NEKA TEORIJSKA RAZMIŠLJANJA U KONTEKSTU DONOŠENJA NOVOG USTAVA SRBIJE

Dr Zdravko Jež

Donošenje novog ustava je jedan vrlo složen, zahtevan u svakom pogledu (stručnom, političkom, teorijskom) i vrlo odgovoran posao u svakoj državi - političkoj zajednici, jer se na kraju krajeva radi o osnovnom i najvišem pravnom aktu iz koga proističe celokupna normativna legislativa jedne države. Posebno je to odgovoran i složen posao za našu državu - Srbiju, koja se nalazi u procesu društvene tranzicije, gde je još uvek prisutan i jak stari sistem vrednosti društvenog života a nove vrednosti još neizgrađene, ili pak neprihvaćene. Konkretno kod nas važeći i aktuelni Ustav donela je jednostranačka (komunistička) skupština, pa je stoga njegov legitimitet u potpunosti upitan, bolje reći nepostojeći jer mu nedostaje demokratska osnova pluralnog karaktera.

Međutim u svemu tome ima i jedna pogodnost, a to je da novi ustav donosimo u uslovima bogatog iskustva teorije i prakse savremenih demokratskih ustavnih sistema država najšire međunarodne zajednice, posebno država Evropske unije.

Isto tako, ne treba zanemariti i istorijsko iskustvo same Srbije u pogledu ustavne teorije i prakse do monopartijskog sistema ustavnosti.

U ovom tekstu najveća pažnja će biti posvećena osnovnim teorijskim pretpostavkama za donošenje jednog demokratskog ustava, koji treba da u potpunosti potvrdi svoju delotvornost i efikasnost u njegovoj implementaciji kroz zakonske i podzakonske akte, na sve do pojedinačnih pravnih akata.

Ustav kao garant vladavine prava

Ustav kao jedan konzistentan pravni okvir, treba da bude u savremenim uslovima izraz kolektivnog razuma naše društvene - državne zajednice, utemeljen na pravdi, što znači da njegove pravne norme moraju biti u skladu sa načelima pravičnosti i racionalnosti kao i u skladu sa najboljim kulturnim i tradicionalnim vrednostima našeg dosadašnjeg društvenoistorijskog razvoja. Ovde se, pre svega, radi o suštini koncepcije prava koje treba, pored svega, da bude racio, a ne voluntas i sila, kako tvrde Kelzen, odnosno marksisti. Drugim rečima ustavni sistem treba da bude duhovna tvorevina, koja je saglasna sa objektivnom stvarnošću i čija je sadržina objektivno data, nezavisno od subjektivne volje pojedinaca ili bilo koje interesne (političke) grupe i da ima opšti karakter.

Osnovna potka i nit prožimanja takvog ustavno-pravnog sistema treba da bude pravna država, odnosno vladavina prava. Pravna država kao najviši izraz te ustavnopravne koncepcije treba da obezbedi posredstvom svojih institucija i propisanih pravnih procedura, pre svega, pravno ograničenje i pravnu kontrolu nosilaca političke vlasti i da garantuje neprikosnovenost osnovnih prava i sloboda građana, od kojih poseban značaj imaju prava na život, slobodu, svojinu, zatim pravo za traganje za ličnom i društvenom srećom. To je u stvari ustavno-pravni milje jednog demokratskog civilnog društva koje omogućuje pluralizam i konkurenciju stvaralačkih i političkih ideja sa krajnjim ciljem razvoja jednog slobodnog i demokratskog društva.

Neretko se čuje pitanje da li nam je donošenje ustava najpreči posao u ovom trenutku i da li se od toga može bolje živeti i poboljšati ekonomski položaj društva u celini, pa i pojedinaca, i da stoga imamo preča posla od donošenja novog ustava. Međutim, slobodno se može reći da novi demokratski ustavno-pravni sistem, i adekvatno funkcionisanje pravne države i njenih institucija na osnovama legitimiteta (volje većine) i legaliteta (zakonitosti), jeste bitna pretpostavka i za ekonomski i sveopšti boljitak u jednom društvu. Treba se samo podsetiti Adama Smita s tim u vezi koji kaže “Privredni razvitak jedne zemlje ne zavisi samo od materijalnih i ljudskih resursa, finansijskih podsticaja i dobrih odluka na mikro-ekonomskom nivou, već i od resursa koje nedovoljno uzimamo u obzir, a jako su bitni, a koji se naziva “društvenim kapitalom”, a sastoji se od povoljnih globalnih okvira. U stvari, ti okviri se mogu svesti na povoljne ustavno-pravne okvire, koji više nemaju kao primarnu karakteristiku utvrđivanje statusa i direktnu distribuciju ili alokaciju vrednosti, već samo daju pravila igre za jedno, u svakom pogledu, pluralističko društvo slobodnih pojedinaca. Tako se smanjuje uloga tzv. distributivnih zakona, a povećava se uloga fer pravila, čiji se beneficijari ne znaju unapred (Adam Smit: Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Beograd 1977). Drugim rečima, lojalna konkurencija jeste osnova koja daje pravila tržišne utakmice u okviru utvrđenih opštih pravnih okvira, koji garantuju pravnu sigurnost i izvesnost.

