REORGANIZACIJA STEČAJNOG DUŽNIKA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Reorganizacija predstavlja zakonom uređeni pravni put ekonomskog i finansijskog ozdravljenja stečajnog dužnika. Ovaj pravni institut je u naše stečajno pravo po prvi put uveden Zakonom o stečajnom postupku, koji je usvojen 23.7.2004. godine (“Službeni glasnik Republike Srbije” br. 84/2004). Ona se sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje (član 2. stav 1). Smatra se da postoji nesposobnost stečajnog dužnika za plaćanje ako ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od njihove dospelosti, odnosno ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana, ili ako je učinio verovatnim da svoje već postojeće obaveze neće moći ispuniti po dospeću - preteća nesposobnost za plaćanje (član 2. stav 2). Reorganizacija se može sprovesti u slučaju postojanja bilo kog od navedenih stečajnih razloga. Da li će i pod kojim uslovima doći do reorganizacije odlučuju svi poverioci stečajnog dužnika (član 2. stav 2). Reorganizacija se samo izuzetno može isključiti. To se može učiniti pod uslovima propisanim odredbom člana 23. Zakona o stečajnom postupku. Do toga će doći u slučaju kada se stečajni poverioci sa učinjenim verovatnim potraživanjima u visini od 70% od ukupnih potraživanja na prvom poverilačkom ročištu izjasne da se stečajni postupak okonča bankrotstvom stečajnog dužnika (član 23. stav 5). Odluka stečajnih poverilaca da se stečaj okonča bankrotstvom ili preduzmu mere za podnošenje plana reorganizacije u stečajnom postupku predstavlja rezultat njihove rasprave o izveštaju stečajnog upravnika o ekonomsko-finansijskom planu stečajnog dužnika i njegovoj proceni mogućnosti reorganizacije istog. Ovakav postupak se sprovodi kada ovlašćeni predlagač podnese samo predlog za pokretanje stečajnog postupka. Tada stečajni poverioci moraju odlučiti da li će se stečaj okončati bankrotstvom ili reorganizacijom stečajnog dužnika. Zakonom propisani cenzus za donošenje odluke o bankrotstvu ukazuje da se postupak stečaja samo izuzetno može okončati bankrotstvom. Stoga reorganizacija stečajnog dužnika predstavlja redovan pravni put namirenja poverilaca. Iz tih razloga je zakonom predviđena mogućnost i da se plan reorganizacije može podneti istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka (član 127. stav 2). To može učiniti sam stečajni dužnik, ali i poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih ili neobezbeđenih potraživanja, kao i lice koje je vlasnik najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika (član 129. stav 1). Sva ta lica predstavljaju ovlašćene predlagače plana reorganizacije i u slučaju kada se takva radnja preduzima nakon odluke poverilaca donete na prvom poverilačkom ročištu da se preduzmu mere za izradu plana reorganizacije. U tom slučaju predlog plana reorganizacije može podneti i stečajni upravnik. Rok za podnošenje plana reorganizacije nakon podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka iznosi 90 dana od dana kada je ovaj postupak pokrenut (član 130. stav 1). Međutim, zakon termin pokretanje stečajnog postupka koristi za procesne situacije koje se tiču podnošenja samog predloga, ali i donošenja rešenja o tom predlogu i vremena nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka (član 40. stav 1, član 55. stav 1. i član 59). Stoga je nejasno od kog datuma teče rok iz člana 130. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. U svakom slučaju može se zaključiti da rok za podnošenje samostalnog plana reorganizacije ističe nakon donošenja rešenja o usvajanju predloga za pokretanje stečajnog postupka, odnosno po isteku zakonom određenog vremena trajanja prethodnog stečajnog postupka1. Sa druge strane, ročište za razmatranje plana reorganizacije i glasanja o istom mora se zakazati u roku od 20 dana od dana podnošenja plana reorganizacije. Dosledno tome jasno je da se o planu reorganizacije podnetom istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka mora odlučiti u fazi prethodnog-predstečajnog postupka, a o naknadno (samostalno) podnetom planu reorganizacije tek po donošenju rešenja kojim je prethodno podneti predlog za pokretanje postupka stečaja već usvojen. Ovakvo pravno stanovište proizilazi iz odredbe čl. 23. Zakona o stečajnom postupku, kojom je propisano da se prvo poverilačko ročište mora održati u roku od 40 dana od dana pokretanja stečajnog postupka2. Na tom ročištu poverioci donose odluku o preduzimanju mera za izradu plana reorganizacije. Stoga je očito da se u takvoj procesnoj situaciji nacrt plana reorganizacije koji se podnosi posle predloga za pokretanje stečajnog postupka može izraditi tek po okončanju prethodnog - predstečajnog postupka. Zato se i odluka o njegovom prihvatanju može doneti tek u fazi postupka koji nastaje nakon donošenja rešenja kojim je usvojen predlog za pokretanje postupka stečaja.

Dosledno rečenom može se zaključiti da se odluka o nacrtu plana reorganizacije podnetom istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka mora doneti u fazi prethodnog - predstečajnog postupka, a odluka o samostalno podnetom planu reorganizacije dostavljenom stečajnom sudiji nakon podnošenja predloga za pokretanje postupka stečaja tek po usvajanju takvog predloga. Različite faze postupka u kojima se odlučuje o istovremeno podnetom planu organizacije sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka i planu reorganizacije koji je samostalno podnet u praksi će izazvati brojne dileme. One se, prvenstveno, tiču postupka obaveštavanja poverilaca, dostavljanja plana reorganizacije, utvrđivanja kvoruma klasa za donošenje odluke o njegovom usvajanju ili odbijanju, načinu okončanja postupka u slučaju usvajanja predloženog plana reorganizacije, postojanju, funkcionisanju i obimu ovlašćenja organa stečajnog dužnika za vreme sprovođenja prihvaćenog plana reorganizacije, kao i pravnih dejstava i potrebi upisa u registar privrednih subjekata činjenice da je plan reorganizacije usvojen. Jasno je da će pragmatično rešenje tih pitanja uticati ne samo na efikasnost, već i na zakonitost stečajnog postupka. Zato ovaj referat predstavlja pokušaj da se blagovremeno skrene pažnja stručne javnosti na moguće probleme koji će povodom tih pitanja nastati u praksi i istovremeno predlože moguća rešenja istih.

Reorganizacija u predstečajnom postupku

Do reorganizacije u prethodnom - predstečajnom postupku može doći samo u slučaju kada je plan reorganizcije podnet istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka. Takva mogućnost je predviđena odredbom člana 127. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Ona se ostvaruje podnošenjem plana reorganizacije koji mora sadržati sve elemente propisane odredbom člana 127. stav 3. citiranog Zakona3. To može učiniti sam stečajni dužnik, poverilac obezbeđenog ili neobezbeđenog potraživanja od najmanje 30%, ali i lice koje je vlasnik najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika (član 129. stav 1). U krug ovlašćenih lica za podnošenje plana reorganizacije spada i stečajni upravnik. To je izričito propisano odredbom člana 129. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Međutim, stečajni upravnik se faktički ne može pojaviti u svojstvu ovlašćenog predlagača plana reorganizacije kada se to čini istovremeno sa predlogom za pokretanje postupka stečaja. Ovo je logična posledica činjenice da se u tom trenutku i ne zna ko će biti stečajni upravnik i da li će se isti uopšte odrediti. Mogućnost postavljanja stečajnog upravnika u prethodnom stečajnom postupku je dopuštena odredbom člana 47. stav 2. tačka 1. Zakona o stečajnom postupku. U tom slučaju on se postavlja kao privremeni stečajni upravnik na koga se prenose sva ili samo deo ovlašćenja organa stečajnog dužnika. Međutim, odluka o tome se može doneti najranije tri dana po prijemu predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 45. stav 1). Zbog toga je i faktički i pravno isključena mogućnost da se stečajni upravnik nađe u ulozi ovlašćenog predlagača plana reorganizacije koji se podnosi sudu zajedno sa predlogom za pokretanje postupka stečaja.

