Od završetka Drugog svetskog rata pa sve do jula meseca 2000. godine ni u jednom zakonskom propisu nije bila eksplicitno imenovana bilo koja od vojnih i civilnih službi sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima. Savezna i srpska tajna policija, podjednako kao i crnogorska, za sve to vreme su, dakle, delovale u gotovo potpunom pravnom vakuumu. Ovde je kao malo gde u svetu kolokvijalno ime tih službi (“tajna policija”) shvatano u bukvalnom smislu: njihovo uređenje bilo je pod velom tajne ne samo za javnost, već i za zakonodavnu vlast. Uprkos tome, uplitanje službi u životne sudbine mnogih smrtnika imalo je drastične razmere. Jedini zakonski propis iz ove oblasti bio je savezni Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti od 1984. godine. Taj zakon je u svemu bio tipičan pravni izdanak komunističkog vremena: uređivao je samo “opšta mesta” (nebitna pitanja), a prepuštao je izvršnoj vlasti i čelnicima moćnih službi da svojim internim uputstvima tajnog karaktera regulišu čitavu uobičajenu zakonsku materiju (osnivanje, funkcije, ovlašćenja, organizaciju, način delovanja i odgovornost službi).

Posle raspada države SFRJ, u saveznoj strukturi je delovalo tri civilne i dve vojne službe sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima: Služba državne bezbednosti u sastavu Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove, koja je faktički prestala da postoji 1992. godine, a formalno ukinuta jula meseca 2002. godine; Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) i Služba bezbednosti u sastavu Saveznog ministarstva za inostrane poslove; Vojna obaveštajna služba pri Generalštabu Vojske Jugoslavije i Služba bezbednosti Vojske Jugoslavije pri Saveznom ministarstvu za odbranu.

U Srbiji i Crnoj Gori su za obaveštajno-bezbednosne zadatke organizovani resori državne bezbednosti (RDB) u sastavu ministarstava za unutrašnje poslove (ministarstvo se deli na dva resora kojima rukovode načelnici - pomoćnici ministra, od kojih je jedan nadležan za državnu a drugi za javnu bezbednost, tj. za zadatke klasične policije). Pri tom, načelnik resora državne bezbednosti je više formalno nego suštinski bio podređen ministru unutrašnjih poslova; značaj njegove funkcije prevazilazio je domen naših vlada, jer su one retko bile centri istinske izvršne vlasti.

Nasleđena struktura službi, njihova uloga i položaj počivaju na tradicijama ranijeg, komunističkog vremena. To su službe sa prevashodnom ulogom političke policije, takve koje su se više bavile odbranom političkog režima od njegovih stvarnih i zamišljenih protivnika među iseljenicima, disidentima i drugim za režim nepogodnim ljudima, nego onim što bi trebalo da rade - da predupređuju opasnosti po nacionalnu (državnu) bezbednost. Takva je uloga službi specijalno razvijena za vreme Miloševićevog režima: one su bile sasvim podređene komandi jedne ličnosti i interesima jedne partije, odnosno njihovom opstanku na vlasti, pri čemu su ti interesi očigledno bili u protivrečju sa temeljnim nacionalnim interesima. Sledstveno tome, službe su bile funkcionalno dezorijentisane i izmaknute od bilo kakve legitimne spoljašnje kontrole, po potrebi su napuštale elementarnu zakonsku i moralnu osnovu svog delovanja (slučaj “Ibarska magistrala” je dovoljna ilustracija za datu ocenu). Uz politizaciju i kriminalizaciju njihove delatnosti, logično je izgubljen i pojam o profesionalizmu i profesionalnoj etici.

To su samo neki od momenata zbog kojih su reforme sistema bezbednosti označene kao jedno od prioritetnih pitanja u programskim dokumentima akteulne savezne i republičke vlade. Istom pitanju dat je visok rang i na listama zahteva za prijem SRJ u evropske integracije (Savet Evrope, OEBS, Evropska Unija), kao i u bilateralnoj saradnji SRJ sa nizom susednih i drugih zemalja. U osnovi, traži se uspostavljanje novog balansa između interesa bezbednosti i interesa pojedinca, odnosno viši stepen zaštite čoveka i njegove privatne sfere od mešanja države i njenih bezbednosnih struktura. Potpunije zakonsko uređivanje položaja, funkcija i ovlašćenja vojske, policije i mreže obaveštajno-bezbednosnih službi države, a naročito stavljanje tih institucija pod civilnu i demokratsku kontrolu, treba da obezbede taj željeni cilj.

