PRIMENA NOVIH ZAKONSKIH REŠENjA U POSTUPKU STEČAJA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Stečaj predstavlja jedan od zakonom propisanih instituta prestanka insolventnog privrednog društva (član 100. stav 1. tačka 9. Zakona o preduzećima). On se vodi u cilju ostvarenja sudske zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca. Taj cilj se ostvaruje u zakonom uređenom postupku. U našem pravnom sistemu postupak stečaja se do nedavno sprovodio po odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (“Službeni list SFRJ” br. 8/29, “Službeni list SRJ” br. 37/93, 98/96). Međutim, normativna nedorečenost i neadekvatnost tog zakona potrebama savremene tržišne privrede, uz ispoljenu neefikasnost stečajnog postupka i brojne zloupotrebe u njegovom sprovođenju uslovile su potrebu za donošenjem novog stečajnog zakona. Potreba da se novim zakonom uredi postupak stečaja iskazuje se i kroz moguću ulogu tog postupka u redefinisanju položaja privrednih subjekata, odnosno privatizaciji stečajnih dužnika. Ovo ukoliko pre što nepostojanje efikasne sudske zaštite prava poverilaca u naplati njihovih potraživanja od stečajnih dužnika doprinosi i nestabilnosti ekonomske politike zemlje. Zbog svega toga stvorena je potreba za kvalitativno novim normativnim uređenjem postupka stečaja. To je i učinjeno donošenjem novog Zakona o stečajnom postupku, koji je stupio na snagu 01.07.2004. godine (“Službeni glasnik RS” br. 84/2004). Tim zakonom izvršene su kvalitativne izmene na planu pokretanja i otvaranja postupka stečaja, konstituisanja novih organa i uređenja novih pravnih instituta. Na taj način stvorene su zakonske pretpostavke da se postupak stečaja učini efikasnijim i ostvari maksimalna zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca.

Međutim, uprkos pozitivnom nastojanju zakonodavca navedene izmene mogu dovesti i do brojnih dilema u načinu i domenu njihove praktične primene. One mogu nastati kako u odnosu na nove pravne institute tako i u odnosu na ostvarenje uloge i ovlašćenja stečajnih organa. Iznalaženje pravno valjanih rešenja u prevazilaženju tih problema predstavlja osnovnu preokupaciju ne samo stečajnih sudija već i svih drugih učesnika u tom postupku. U tom cilju i ovaj referat predstavlja pokušaj pragmatičnog sagledavanja mogućih prepreka u efikasnoj primeni novog zakona, odnosno prikaza novih pravnih instituta stečajnog postupka.

Pokretanje postupka stečaja

Raniji Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji poznavao je samo jedan uslov za pokretanje stečaja. To je trajna nesposobnost za plaćanje (član 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Kada se smatra da postoji trajna nesposobnost za plaćanje bilo je određeno članom 27-a) ranije važećeg Zakona o platnom prometu (“Službeni list SRJ” br. 29/98, 74/99, 28/2000, 73/2000, 71/2001, 3/2003). Time se pokretanje postupka stečaja svodilo samo na jedan razlog - blokadu žiro-računa stečajnog dužnika u neprekidnom trajanju od 60 dana ili sa prekidima u poslednjih 75 dana. Zbog toga je u praksi postupak stečaja, gotovo isključivo, pokretan na predlog državnog organa - Narodne banke Jugoslavije - Zavoda za obračun i plaćanje. Tako je postupano nezavisno od činjenice da li se potraživanja zbog kojih je izvršena blokada žiro-računa mogu izmiriti prodajom dela imovine stečajnog dužnika, kao i mimo volje i zahteva samih stečajnih poverilaca. Zbog toga se volutarističkim odnosom političkih centara moći, a ne voljom poverilaca, opredeljivalo da li će se i nad kojim privrednim subjektima pokrenuti postupak stečaja.