Osnovna pretpostavka za podnošenje plana reorganizacije istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka jeste postojanje jednog (bilo kog) od zakonom propisanih stečajnih razloga iz člana 2. Zakona o stečajnom postupku. To znači da se reorganizacija stečajnog dužnika može sprovesti po odredbama Zakona o stečajnom postupku samo u slučaju postojanja njegove nesposobnosti za plaćanje. Ona postoji ako stečajni dužnik ne može da odgovori svojim obavezama u roku od 45 dana od njihove dospelosti, ako je potpuno obustavio plaćanja u periodu od 30 dana, kao i u slučaju učinjene verovatnoće da već postojeće obaveze neće moći ispuniti u roku njihove dospelosti - preteća nesposobnost za plaćanje. Bilo koji od ovih stečajnih razloga predstavlja dokaz o postojanju nesposobnosti za plaćanje stečajnog dužnika. To stanje vodi delimičnom ili potpunom onemogućavanju namirenja potraživanja poverilaca stečajnog dužnika. Ono se može otkloniti bankrotstvom - prestankom pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika (izuzev u slučaju njegove prodaje kao pravnog lica) ili očuvanjem pravne ličnosti istog sprovođenjem plana reorganizacije kao posebnog vida namirenja svih poverilaca. U svakom slučaju, takva situacija može nastati samo podnošenjem predloga za pokretanje postupka stečaja. Po tom predlogu stečajno veće, najpre, mora doneti rešenje o pokretanju prethodnog postupka stečaja u roku od tri dana od njegovog prijema. Izuzetno, prethodni stečajni postupak se neće sprovesti, već će se odmah pokrenuti stečajni postupak ako je predlog podnet od strane stečajnog dužnika ili poverioca, ako stečajni dužnik prizna stečajni razlog, kao i u slučaju kada to učini poverilac koji u sudskom postupku ili poreskom izvršnom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje (član 45. stav 1. i 2. i član 3). Poverilac koji podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka može biti i ovlašćeni predlagač za podnošenje plana reorganizacije ako njegovo potraživanje iznosi najmanje 30% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku. Ipak, u praksi se teško može pretpostaviti da će poverilac zajedno sa predlogom za pokretanje postupka stečaja podneti i plan reorganizacije. Stoga se mogućnost istovremenog podnošenja predloga za pokretanje postupka stečaja i plana reorganizacije u praksi može ostvariti kad je ovlašćeni predlagač sam stečajni dužnik ili vlasnik njegovog kapitala od najmanje 30%. Ako je predlog podnet od strane stečajnog dužnika stečajno veće mora odmah doneti rešenje o pokretanju (otvaranju) stečajnog postupka. U protivnom, ako to učini vlasnik kapitala stečajnog dužnika od najmanje 30% stečajno veće mora doneti rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka i imenovati stečajnog sudiju koji će u roku od 20 dana od dana podnošenja plana reorganizacije, a to je dan kada je podnet predlog za pokretanje postupka stečaja, zakazati ročište za njegovo razmatranje i glasanje o istom. Stečajni sudija je dužan i da o datumu zakazivanja ovog ročišta dostavi obaveštenje stečajnom dužniku, svim stečajnim poveriocima i svim drugim oštećenim licima u roku od 10 dana pre dana održavanja ročišta. U istom roku se navedenim licima mora dostaviti, ili učiniti dostupnim i predloženi plan reorganizacije (član 131. stav 2). Osim toga stečajni sudija ima obavezu i da obaveštenje o glasanju za plan reorganizacije objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije” (član 131. stav 3). Prethodni stečajni postupak se mora sprovesti i kada predlog za pokretanje stečajnog postupka i plan reorganizacije podnese poverilac čije potraživanje iznosi najmanje 30% ukupnih potraživanja, ukoliko se sa takvim predlogom stečajni dužnik ne saglasi. Istina, to je više teorijska nego praktična mogućnost, ali se i u tom slučaju mora sprovesti prethodni stečajni postupak.

Obaveštenje poverilaca po planu reorganizacije

Obaveze stečajnog sudije u prethodnom stečajnom postupku su, na prvi pogled, nesporene i jasno određene. Ipak, to nije slučaj. Nejasno je kako će stečajni sudija saznati ko su poverioci stečajnog dužnika koje mora obavestiti o datumu zakazivanja ročišta za razmatranje plana reorganizacije i glasanja o istom. Obaveza navođenja tih lica u predlogu plana reorganizacije nije izričito određena. Odredbom člana 127. stav 3. tačka 3. ustanovljena je obaveza da se u planu reorganizacije označi samo visina novčanih iznosa ili imovine koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje prema isplatnom redu, uključujući i obezbeđenje i neobezbeđene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku tih plaćanja. Zato se indirektno može zaključiti da ta obaveza podnosioca plana reorganizacije svakako podrazumeva taksativno označenje i svih poverilaca stečajnog dužnika. Na to upućuje i odredba člana 40. stav 4. Zakona o stečajnom postupku kojom je propisano da stečajni dužnik uz predlog za pokretanje stečajnog postupka mora podneti spisak imovine bez obzira gde se ona nalazi, spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja. Ipak, stečajni dužnik može prenebreći ovu obavezu izostavljanjem određenih poverilaca sa namerom da iste isključi iz postupka glasanja. Osim toga, obaveza prijavljivanja poverilaca i njihovih potraživanja nije propisana i za slučaj pokretanja stečajnog postupka od strane poverilaca, nadležnog javnog pravobranilaštva, javnog tužioca, poreske uprave, ili vlasnika kapitala. Zato je pitanje blagovremenog i potpunog obaveštavanja svih poverilaca stečajnog dužnika o podnetom planu reorganizacije izuzetno značajno. Ovo tim pre što stečajni poverioci saglasno odredbi člana 36. stav 2. Zakona o stečajnom postupku mogu steći svojstvo stranke i učestvovati u stečajnom postupku i pre podnošenja prijave potraživanja. Do toga će doći upravo u slučaju podnošenja plana reorganizacije zajedno sa predlogom pokretanja postupka stečaja. Zato se pitanje obaveštavanja svih poverilaca stečajnog dužnika o datumu održavanja ročišta za razmatranje plana reorganizacije i glasanja o istom mora krajnje ozbiljno sagledati.

Stečajni sudija je obavezan da proveri istinitost prezentiranog mu spiska poverilaca u planu reorganizacije. On to može učiniti neposrednim uvidom u knjigovodstvenu dokumentaciju stečajnog dužnika, ili posredstvom privremenog stečajnog upravnika, ako je isti imenovan rešenjem stečajnog veća o pokretanju prethodnog postupka. Uz to, usvajanju plana reorganizacije mora prethoditi i rasprava o postojanju stečajnog razloga. To ročište se mora održati najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 54. stav 1). Stoga je neophodno da se datum održavanja ročišta za razmatranje plana reorganizacije i glasanja o istom sinhronizuje sa datumom održavanja ročišta radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga. Ovo je nužno učiniti iz razloga što se usvajanjem plana reorganizacije suspenduju vlasnička - upravljačka prava vlasnika akcijskog kapitala stečajnog dužnika za vreme do njegovog konačnog izvršenja. Na to upućuje odredba člana 137. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Otuda bi usvajanje plana reorganizacije bez prethodne provere o postojanju stečajnog razloga moglo dovesti do povrede upravljačkih prava vlasnika akcijskog kapitala stečajnog dužnika. Da bi se to sprečilo zakonom je propisana obaveza da se plan reorganizacije mora dostaviti, ili učiniti dostupnim, i svim vlasnicima akcijskog kapitala stečajnog dužnika (član 131. stav 2). Pri tome, treba ukazati da se ovim licima dostavlja plan reorganizacije, ali se shodno odredbi člana 131. stav 2. Zakona o stečajnom postupku ona posebno ne obaveštavaju i o datumu održavanja ročišta za njegovo razmatranje. To se čini samo posredstvom objavljivanja obaveštenja o glasanju za plan reorganizacije u “Službenom glasniku Republike Srbije” (član 131. stav 3). Otuda se blagovremenim informisanjem vlasnika akcijskog kapitala stečajnog dužnika po predloženom planu reorganizacije predupređuje eventualna zloupotreba ovog pravnog instituta od strane uprave stečajnog dužnika.

U praksi se kao sporno pitanje može pojaviti i ko su druga ovlašćena lica koja stečajni sudija mora obavestiti o datumu zakazivanja ročišta za razmatranje plana reorganizacije i glasanja o istom. Ona su potencijalni poverioci stečajnog dužnika koja bi taj status mogla steći usvajanjem plana reorganizacije kojim je predloženo da se određeni ugovori raskinu pre isteka ugovorenog roka (na primer, otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija koje koristi stečajni dužnik). Prevremenim otkazom ugovora ova lica mogu pretrpeti štetu i tako postati potencijalni poverioci stečajnog dužnika. Jasno je da u tom slučaju usvajanje plana reorganizacije zavisi od odluke tih lica. Zato se ona moraju obavestiti ne samo o datumu održavanja ročišta za razmatranje plana reorganizacije, već im se mora omogućiti i pravo glasa o tom dokumentu.