Put do obaveštajno-bezbednosnih službi kakve poznaje većina demokratskih zemalja nije, međutim, nimalo lak. Barem tri vrste prepreka na tom putu zaslužuju da budu posebno pomenute. Prvo, takve službe su svuda u svetu najbliže jezgru efektivne državne vlasti, jer služe potpuno ili delimično kao jedan od najznačajnijih oslonaca političkog režima (otklon u ulozi tih službi od zaštite režimskih ka zaštiti nacionalnih interesa veoma je problematičan). Praktično, što je politički režim manje legitiman, to je njegov opstanak više zavisan od oslanjanja na nosioce fizičke sile - klasičnu policiju, tajnu policiju (službe za državnu bezbednost) i vojsku. Otud same vlade često pružaju otpor reformama sistema bezbednosti, s tim što je taj otpor posebno jak kad se radi o službama sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima. Drugo, iste službe su veoma sposobne da izvrgnu smer reformi, pa i da zaustave i onemoguće reformske napore, jer su to redovno vanredno zatvorene strukture sa autističnim shvatanjem svoje uloge koju precenjuju i za čije su očuvanje spremne da koriste i nečasna sredstva (“o svakome ko nešto znači i protiv je nas, posedujemo ili ćemo pribaviti inkriminišuće tajne”). Dispozitivni fondovi na raspolaganju tih službi i pravo na osnivanje i vođenje tzv. maskiranih preduzeća radi finansiranja tajnih akcija, daju im i ekonomsku moć, koja obično i formalno i stvarno izmiče budžetskoj kontroli. Konačno (i treće), za uspeh ekonomskih i socijalnih reformi u tzv. tranzicionim zemljama stvari mogu postati neslućeno lošije ako je promena vlasti ostvarena paktiranjem i uspostavljanjem “neprincipijelnih veza” između snaga starog i novog režima, jer se tada ne može dogoditi ni odlučan raskid sa nasleđem starih ideja, institucija i navika. Pošto su službe bezbednosti “najtvrđe jezgro”, logično je da će se one u takvim uslovima i najteže menjati.

Posle gotovo dvogodišnjeg odlaganja reformi sistema bezbednosti, konačno je 02. jula 2002. godine donet Zakon o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije (objavljen u “Službenom listu SRJ”, broj 37 od 3. jula 2002). Neposredan motiv za ubrzanu pripremu i usvajanje ovog zakona bila je “afera Perišić” (hapšenje potpredsednika srpske vlade, penzionisanog generala i bivšeg načelnika Generalštaba VJ, Momčila Perišića, od strane vojnih organa bezbednosti). U toj aferi pokazalo se da, nezavisno od opravdanosti hapšenja (suđenje još nije okončano) i prigovora na način njegovog izvođenja, vojne službe bezbednosti zapravo nisu pod adekvatnom kontrolom civilnih organa.

Zakon o službama bezbednosti SRJ (dalje: ZSB) je relativno obiman pravni tekst (62 člana) i sadrži, pored osnovnih odredaba, poglavlja o nadležnostima, rukovođenju, ovlašćenjima, pripadnicima i finansiranju službi, zatim o demokratskoj civilnoj kontroli i o zaštiti prava građana. U osnovnim odredbama opredeljeno je da postoje četiri takve službe: dve vojne pod ingerencijom Savezne vlade (Vojna služba bezbednosti i Vojno-obaveštajna služba) i dve civilne u okviru Saveznog ministarstva za inostrane poslove (Služba za istraživanje i dokumentaciju i Služba bezbednosti). Postojala je ideja da se obe vojne službe stave u okvir Saveznog ministarstva za odbranu (tj. pod civilnu kontrolu), ali je prevladao stav da zatečena ustavna i sistemska zakonska rešenja o odbrani i Vojsci Jugoslavije ne bi otrpela tako radikalnu inovaciju. Takođe, odustalo se od ideje eventualnog profilisanja neke vrste “krovne” službe, koja očigledno nedostaje u usvojenom konceptu, ali to pitanje za sada nije moglo biti rešeno s obzirom na to da nije ni okončan rad na novoj Ustavnoj povelji.