I novim Zakonom o stečajnom postupku se kao razlog za pokretanje postupka stečaja propisuje nesposobnost stečajnog dužnika za plaćanje. Međutim, za razliku od ranijeg, ovim zakonom je propisano i kada se smatra da postoji nesposobnost stečajnog dužnika za plaćanje. Taj uslov je ispunjen ako stečajni dužnik ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana njihovog dospeća; ako je potpuno obustavio sva plaćanja u periodu od 30 dana i ako je učinio verovatnim da dužnik neće moći ispuniti postojeće obaveze do dospeća. Pri tome je, odredbom člana 3. Zakona o stečajnom postupku propisano da se i u slučaju pokretanja postupka na predlog poverioca koji u sudskom ili u poreskom izvršnom postupku nije mogao namiriti svoje potraživanje neće dokazivati da je stečajni dužnik prezadužen, već će se odmah pokrenuti stečajni postupak. Na taj način je odredbama novog zakona kao razlog pokretanja stečajnog postupka, u stvari, propisana insolventnost privrednih subjekata. Ona se iskazuje u nemogućnosti blagovremenog ispunjenja obaveza iz redovnih prihoda izazvanoj nemogućnošću unovčenja imovine dužnika, ili nepreduzimanjem radnji dužnika u cilju njenog unovčenja. S tim u vezi, novim zakonom je propisano da se stečajni postupak pokreće isključivo na predlog poverioca, ili stečajnog dužnika. Izuzetno, predlog može podneti i javni tužilac ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenim krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti (član 40. st. 6 Zakona o stečajnom postupku). Poverilac je dužan da učini verovatnim svoje potraživanje i nesposobnost dužnika za plaćanje. Uz predlog se moraju podneti isprave i drugi dokazi iz kojih se može utvrditi postojanje i visina poveriočevog potraživanja. Kada je predlog podnet od strane dužnika uz isti se mora dostaviti spisak imovine, bez obzira gde se ona nalazi, spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja, kao i imena i prebivališta članova društva koji za obaveze stečajnog dužnika odgovaraju svojom imovinom. Pored toga, ovlašćeni predlagač za pokretanje stečajnog postupka je i Poreska uprava u skladu sa njenim zakonskim ovlašćenjima. U svakom slučaju, svi predlagači su u obavezi da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga suda uplate avans na ime troškova stečajnog postupka koji obuhvataju troškove oglasa i stečajnog upravnika u visini koju odredi stečajno veće.

Dosledno rečeno, novim stečajnim zakonom je uvedeno fakultativno vođenje stečajnog postupka, čije je pokretanje povereno samim poveriocima i stečajnom dužniku. Izuzetno, dopušteno je i vođenje stečajnog postupka po službenoj dužnosti po predlogu javnog tužioca i Poreske uprave. U svakom slučaju, pravilo je da se postupak stečaja pokreće fakultativno po volji samih poverilaca odnosno stečajnog dužnika. Izuzetak je mogućnost da se u zakonom određenim slučajevima postupak stečaja može pokrenuti i od strane ovlašćenog državnog organa. Na taj način sprečene su moguće zloupotrebe u pokretanju postupka stečaja do kojih je dolazilo u prethodnom periodu. Osim toga, ustanovljenjem zakonske obaveze da svaki poverilac mora predujmiti troškove stečajnog postupka sprečava se i eventualna mogućnost šikane, odnosno zloupotrebe u slučaju pokretanja stečaja po službenoj dužnosti. To sve ukazuje da je novim zakonom postupak stečaja stavljen u funkciju zaštite imovinskih interesa stečajnih poverilaca.

Organi u postupku stečaja

Raniji Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisivao je učešće obaveznih i fakultativnih organa stečajnog postupka. Obavezni organi su bili stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik, a fakultativni odbor poverilaca. Zakon je taksativno propisivao i sve dužnosti i ovlašćenja tih organa, ali je uprkos tome u praksi dolazilo do brojnih zloupotreba njihovih prava. One su najčešće činjene kroz uzurpaciju ovlašćenja stečajnog veća od strane njegovog predsednika. Na taj način ceo postupak je stvarno bio u nadležnosti predsednika stečajnog veća, dok se uloga članova veća svodila samo na puko zadovoljavanje zakonom propisane forme o sastavu stečajnog veća. Na isti način predsednik stečajnog veća je preuzimao i ovlašćenja stečajnog sudije.