Utvrđivanje kvoruma za usvajanje plana reorganizacije u predstečajnom postupku

Centralno pitanje reorganizacije stečajnog dužnika u prethodnom postupku stečaja predstavlja utvrđivanje potrebnog kvoruma za donošenje odluke o njegovom usvajanju. Ono dobija na značaju iz razloga što se takva odluka donosi pre izvršene prijave potraživanja i utvrđivanja njihove osnovanosti. Zbog toga je otežan položaj stečajnog sudije pri formiranju klasa poverilaca za glasanje po predloženom planu reorganizacije. Stečajni sudija, u tom slučaju, mora uvažiti spisak poverilaca i označenih iznosa njihovih potraživanja u planu reorganizacije. Proverom istinitosti tih podataka u knjigovodstvenoj dokumentaciji stečajnog dužnika utvrdiće se ko su poverioci sa pravom glasa. To nameće obavezu stečajnom sudiji da pouzdano utvrdi iznos verovatnog potraživanja svakog pojedinog poverioca stečajnog dužnika, kao i ukupan iznos svih potraživanja prema stečajnom dužniku. Stečajni sudija će pravo glasa priznati svakom poveriocu čije je potraživanje evidentirano u knjigovodstvenoj dokumentaciji stečajnog dužnika, ili učinjeno verovatnim na drugi način. Šta više, stečajni sudija može priznati pravo glasa i poveriocu koji nije u tom svojstvu označen u predloženom nacrtu plana reorganizacije. To će učiniti uvek kada na osnovu dostupnih mu činjenica i dokaza proceni da je postojanje osporenog potraživanja učinjeno verovatnim (član 132. stav 1). Ovakvo postupanje stečajnog sudije je nužno, jer predstavlja branu eventualnim zloupotrebama stečajnog dužnika da predloženim planom reorganizacije mimoiđe određene poverioce i obezbedi njegovo usvajanje glasanjem od strane samo njemu naklonjenih poverilaca.

Uticaj plana reorganizacije na ovlašćenja stečajnog upravnika i organa stečajnog dužnika

Usvajanjem plana reorganizacije prestaju razlozi koji su predstavljali pravni osnov za pokretanje postupka stečaja. Plan se smatra usvojenim kada ga većinom glasova prihvate sve klase poverilaca. Većinu glasova jedne klase čine poverioci koji imaju običnu većinu potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja poverilaca u toj klasi (član 132. stav 8). Usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i predstavlja pravni osnov novog uređenja i izvršenja obaveza stečajnog dužnika prema poveriocima (član 133. stav 1). Reorganizacija zasnovana na planu podnetom zajedno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka podrazumeva postojanje prethodnog sporazuma stečajnog dužnika i njegovih poverilaca da se na taj način urede njihovi obvezni odnosi. Stoga je logično očekivati da će se takav postupak okončati prihvatanjem predloženog plana reorganizacije i njegova realizacija poveriti organima upravljanja stečajnog dužnika. U praksi će biti najčešći - redovan put okončanja stanja prezaduženosti stečajnog dužnika koji u sporazumu sa poveriocima pokreće postupak stečaja i istovremeno podnosi plan reorganizacije. Za očekivati je da će poverioci takav plan prihvatiti na prvom ročištu. U tom slučaju oni će opredeliti i ko će vršiti nadzor nad realizacijom prihvaćenog plana reorganizacije. Logično je da se ti poslovi povere organima upravljanja stečajnog dužnika. Na taj način se eliminiše i sam stečajni razlog, zbog čega se i postupak stečaja mora okončati donošenjem rešenja stečajnog veća o odbijanju predloga za njegovo pokretanje. U takvoj pravnoj situaciji neće biti ni potrebe da se u prethodnom stečajnom postupku imenuje privremeni stečajni upravnik.

Ipak, pravno je moguće da se privremeni stečajni upravnik postavi i u slučaju kada je zajedno sa predlogom za pokretanje postupka stečaja podnet plan reorganizacije. Takva pravna situacija je moguća kada protivno volji stečajnog dužnika predlog za pokretanje stečajnog postupka i plana reorganizacije podnese poverilac čije potraživanje iznosi najmanje 30% ukupnih potraživanja, kao i u slučaju kada to učini vlasnik kapitala stečajnog dužnika od najmanje 30%. U tim slučajevima stečajno veće mora doneti odluku o pokretanju prethodnog stečajnog postupka. Tim povodom stečajno veće može doneti i odluku o imenovanju privremenog stečajnog upravnika, kao jednu od privremenih mera propisanih odredbom člana 47. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Istina, u praksi donošenje takve mere ne treba očekivati, jer u redovnom toku stvari teško mogu postojati razlozi kojima se njeno određenje može opravdati (član 47. stav 1). Međutim, teoretski je moguće pretpostaviti činjeničnu situaciju koja će zahtevati da se takva mera odredi. Ako se privremena mera donese i njome imenuje privremeni stečajni upravnik i nakon toga plan reorganizacije prihvati, postavlja se pitanje da li se i postupak stečaja time okončava, kakav je pravni status organa stečajnog dužnika i da li privremeni stečajni upravnik posle toga zadržava preneta mu prava. Zakon ova pitanja izričito ne uređuje. Zato se do validnog odgovora o istim mora doći tumačenjem odredaba Zakona o stečajnom postupku. Logičko i ciljno tumačenje odredaba tog zakona upućuje da sa usvajanjem plana reorganizacije otpada stečajni razlog zbog koga je postupak stečaja pokrenut. Uz to, odredbom čl. 53. stav 1. citiranog Zakona propisano je da prethodni stečajni postupak može trajati najduže 30 dana od dana prijema predloga za njegovo pokretanje. Cilj prethodnog stečajnog postupka je da se raspravi da li postoji stečajni razlog (član 54. stav 1). Otuda se tek po okončanju tog postupka donosi odluka o usvajanju ili odbijanju predloga za pokretanje postupka stečaja (član 55. stav 1). Prihvatanjem plana reorganizacije prestao je stečajni razlog zbog koga je podnet predlog za pokretanje postupka stečaja. U takvoj pravnoj i činjeničnoj situaciji stečajno veće mora doneti rešenje o odbijanju predloga za pokretanje postupka stečaja. Donošenjem tog rešenja prestaće privremena mera određena rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka. Time će prestati i ovlašćenja stečajnog upravnika. Iz tog sledi i da su organi stečajnog dužnika, a ne privremeni stečajni upravnik, ovlašćeni da se staraju o realizaciji usvojenog plana reorganizacije. Ipak, planom reorganizacije se ta ovlašćenja mogu u potpunosti ili delimično preneti na privremenog stečajnog upravnika. Da li će se to desiti i u kom obimu stvar je izbora i opredeljenja samih poverilaca. Šta više, do toga može doći i kada rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nije određen privremeni stečajni upravnik. Takva mogućnost postoji jer je i odredbom člana 133. stav 5. Zakona o stečajnom postupku propisano da stečajni upravnik vrši nadzor nad primenom odredaba plana reorganizacije. Istina, ta pravna situacija nastaje tek sa usvajanjem plana reorganizacije koji je podnet po donošenju rešenja o pokretanju stečajnog postupka. Međutim, to ne znači da se voljom poverilaca ne može uspostaviti nadzor nad realizacijom plana reorganizacije i u slučaju kad je imenovan privremeni stečajni upravnik, pa čak i kada je plan reorganizacije prihvaćen u odsustvu privremene mere o njegovom imenovanju. Naprotiv, plan reorganizacije mora predstavljati izraz volje poverilaca. On se donosi u cilju obezbeđenja zaštite njihovih imovinskih interesa prema stečajnom dužniku. Zato se voljom poverilaca može odrediti i da se nadzor nad primenom plana reorganizacije poveri privremenom stečajnom upravniku, ali i stečajnom upravniku koji je u tu svrhu imenovan samim planom reorganizacije.