Osnovne odredbe daju i set važnih principa za sve službe: najpre, one su deo sistema bezbednosti SRJ, koji, na osnovu politike i strategije nacionalne bezbednosti, obavlja stručne poslove zaštite ustavom utvrđenog poretka, bezbednosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, ustavom i zakonom utvrđenih ljudskih sloboda i prava, kao i drugih državnih interesa SRJ. Radi toga, one prikupljaju, analiziraju, procenjuju i dostavljaju informacije, bezbednosne i obaveštajne procene nadležnim saveznim organima. Svoju delatnost vrše u skladu s načelima ustavnosti i zakonitosti, poštovanja ljudskih prava, političke neutralnosti i nepristrasnosti, profesionalizma i srazmernosti u primeni ovlašćenja.

U delu zakona o nadležnostima službi (čl. 8. do 16) utvrđen je delokrug svake od četiri službe posebno, s tim što su one obavezane na međusobnu saradnju i razmenu podataka. Rukovodioci službi i njihovi zamenici ne mogu biti članovi političkih stranaka, a na dužnost ih postavlja Savezna vlada, uz obavezu pribavljanja mišljenja Komisije Savezne skupštine za kontrolu službi bezbednosti SRJ. Rukovodioce vojnih službi predlaže Vrhovni savet odbrane (čl. 20. do 22).

Kao najvažniji deo zakona, ovlašćenja službi su detaljno regulisana u čl. 24. do 36, tako što su grupisana u ovlašćenja za prikupljanje podataka, za evidentiranje podataka i za nošenje i upotrebu oružja i drugih sredstava prinude. Pored usaglašenosti sa Zakonikom o krivičnom postupku (dalje: ZKP), ta su rešenja prilagođena međunarodnim standardima iz ove oblasti, članu 8. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

U najkraćem, službe mogu prikupljati podatke iz javnih izvora, uvidom u registre i druge zbirke podataka koje vode državni organi i pravna lica, kao i od građana - na osnovu njihovog pristanka. Ako građanin odbije da pruži tražene podatke, a osnovano se može pretpostaviti da raspolaže takvim podacima, službe mogu tražiti od organa policije da od tog lica prikupe podatke, u skladu sa ZKP. Tajno prikupljanje podataka moguće je preko informanata (punoletna lica koja dobrovoljno pristaju na saradnju i za to mogu dobiti naknadu), pribavljanjem tajnih dokumenata i operativnim prodorom u grupe i organizacije koje pripremaju ili vrše aktivnosti protiv bezbednosti SRJ. Nalog za korišćenje navedenih sredstava daje rukovodilac službe. Pored toga, jedino Vojna služba bezbednosti, kao služba sa kontraobaveštajnim zadacima, može koristiti tzv. posebne metode i sredstva, i to:

Za takve metode i sredstva neophodno je odobrenje nadležnog vojnog suda, u skladu sa ZKP.

Službe su dužne da vode registre i zbirke ličnih i drugih podataka koji su im neophodni za rad, kao i da građaninu, na njegov zahtev, pruže obaveštenje o tome da li su o njemu prikupljani podaci i da mu stave na uvid dokumenta o tim podacima. To pravo građana može se privremeno ograničiti, ako bi obaveštenje dovelo u opasnost izvršenje zadataka službi ili bezbednost drugog lica. Kad takvi razlozi prestanu, službe su dužne da pruže traženo obaveštenje (čl. 33. do 36).

Pripadnici službi mogu da drže i nose oružje i druga sredstva prinude, koja mogu upotrebiti u nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi. Jedino pripadnici Vojne službe bezbednosti mogu, uz to, da upotrebe oružje i pri lišavanju slobode lica zatečenog u izvršenju krivičnog dela, ako to lice pruža oružani otpor (član 36). Restriktivnost navedenih odredaba proistekla je iz opredeljenja u članu 3. stav 2. zakona, prema kome službe ne mogu vršiti policijska ovlašćenja (tj. ovlašćenja organa unutrašnjih poslova), izuzev ovlašćenja koja su posebno utvrđena ovim zakonom.

