Zbog specifičnosti banaka kao pravnih subjekata, uslovi i postupak likvidacije banaka regulisani su posebnim Zakonom o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka ("Sl. list SFRJ" br. 84/89, 63/90, "Sl. list SRJ", br. 37/93, 26/95, 28/96, 44/98 i 53/01).

Prema odredbi člana 21. navedenog zakona, rešenje o likvidaciji banke Narodna banka Jugoslavije donosi u dva slučaja i to: kad skupština banke donese rešenje o prestanku rada banke i kad Narodna banka Jugoslavije konačnim rešenjem guvernera oduzme dozvolu za rad banci.

Narodna banka Jugoslavije oduzeće dozvolu za rad banci rešenjem guvernera Narodne banke Jugoslavije kada u zakonu propisanom postupku kontrole (bilo posredne ili neposredne) utvrdi: da je dozvola za rad data banci na osnovu neistinitih podataka; da banka u propisanom roku nije podnela prijavu za upis u sudski registar; da banka u roku od 60 dana od dana upisa u sudski registar nije otpočela sa poslovanjem; da je novčani deo osnivačkog kapitala banke manji od propisanog Zakonom; da je broj osnivača manji od zakonom propisanog; da banka nije omogućila revizoru Narodne banke Jugoslavije da izvrši kontrolu njenog poslovanja, te kada utvrdi da banka ne posluje u skladu sa saveznim zakonima i ako ne dostavlja Narodnoj banci Jugoslavije propisane izveštaje o svom poslovanju (član 30. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama).

Rešenje o oduzimanju dozvole za rad, a i rešenje o likvidaciji banke su konačna rešenja, protiv kojih se pred Saveznim sudom može voditi upravni spor. Ova rešenja su samim donošenjem već i izvršena, jer kada se donese rešenje o oduzimanju dozvole za rad banke tada se blokiraju svi računi banke, a privredni, odnosno trgovinski sud ima zakonsku obavezu da u roku od 3 dana od dana prijema rešenja o likvidaciji banke, donese rešenje o otvaranju likvidacionog postupka nad bankom.

Imajući u vidu činjenicu da Savezni sud u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti rešenja guvernera Narodne banke Jugoslavije o likvidaciji banke, a da trgovinski sud otvara i sprovodi postupak likvidacije, u praksi se kao sporno pojavljuje pitanje kakvu odluku treba da donese trgovinski sud i u kojoj formi u slučaju kad Savezni sud poništi rešenje guvernera Narodne banke Jugoslavije o likvidaciji banke, a ovaj protivno načelu obaveznosti sudskih odluka propisanoj odredbama člana 4. te člana 61. i člana 62. Zakona o upravnim sporovima ponovo donese rešenje o likvidaciji iste banke.

Privredni, odnosno sada trgovinski sudovi u takvim slučajevima najčešće "zaključkom nastavljaju postupak likvidacije".

Međutim, takve odluke trgovinskih sudova nisu na zakonu zasnovane i to iz sledećih razloga:

Kada Savezni sud u upravnom sporu poništi rešenje o likvidaciji banke postupak se vraća u stanje u kome je bilo pre donošenja rešenja o likvidaciji. Poništeno rešenje ne može da proizvodi pravne posledice niti tokom vremena, a ni donošenje novog rešenja guvernera Narodne banke Jugoslavije o likvidaciji iste banke može da postane punovažno. Poništaj rešenja o likvidaciji banke, dakle, deluje ex tunc, odnosno od trenutka njegovog donošenja.

S tim u vezi trgovinski sud koji je otvorio likvidacioni postupak nad bankom dužan je da rešenjem obustavi likvidacioni postupak sa razloga što rešenje kojim je otvorio postupak likvidacije više ne postoji. Ukoliko Narodna banka Jugoslavije donese novo rešenje o likvidaciji (pod drugim brojem i datumom) tada i trgovinski sud donosi novo rešenje o otvaranju postupka likvidacije i nema zakonskih mogućnosti da zaključkom nastavlja postupak već započete likvidacije.

Sem toga, a saglasno odredbi člana 9. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, odluke u stečajnom odnosno likvidacionom postupku po svojoj formi donose se u obliku rešenja i zaključka.

Rešenjem se uvek odlučuje o meritornom i glavnom pitanju likvidacionog postupka, tako da protiv odluke suda donesene u formi rešenja stranka ima mogućnost da izjavi žalbu.

Zaključak je, međutim, odluka suda kojom se u odnosu na glavnu stvar, odlučuje o aktivnostima suda u toku stečajnog odnosno likvidacionog postupka i te aktivnosti suda uglavnom su usmerene na postizanje određenih internih procesnih rezultata. Tako na primer zaključkom se izdaje nalog službenom licu ili organu koji sprovodi stečajni odnosno likvidacioni postupak da izvrši određene radnje. Prema tome zaključak je interna odluka suda kojom sud u likvidacionom postupku saobraća sa svojim organima. Protiv zaključka, bez obzira na njegovu sadržinu ne može se uložiti žalba, a zaključak se takođe ne može pobijati ni žalbom protiv odluke o glavnoj stvari, što znači da je žalba protiv zaključka apsolutno isključena.

Na osnovu izloženog, kada se banka u likvidacionom postupku kao likvidacioni dužnik obrati sa zahtevom da trgovinski sud obustavi likvidacioni postupak sa razloga što je rešenje o likvidaciji u upravnom sporu poništeno, trgovinski sud je dužan da o takvom zahtevu likvidacionog dužnika, odnosno banke, odluči rešenjem i time likvidacionom dužniku omogući da protiv takve odluke eventualno uloži žalbu. Ukoliko trgovinski sud o takvom zahtevu likvidacionog dužnika odlučuje zaključkom na taj način mu uskraćuje pravo na dvostepenost, a to pravo nije samo osnovno načelo našeg Ustava, već i osnovno načelo Evropske konvencije o ljudskim pravima (član 14).