Žarko Anđelković

PRIVATIZACIJA “SVAČIJE I NIČIJE” IMOVINE
 

Lasno je s tuđim dobrom dobar biti.
(Vuk. St. Karadžić)


Republički Zakon o privatizaciji ("Sl. glasnik RS", br. 38/2001) u 79 članova daje generalno, po našem mišljenju, solidnu pravnu osnovu za preinačavanje društvene svojine u privatnu. Zakon određuje predmet privatizacije i utvrđuje njena načela, subjekte privatizacije i subjekte za sprovođenje postupka privatizacije kapitala. Utvrđeni su modeli i metodi privatizacije, sredstva za isplatu nacionalizovane imovine, rokovi za privatizaciju i niz drugih konkretnih mera za utvrđivanje vrednosti kapitala, namenu sredstava dobijenih od ostvarenih sredstava u postupku privatizacije, kao i kaznene odredbe u vezi sa privrednim prestupima i prekršajima u postupku privatizacije.

Nas ovde interesuje samo čl. 17. ovog Zakona o privatizaciji državnog kapitala i to u javnim preduzećima lokalne samouprave i to prevashodno stambenih i direkcija za gradsko građevinsko zemljište. Za razliku od privatizacije društvenog kapitala koja je oročena na naredne četiri godine (čl. 14. Zakona), po duhu zakona, odnosno odredbama člana 17. privatizacija državnog kapitala nije oročena, ali je i na stand byu, dakle, može i odmah u proces transformacije.

U članu 17. Zakona propisano je: Inicijativu za privatizaciju u subjektima privatizacije sa većinskim državnim kapitalom ministarstvo nadležno za poslove privatizacije dostavlja Vladi Republike Srbije radi davanja saglasnosti.

Ovakva odredba, po našem mišljenju, ne obavezuje, ali i daje trenutnu mogućnost privatizacije državnog kapitala i to na predlog Ministarstva za privatizaciju, a uz saglasnost Vlade. Ovakvo zakonsko rešenje ocenjujemo mudrim i opreznim, te jedino ispravnim i valjanim. Ono što, takođe, ohrabruje je da se istom odredbom ukazuje na pojam većinski državni kapital. To je prvi put javno priznanje da će se iz državne imovine vršiti izlučivanje (podela) dela imovine (kapitala) koji je faktički i pravno u vlasništvu lokalnih javnih preduzeća. To opet ukazuje da će se staviti van snage neke odredbe Zakona o sredstvima u svojini Republike, koji je 1996. godine nacionalizovan celokupnu imovinu javnih preduzeća u lokalnim samoupravama.
Zato u predstojećem vremenu treba obaviti niz poslova i priprema za moguću privatizaciju opštinskih javnih preduzeća, jer Lucrum sine damno alterius, fieri non potest Nema dobiti bez nečijeg gubitka (Publilius Syrus 298). Javna opštinska preduzeća već duže vremena traže izlučivanje dela imovine iz državne koji pripada njihovim radnicima, jer naša poslovica glasi: Svoje i na oltar od crkve može se tražiti.


Predlog

Državnopolitička i ekonomska linija ka Evropskoj uniji podrazumeva proces (opšte) tranzicije. Ovaj prelaz, pak, uslovljen je pravnom reformom, ekonomskim preobražajem i drugim relevantnim promenama.

Ustavnozakonske novine, dakle, prethode organizovanosti i preinačenju oblika svojine (društvene i državne) u dominantno privatnu i nužno javnu (državnu i/ili opštinsku).

Zakonodavna i ekonomska reforma je, u suštini, prilagođavanje pravu i tržištu Evropske ekonomske unije.

Pažljiva priprema, proučavanje i selektivna primena pravnih i praktičnih iskustava razvijenih i zemalja Evrope u tranziciji, zadržavanjem kvalitetnih i specifičnih rešenja unutrašnje pravne i privredne prakse, je možda imperativ.

U tom procesu, opštine (gradovi) postaju stvarnost decentralizacije odnosno regionalizacije. Time i katalizator konkurentnosti, ali i subjekt odgovornosti kao nosilac javnih delatnosti u lokalnom regionu. Naročita je odgovornost lokalnih vlasti za obezbeđenje komunalne proizvodnje, koja je ne samo uslov nego i posledica razvoja većih privrednih sistema i zadovoljstva građana. U liberalnim zahtevima, te ukidanja monopola i u stambenokomunalnoj privredi i gradskim infrastrukturnim delatnostima, život privrede i građana ne trpi prekid. Naprotiv, očekivanja su podizanje kvaliteta u ovim delatnostima, javnost rada uz trend smanjenja cena. Taj trend nalaže jednake uslove poslovanja za nosioce opštinske javne delatnosti i privatni sektor. Tome prethodi organizovanost i preobražaj javne svojine uz izbor modela obavljanja komunalnih delatosti u opštinama.