U svakom slučaju postupak reorganizacije nije okončan sa danom usvajanja plana reorganizacije. Na to upućuje i odredba člana 137. Zakona o stečajnom postupku. Ovom imperativnom odredbom se izričito propisuje da vlasnici akcijskog kapitala stečajnog dužnika ponovo stiču svoja vlasnička prava tek sa danom izvršenja plana reorganizacije. Sa tim danom prestaju i sve obaveze predviđene planom reorganizacije, kao i sva potraživanja poverilaca iz stečajnog postupka. Time je jasno određeno da se postupak reorganizacije okončava tek sa datumom potpunog izvršenja plana reorganizacije, a ne sa danom njegovog usvajanja. Međutim, usvojeni plan reorganizacije podnet zajedno sa predlogom za pokretanje postupka stečaja u praksi neće dovesti do nastupanja pravnih posledica stečaja. On će se, najčešće, usvojiti pre formiranja odbora poverilaca, odnosno imenovanja stečajnog upravnika. Zbog toga se planom reorganizacije moraju ovlastiti organi koji će obavestiti stečajnog sudiju da li se reorganizacija sprovodi. To može biti ne samo privremeni, ili za tu priliku posebno imenovani stečajni upravnik, već i odbor poverilaca, ako su mu planom reorganizacije takva ovlašćenja poverena. U tom slučaju stečajni sudija može shodno odredbi člana 139. stav 1. Zakona o stečajnom postupku doneti rešenje o započinjanju bankrotstva, ako prethodno utvrdi da za to postoji bilo koji od propisanih razloga tom odredbom zakona. Ti razlozi su sui generis pravne prirode i nastaju kao pravna posledica neizvršenja plana reorganizacije. Zato je stečajni sudija ovlašćen da takvu odluku donese bez obzira na činjenicu što je u trenutku usvajanja plana reorganizacije doneto i rešenje kojim je predlog za pokretanje postupka stečaja odbijen zbog prestanka stečajnog razloga. Očito je da su to dve potpuno različite pravne situacije. Prva, koja nastaje sa trenutkom podnošenja predloga za pokretanje postupka stečaja i prestaje sa danom usvajanja plana reorganizacije, što inicijalni stečajni razlog čini neosnovanim. I druga, koja nastaje kao pravna posledica neizvršenja plana reorganizacije. Neizvršenjem plana reorganizacije stiču se novi - zakonom propisani uslovi za započinjanje postupka bankrotstva. Iz tih razloga je stečajni sudija ovlašćen da po službenoj dužnosti obustavi primenu plana reorganizacije i pokrene postupak bankrotstva stečajnog dužnika uvek kada utvrdi da za to postoji jedan od razloga propisanih odredbom člana 139. stav 1. tač. 1, 2, 3. i 4. Zakona o stečajnom postupku.

Reorganizacija u stečajnom postupku

Reorganizacija u prethodnom - predstečajnom postupku predstavlja zakonom ustanovljeni put za brzo i efikasno uklanjanje stanja prezaduženosti stečajnog dužnika. Ipak, taj vid reorganizacije će u praksi predstavljati izuzetak. Na to upućuju objektivne okolnosti koje nalažu prethodno postizanje sporazuma stečajnog dužnika i njegovih poverilaca, kao preduslova uspešnog pokretanja i okončanja reorganizacije u prethodnom - predstečajnom postupku. Jasno je da će takav sporazum predstavljati ređu pojavu. Stoga se može očekivati da će se postupak reorganizacije stečajnog dužnika prevashodno i redovno realizovati u stečajnom (glavnom) postupku, a to znači nakon donošenja rešenja stečajnog veća o pokretanju (otvaranju) stečajnog postupka. Na osnovanost ovakvog zaključka upućuje odredba člana 23. stav 5. Zakona o stečajnom postupku kojom je propisano da pravno validnu odluku o bankrotstvu stečajnog dužnika mogu doneti poverioci za čija se potraživanja učini verovatnim da iznose više od 70% ukupnih potraživanja prema stečajnom dužniku. Samo u tom slučaju stečajno veće odmah donosi odluku o započinjanju postupka prodaje imovine stečajnog dužnika, odnosno bankrotstvu. U protivnom, postupak se mora nastaviti preduzimanjem odgovarajućih mera za izradu i podnošenje plana reorganizacije. Zakonom propisani limit za donošenje odluke o bankrotstvu predstavlja izuzetno visoki cenzus koji se u praksi teško može ostvariti. Stoga će se većina pokrenutih stečajnih postupak, po pravilu, nastavljati preduzimanjem mera za izradu plana reorganizacije i zakazivanjem ročišta za razmatranje i glasanje o istom.

Pravna priroda i sadržina plana reorganizacije

Odluku da se započne sa izradom plana reorganizacije donosi skupština poverilaca na prvom poverilačkom ročištu (član 23. stav 4). Ona predstavlja rezultat rasprave o podnetom izveštaju stečajnog upravnika o ekonomsko-finansijskom položaju stečajnog dužnika i njegovoj proceni da li postoji mogućnost reorganizacije istog. Stečajni upravnik je dužan da ovaj izveštaj podnese sudu i poveriocima najkasnije pet dana pre održavanja prvog poverilačkog ročišta. Ako se predlog stečajnog upravnika za nastavak stečajnog postupka izradom plana reorganizacije prihvati, ili ako zalaganje poverilaca - članova skupštine za donošenje odluke o bankrotstvu ne dobije zakonom propisanu većinu, postupak se mora nastaviti preduzimanjem mera od strane ovlašćenih predlagača plana reorganizacije za njegovu izradu. Predlog plana reorganizacije mogu podneti stečajni dužnik, stečajni upravnik, poverioci obezbeđenog ili neobezbeđenog potraživanja od najmanje 30%, ili lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika (član 129. stav 1).

Usvojeni plan reorganizacije predstavlja sporazum sa pravnom snagom izvršne isprave između stečajnog dužnika i kvalifikovane većine stečajnih poverilaca kojim se modifikuju i konačno uređuju prava svih poverilaca prema stečajnom dužniku. Ovakva definicija plana reorganizacije upućuje da on predstavlja izraz saglasnosti volja pojedinih - kvalifikovanih stečajnih poverilaca i stečajnog dužnika čija se pravna dejstva prinudno protežu i na poverioce koji su glasali protiv njegovog usvajanja, ili se o njegovom prihvatanju nisu ni izjašnjavali. To ovom pravnom institutu daje karakter contradictio in adjecto4. On predstavlja formalno pravni akt koji mora sadržati sve elemente propisane odredbom člana 127. stav 3. Zakona o stečajnom postupku. To su: kratak uvod koji u opštim crtama opisuje poslovanje dužnika i okolnosti koje su ga dovele u finansijske poteškoće; opis mera i sredstava za realizaciju plana, kao i detaljan opis mera koje je potrebno preduzeti i način na koji će se reorganizacija sprovesti; visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje prema isplatnom redu, uključujući i obezbeđene i neobezbeđene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku tih plaćanja; opis postupka prodaje imovine, uz navođenje imovine koja će se prodavati sa založnim pravom, ili bez njega i namenu prihoda od takve prodaje; rokove za izvršenje plana reorganizacije i rokove za realizaciju glavnih elemenata plana reorganizacije, ako ih je moguće odrediti; spisak članova organa upravljanja i iznos njihovih naknada; spisak stručnjaka koji će biti angažovani i iznos naknade za njihov rad, kao i iznos naknade za rad stečajnog upravnika; godišnje finansijske izveštaje za prethodnih pet godina; finansijske projekcije, uključujući projektovani bilans uspeha, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima za narednih pet godina; procenu novčanih iznosa koji se očekuju posle prodaje imovine u stečajnom postupku, ukoliko je privredno društvo u stečaju; datum početka primene plana reorganizacije.

Sadržaj plana reorganizacije obuhvata voljom kvalifikovane većine poverilaca određene oblike reorganizacije stečajnog dužnika. Oni se mogu opredeliti kroz istovremenu primenu više pravnih instituta. U slučaju da se reorganizacija opredeli kao kombinacija većeg broja pravnih instituta, njihova primena se realizuje u skladu sa materijalno - pravnim odredbama kojima su isti uređeni. Ovo iz razloga što se odredbama Zakona o stečajnom postupku ne uređuju posebni pravni instituti kao instrumenti reorganizacije, već se samo propisuju moguće pravne mere za njenu realizaciju. One su samo primera radi određene odredbom člana 128. Zakona o stečajnom postupku. Dosledno rečenom, reorganizacija se može sprovesti u svim oblicima određenim tom odredbom zakona, ali i svim drugim koji su voljom većinskih poverilaca i stečajnog dužnika opredeljeni i pravno dopušteni. Da li se planom predviđeni oblici reorganizacije mogu sprovesti ceni se prema materijalno pravnim odredbama kojima su u tu svrhu određeni pravni instituti uređeni. To konkretno znači da se, primera radi, planom reorganizacije mogu predvideti sve statusne promene stečajnog dužnika dopuštene odredbama Zakona o privrednim društvima. Isti je slučaj i sa mogućnom primenom obligaciono-pravnih oblika reorganizacije stečajnog dužnika koji se realizuje prodajom njegove imovine sa ili bez založnog prava, raskidom ili izmenom ranije zaključenih ugovora, oprostom duga, otpisom kamata, uzimanjem novih kredita, ustupanjem dela imovine ili potraživanja na ime izmirenja duga i slično. Realizacija ovih oblika reorganizacije se mora sprovesti u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Pod istim uslovima planom se mogu predvideti i drugi oblici reorganizacije koji se realizuju primenom pravnih instituta uređenih nekim drugim zakonom. U svakom slučaju, treba istaći da propisane mere odredbom člana 128. Zakona o stečajnom postupku ne predstavljaju jedini mogući oblik reorganizacije stečajnog dužnika. Naprotiv, ona se može sprovesti i posredstvom svih drugih pravno dopuštenih mera koje su usvojenim planom reorganizacije određene.

