O PRAVILIMA POSTUPKA SUDSKE REHABILITACIJE

Snežana Andrejević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Zakon o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS”, br. 33/2006) lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije stupio je na snagu 25. aprila 2006. godine.

Zakonodavac se opredelio za posrednu odgovornost i pravno prevladavanje naše autoritarne prošlosti i najavio kompleks mera koje treba da obuhvate pored rehabilitacije i naknadu štete i povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanim licima.

Ovim zakonom se ne vrši rehabilitacija ex lege jer zakon ne sadrži odredbe o rehabilitaciji po sili zakona - bez sprovođenja postupka, kao što to sadrže slični propisi o posrednoj moralnoj, političkoj i pravnoj rehabilitaciji lica koja su pretrpela nepravdu, progon nasilje ili su lišena života ili slobode u autoritarnim režimima u drugim državama.

Priznanje države za akte represije ili pojavne oblike “neprava” u autoritarnim režimima kao što su: političko zakonodavstvo, političko pravosuđe ili kažnjavanje van ikakvog uređenog postupka, glupost kao osnov pravne kazne, samovolja državnih vlasti ili nasilje, politički i ideološki motivisane osude ili sankcije, treba da doprinese prevladavanju prošlosti i konsolidaciji države. Zato procedura u kojoj se rehabilitacija vrši ne treba treba da bude komplikovana, ali to ne znači da ne treba ni da bude propisana.

Zakon o rehabilitaciji propisuje da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i da pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva.

Zahtev za rehabilitaciju se podnosi okružnom sudu prema prebivalištu, odnosno sedištu podnosioca zahteva ili mestu gde je izvršen progon ili nepravda, sadrži lične podatke lica čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o opravdanosti zahteva. Ukoliko podnosilac zahteva nije u mogućnosti da podnese dokaze o opravdanosti zahteva, tada se uz zahtev podnosi opis progona ili nasilja sa podacima koji mogu poslužiti za bližu identifikaciju žrtve i događaja (član 3). Pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana.

O zahtevu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku.

Obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju.

Rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice se smatra neosuđivanim.

Kad sudska ili administrativna odluka nije bila ni donošena, sud u rešenju kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga.

Na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može se izjaviti žalba Vrhovnom sudu Srbije, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja.

Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi u veću od pet sudija.

Ovako propisana sudska procedura rehabilitacije osim o javnosti, mesnoj, stvarnoj i funkcionalnoj nadležnosti ne sadrži ostala procesna pravila koja sud primenjuje odlučujući o zahtevu za rehabilitaciju, pa se ovakva pravna praznina može popuniti dopunom Zakona o rehabilitaciji u skupštinskoj proceduri. Do tada, okružni sudovi moraju postupati po primljenim predmetima i primenjivati, osim propisanih i pravila postupka koja su utvrđena drugim sistemskim propisima.

Sudovi su samostalni organi državne vlasti koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Sudska nadležnost se određuje ustavom i zakonom, a sud ne može odbiti da postupa i odlučuje u stvari za koju je nadležan, zato što zakonodavac nije uredio sva pravila postupka po kojima sud odlučuje o zahtevu stranke.

Pravna priroda propisane sudske rehabilitacije nije samo krivičnopravna, jer bi se u tom slučaju zakonodavac opredelio za rehabilitaciju u širem smislu koja bi pored pravne rehabilitacije obuhvatila i druge mere, kao što je ponavljanje krivičnog postupka, brisanje osude i slično. Rehabilitacija se odnosi na akte represije i nasilja i kad je sudski, odnosno administrativni postupak izostao. Relevantno je samo da je iz političkih ili ideoloških razloga, došlo do lišenja života, slobode ili drugih prava nekog lica.

Kako se rehabilitacija vrši pred sudskim vlastima, nije primerena ni primena pravila o opštem upravnom postupku - Čl. 1, 2, 3, 4. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (“Službeni list SRJ”, br. 33/97, 31/2001). Zakonodavac se nije opredelio ni za zaštitu u upravnom sporu - jer se može voditi samo protiv upravnog akta - Čl. 1, 2. i 6. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni list SRJ”, br. 46/96), ni za krivičnu proceduru - čl. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SRJ”, 70/2001, 68/2002, “Službeni glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005) sudske rehabilitacije, kao što je to učinjeno članom 21. Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (“Službeni glasnik RS”, br. 58/2003, 61/2003).

Sistemski sagledano, samo je članom 1. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti redovnih sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti odredbe Zakona o parničnom postupku.

Zato u postupku sudske rehabilitacije treba, na osnovu odredbe člana 1. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku - član 1. Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS”, br. 25/82, 48/88, “Službeni glasnik RS”, br. 46/95, 18/2005), shodno primenjivati opšta pravila Zakona o vanparničnom postupku (čl. 1. do 30) i supsidijarno odredbe Zakona o parničnom postupku, koja pružaju dovoljno garantija za ostvarenje zakonite, jednake i pravične zaštite licima koja po Zakonu o rehabilitaciji zahtevaju rehabilitaciju zbog represije, nasilja ili samovolje državnih vlasti.

Shodna primena, Zakona o vanparničnom postupku i supsidijarna primena Zakona o parničnom postupku, ne znači striktnu primenu ovih propisa, a formalizam ne sme kompromitovati postupak rehabilitacije, pa obzirom na prirodu ovog postupka neće biti primenjene ni sve opšte odredbe Zakona o vanparničnom postupku (na primer članova 16, 23. ili 24: o prorogaciji mesne nadležnosti, prekidu postupka i upućivanja na parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešavanja prethodnog pitanja).

Radi jedinstvene sudske primene prava, na osnovu člana 22. stav 3. Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije (“Službeni glasnik RS”, 46/2002 i 72/2004) i člana 28. Zakona o uređenju sudova (“Službeni glasnik RS”, 63/2001, 42/2002, 27/2003, 103/2003, 29/2004, 101/2005), Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije zauzela je 17. maja 2006. godine načelni pravni stav:

“O zahtevima za rehabilitaciju po Zakonu o rehabilitaciji koji je stupio na snagu 25. aprila 2006. godine okružni sud odlučuje shodnom primenom opštih pravila vanparničnog postupka”.