Raznolikost rešenja koja se primenjuju van naših granica sugerišu oprez ka bezbolnom prilagođavanju uz istovremeno zadovoljavanje komunalnog tržišta sa merom socijalizacije, jer gotovih i jedinstvenih rešenja nema.

Stan (naročito za neke slojeve društva) i sve komunalno oko njega (iznošenje smeća, održavanje zajedničkih delova zgrada u našim prilikama, zagrevanje stanova, gas, građevinsko zemljište i dr.) prema liberalnoj teoriji preteže ka profitu, ali ne isključuje javnu komponentu. Zato se i tamo iznalazi mera između ekonomskog i socijalnog. To nam predstoji.

I zato, ozbiljan, te analitički rad, zahteva pripremu za model organizacije i svojine u ovim delatnostima na nivou lokalne samouprave.

Imovinu, kao skup pojedinačnih stvari i prava koja pripadaju jednom licu, u našem primeru pravnim i javnim licima lokalne samouprave oblasti zemljište, urbanizam, stanovanje, najpre razgraničiti, odrediti titulara, zatim popisati i najzad proceniti. Razgraničenje obuhvata: izlučivanje dela imovine preduzeća iz državne imovine i određivanje vlasničke strukture.

Utvrđivanje subjekata vlasništva, odnosno titulara na svim predmetima iz imovine je takođe snop poslova koji se mora rasklasirati. Faze popisa i procene kapitala su time finansijskotehnička i formalnopravna operacija.

Ističemo da se ne radi o malom broju stanova, poslovnog prostora za rentijerstvo i nizu upravnih i poslovnih zgrada te zemljišta i minulog rada mnogih.

Uz poštovanje domaćinskih pravila, naših specifičnosti i običaja, kao i uporednopravnih rešenja, ekonomskih i drugih praktičnih rezultata i iskustava tranzicije u suštini moguće su dve varijante oblika organizovanja javne delatnosti opredeljene vlasništvom:

a) Oblik privrednog društva ili ono što nazivamo privatni model i to kao AD ili DOO, kao što je na primer u Francuskoj na državnom nivou sa Electgre de France.

b) Model javne svojine kroz oblik čisto javnog preduzeća koje osniva opština, a to znači popraviti ono što sada imamo, odnosno napraviti Slovenački model.

I u jednom i u drugom slučaju uslovi poslovanja, odnosno konkurentnosti moraju biti ravnopravni i demonopolizovani. Poštovanje javnosti naročito, ali ona se ne postiže samo time što javni subjekti javno obavljaju uslove nabavke, nego pre svega javni uvid u sklopljene ugovore o tome, što se i sada ne čini.

Napominjemo da u pravu Evropske unije ne postoji javno preduzeće kao posebni pravnoorganizacioni oblik za obavljanje delatnosti od javnog interesa, ali nije ni isključen, jer gotovo da nema države Evropske unije koja u svom nacionalnom zakonodavstvu ne poznaje javno preduzeće.

Slovenija ima Zakon o privrednim javnim službama koji sadrži odredbu da Javno preduzeće osniva Vlada odnosno lokalna zajednica kao preduzeće u vlasništvu republike ili lokalne zajednice ili se osniva sa privatnim kapitalom, ako to nije u suprotnosti sa javnim interesom radi kojeg je osnovano.

GUNTER PUTTNER profesor prava u Nemačkoj angažovani stručnjak u zemljama tranzicije kaže: U svakom slučaju se vidi da se ono što se u privrednom životu uopšte posmatra i vrednuje samo kao ostvarivanje principa konkurencije, od strane komunalnih finansija biva propraćeno kao negativno povratno delovanje. Dalje on tvrdi da se liberalnim trendom nije smanjila potreba za mešanje države u javne službe. Naprotiv. Primer Mađarske.

Zaključci

1. Izlučeni deo imovine isplatiti radnicima.

2. Primeniti model iz relacije Budimpešta Ljubljana Pariz.

3. Transformaciju kapitala u ovim preduzećima obaviti na kraju u redosledu tranzicije.