Prof. dr Vladimir V. Vodinelić

Katkad se može čuti, pa i pročitati, da naše pravo nema odredaba o delimičnom raskidu ugovora zbog neispunjenja, te da delimičan (“selektivni”) raskid zbog neispunjenja i ne dolazi u obzir u nas. Ukratko, u slučaju delimičnog neispunjenja obaveze druge stranke, stranka koja je izvršila svoje obaveze mogla bi, ako su ispunjene zakonske pretpostavke, jedino u potpunosti raskinuti ugovor. Smatram, međutim, i u ovom radu obrazlažem, da je, i zašto je, dopušteno zbog delimičnog neizvršenja deljive obligacije u roku, ugovor raskinuti i samo delimično, u pogledu neizvršenog dela. Pošto poverilac koji je izvršio svoju obavezu može da izabere delimično raskidanje ugovora, propast ugovora u celosti nije jedina moguća sudbina delimično izvršenog ugovora. Umesto da ugovor propadne potpuno, može, dakle, doći do cepanja ugovora u dva pravno samostalna dela.

Izrazi “potpuni raskid ugovora” i “delimični raskid ugovora” ne susreću se, istina, u domaćim propisima koji uređuju prestanak ugovora zbog njegovog neizvršenja u roku¹, a posve su retki kod domaćih pravnih pisaca koji se bave prestankom ugovora zbog neizvršenja u roku. I propisi i autori govore redovno samo o “raskidu ugovora”, bez ikakvih prideva - potpuni, delimičan. U domaćim sudskim odlukama i u delima pravne književnosti ne tvrdi se, istina, niti se obrazlaže, da je dopušten jedino potpuni raskid zbog neizvršenja ugovora u roku, a da delimičan raskid nije dopušten. Nego, pitanje, jednostavno, nije ni raspravljano. Nije razmatrano, ni u vezi sa potpunim neizvršenjem ugovora u roku, ni u vezi sa delimičnim neizvršenjem ugovora, što predstavlja razliku koja se inače pravi. Ali, bar jedan domaći pravni pisac izričito je iskazao stav o dopuštenosti delimičnog raskida u takvom slučaju: “Ako se radi o potpunom neispunjenju obaveze, raskidanje ugovora moguće je u svakom slučaju. Ali, ukoliko je neispunjenje samo delimično, pitanje raskidanja je nešto teže. Kad je obaveza deljiva, odustanak je moguć samo u pogledu neispunjenog dela, osim ako bi delimično ispunjenje bilo protivno cilju ugovora.”² Jedino što stav nije obrazlagan.

Mišljenja sam da je moguć delimičan raskid ugovora zbog njegovog delimičnog neispunjenja u roku. On samo nije izričito naveden u Zakonu o obligacionim odnosima, koji u Jugoslaviji uređuje posledice neispunjenja ugovora u roku. Mogućnost delimičnog raskida ugovora koji delimično nije izvršen u roku, nalazi, smatram, svoj osnov, opravdanje i potvrdu u sledećem:

Ako se kao zakonska praznina kvalifikuje to što delimičan raskid nije propisom izričito spomenut, najviše izgleda da se putem njih popuni ta pravna praznina³ imaju,

Razlozi koji opravdavaju postojanje pravne mogućnosti potpunog raskida neizvršenog ugovora opravdavaju podjednako i delimični raskid (II 2).

Ako se nepostojanje izričite odredbe o delimičnom raskidu smatra zakonskom prazninom, ta praznina se može popuniti i primenom pravila o delimičnom raskidu iz građanskih zakonika koji su ranije važili u ovoj zemlji, što je inače jedan način popunjavanja pravne praznine koji je pozitivnim pravom predviđen (II 3).

Kao što je delimičan raskid prihvaćen u drugim zemljama, pa i u onima čiji propisi takođe ne predviđaju izričito mogućnost delimičnog raskida, tako može biti prihvaćen i u Jugoslaviji, jer ne postoje nikakvi ovdašnji specifični razlozi da u ovoj zemlji bude drugačije, a nijedna druga domaća pravna ustanova ne ostvaruje funkciju delimičnog raskida, što bi, da je drugačije, moglo činiti nepotrebnim delimični raskid (II 4).

Delimični raskid je ne samo pravedna mogućnost zaštite legitimnih interesa prikraćene strane već neophodna i za zaštitu legitimnih interesa strane koja nije izvršila ugovor, jer bi potpuni raskid nekada predstavljao prekomerno vršenje prava i time jedan vid zloupotrebe prava na raskid ugovora (II 5).

S obzirom da postoje toliki razlozi (1 - 5) za to da se u pogledu njihove dopuštenosti ne pravi razlika između potpunog i delimičnog raskida ugovora, a da nijedan razlog ne govori u prilog dopuštenosti samo potpunog raskida ugovora, opravdano je zaključiti da je dopuštenost delimičnog raskida u toj meri samorazumljiva da upravo zbog te samorazumljivosti delimični raskid nije izričito spomenut u propisima. A da je izričito spomenut, samo bi se bolje podrazumevao. Prema tome, to što propisi delimični raskid ne spominju izričito, jednako tako ne predstavlja zakonsku prazninu, kao što nije zakonska praznina ni to što ni potpuni raskid nije izričito spomenut.