Pošto smo mi društvo, koje je u dobroj meri, doskora bilo opterećeno korupcionaškim aferama u vrhovima vlasti, sa pojavnim oblicima mafije i kriminala, to bi novi ustavno-pravni sistem morao imati jasnu i naglašenu dimenziju pravnog konstitucionalizma, što jednostavnim jezikom znači ograničenost svih nosilaca političke - državne vlasti pravom. Drugim rečima da se u ustavu predvidi ne samo politička odgovornost (na izborima), nego i pravna i krivična odgovornost nosioca izvršne i političke vlasti (predsednika vlade, ministara i šefa države) u slučaju nepridržavanja ustava i zakona.

Ljudska prava i slobode

Što se tiče korpusa ljudskih prava i sloboda, na tom planu treba ustavno garantovati jemstvo i zaštitu tih prava, jer ako građani kroz ustav kao društveni ugovor prenose neka svoja prava u cilju mira, sigurnosti i bezbednosti na državu, onda sva ona prava koja nisu data državi, u stvari, nisu zabranjena nego su pojedincu dozvoljena u cilju razmaha tih prava i ljudskih sloboda, ali zato država i njeni organi, a posebno ljudi nosioci te vlasti ne bi smeli imati nikakva diskreciona prava izuzev onih koja im, strogo kontrolisano, zakon daje. To jest, država njeni organi i nosioci vlasti ništa ne smeju preduzimati i raditi što nije izričito predviđeno i propisano zakonom. Stoga ustav treba obavezno da predvidi institut ombudsmana kao narodnog advokata, koji građane štiti od samovolje nosilaca državne vlasti i svih pojavnih oblika i vidova uzurpacije ljudskih prava i sloboda od strane državnih organa.

Za ovu oblast (ljudskih prava i sloboda) je bitno da bude usklađena sa osnovnim standardima datim u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i slobodama.

Nezavisno sudstvo i podela vlasti

Značajan element savremenog ustavno-pravnog sistema treba da bude i nezavisno sudstvo, kao bitan element podele - ravnoteže vlasti i demokratske pravne države. S tim u vezi nije se loše podsetiti inspirativnih reči, za ovu priliku, poznatog filozofa prava Gustava Radbruha: “Sudijska nezavisnost je nasušni hleb, voda za piće, vazduh za disanje, svakog suda, prava i pravde, koji se nalazi pod svodom vladavine prava i pravne države i zato pitanje nezavisnosti sudije nije samo pravno pitanje, to je pitanje opšte kulture jedne zajednice (Gustav Radbruh: Filozofija prava, Beograd 1980, strana 293).

Prava građana, na kojima počivaju ideje pravne države, mogu biti stvarno obezbeđena samo u državi, koja je organizovana na načelu zakonitosti. Ustanovljena da osigura zakonitost i supstancijalna ljudska prava sudska nezavisnost je vremenom i sama postala jedno od osnovnih ljudskih prava. S druge strane nezavisno sudstvo može postojati samo u pravnoj državi koja pretpostavlja da je svaka vlast u njoj ograničena i dobro kontrolisana. Nema suda koji bi se mogao sam odupreti neograničenoj i nekontrolisanoj vlasti. Nezamislivo je, da izvršno-politička ili zakonodavna vlast ignoriše, opstruiše ili ne sprovodi sudske odluke, što smo mi imali u bliskoj prošlosti (nepoštovanje odluke Ustavnog suda Srbije od strane parlamenta oko vraćanja oduzetih mandata poslanika političkih stranaka u Narodnoj skupštini).

Isto tako jedan od bitnih ustavno-pravnih postulata treba da bude jasna i nedvosmislena podela između elemenata zakonodavne, izvršno-političke i upravne i sudske vlasti, sa naglašenom ulogom nezavisnog sudstva. U vezi, društvene suštine i smisla podele vlasti isto tako treba se podsetiti osnovna dva principa na kojima počiva podela vlasti. Prvi je onaj koji govori o posebnim, odvojenim i nezavisnim elementima vlasti i drugi je princip onaj koji govori o ravnoteži između tih elemenata vlasti, kao i kontroli, koju te vlasti međusobno vrše jedna na drugu. Tako zakonodavna vlast treba da formuliše državnu volju i postavlja opšte-obavezna pravila. Sudska vlast treba da bdi nad pravilnom primenom zakona, zatim da tumači kako se jedno pravilo može primeniti u konkretnom slučaju i utvrđuje da li su se stekle sve potrebne okolnosti da bi se određeno pravno pravilo moglo primeniti u određenom slučaju. Najvažniji domen izvršne vlasti treba da bude tradicionalno delovanje na planu zaštite unutrašnje i spoljne sigurnosti, predlaganju i izvršavanju zakonskih propisa putem ministarstava i osiguranje kontinuiranog obavljanja javnih službi kao važnih servisa građana, u zadovoljavanju njihovih svakodnevnih potreba.

*    *    *

Na kraju pitanje svih pitanja kod donošenja najvišeg pravnog akta - ustava jedne države, jeste kakvoća i kvalitet prava. Drugim rečima pravo sadržina, suština i smisao pravnih normi treba da vodi slobodi, miru, bezbednosti, ostvarivanju pravde i pravičnosti kao i njihovim racionalnim društvenim htenjima i ciljevima slobodnih pojedinaca i društvene zajednice u celini.