Novim Zakonom o stečajnom postupku otklonjena je mogućnost daljeg postojanja takvih zloupotreba. To je ostvareno drugačijim zakonskim ustanovljenjem položaja i ovlašćenja stečajnog veća i stečajnog sudije. Stečajnom veću su, pored imenovanja stečajnog upravnika i stečajnog sudije, poverena još samo ovlašćenja koja se tiču pokretanja i otvaranja prethodnog i stečajnog postupka, odnosno odlučivanja po prigovorima na odluke stečajnog sudije i prigovorima protiv radnji stečajnog upravnika. Na taj način je centralna uloga u vođenju postupka stečaja preneta sa stečajnog veća na stečajnog sudiju. Njemu je poveren nadzor nad radom stečajnog upravnika i donošenje svih odluka od značaja za tok i ishod postupka stečaja. Opredeljenjem ovakvog položaja i ovlašćenja stečajnog veća i stečajnog sudije sudu je povereno samo donošenje sudskih odluka, dok su poslovi upravljanja imovinom stečajnog dužnika i donošenja poslovnih odluka prepušteni stečajnom upravniku. Prenošenjem nadležnosti sa stečajnog veća na stečajnog sudiju otklonjena je mogućnost uzurpacije ovlašćenja bilo kog od tih organa. U isto vreme aktivirana je i stvarna uloga članova stečajnog veća u donošenju odluka koje su tom organu stavljene u nadležnost.

Značajnu novinu predstavlja i zakonsko uvođenje mogućnosti arbitražnog rešavanja osnovanosti osporenog potraživanja od strane stečajnog sudije. To je slučaj i sa ustanovljenjem ovlašćenja stečajnom veću da rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka odredi meru obezbeđenja imenovanjem privremenog stečajnog upravnika koji će preuzeti sva ili deo ovlašćenja organa stečajnog dužnika.

Najvažnije izmene su učinjene kroz drugačije propisivanje uslova za imenovanje stečajnog upravnika i ustanovljenje njegove lične imovinske odgovornosti za štetu koju krajnjom nepažnjom ili namerom nanese bilo kom učesniku u postupku stečaja. Zakonom su taksativno određeni rokovi u kojima stečajni upravnik mora sačiniti plan toka stečajnog postupka sa predračunom troškova i vremenskim planom, odnosno započeti i okončati popis imovine stečajnog dužnika. Novo zakonsko rešenje predstavlja i ustanovljenje obaveze stečajnog upravnika da odboru poverilaca podnosi mesečni pismeni izveštaj o toku stečajnog postupka i stanju stečajne mase. Uz to, konstituisanjem prava odbora poverilaca da stečajnom sudiji ulože prigovor na rad stečajnog upravnika maksimalno je povećana efikasnost i odgovornost stečajnog upravnika kao organa koji donosi sve poslovne odluke od značaja za očuvanje i unovčenje imovine stečajnog dužnika. Poveravanjem odboru poverilaca kontrole rada stečajnog upravnika umanjene su i sve mogućnosti za eventualne zloupotrebe neadekvatnog otuđenja ili neovlašćenog prisvajanja imovine stečajnog dužnika, kao i neopravdanog trajanja postupka stečaja. Time je ostvarena maksimalna zakonska zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca i otklonjena mogućnost uticaja bilo kog centra moći na tok i ishod stečaja.