Usvajanje plana reorganizacije

Nacrt plana reorganizacije mora sačiniti ovlašćeni predlagač u roku od 90 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Izuzetno, stečajni sudija može ovaj rok produžiti za još 30 dana, a sva dalja produženja se mogu odobriti samo uz jednoglasnu saglasnost članova odbora. To je izričito propisano odredbom člana 130. Zakona o stečajnom postupku. Na prvi pogled se čini da je ova odredba apsolutno jasna. Ipak, ona u praksi može stvoriti određene nedoumice. To je posledica zakonske nepreciznosti upotrebe sintagme “od dana pokretanja stečajnog postupka”. Ona se koristi za označenje početka toka stečajnog postupka koji se shodno odredbi člana 40. Zakona o stečajnom postupku vezuje za datum podnošenja predloga, ali i za pokretanje - otvaranje stečaja (član 25) i određenje datuma nastupanja pravnih posledica po stečajnog dužnika (član 60). Stoga se mora razjasniti od kog datuma se računa rok za podnošenje plana reorganizacije propisan odredbom člana 130. Zakona o stečajnom postupku. Logičko, a i ciljno tumačenje, ove odredbe ukazuje da se taj datum vezuje za donošenje rešenja o otvaranju postupka stečaja, a to je datum isticanja na oglasnu tablu suda rešenja stečajnog veća kojim se predlog za pokretanje postupka stečaja usvaja. Ovo iz razloga što se odbor poverilaca kao ovlašćeni organ za izjašnjenje o planu reorganizacije može konstituisati tek na prvom poverilačkom ročištu. Ono se drži 40 dana od datuma usvajanja predloga. To znači po okončanju prethodnog stečajnog postupka, a nakon donošenja rešenja kojim se stečaj pokreće (otvara). Zato se i rok za pokretanje plana reorganizacije mora računati od datuma kada je rešenje o usvajanju predloga za pokretanje stečajnog postupka istaknuto na oglasnoj tabli suda.

Osim toga, nejasno je i da li se plan reorganizacije podnosi stečajnom sudiji u formi nacrta, ili predloga. Odredba člana 130. Zakona o stečajnom postupku samo određuje da se stečajnom sudiji podnosi plan reorganizacije bez bližeg određenja forme u kojoj se to čini. Ni ostale odredbe o reorganizaciji iz glave deset Zakona o stečajnom postupku ne razrešavaju navedenu dilemu. Ipak, odgovor na to pitanje je sadržan u odredbi člana 12. stav 1. tačka 4. Zakona o stečajnom postupku. Njome je propisano da stečajni sudija odobrava nacrt plana reorganizacije stečajnog dužnika. Stoga se može zaključiti da ovlašćeni predlagač dostavlja stečajnom sudiji nacrt plana reorganizacije, koji on odobrava. Ako stečajni sudija oceni da dostavljeni nacrt ne sadrži sve zakonom propisane elemente isti će vratiti predlagaču na ispravku. Takav postupak stečajnog sudije ima pravno utemeljenje u odredbi člana 103. stav 1. ZPP u vezi člana 5. Zakona o stečajnom postupku. Ako ovlašćeni predlagač nacrta plana isti vrati bez ispravke stečajni sudija će pozivom na odredbu člana 103. stav 4. ZPP takav plan odbaciti.

Iz rečenog sledi da se dalji postupak reorganizacije može nastaviti samo po uredno sačinjenom i od strane stečajnog sudije odobrenom nacrtu plana reorganizacije. To se čini zakazivanjem ročišta za razmatranje o planu reorganizacije, odnosno njegovim dostavljanjem ili činjenjem dostupnim stečajnom upravniku, stečajnom dužniku, svim poznatim poveriocima i svim vlasnicima najkasnije 10 dana pre održavanja ročišta. Ročište se zakazuje u roku od 20 dana od dana podnošenja odobrenog nacrta plana. O tome se 10 dana pre održavanja ročišta obaveštavaju stečajni dužnik, stečajni upravnik, svi stečajni poverioci i sva druga oštećena lica (potencijalni poverioci stečajnog dužnika) (član 131). Osim toga, stečajni sudija je dužan i da o datumu održavanja ročišta i glasanju o predloženom planu reorganizacije izda obaveštenje u “Službenom glasniku Republike Srbije” (član 131. stav 3). Ovako uređena zakonska procedura zakazivanja ročišta i obaveštenja svih zainteresovanih lica o podnetom planu reorganizacije i glasanju o istom predstavlja pravnu garanciju zaštite imovinskih interesa svih poverilaca i branu eventualnim zloupotrebama stečajnog dužnika. Ovo iz razloga što se obavezom obaveštavanja svih poverilaca o planu reorganizacije i datumu zakazivanja ročišta za raspravu i glasanje o istom stvaraju pravne pretpostavke za usvajanje plana reorganizacije kao stvarnog, a ne fingiranog, izraza volje većinskih poverilaca stečajnog dužnika.

Pravo glasa o predloženom nacrtu plana reorganizacije imaju svi poverioci stečajnog dužnika srazmerno visini utvrđenih potraživanja. O planu reorganizacije mogu glasati i poverioci osporenih potraživanja, ako stečajni sudija proceni da su njihova potraživanja verovatna (član 132. stav 1). Pod tim uslovima se može priznati pravo glasa i poveriocu o čijem se potraživanju stečajni upravnik i drugi stečajni poverioci nisu uopšte izjasnili. To će biti slučaj sa poveriocima koji su svoja potraživanja prijavili nakon održanog ročišta za ispitivanje potraživanja. U tom slučaju priložena dokumentacija uz prijavu biće dovoljan dokaz za priznanje prava glasa takvom poveriocu. Međutim, to ne znači da stečajni sudija ne može i na drugi način izvršiti procenu osnovanosti takvog potraživanja (na primer, održati posebno ročište). Glasanje se može izvršiti neposredno, ali i u odsustvu putem pisma - overenih glasačkih listića. To se čini u okviru posebnih poverilačkih klasa koje u tu svrhu formira - određuje stečajni sudija. Klase poverilaca se određuju po osnovu pravne prirode njihovih potraživanja, odnosno posebnim interesnim kriterijumima. Tako se svi poverioci mogu generalno razvrstati u klasu privilegovanih i klasu neprivilegovanih poverilaca. U klasu privilegovanih poverilaca spadaju poverioci sa obezbeđenim potraživanjima (založni poverioci). U toj klasi poverilaca može se obrazovati i više drugih klasa koje čine ostali privilegovani poverioci. To su poverioci koji shodno utvrđenim isplatnim redovima imaju prioritet namirenja u odnosu na obične poverioce. Njih čine potraživanja poverilaca prvog, drugog i trećeg isplatnog reda iz člana 35. stav 2. Zakona o stečajnom postupku, koji imaju pravo prioritetnog namirenja u odnosu na potraživanja ostalih - običnih poverilaca. Pored toga, i u okviru klase neprivilegovanih - običnih poverilaca može se formirati više klasa. Formiranje posebne - administrativne klase običnih poverilaca je obavezno ako postoji više od 200 potraživanja čija ukupna vrednost ne prelazi 50.000,00 dinara (član 132. stav 4. i 5). Važno je istaći da obrazovanje poverilačkih klasa mora predstavljati logičan izraz njihovog pravnog statusa u pogledu eventualne mogućnosti namirenja potraživanja istih za slučaj bankrotstva. Za očekivati je da poverioci koji će shodno svom isplatnom redu biti u potpunosti namireni neće pristati da glasaju za plan reorganizacije kojim se njihova potraživanja umanjuju, ili odlažu za duži rok. Zato je nužno proceniti koji od isplatnih redova mogu očekivati stopostotno ili većinsko namirenje u slučaju bankrotstva. Saglasno toj proceni stečajni sudija će formirati najpre prioritetne klase koje će se i realizacijom plana reorganizacije namiriti pod istim uslovima kao i u slučaju da se stečaj okonča bankrotstvom. To je neophodno učiniti jer se privilegovanim klasama čiji se poverioci u celosti namiruju uskraćuje pravo glasa o predloženom planu reorganizacije (član 132. stav 8). Na taj način se sudbina plana reorganizacije vezuje za glasove onih klasa poverilaca koji bi se u slučaju bankrotstva našli u nepovoljnijem položaju od onog koji im obezbeđuje plan reorganizacije5.