(1) Ako se reči: “raskid ugovora”, kojima se Zakon o obligacionim odnosima jedino služi, ipak čitaju kao: “potpuni raskid ugovora”, i ako se ipak smatra da postoji zakonska praznina u pogledu mogućnosti delimičnog raskida, ništa ne stoji na putu pravnometodološki korektnom zaključku da potpuni raskid nije jedini dopušteni vid raskida ugovora. Do tog zaključka, kojim se popunjava pravna praznina, dolazi se na tri načina sistematsko-logičke interpretacije: bilo putem sistematske interpretacije (1.1), bilo putem argumentum a fortiori (1.2), bilo putem analogije (1.3).

(2) Mogućnost da se ugovor raskine zbog neispunjenja odavna je u Jugoslaviji prihvaćena. Pri objašnjavanju razloga koji opravdavaju mogućnost raskida ugovora nisu u Jugoslaviji iskazane isključivosti već eklekticizam. Pri objašnjenju povezani su svi različiti odgovori na pitanje zašto je mogućnost raskidanja ugovora opravdana: zato što se tada ostvaruje raskidni uslov koje su strane prećutno ugovorile, zato što to nalaže princip pravičnosti, zato što tada ugovor ostaje bez kauze, pravne osnove obvezivanja (causa, Geschäftsgrundlage), zato što se bez raskida ne bi moglo ostvariti načelo ekvivalentnosti, zato što raskid opravdava javni poredak. Reprezentativan za takvo stanje je stav: “… svako objašnjenje, manje ili više, može dovesti do prihvatljivog rešenja … nama izgleda da pitanje treba posmatrati sa stanovišta javnog poretka. Njegovim pokretnim okvirima mogu se obuhvatiti kako objašnjenja putem teorije kauze, tako i objašnjenja putem pravičnosti i ekvivalencije, a da se pri tome izbegne prigovor objašnjenja raskida vanpravnim putem”.⁵

Svaki od razloga za koje je u Jugoslaviji prihvaćeno da su u stanju da opravdaju mogućnost raskida ugovora u slučaju njegovog neispunjenja, podjednako stoji i kada se radi o samo delimičnom raskidu. Svi razlozi kojima se pravda mogućnost raskida ugovora važe u istoj meri i za mogućnost delimičnog raskida.

(3) Jedan od načina da se korektno sa stanovišta unutrašnjeg pravnog poretka popuni zakonska praznina koja se sastoji u tome što delimični raskid ugovora nije posebno spomenut, jeste primena pravnih pravila iz propisa koji su doneti pre 6. aprila 1941. godine. Ako bi se to što u Zakonu o obligacionim odnosima nema izričite odredbe o mogućnosti delimičnog raskida shvatilo kao zakonska praznina, način na koji se i danas može popuniti pravna praznina jeste primena pravnih pravila iz građanskih zakonika koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941. godine na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, kada ta pravila nisu u suprotnosti sa ustavom, zakonima i ostalim propisima kao i sa načelima ustavnog poretka (član 3).⁶ Tim, u jugoslovenskoj sudskoj praksi često korišćenim postupkom moglo bi se u datom slučaju primeniti pravilo o dopuštenosti delimičnog raskida koje proističe iz § 918. st. 2. austrijskog Građanskog zakonika, koji je bio na snazi u bivšoj Jugoslaviji pre 6. aprila 1941. godine: “Ako je ispunjenje deljivo za obe strane, može se zbog docnje dela činidbe raskinuti ugovor bilo u pogledu samo tog dela bilo u pogledu svih izostalih delova činidbe”.⁷

(4) U nekim zemljama je delimični raskid izričito naveden u propisu. Ali i u zemljama gde nije izričito naveden, prihvaćen je. Ne postoje u tim zemljama nikakvi specifični, jedino tamo važeći razlozi, ni pravne ni vanpravne prirode, kojima bi se mogućnost delimičnog raskida mogla pravdati, a čije bi nepostojanje u Jugoslaviji onda bio pouzdan osnov da se zaključi kako u Jugoslaviji nema mesta za delimični raskid.

Univerzalno je, posvuda važi da: ugovor nastaje radi izvršenja, ispunjenja, pa pošto ugovor nije sam sebi svrha, zbog neispunjenja može i prestati. Kao što neispunjenje ugovora može biti delimično ili potpuno, tako i raskid ugovora zbog neispunjenja može biti i delimičan i potpun. Delimično neizvršenje ne mora voditi potpunom raskidu ugovora. Strana koja je ispunila svoju obavezu može se u slučaju da je druga delimično izvršila ugovor odlučiti za delimičan raskid, što će učiniti onda kada je zainteresovana da u tom delu ostanu nedirnuta dejstva izvršenog dela ugovora. Takvo cepanje ugovora na dva pravno samostalna dela predstavlja racionalno rešenje koje odgovora potrebama prometa.