Garancija za ostvarenje tog cilja predstavlja i obavezno konstituisanje skupštine poverilaca. To je nov organ stečajnog postupka, koji saglasno odredbi člana 22. stav 2. Zakona o stečajnom postupku čine svi stečajni poverioci. Skupština poverilaca predstavlja najveći stepen garancije ostvarenja poverilačkih interesa, jer se konstituisanjem tog organa stvara mogućnost da svaki poverilac svojim učešćem u njenom radu vrši nadzor i kontrolu rada stečajnog upravnika i odbora poverilaca. Međutim, odsustvo zakonskih odredbi o načinu konstituisanja skupštine poverilaca može u praksi stvoriti određene poteškoće. Ovo iz razloga što je obaveza sazivanja prve skupštine poverilaca oročena do isteka 40 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Jasno je da se do isteka tog roka ne može sprovesti postupak prijavljivanja i ispitivanja potraživanja, jer je odredbom člana 56. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da rok za prijavu potraživanja ne može biti duži od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka. Zbog toga se konstituisanje skupštine poverilaca mora sprovesti pre nego što se utvrde potraživanja stečajnih poverilaca. U tom slučaju postavlja se pitanje koji su poverioci stečajnog dužnika legitimisani da uzmu učešće u radu skupštine poverilaca. Čini se da to pravo treba priznati svakom poveriocu koji ima evidentirano potraživanje u poslovnim knjigama stečajnog dužnika, ili odgovarajućom pismenom dokumentacijom dokaže postojanje istog. U svakom slučaju, ako se postupak konstituisanja skupštine obavlja za vreme trajanja roka za prijavu potraživanja, pravo učešća u radu skupštine se mora priznati i svim poveriocima koji su stečajnom sudu podneli prijavu potraživanja. Na isti način treba postupiti i prilikom utvrđivanja prava glasa, odnosno potrebne većine za donošenje validne odluke skupštine poverilaca. To znači da se kao visina potraživanja kojom se opredeljuje pravo glasa stečajnog poverioca mora uzeti iznos označen u poslovnim knjigama stečajnog dužnika, odnosno priloženim dokazima i prijavi potraživanja. Stečajni sud se primenom tog kriterijuma mora rukovoditi i kod utvrđivanja potrebnog broja glasova za donošenje pravno validne odluke da se stečajni postupak okonča bankrotstvom. To znači da se zakonom propisani cenzus za donošenje te odluke od 70% učinjenih verovatnih potraživanja od ukupnog iznosa potraživanja mora utvrditi u odnosu na ukupan iznos evidentiranih potraživanja u poslovnim knjigama stečajnog dužnika uvećan za iznos neevidentiranih, ali drugim dokazima dokumentovanim ili prijavljenim potraživanjaima. Na obaveznost takvog postupanja stečajnog upravnika upućuje odredba člana 86. Zakona o stečajnom postupku. Istina, tako utvrđena većina ne mora predstavljati i adekvatan iznos dugovanja stečajnog dužnika, ali se zbog zakonom propisane obaveze da se odluka o bankrotstvu mora doneti najkasnije na prvom poverilačkom ročištu (član 23. Zakona o stečajnom postupku) postojanje zakonom propisanog procenta za donošenje takve odluke mora utvrditi pre donošenja rešenja o priznanju prijavljenih potraživanja.

Prijava potraživanja i namirenje poverilaca

Novim stečajnim zakonom napušteno je i ranije rešenje o eksplicitnoj prekluzivnosti roka za prijavu potraživanja. Promena je učinjena i u zakonskom ustanovljenju ovlašćenja stečajnog veća da rok za prijavu potraživanja odredi i u kraćem trajanju od 60 dana. Naime, odredbom člana 56. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da rok za prijavu potraživanja ne može biti duži od 60 dana od dana objavljivanja oglasa stečajnog postupka, što jasno ukazuje da stečajno veće može u rešenju o pokretanju stečajnog postupka odrediti kraći rok. Osim toga, odredbom člana 95. Zakona o stečajnom postupku propisana je i mogućnost prijavljivanja potraživanja po isteku roka određenog u rešenju za pokretanje postupka stečaja. Šta više, naknadnu prijavu potraživanja je moguće podneti i po okončanju ispitnog ročišta sve do objavljivanja nacrta za glavnu deobu, odnosno konačne liste svih utvrđenih potraživanja. U tom slučaju dopunsko ispitno ročište će se održati o trošku poverioca koji je naknadno prijavio potraživanje.