O predloženom planu reorganizacije se glasa u svim klasama poverilaca koje se ne namiruju u potpunosti. Smatra se da je plan prihvaćen u jednoj klasi ako su za njega glasali poverioci koji imaju običnu većinu potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja poverilaca u toj klasi (član 132. stav 7). Da bi plan reorganizacije stekao pravnu snagu izvršne isprave potrebno je da ga prihvate sve klase i da isti nije protivan odredbama Zakona o stečajnom postupku. Ovo je izričito propisano odredbom člana 132. stav 9. Zakona o stečajnom postupku. Međutim, citiranim zakonom nije pripisano ko i na koji način ceni da li je usvojeni plan reorganizacije saglasan njegovim odredbama. Ima mišljenja da to čini sud pred kojim se vodi stečajni postupak, ali se ne opredeljuje da li je to ovlašćenje stečajnog veća ili stečajnog sudije. Saglasno tom mišljenju sud će izdati potvrdu o pravnoj valjanosti plana reorganizacije ako za to ne postoje određene smetnje koje mogu biti materijalno-pravnog i procesno pravnog karaktera. One se mogu odnositi na potrebu zaštite interesa dužnika i njegovih poverilaca, kao i procesnih odredbi stečajnog postupka6. Međutim, čini se da ovakvo shvatanje ima samo delimično pravno utemeljenje. Zakonom o stečajnom postupku nije propisano da će stečajno veće, ili stečajni sudija, vršiti proveru pravne valjanosti usvojenog plana reorganizacije. Propisano je samo da stečajni sudija odobrava nacrt plana reorganizacije stečajnog dužnika (član 12. stav 1. tačka 4.). Zakonom se ne nalaže stečajnom sudiji, ili stečajnom veću, ni da se staraju o zaštiti interesa stečajnog dužnika. Stečajno veće je ovlašćeno da odlučuje o osnovanosti ili neosnovanosti predloga za pokretanje stečajnog postupka. Time se iscrpljuju zakonska ovlašćenja suda o proceni opravdanosti ili neopravdanosti vođenja postupka stečaja, odnosno zaštite eventualno narušenih interesa stečajnog dužnika podnošenjem neosnovanog predloga. Zato smo mišljenja da se kontrola suda o zakonitosti usvojenog plana reorganizacije svodi samo na procesno ovlašćenje stečajnog sudije da se stara o zakonitosti sprovođenja postupka glasanja u svim klasama poverilaca, a ne i o zaštiti interesa stečajnog dužnika. U protivnom, moglo bi se desiti da stečajni sudija nađe da je usvojeni plan reorganizacije suprotan interesu stečajnog dužnika bez obzira što je ogromnom većinom glasova svih klasa poverilaca usvojen u zakonom propisanoj proceduri. Očito je da takav postupak stečajnog sudije - suda nema pravnog utemeljenja u odredbama Zakona o stečajnom postupku. Stoga se i zakonsko uslovljavanje saglasnosti usvojenog plana reorganizacije sa odredbama Zakona o stečajnom postupku mora tumačiti isključivo u okviru ovlašćenja stečajnog sudije konstituisanih tim zakonom. Ona se iscrpljuju u odobravanju nacrta plana reorganizacije, formiranju klasa poverilaca, utvrđivanju prava glasa pojedinih poverilaca i rukovođenju i kontroli samog postupka glasanja. Pri tome, ocena stečajnog sudije o zakonitosti nacrta plana reorganizacije i postupka njegovog usvajanja ne podrazumeva donošenje bilo kakve formalne odluke u vidu rešenja ili zaključka. Smatra se da je stečajni sudija prihvatio dostavljeni mu nacrt plana reorganizacije ako je po njegovom prijemu zakazao ročište za raspravljanje i glasanje o istom. Stečajni sudija mora doneti rešenje samo u slučaju kada predlagaču vrati nacrt plana reorganizacije, odbaci isti kao neuredan, ili usvoji, odnosno odbije prigovor na zakonitost sprovedenog postupka glasanja. Na to upućuje i odredba člana 30. Zakona o stečajnom postupku. Stoga u slučaju prihvatanja nacrta plana reorganizacije nema potrebe da se ta činjenica konstatuje posebnim - formalnim rešenjem stečajnog sudije. Isti je slučaj i kad stečajni sudija nađe da je postupak glasanja o predloženom planu reorganizacije zakonito sproveden. Tada je dovoljno da se o sprovedenom postupku glasanja sačini poseban zapisnik i usvojeni plan reorganizacije overi pečatom suda i potpisom stečajnog sudije. U protivnom, ako predloženi plan reorganizacije ne dobije potreban broj glasova, ili iz drugih razloga ne bude u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku, to se mora konstatovati posebnim rešenjem stečajnog sudije. Istina, ta obaveza nije izričito propisana odredbom člana 132. stav 11. Zakona o stečajnom postupku, ali se iz njene sadržine posredno može zaključiti da takva činjenična i pravna situacija zahteva i posebnu - formalno-pravnu odluku stečajnog sudije. Tada će stečajni sudija rešenjem kojim odbija predloženi plan reorganizacije ostaviti predlagaču i rok od 30 dana za podnošenje izmenjenog plana i potom saglasno odredbi člana 131. Zakona o stečajnom postupku zakazati novo ročište za razmatranje istog. Ako se ni izmenjeni plan reorganizacije ne usvoji nad stečajnim dužnikom se po sili zakona sprovodi bankrotstvo (član 132. stav 11).

Prioritet klasa poverilaca i potpuno namirenje

Odredbom člana 134. Zakona o stečajnom postupku uređen je međusobni odnos u namirenju potraživanja više klase poverilaca u odnosu na nižu. Njome je određeno da po svakom planu realizacije poverioci niže klase mogu primiti sredstva iz deobne mase, odnosno zadržati određena prava samo ako su sva potraživanja poverilaca više klase u potpunosti izmirena. Izuzetak od ovog pravila je dopušten samo u slučaju kada su poverioci više klase glasanjem prihvatili predlog iz plana reorganizacije za izjednačavanje sa pravnim položajem poverilaca niže klase. To praktično znači da se ustanovljeni rang i princip namirenja propisan odredbom člana 35. stav 2. Zakona o stečajnom postupku mora poštovati i prilikom usvajanja izvršenja plana reorganizacije. Stoga bi suprotan predlog u planu reorganizacije stečajni sudija mogao odbiti. Takav postupak ne bi imao opravdanje samo kada se radi o planu reorganizacije koji se podnosi istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka. U tom slučaju se može pretpostaviti da su se poverioci stečajnog dužnika unapred saglasili sa takvim predlogom i da će isti svojim glasanjem verifikovati. Otuda bi odbijanje stečajnog sudije da takav nacrt plana prihvati bilo krajnje neopravdano. S tim u vezi, treba ukazati i da je odredbom člana 135. stav 1. Zakona o stečajnom postupku dopušteno da se planom reorganizacije predvidi namirenje potraživanja jedne klase u većem nominalnom iznosu od prvobitnog - prijavljenog iznosa potraživanja. To se može učiniti kao nadoknada za prihvatanje dužeg roka isplate, a u cilju uspostavljanja ekvivalentnosti - stvarne vrednosti dugovanog i isplaćenog potraživanja. Na taj način je pravno dopušteno da se planom reorganizacije, primera radi, ugovore veće kamatne stope, ili drugi odgovarajući mehanizmi očuvanja stvarne vrednosti dugovanog iznosa. Međutim, ovakva mogućnost može voditi i neopravdanom pogodovanju više klase poverilaca na štetu niže. Da bi se takva zloupotreba sprečila zakonom je propisano i da poverioci više klase mogu primiti sredstva čiji iznos premašuje iznos kojim se u potpunosti namiruje njihovo potraživanje tek pošto se u potpunosti namire potraživanja niže klase. Ovo pravilo se neće primeniti samo u slučaju kada su ti poverioci glasali za drugačiji tretman njihovih potraživanja ustanovljen planom reorganizacije (član 135. stav 2).