U pogledu položaja pripadnika službi propisano je da oni ne mogu biti članovi političkih stranaka, a njihova prava i obaveze izjednačeni su sa pravima i obavezama zaposlenih u strukturama kojima službe pripadaju (tj. vojske i savezne uprave). Posebno je utvrđeno pravo pripadnika službi da se pismeno neposredno obraćaju organima koji vrše nadzor nad radom službi kad god smatraju da je u radu službe prekršen ustav i zakon, ljudska prava i slobode, profesionalnost, srazmernost u primeni ovlašćenja ili politička i ideološka neutralnost (čl. 37. do 43).

Službe se finansiraju iz saveznog budžeta i mogu osnivati posebne organizacije sa statusom pravnog lica, čije poslovanje podleže kontroli (čl. 44. do 46).

Kontrola nad radom službi pripada, najpre, Saveznoj skupštini, koja obrazuje posebnu osmočlanu komisiju za te poslove. Detaljno su uređena pravila o obrazovanju i pobrojana kontrolna ovlašćenja komisije, kao i njeno pravo da izvrši pregled prostorija i dokumentacije službi (čl. 48. do 52). Savezna vlada ostvaruje kontrolu nad radom službi neposredno i preko generalnog inspektora kao posebnog funkcionera vlade, zaduženog za unutrašnju kontrolu rada pripadnika službi. Da bi njegov položaj bio ojačan, propisano je da on podnosi svoj izveštaj ne samo vladi, već i skupštinskoj komisiji za kontrolu službi, kao i da ta komisija daje mišljenje u postupku postavljenja i razrešenja generalnog inspektora (čl. 56. i 57). Konačno, službe su obavezane da o svom radu obaveštavaju javnost (preko organa kojima podnose izveštaje), a takođe je propisano da kontrolu nad radom službi vrše nadležni sudovi (čl. 7. i 17). Građani koji upute predstavke, peticije i predloge u vezi s radom službi imaju pravo da budu obavešteni o njihovom razmatranju od strane skupštinske komisije (član 49. tačka 13).

Radi potpunije zaštite građana, posebnim odredbama je predviđeno da građanin, koji smatra da mu je aktom ili radnjom pripadnika službe povređeno pravo i sloboda, ima pravo na podnošenje ustavne žalbe Saveznom ustavnom sudu, kao i da se može obratiti predstavkom skupštinskoj komisiji za kontrolu službi. Uz to, izričito je utvrđena odgovornost države SRJ za štetu koju građaninu ili pravnom licu, nezakonitim ili nepravilnim radom, pričini pripadnik službi (član 58).

U prelaznim naređenima stoji da će se posebnim saveznim zakonom urediti pregled dosijea o građanima koje su službe vodile do stupanja ZSB na snagu, kao i da će se za pregled dosijea obrazovati posebna savezna komisija (član 60).

Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji, koji je Narodna skupština Republike Srbije donela 18. jula, objavljen je u “Službenom glasniku RS”, broj 42 od 19. jula 2002. godine. Zakonom se obrazuje Bezbednosno-informativna agencija (dalje: BIA), na taj način što će se u roku od 90 dana sadašnji RDB izdvojiti iz Ministarstva unutrašnjih poslova i od njega stvoriti BIA. Od poslova ranijeg RDB, u ministarstvu će jedino ostati poslovi obezbeđenja ličnosti (tj. određenih republičkih državnih funkcionera).

BIA je u statusu posebnih republičkih organizacija, pod punom ingerencijom Vlade Republike Srbije. Njenog direktora postavlja i razrešava Vlada, a on je ovlašćen da svojim internim uputstvima bliže uredi pojedina pitanja unutrašnjeg organizovanja i načina rada BIA (čl. 5. do 7). Poslovi BIA su grupisani u tri celine:

U pogledu načina obavljanja poslova BIA, Zakon sadrži svega nekoliko rešenja (čl. 9. do 16), od kojih se svako može podvrgnuti ozbiljnoj kritici.

Prvo, propisuje se da BIA u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti primenjuje “odgovarajuće operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva” za prikupljanje podataka i obaveštenja (član 9), pri čemu se ne kaže koji su to metodi, mere, radnje i sredstva, niti kako se i pod kojim uslovima mogu primenjivati.