Napuštanjem prekluzivnosti roka za prijavu potraživanja otklonjene su manjkavosti iz ranijeg zakona i tako omogućeno svim poveriocima da do objavljivanja konačne liste utvrđenih potraživanja ostvare svoja potraživanja iz stečajne mase. Nemogućnost namirenja je prisutna samo u slučaju apsolutnog odsustva aktivnog ponašanja poverioca da do usvajanja nacrta za glavnu deobu prijave svoja potraživanja. Na taj način olakšan je pravni položaj stečajnih poverilaca i isključena mogućnost da se zbog teritorijalne udaljenosti od sedišta stečajnog dužnika onemogući njihovo namirenje iz stečajne mase. Takvo zakonsko rešenje predstavlja pogodnost za sve, a naročito za inopoverioce. Međutim, ovakva poverilačka privilegija može dovesti i do određenih zloupotreba, jer se njihovom neaktivnošću može neopravdano produžiti trajanje stečajnog postupka. Istina, brana takvom ponašanju je zakonom ustanovljena sankcija u određivanju dopunskog ispitnog ročišta o trošku stečajnog poverioca koji je zadocnio sa prijavljivanjem potraživanja. Pretnja snošenjem troškova dopunskog ročišta jeste razuman razlog za blagovremeno i aktivno učešće svih poverilaca u stečaju. Ipak, zakonom nije određeno u čemu se ti troškovi sastoje. Ako su oni omeđeni samo prisustvom drugih stečajnih poverilaca onda u praksi takva odluka neće imati nikakvog značaja kada dopunskom ročištu prisustvuje samo poverilac koji je podneo naknadnu prijavu. Zato se čini da ova sankcija neće imati i potrebnu delotvornost u sprečavanju odugovlačenja postupka stečaja ukoliko se u troškove dopunskog ispitnog ročišta ne uračuna i naknada za rad svih stečajnih organa i drugih lica koja učestvuju u njegovom održavanju.

Promena pravnog položaja stečajnih poverilaca izvršena je i zakonom propisanim redosledom namirenja njihovih potraživanja (član 35. Zakona o stečajnom postupku). Ona je učinjena kroz utvrđenje odgovarajućih isplatnih redova. U prvi isplatni red su svrstani svi troškovi stečajnog postupka. Neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u iznosu minimalne zarade za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka predstavljaju drugi isplatni red. Treći isplatni red čine potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. Potraživanja svih ostalih poverilaca čine četvrti isplatni red. Pri tome, treba istaći da se ostalim stečajnim poveriocima smatraju lica koja na dan pokretanja stečajnog postupka imaju neobezbeđena potraživanja prema stečajnom dužniku (član 34. Zakona o stačajnom postupku). Pada u oči da je ovakvim zakonskim određenjem isplatnih redova vremenski omeđeno ostvarenje neizmirenih potraživanja po osnovu zarada, doprinosa za penzije i invalidsko osiguranje i neizmirenih javnih prihoda. Čini se da je propisivanje ispitnih redova opravdano kada se radi o potraživanjima zaposlenih i dospelih potraživanja za penzijsko i invalidsko osigunje zaposlenih, ali ne i u odnosu na ostale javne prihode. Ovo iz razloga što su poverioci tih potraživanja nosioci javno-pravnih ovlašćenja koja im omogućavaju prinudno namirenje istih. Stoga se ne vidi potreba za priznanjem prioriteta u namirenju tih potraživanja u odnosu na sve ostale neobezbeđene poverioce. Na taj način znatno se smanjuje mogućnost namirenja potraživanja neobezbeđenih poverilaca. Osim toga, ovi poverioci su oštećeni i zakonom propisanom zabranom obračunavanja i naplate ugovorenih kamata sa datumom podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 69. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Šta više, zbog nedorečenosti te odredbe zakona postavlja se pitanje dopuštenosti obračuna i zakonske zatezne kamate. Ovo iz razloga što nepostojanje izričite zakonske odredbe o zabrani obračuna i naplati zatezne kamate za vreme trajanja postupka stečaja čini takav zahtev dopuštenim. Ipak, pravilnost ovakvog zaključka se dovodi u pitanje, jer je odredbom člana 69. stav 3. Zakona o stečajnom postupku određeno da stečajni sudija može u slučaju izmirenja svih ostalih potraživanja i postojanja stečajnog viška odobriti obračunavanje i plaćanje kamata i posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. U tom slučaju kamata, se shodno odredbi stava 4. istog člana, obračunava po propisanim zateznim kamatnim stopama. Zato bi se pre moglo zaključiti da sa podnošenjem predloga za pokretanje postupka stečaja prestaje obračun ne samo ugovorene već i zatezne kamate.