Međutim, šta se smatra većim namirenjem od nominalnog iznosa potraživanja nije uvek lako utvrditi. Brojni su slučajevi prikrivenog određivanja uvećane isplate. Takav slučaj može postojati kada se potraživanje pojedinih poverilaca konvertuje u akcijski kapital po isuviše niskoj nominalnoj ceni akcija. Da li će se to i desiti stvar je volje i opredeljenja samih poverilaca. To je validan pravni osnov za prigovor poverilaca niže klase na predloženi plan reorganizacije. Može se desiti da poverioci ne ulože prigovor i izglasaju predloženi plan. U tom slučaju on će predstavljati pravno valjan akt. Praktična posledica toga je da postojanje ovakve obaveze ne može predstavljati razlog za neprihvatanje plana reorganizacije od strane stečajnog sudije po službenoj dužnosti. Ovo iz razloga što se postupak stečaja vodi u cilju namirenja i zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca. Stoga su samo poverioci, a ne i sud, jedino ovlašćeni da cene da li su i u kojoj meri njihovi interesi zaštićeni predloženim planom reorganizacije.

Pravna dejstva plana reorganizacije

Pravne posledice usvojenog plana reorganizacije mogu se iskazati kroz njegova materijalno-pravna i procesna dejstva. Ona nastaju danom prihvatanja predloženog plana reorganizacije. U pravnoj teoriji je prisutno i drugačije stanovište. Po njemu pravna dejstva plana reorganizacije nastupaju pravnosnažnošću rešenja o njegovoj potvrdi od strane suda7. Mišljenja smo da ovakvo pravno shvatanje nema uporište u Zakonu o stečajnom postupku. Odredbama tog zakona nije propisano da stečajno veće, ili stečajni sudija odobrava usvojeni plan reorganizacije posebnim rešenjem. Stečajni sudija samo kontroliše da li je plan reorganizacije usvojen u skladu sa odredbama Zakona o stečajnom postupku, ali nema i obavezu da o tome donosi posebno rešenje. Stoga je samo overa usvojenog plana reorganizacije pečatom suda i potpisom stečajnog sudije dovoljan dokaz o njegovoj pravnoj valjanosti. Tako overen - potvrđen plan reorganizacije ima pravnu snagu izvršne isprave (smatra se i novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena) (član 133. stav 1). To ima za posledicu da se sva potraživanja i prava svih poverilaca, kao i drugih lica, prema stečajnom dužniku mogu izvršiti na način i pod uslovima propisanim planom reorganizacije. Praktično to znači da se i prava poverilaca koji su glasali protiv plana, ili se o istom nisu ni izjašnjavali, mogu ostvariti isključivo u skladu sa usvojenim planom reorganizacije. Isti je slučaj i sa pravima vlasnika akcijskog kapitala stečajnog dužnika, ali i ovlašćenjima i obavezama njegovih organa upravljanja. Ovo iz razloga što se usvajanjem plana reorganizacije suspenduju prava vlasnika kapitala stečajnog dužnika sve do vremena njegove potpune realizacije (član 137. stav 1). Međutim, planom reorganizacije se može predvideti da se za vreme njegovog izvršenja delimično ili u potpunosti suspenduju i prava organa upravljanja stečajnog dužnika. Zato i sva druga lica moraju postupati u skladu sa usvojenim planom reorganizacije. To se odnosi i na stečajnog dužnika. I njegove radnje i preduzeti poslovi moraju biti saglasni usvojenom planu reorganizacije (član 133. stav 2). On je saglasno odredbi člana 133. stav 2. Zakona o stečajnom postupku dužan i da preduzme sve mere koje propisuje usvojeni plan reorganizacije. Prihvaćeni plan reorganizacije deluje i na obezbeđene i na neobezbeđene poverioce. Njegovo dejstvo je i u oslobađanju stečajnog dužnika od obaveza prema svim sadužnicima, a to znači i jemcima, do visine oproštenog mu duga planom reorganizacije prema poveriocima. Međutim, pravna dejstva plana reorganizacije nisu od uticaja na obaveze solidarnih sadužnika, pa i jemca stečajnog dužnika. To je posledica pravne prirode jemstva, jer se njime zasniva solidarna odgovornost. Obaveza svakog solidarnog dužnika je da u celosti ispuni potraživanje poverilaca. Tu obavezu ima i jemac stečajnog dužnika. Zato se njegova obaveza ne može umanjiti u srazmeri izvršenog oprosta duga stečajnom dužniku. Ovo iz razloga što se oproštaj duga ustanovljen planom reorganizacije daje neposredno i lično stečajnom dužniku. Time se samo umanjuje, ali se ne gasi obaveza stečajnog dužnika. Stoga jemac ima dužnost da preuzetu obavezu u celosti ispuni, bez obzira da li je i u kom iznosu planom reorganizacije umanjena obaveza stečajnom dužniku. To nije od uticaja na pravni položaj jemca, jer bi on imao obavezu da poveriocima isplati ceo iznos duga bez obzira na razlog zbog koga stečajni dužnik to nije učinio. Međutim, to nije slučaj i sa jemstvom ustanovljenim kao sredstvo obezbeđenja obaveza stečajnog dužnika utvrđenih planom reorganizacije. Ovo iz razloga što se takvo jemstvo aktivira tek sa neizvršenjem obaveza stečajnog dužnika iz plana reorganizacije. Zato se obaveza jemca može odnositi samo na preostali neizmireni deo duga stečajnog dužnika utvrđen planom reorganizacije.

Pored navedenih materijalno-pravnih dejstava, plan reorganizacije proizvodi procesno-pravne posledice. One se iskazuju u pravu svih poverilaca čija su potraživanja obuhvaćena usvojenim planom reorganizacije da traže njegovo prinudno izvršenje. Pored toga, prinudno izvršenje se može tražiti i prema svim trećim licima koja su shodno usvojenom planu reorganizacije dala jemstvo ili kakvu drugu garanciju za njegovo izvršenje. Međutim, sam poverilac može tražiti prinudno izvršenje potraživanja iz plana reorganizacije tek po proteku naknadnog roka koji je ostavio stečajnom dužniku nakon što o roku dospelosti isti nije izvršio svoju obavezu.

Nadzor nad izvršenjem i posledice neizvršenja plana reorganizacije

Nadzor nad sprovođenjem plana reorganizacije vrši stečajni upravnik. To je izričito propisano odredbom člana 134. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. On ima pravo i da u slučaju neizvršenja odredbi plana reorganizacije uloži prigovor stečajnom sudiji i da o svim ponašanjima suprotnim planu reorganizacije obavesti sud i poverioce. To jasno ukazuje da sa usvajanjem plana reorganizacije ne prestaje funkcija stečajnog upravnika i odbora poverilaca. Stoga se, bez obzira na usvojeni plan reorganizacije postupak stečaja može zaključiti tek nakon potpunog izvršenja plana reorganizacije. Na pravilnost takvog stava ukazuje i odredba člana 139. Zakona o stečajnom postupku kojom je propisano da stečajni sudija donosi rešenje o započinjanju bankrotstva ako utvrdi da stečajni dužnik: 1) primenjuje plan reorganizacije čije je usvajanje izdejstvovao na prevaran ili nezakonit način; 2) postupa suprotno uslovima iz usvojenog plana, a nisu predložene zadovoljavajuće mere u cilju otklanjanja posledica predmetnog nepostupanja po planu; 3) ne sarađuje sa stečajnim upravnikom, odborom poverilaca, ili sudom radi ispunjenja objektivnih zahteva za podacima i obaveštenjima; 4) ne ispunjava naloge stečajnog sudije ili stečajnog veća. Navedeni razlozi za otpočinjanje bankrotstva stečajnog dužnika nedvosmisleno ukazuju na aktivnu ulogu stečajnog upravnika i odbora poverilaca, ali i stečajnog sudije i stečajnog veća i nakon usvajanja plana reorganizacije. Stoga nema mesta stanovištu po kome se stečajni postupak zaključuje odmah po usvajanju plana reorganizacije8. Naprotiv, postupak stečaja traje sve do potpunog izvršenja plana reorganizacije. Usvajanje plana reorganizacije može voditi samo zastoju stečajnog postupka, a ne i njegovom zaključenju. U tom slučaju stečajno veće može shodno odredbi člana 219. stav 2. ZPP u vezi člana 5. Zakona o stečajnom postupku po službenoj dužnosti doneti rešenje o zastoju postupka koji će trajati sve do potpunog izvršenja plana reorganizacije. Postupak će se po službenoj dužnosti nastaviti ako se stekne jedan od zakonom propisanih uslova za započinjanje bankrotstva stečajnog dužnika. Oni su osnov za suspenziju plana reorganizacije, a time prestaje i razlog zbog koga je zastoj postupka određen. Zbog toga će stečajno veće saglasno odredbi člana 219. stav 5. ZPP i člana 139. Zakona o stečajnom postupku po službenoj dužnosti doneti rešenje o obustavljanju postupka reorganizacije i nastavljanju stečajnog postupka započinjanjem bankrotstva stečajnog dužnika. U tom slučaju prestaće i planom reorganizacije umanjeni otpusti ili odlaganja duga prema svim poveriocima stečajnog dužnika. I obrnuto, ako stečajni dužnik ispuni sve obaveze predviđene planom reorganizacije prestaće i sva potraživanja poverilaca iz stečajne mase (član 137. stav 2). Tek sa ispunjenjem tog materijalno-pravnog uslova stiču se i procesne pretpostavke za donošenje rešenja o zaključenju stečajnog postupka. Takvu odluku doneće i u “Službenom glasniku” objaviti stečajno veće analognom primenom odredbe člana 125. Zakona o stečajnom postupku.