Drugo, članom 10. utvrđuje se ovlašćenje pripadnika BIA da od državnih i drugih organa, pravnih i fizičkih lica “traže i dobiju obaveštenja, podatke i stručnu pomoć od značaja za razjašnjavanje činjenica vezanih za obavljanje poslova iz delokruga Agencije”. Zatim se kaže da na pružanje pomoći, davanje obaveštenja i podataka niko ne može biti prinuđen, ali i da “uskraćivanje ili odbijanje pomoći, davanje obaveštenja ili podataka mora biti zasnovano na zakonom utvrđenim razlozima”. Ovo rešenje očegledno odstupa od načela dobrovoljnosti, jer obavezuje ne samo državne organe, već i pravna lica i građane na saradnju sa BIA, što je u očiglednoj koliziji sa privatnim interesima i poimanjem slobode pojedinaca.

Treće, BIA je obavezana da o poslovima iz svoje nadlženosti obrađuje, čuva i koristi prikupljenje informacije i dokumentaciju i da o tome vodi odgovarajuće evidencije, a Vlada je ovlašćena da propiše način evidentiranja, obrade, čuvanja, korišćenja, zaštite i rukovanja tim informacijama i dokumentacijom (član 11). Kao što se vidi, izostalo je zakonsko utvrđivanje vrsta evidencija koje BIA može da vodi, nije uređeno postupanje sa ličnim podacima, niti pravo građana da budu informisani o tim podacima, kao ni ko će kontrolisati način rada BIA na ovom osetljivom terenu.

Četvrto, pripadnicima BIA data su sva ovlašćenja klasične policije kada rade na otkrivanju, praćenju, dokumentovanju, sprečavanju, suzbijanju i presecanju delatnosti usmerenih na vršenje organizovanog kriminala i krivičnih dela sa elementom inostranosti, unutrašnjeg i međunarodnog terorizma i najtežih oblika krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava i protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti Republike. Najblaže rečeno, ovo rešenje je sporno ne samo kada se uporedi sa inostranim iskustvima (po kojima tajna policija ne može vršiti policijska ovlašćenja, niti primenjivati fizičku prinudu), već i sa aspekta mešanja nadležnosti policije i BIA.

Peto i najspornije, jeste ovlašćenje za preduzimanje mere odstupanja od načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja (čl. 13. do 15). Predviđeno je da primenu mere prisluškivanja ili drugog odstupanja od pomenutog načela nalaže direktor BIA, na osnovu prethodne odluke suda. Pod sudom se, međutim, podrazumeva predsednik Vrhovnog suda Srbije ili sudija koji ga zamenjuje, a ne sudsko veće ili sudija pojedinac koji sudi. To je, zapravo, ponovno oživljavanje ranijeg rešenja iz člana 13. republičkog Zakona o unutrašnjim poslovima, koje je široko osporavano i osporeno kao nesaglasno Ustavu SRJ. Ovim putem je zanemaren ZKP, koji u članu 232. detaljno propisuje postupak davanja odobrenja za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima, a za davanje takvog odobrenja ovlašćuje istražnog sudiju. Veliko pitanje je i mogućnost da o tome odlučuje predsednik Vrhovnog suda, budući da on, prema izmenama i dopunama Zakona o sudijama (“Sl. glasnik RS”, broj 42/2002) ne može obavljati sudijsku dužnost. Još gore od toga, član 15. Zakona o BIA ovlašćuje direktora te agencije da u slučaju hitnosti odstupi od člana 14. tog zakona i da svojim rešenjem naloži istu meru.

I šesto, članom 16. utvrđena je mogućnost preuzimanja i neposrednog obavljanja poslova iz nadležnosti MUP od strane BIA “kad posebni razlozi bezbednosti Republike Srbije to zahtevaju”, čemu ne treba posebnog komentara.

Kontrola nad radom BIA svedena je na obavezu podnošenja dva (polugodišnja) izveštaja o radu Narodnoj skupštini i Vladi (član 17), kao i na obavezu pridržavanja BIA načelnih stavova i smernica Vlade (član 18). Izostale su odredbe o načinu vršenja kontrole, kako od strane Vlade, tako i Narodne skupštine, pa se može pretpostaviti da će se vladina i parlamentarna kontrola obavljati na dosadašnji način, o kome se ne može reći ništa dobro. O eventualnom uticaju javnosti na rad BIA nema ni pomena.