Reorganizacija stečajnog dužnika

Najveći doprinos kroz nove pravne institute u postupku stečaja učinjen je zakonskim ustanovljenjem mogućnosti reorganizacije stečajnog dužnika. Na taj način stvorena je zakonska pretpostavka za ekonomski oporavak stečajnog dužnika, odnosno ustanovljena mogućnost efikasnije zaštite i ostvarenja imovinskih interesa stečajnih poverilaca. Ovo iz razloga što bankrotstvo stečajnog dužnika može dovesti do minimalnog, ili izostanka bilo kakvog, namirenja neobezbeđenih potraživanja. Do toga neće doći ako se kroz postupak reorganizacije realizuje ekonomsko ozdravljenje stečajnog dužnika. Kada će se to desiti i pod kojim uslovima opredeljuje se upravo interesima i glasanjem svih poverilaca. Oni se izjašnjavaju o ponuđenom planu reorganizacije koji stečajni dužnik može podneti istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka.

Šta sadrži plan reorganizacije taksativno je određeno odredbom člana 127. Zakona o stečajnom postupku. Reorganizacija se sprovodi realizacijom mera predviđenih planom reorganizacije. Koje se mere za realizaciju plana reorganizacije mogu primeniti propisano je odredbom člana 128. Zakona o stečajnom postupku. One predstavljaju jednu, ili kombinaciju nekih od 21 mere propisane tom odredbom Zakona. To su zadržavanje celokupne stečajne mase ili njenog dela; prodaja ili prenos imovine radi namirenja potraživanja; zatvaranje neprofitabilnih pogona ili promena delatnosti; raskid ili izmena nepovoljnih ugovora; odlaganje otplate ili isplata duga kroz rate; izmena rokova dospelosti i kamatnih stopa; oprost duga; izvršenje ili izmena založnog prava; pretvaranje neobezbeđenog u obezbeđeni zajam; zalaganje neopterećene imovine; pretvaranje duga u akcijski kapital; uzimanje novog kredita; pribavljanje nove investicije; ostvarivanje i poništenje pravno nevaljanih potraživanja; namirenje dospelih potraživanja; otpuštanje zaposlenih; namirenje potraživanja ustupanjem neopterećene imovine; izmena i dopuna statuta i drugih opštih akata o osnivanju ili upravljanju stečajnim dužnikom; spajanje ili pripajanje sa drugim pravnim licima; prenos dela ili celokupne imovine na novoformirane pravne subjekte i poništavanje ili izdavanje novih hartija od vrednosti od strane stečajnog dužnika ili novoformiranih pravnih subjekata. Pored tih mera planom reorganizacije se mogu odrediti i sve druge mere od značaja za realizaciju reorganizacije stečajnog dužnika.