Na kraju treba istaći da se rešenje o zaključenju postupka stečaja mora dostaviti i registru privrednih subjekata. Isti je slučaj i sa rešenjem o pokretanju prethodnog i stečajnog postupka, kao i usvojenom planu reorganizacije, bez obzira što takva obaveza nije izričito naložena Zakonom o stečajnom postupku. To su sve podaci od značaja za pravni promet koji nastaju u vezi sa stečajnim postupkom, zbog čega se shodno odredbi člana 5. Zakona o registraciji privrednih subjekata (“Službeni glasnik Republike Srbije” br. 55/2004) moraju upisati u registar privrednih subjekata. Stoga je stečajno veće dužno da takvu obavezu uvaži i sva navedena rešenja, kao i usvojeni plan reorganizacije, dostavi registru privrednih subjekata odmah po njihovom donošenju, odnosno usvajanju.

Zaključak

Reorganizacija stečajnog dužnika predstavlja novi pravni institut stečajnog prava. Ona je znatno širi i funkcionalniji pravni put sanacije stečajnog dužnika u odnosu na njoj slični pravni institut prinudnog poravnanja. Reorganizacija predstavlja i najadekvatniji oblik zaštite pravnih i ekonomskih interesa stečajnih poverilaca. Njome se postiže i višestruka korist za sve druge subjekte na koje se plan reorganizacije odnosi. Ona je, pre svega, korisna za stečajnog dužnika, jer se njenom realizacijom uklanja stečajni razlog. Ona je i u interesu poverilaca, jer vodi uspešnom namirenju njihovih potraživanja u većoj meri od onog što bi dobili bankrotstvom stečajnog dužnika: Nesumnjivu korist od reorganizacije imaju i zaposleni radnici stečajnog dužnika, kao i društvena zajednica. Ovo iz razloga što se reorganizacijom čuva pravni subjektivitet stečajnog dužnika i obezbeđuje da isti nastavi sa svojim privrednim aktivnostima. To neposredno vodi i očuvanju radno-pravnog statusa zaposlenih kod stečajnog dužnika. Isti je slučaj i sa vlasnicima kapitala stečajnog dužnika. Reorganizacijom se čuvaju njihovi vlasnički ulozi u osnivačkom kapitalu stečajnog dužnika i tako ostvaruju realne pretpostavke za sticanje dobiti. Reorganizacija se može realizovati kako u predstečajnom tako i u stečajnom postupku. U slučaju da se stečajni dužnik odluči za reorganizaciju u predstečajnom postupku to će predstavljati najbrži i najefikasniji put njegovog ekonomskog ozdravljenja. Na taj način se za samo 20 dana eliminiše stanje prezaduženosti stečajnog dužnika i stvara realni preduslov za namirenje potraživanja njegovih poverilaca. Identičan cilj se postiže i reorganizacijom u stečaju, ali se do njega dolazi kroz znatno duži vremenski period. Pri tome, realizacija plana reorganizacije se vrši pod nadzorom stečajnog upravnika i odbora poverilaca. Tu vrstu kontrole mogu realizovati i stečajno veće i stečajni sudija. Stoga se, uz zakonom propisani mehanizam zaštite interesa stečajnih poverilaca reorganizacija stečajnog dužnika iskazuje ne samo kao pravno uređeni put njegovog ekonomskog ozdravljenja, već i realni vid ostvarenja ekonomskih interesa poverilaca. Istina, zakonske odredbe kojima se uređuje reorganizacija nisu u potrebnoj meri dorečene. Prisutna je i pravno-tehnička neuređenost istih koja će u praksi sigurno izazvati brojne dileme. Ipak, mora se istaći da uspešna reorganizacija stečajnog dužnika podrazumeva stvaranje pravnih pretpostavki da se voljom stečajnih poverilaca odabere i u praksi realizuje najprimereniji vid ekonomskog ozdravljenja stečajnog dužnika. Taj preduslov je obezbeđen odredbama Zakona o stečajnom postupku čijom će se primenom kroz sudsku praksu realizovati pragmatična dimenzija reorganizacije kao novog pravnog instituta našeg stečajnog prava.

________________________

1 Taj rok je propisan odredbom člana 53. Zakona o stečajnom postupku i iznosi 30 dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka od ovlašćenog predlagača

2 I u ovom slučaju zakonodavac koristi izraz “pokretanje stečajnog postupka” i od tog datuma opredeljuje rok za održavanje prvog poverilačkog ročišta. Stoga se i tim povodom može postaviti dilema da li se ovaj datum vezuje za dan predaje sudu predloga za pokretanje postupka stečaja, ili za dan kada je rešenjem stečajnog veća takav predlog usvojen. Čini se, jer na to upućuje ciljno tumačenje, da se ovaj rok mora računati od datuma usvajanja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Na to upućuje i odredba člana 88. stav 3. kojom je propisana dužnost stečajanog upravnika da sudu i odboru poverilaca podnese izveštaj o ekonomsko-finansijskom položaju dužnika sa predlogom mogućnosti reorganizacije najkasnije 5 dana pre dana održavanja poverilačkog ročišta.

3 To su: 1) kratak uvod, ne duži od jedne stranice, u kojem su uopšteno objašnjeni delatnost koju stečajni dužnik obavlja i okolnosti koje su dovele do finansijskih teškoća; 2) popis mera i sredstava za realizaciju plana, kao i detaljan opis mera koje je potrebno preduzeti i način na koji će se reorganizacija sprovesti; 3) visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje prema isplatnom redu, uključujući i obezbeđene i neobezbeđene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku tih plaćanja; 4) opis postupka prodaje imovine, uz navođenje imovine koja će se prodavati sa založnim pravom ili bez njega i namenu prihoda od takve prodaje; 5) rokove za izvršenje plana reorganizacije i rokove za realizaciju glavnih elemenata plana reorganizacije, ako ih je moguće odrediti; 6) spisak članova organa upravljanja i iznos njihovih naknada; 7) spisak stručnjaka koji će biti angažovani i iznos naknade za njihov rad, kao i iznos naknade za rad stečajnog upravnika; 8) godišnje finansijske izveštaje za prethodih pet godina; 9) finansijske projekcije, uključujući projektovani bilans uspeha, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima za narednih pet godina; 10) procena novčanog iznosa koji se očekuje posle prodaje imovine u stečajnom postupku, ukoliko je privredno društvo u stečaju; 11) datum početka primene plana reorganizacije.

4 M. Velimirović, Stečajno pravo, Novi Sad 2004, strana 187

5 To su poverioci koji bi u slučaju bankrotstva ostali uskraćeni u mogućnosti namirenja svojih potraživanja, ili bi ista realizovali u daleko manjem procentu od onog koji im se planom reorganizacije garantuje.

6 M. Velimirović, Navedeno delo, strana 195

7 M. Velimirović, Navedeno delo, strana 196

8 Vidi M. Velimirović, Navedeno delo, strana 198