesa stečajnih poverilaca. U tom cilju odbor poverilaca razmatra sva pitanja od značaja za tok i ishod stečaja. To čini kroz tri zasebne vrste ovlašćenja. U prvu grupu ovlašćenja spada davanje određenih mišljenja. Druga grupa ovlašćenja su davanje saglasnosti za preduzimanje određenih stečajnih radnji, a treća ulaganje prigovora stečajnom sudiji i stečajnom veću. Davanjem mišljenja i saglasnosti, ili uskraćivanjem istih, odbor poverilaca vrši direktan uticaj na najvažnije momente stečajnog postupka. Odbor je nadležan za davanje mišljenja stečajnom upravniku o načinu unovčenja stečajne mase koje se vrši javnim nadmetanjem. Njegovo mišljenje se traži i za donošenje odluke o nastavku započetih poslova stečajnog dužnika. Odbor poverilaca je ovlašćen i da izvrši uvid u poslovne knjige i celokupnu dokumentaciju stečajnog dužnika i da zatraži od stečajnog upravnika da mu dostavi kopiju istih. On može izvršiti uvid i u nalaz i mišljenje veštaka, kao i sam stečajni predmet. Odbor vrši i kontrolnu funkciju rada stečajnog upravnika. U tom cilju on razmatra izveštaj stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i stanju stečajne mase i predlaže njegovo razrešenje, odnosno izbor drugog lica. Mišljenje odbora poverilaca se traži i za donošenje odluke o priznavanju opravdanih manjkova utvrđenih u postupku inventarisanja imovine stečajnog dužnika. U cilju potpune zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca odbor je ovlašćen i da u okviru druge grupe ovlašćenja daje saglasnost o svim pitanjima od značaja za imovinu stečajnog dužnika. To su svi poslovi kojima se vrši otuđenje ili sticanje nekretnina, podizanje kredita, vođenje sporova veće vrednosti, davanje sredstava na zajam i slično. U treću grupu ovlašćenja odbora poverilaca spada pravo prigovora stečajnom sudiji i stečajnom veću na rad stečajnog upravnika, kao i pravo prigovora protiv zaključaka stečajnog sudije. U okviru ovih ovlašćenja odbor poverilaca ima i pravo na izjavljivanje žalbe protiv rešenja stečajnog sudije i stečajnog veća u svim slučajevima kada je takav pravni lek zakonom dozvoljen.

Prijava potraživanja i namirenje poverilaca

Novim stečajnim zakonom napušteno je i ranije rešenje o eksplicitnoj prekluzivnosti roka za prijavu potraživanja. Promena je učinjena i u zakonskom ustanovljenju ovlašćenja stečajnog veća da rok za prijavu potraživanja odredi i u kraćem trajanju od 60 dana. Naime, odredbom člana 56. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da rok za prijavu potraživanja ne može biti duži od 60 dana od dana objavljivanja oglasa stečajnog postupka, što jasno ukazuje da stečajno veće može u rešenju o pokretanju stečajnog postupka odrediti kraći rok. Osim toga, odredbom člana 95. Zakona o stečajnom postupku propisana je i mogućnost prijavljivanja potraživanja po isteku roka određenog u rešenju za pokretanje postupka stečaja. Šta više, naknadnu prijavu potraživanja je moguće podneti i po okončanju ispitnog ročišta sve do objavljivanja nacrta za glavnu deobu, odnosno konačne liste svih utvrđenih potraživanja. U tom slučaju dopunsko ispitno ročište će se održati o trošku poverioca koji je naknadno prijavio potraživanje.

Napuštanjem prekluzivnosti roka za prijavu potraživanja otklonjene su manjkavosti iz ranijeg zakona i tako omogućeno svim poveriocima da do objavljivanja konačne liste utvrđenih potraživanja ostvare svoja potraživanja iz stečajne mase. Nemogućnost namirenja je prisutna samo u slučaju apsolutnog odsustva aktivnog ponašanja poverioca da do usvajanja nacrta za glavnu deobu prijave svoja potraživanja. Na taj način olakšan je pravni položaj stečajnih poverilaca i isključena mogućnost da se zbog teritorijalne udaljenosti od sedišta stečajnog dužnika onemogući njihovo namirenje iz stečajne mase. Takvo zakonsko rešenje predstavlja pogodnost za sve, a naročito za inopoverioce.