Koje će se od pobrojanih, ili drugih mera reorganizacije primeniti odlučuju stečajni poverioci. Oni to čine donošenjem većinskih odluka u svim klasama potraživanja. Potraživanja poverilaca se svrstavaju u klasu razlučnih, prioritetnih i neobezbeđenih potraživanja (član 69. stav. 1. Zakona o stečajnom postupku). Pored tih, odlukom stečajnog sudije se mogu formirati jedna ili više dopunskih klasa potraživanja. To je dopušteno u slučaju postojanja potraživanja sa istim suštinskim karakteristikama, ili sličnih potraživanja u okviru jedne klase. Posebnu klasu potraživanja mogu činiti i administrativna potraživanja pod kojima se podrazumeva postojanje više od 200 potraživanja čija ukupna vrednost ne prelazi 50.000,00 dinara. To su sitna potraživanja koja svojim brojem opterećuju postupak reorganizacije, zbog čega se zakonom dopušta njihovo svrstavanje u posebnu klasu uz mogućnost ubrzanog izmirenja. Plan reorganizacije se smatra usvojenim ako dobije potrebnu običnu većinu glasova u svim klasama. Pri tome, glasanje se neće obaviti u onoj klasi potraživanja za koju je planom propisano da će se ista u celosti izmiriti. U tom slučaju ustanovljena je zakonska pretpostavka da su poverioci te klase potraživanja prihvatili predloženi plan reorganizacije (član 132. stav 8. Zakona o stečajnom postupku). Značajno je istaći da se istovremeno može podneti i više različitih planova reorganizacije. Ako dva ili više podnetih planova budu izglasana stečajni sudija će usvojiti plan reorganizacije podnet od strane stečajnog dužnika (član 132. stav 10. Zakona o stečajnom postupku).

U slučaju da podneti plan reorganizacije ne bude izglasan, ili iz drugih razloga ne bude podoban za usvajanje, stečajni sudija može odobriti predlagaču novi rok od 30 dana za podnošenje ispravljenog ili izmenjenog plana reorganizacije (član 132. stav 12. Zakona o stečajnom postupku). Ukoliko se i izmenjeni plan reorganizacije ne usvoji nad stečajnim dužnikom se sprovodi bankrotstvo. Prihvatanjem ovakvog zakonskog rešenja isključene su eventualne mogućnosti da se podnošenjem nerealnih planova reorganizacije neosnovano odloži ili spreči nastupanje bankrotstva stečajnog dužnika. Na taj način reorganizacija se iskazuje kao novi pravni institut čijom realizacijom se omogućava istovremena zaštita interesa i stečajnog dužnika i njegovih poverilaca. Ona se ostvaruje kroz opstanak stečajnog dužnika i stvaranje realne pretpostavke za njegov ekonomski oporavak, odnosno omogućavanje procentualno većeg ili potpunog izmirenja potraživanja stečajnih poverilaca. Garancija za ostvarenje planom reorganizacije propisanih mera je u zakonom ustanovljenom nadzoru stečajnog upravnika nad njegovom realizacijom (član 133. stav 5. Zakona o stačajnom postupku). U tom cilju novim stečajnim zakonom su propisane i sankcije za slučaj nepostupanja stečajnog dužnika po usvojenom planu i mogućnost njegove obustave ako se utvrdi da je plan reorganizacije izglasan nezakonito ili na prevaran način, zatim ako stečajni dužnik ne postupi u skladu sa planom propisanim uslovima, ne sarađuje sa stečajnim upravnikom ili ne ispunjava naloge stečajnog sudije ili stečajnog veća. U tim slučajevima stečajni sudija donosi rešenje o započinjanju postupka bankrotstva stečajnog dužnika.