U protivnom, kada bi potpuni raskid bio jedina mogućnost u slučaju delimičnog neispunjenja ugovora, to bi imalo za posledicu nejednakost stranaka: jedna strana uvek bi mogla jednostrano da odredi pravni položaj druge strane, i to time što će samo delimično izvršiti ugovor. Drugim rečima, jedna strana, i to ona koja ne doprinosi ostvarivanju cilja ugovora, gospodarila bi situacijom. Za jednostrano gospodarenje odnosom (koje se u pravu izražava priznavanjem tzv. preobražajnih prava - Gestaltungsrechte, droits potestatifs, droits constitutifs ili droits formateurs) uvek se traži, međutim, neki valjani razlog, a takav u ovakvom slučaju nije moguće naći.

Zbog svega toga, mogućnost delimičnog raskida ugovora u slučaju delimičnog neizvršenja deljive činidbe odnosno deljive obligacije u roku, prihvataju sudovi i pravni pisci ne samo tamo gde je ona izričito navedena u propisima, kao što je, na primer, u Austriji⁸, Mađarskoj⁹, Nemačkoj¹⁰, ili u (bečkoj) Konvenciji UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (CISG)¹¹, već podjednako tako i tamo gde o delimičnom raskidu nema izričite zakonske odredbe, kao, na primer, u Švajcarskoj¹².

Osim svega navedenog valja imati u vidu i to da u Jugoslaviji ne postoji nijedna druga pravna ustanova koja bi obavila funkciju koju ima delimični raskid, a jedino u slučaju da je drugačije, delimični raskid bi mogao biti nepotreban. Ovako je bez funkcionalne alternative.

(5) Delimično neispunjenje ugovora može da se sastoji, između ostaloga, u tome da je dužnik ispunio samo jedan deo svoje obaveze (samo deo činidbe), dakle, da nije izvršio celu obavezu, i u tome da je dužnik ispunio samo neku ili neke od više obaveza, dakle, da nije ispunio sve obaveze¹³. U slučaju ispunjenja samo dela obaveze odnosno samo neke ili nekih od obaveza, poveriocu su na raspolaganju nekolike mogućnosti, a između ostaloga i pravo raskida ugovora. Ta prava ima, u načelu, u pogledu neizvršenog dela obaveze ili neizvršenih obaveza, ali mu, u načelu, ona ne pripadaju u pogledu već izvršenog dela obaveze odnosno u pogledu već izvršene ili izvršenih obaveza. Ispunjeni deo ugovora ostaje, u načelu, netaknut. Poverilac ne može da raskine ceo ugovor, već samo neizvršeni njegov deo. Mogućnost samo delimičnog raskida predstavlja rešenje koje je pravedno, koje vodi računa o ispunjenu cilja ugovora, odnosno o ispunjenju dela tog cilja, koje ima na pameti ravnopravnost strana itd. U načelu, kada je neispunjenjenjem osujećen cilj ugovora u celosti, primeren je potpuni raskid, a kada je osujećenje cilja delimično, tada je delimični raskid primereno rešenje¹⁴.

Ako je prihvaćena argumentacija da i delimično neispunjenje ugovora može da bude razlog za potpuni raskid ugovora onda kada delimično ispunjenje “nema nikakvog interesa za poverioca, jer se time ne ostvaruje cilj ugovora”¹⁵, tj. onda kada delimično ispunjenje “ne predstavlja za drugu stranu očekivanu korist, … tako da time u suštini osujećuje cilj ugovora”¹⁶, tada isti način razmišljanja mora da govori i u prilog mogućnosti samo delimičnog raskida, i to kad god delimično neispunjenje ima za posledicu da se izjalovio deo cilja ugovora, tako da poverilac ne može da ostvari deo legitimno očekivanog interesa. Ono što je bitno u oba slučaja, i u slučaju potpunog i u slučaju delimičnog neispunjenja i raskida, jeste to da se zbog neispunjenja ne ostvaruje cilj ugovora, dok je kvantitativna razlika da li se ne ostvaruje u celosti ili delimično. Podjednako u oba slučaja raskid predstavlja primerenu pravnu reakciju, koja se u slučaju potpunog i delimičnog raskida samo kvantitativno razlikuje.

Priznavanje mogućnosti delimičnog raskida vodi računa i o opravdanim potrebama druge strane, dužnika, jer ne dovodi a prirori u pitanje ono što je ta strana već učinila u ispunjenju ugovora, makar to bio tek jedan deo deljive činidbe ili tek jedna od obaveza. Ako bi bio dopušten jedino potpuni raskid ugovora, potpuni raskid bi u nekim situacijama predstavljao prekomerno vršenje prava i time jedan vid zloupotrebe prava na raskid ugovora.¹⁷