O pripadnicima BIA u Zakonu je rečeno tek nekoliko stvari, kojima se na prava, dužnosti i odgovornosti pripadnika BIA proteže režim koji važi za radnike ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove (čl. 20. do 23). Pored toga, jasno je podvučeno da oni ne mogu biti članovi političkih stranaka, da nemaju pravo na sindikalno organizovanje i pravo na štrajk, pri čemu je uskraćivanje ova dva prava nesaglasno republičkom Ustavu. Jedini pravi izuzetak predstavljaju odredbe člana 25, prema kojima aktivni i bivši pripadnik BIA, kao i saradnik te Agencije (doušnik i drugi saradnik) imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć kad se protiv njih vodi krivični postupak “zbog primene odgovarajućih mera, odnosno upotrebe sredstava prinude”. Povodom ove odredbe može se primetiti da je i u zemljama koje poznaju institut pružanja pravne pomoći optuženim policajcima i pripadnicima tajnih službi neuobičajeno da takvu pomoć bezrezervno uživaju svi oni koji su kršili zakon i prekoračivali ovlašćenja, tako da se ovom pitanju pristupa sa daleko više opreza, uzimaju se u obzir reakcije javnosti, kao i ono što se može nazvati dobrim ukusom i merom za odgovornost javnih službi. Još više pada u oči to što Zakon ne kaže ništa o odgovornosti pripadnika i saradnika BIA, niti o pravu građana koji pretrpe štetu od njihovog nezakonitog rada na obeštećenje i sudsku zaštitu.

Zakon o službama bezbednosti SRJ je pripremila posebna radna grupa Savezne skupštine, koju su činili poslanici, stručni radnici skupštinskih službi, stručnjaci iz službi bezbednosti i eksperti iz nevladinog sektora. Usvojeni tekst, mada nije lišen izvesnih nedostataka, predstavlja nesumnjiv doprinos reformama u ovoj oblasti, o čemu je izrečen i niz pozitivnih ocena od strane eksperata međunarodnih vladinih i nevladinih organizacija. Uz to, donošenje ovog zakona, čak i nezavisno od kvaliteta njegovih pojedinih rešenja, predstavlja značajan događaj, jer se njime po prvi put ova materija celovitije uređuje i, takođe, stavlja se van snage već kritikovani Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti (“Sl. list SFRJ”, br. 15/84 i 42/90). Još je možda važnije to što su prelaznim naređenjima ovog zakona (član 61) stavljene van snage odredbe člana 52. stav 2. tačka 3. Zakona o vojnim sudovima i odredbe člana 30. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, u delu kojim se uređuje da poslove i ovlašćenja organa unutrašnjih poslova vrše organi bezbednosti Vojske Jugoslavije. Važnost ove intervencije ogleda se u tome što su njome organi bezbednosti VJ lišeni širokog prava na vršenje svih policijskih ovlašćenja iz ZKP (o čemu je bilo reči).

Na drugoj strani, Zakon o BIA je donet u jednom ishitrenom postupku i bez konsultovanja nevladinog sektora ili bilo kog drugog izvan Vlade. Ranija saradnja sa nevladinim organizacijama i ekspertima, do koje je bilo došlo u fazi pripreme prednacrta ovog zakona, jednostrano je napuštena od strane Vlade, tako da je Zakon pripremljen od strane ljudi iz RDB i službi Vlade, očigledno po njihovoj meri i osećanju za potrebe građana i civilnog društva. To je zakon koji jasno favorizuje javni nasuprot privatnom interesu i koji velikim delom ostaje na tragu ranije prakse tajne policije. BIA čak preuzima i hipoteku nasleđa svih svojih prethodnica: OZNE, UDBE i SDB, jer zadržava njihova dosijea i arhive, kao i njihov kadar i mrežu saradnika. Prosto začuđuje činjenica da članovi Vlade i poslanici Narodne skupštine nisu hteli da se osvrnu na 16 dana “stariji” tekst Zakona o službama bezbednosti SRJ, koji je neuporedivo kvalitetniji i primereniji situaciji u kojoj treba izgraditi institucije civilnog društva i demokratije. Pri tom, zvaničnici i poslanici savezne i republičke vlasti u velikoj većini su iste ličnosti. Očigledno, neke druge stvari u vlasti nisu na uporedivim mestima.