Bitnu novinu Zakona o stečajnom postupku predstavlja i precizno definisanje redosleda namirenja stečajnih poverilaca. To se čini ustanovljenjem posebnih isplatnih redova. Isplatni redovi uređuju prioritet u naplati prema jasno definisanom principu da se poverioci nižeg isplatnog reda mogu namiriti tek po namirenju poverilaca višeg isplatnog reda (princip isključenja isplatnih redova). U okviru istog isplatnog reda poverioci se namiruju srazmerno visini njihovih potraživanja (princip srazmernosti unutar istog isplatnog reda). Da li će se poverioci nižeg isplatnog reda namiriti u konkretnom slučaju zavisi u najvećem delu od vrednosti imovine stečajnog dužnika, ali i od visine potraživanja poverilaca višeg isplatnog reda. U slučaju kada je vrednost imovine manja realne šanse za namirenje imaju samo poverioci višeg isplatnog reda.

Ranije važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije eksplicitno uređivao redosled namirenja. Međutim, i u tom zakonu su naglašeni neki od principa koje je Zakon o stečajnom postupku usvojio i razvio rukovodeći se objektivnim zahtevima novih instituta, ali i uticaja najbolje međunarodne stečajne prakse. Konkretno, Zakon o stečajnom postupku je u pogledu apsolutnog prioriteta u naplati, na izvestan način, redefinisao odredbu člana 138. ranije važećeg Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji koja je propisivala izdvajanje iz deobne mase iznosa potrebnog za isplatu troškova stečajnog postupka. To je učinjeno propisivanjem da troškovi stečajnog postupka regulisani odredbom člana 83. Zakona spadaju u prvi isplatni red.

Drugi isplatni red čine neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka, kao i doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka1. Ovom odredbom bitno je drugačije regulisan status potraživanja radnika u odnosu na rešenja sadržana u odredbi člana 140. ranije važećeg Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Zakonodavac je uvažavajući prirodu potraživanja kao i pravni položaj i ekonomsku “snagu” ove kategorije poverilaca radnicima dao prioritet u odnosu na ostale poverioce. Ipak, davanje ovakvog prioriteta radnicima uslovljeno je vremenskim ograničenjem u pogledu pripadajućeg im prava na neisplaćene zarade za poslednju godinu dana i doprinosa za poslednje dve godine. Međutim, u odnosu na radnike od posebnog je značaja odredba koja se odnosi na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ova odredba predstavlja bitnu novinu u odnosu na ranija zakonska rešenja. Time je udovoljeno zahtevima za obezbeđivanjem minimalne zaštite ovih poverilaca, pravno gledano, najslabijim pravnim statusom. Smisao donošenja takve odredbe je upravo u obezbeđivanju potrebne ravnoteže različitih kategorija poverilaca i njihove zainteresovanosti za postupak reorganizacije.

Treći isplatni red čine potraživanja po osnovu javnih prihoda. Svrstavajući ova potraživanja u treći isplatni red zakonodavac se rukovodio principom da se državi ne sme ograničiti mogućnost namirenja, ali i da se ostalim poveriocima ne može uskratiti namirenje njihovih potraživanja zbog neretko ogromnih dugovanja stečajnog poverioca prema državi. Značaj ovakvog definisanja prioriteta u odnosu na državu apostrofira se i u kontekstu reorganizacije. To se čini iz razloga što država spada u red poverilaca koji su, dugoročno posmatrano, najzainteresovaniji za reorganizaciju. Ovo iz razloga što se reorganizacijom privrednih subjekata omogućava servisiranje njihovih dospelih obaveza i stvaraju objektivni preduslovi za kasnije uredno namirenje potraživanja. Svako drugo rešenje bi bitno poremetilo uspostavljanje ravnoteže između mogućnosti namirenja unovčenjem imovine stečajnog dužnika u bankrotstvu i zainteresovanosti najšire grupacije poverilaca za reorganizaciju.

Četvrti isplatni red čine potraživanja neobezbeđenih poverilaca. Oni se namiruju iz preostale imovine po isplati potraživanja poverilaca prvog, drugog i trećeg reda. To se čini u srazmeri koja je adekvatna vrednosti preostale stečajne mase i potraživanja poverilaca četvrtog isplatnog rada. Drugim rečima, potraživanja poverilaca koji spadaju u četvrti isplatni red namiruju se tek i samo pod uslovom da preostanu sredstva po izvršenom namirenju razlučnih poverilaca i poverilaca viših isplatnih redova.