Prihvatanje plana reorganizacije je uslovljeno i njegovim prethodnim dostavljanjem svim stečajnim poveriocima koji su poznati sudu. To je izričito propisano odredbom člana 131. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Međutim, zakonom nije propisano da li se postupak glasanja o predloženom planu može sprovesti i u slučaju da svi poverioci nisu primili njegov predlog. To će u praksi stvoriti izuzetne poteškoće u svim slučajevima kada se postupak reorganizacije sprovodi nad stečajnim dužnikom sa velikim brojem poverilaca. Ovo iz prostog razloga što bi uslovljavanje lične dostave plana reorganizacije svim poveriocima stvaralo praktičnu nemogućnost primene tog instituta. Zato se u iznalaženju adekvatnog rešenja po tom pitanju u praksi usvajanje plana reorganizacije ne može uslovljavati postojanjem dokaza o ličnoj dostavi predloga svakom poveriocu, već brojem glasova za njegovo prihvatanje u svim klasama potraživanja. S tim u vezi, treba ukazati i na nejasnoću zakonske odredbe o ustanovljenju obaveze da se po izvršenom planu reorganizacije po kome je stečajni dužnik izvršio sve obaveze, vrši prodaja društvenog, odnosno državnog kapitala stečajnog dužnika u skladu sa propisima kojima je uređena privatizacija. Pre svega, postavlja se pitanje postojanja društvene ili državne imovine u slučaju kada je planom reorganizacije propisana prodaja celokupne imovine stečajnog dužnika i osnivanje dobijenim sredstvima novog pravnog subjekta. Zato se smisao citirane zakonske obaveze mora shvatiti kao potreba za suspenzijom primene propisa o privatizaciji prema stečajnom dužniku za vreme trajanja i sprovođenja mera njegove reorganizacije kada planom nije propisana prodaja ili predaja delova ili celokupne njegove imovine. Tek potom, preostala društvena ili državna imovina stečajnog dužnika mogla bi postati predmet privatizacije u skladu sa propisima kojima je privatizacija uređena.

Inače, posle usvajanja plana reorganizacije nastupaju pravne posledice propisane odredbom člana 133. Zakona o stečajnom postupku. One se iskazuju u obaveznosti usklađivanja svih poslova i radnji stečajnog dužnika sa usvojenim planom reorganizacije koji ima pravnu snagu izvršne isprave. U tom smislu zakonom se propisuje i obaveza stečajnog dužnika da preduzme sve mere propisane usvojenim planom reorganizacije. Osim toga, izglasavanjem plana reorganizacije sprečava se mogućnost nastupanja bankrotstva stečajnog dužnika i zbog toga se iz njegovog naziva ili firme briše oznaka “u stečaju”.

Stečaj privatnog preduzetnika

Odredbom člana 33. stav 1. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se stečajnim dužnikom u smislu tog zakona smatra i preduzetnik. Na taj način je u naše stečajno zakonodavstvo, po prvi put nakon Zakona o prinudnom poravnanju i stečaju iz 1965. godine, ponovo uveden stečaj fizičkog lica - Zakon o prinudnom poravnanju i stečaju (“Službeni list SFRJ” br. 15/65 i 21/65). Međutim, i ovog puta, kao i u slučaju Zakona o prinudnom poravnanju i stečaju iz 1965. godine, uređen je samo stečaj fizičkih lica koja obavljaju privrednu delatnost (član 33. Zakona o stečaju i član 3. Zakona o prinudnom poravnanju i stečaju). Time je učinjen značajan iskorak da se i u naše stečajno pravo uvede potrošački stečaj kao poseban vid oslobađanja obaveza fizičkih lica i stvaranja uslova za njihov novi poslovni početak. Na taj način naše stečajno zakonodavstvo se približilo modernim stečajnim pravnim sistemima zemalja tržišne privrede. Ipak, to nije učinjeno na zadovoljavajući način. Novi stečajni zakon ne sadrži posebne odredbe kojima se na celovit način uređuje postupak stečaja preduzetnika. Posebnost ovog postupka se iskazuje samo kroz uređenje pravnog instituta lične uprave preduzetnika. Ona se sastoji u mogućnosti da se rešenjem stečajnog veća o pokretanju stečajnog postupka ovlasti preduzetnik da sam upravlja i raspolaže stečajnom masom (član 140. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Takvu odluku stečajno veće može doneti ako se sa njom saglasi poverilac koji je pokrenuo postupak, ako to sam stečajni dužnik predloži, ili je verovatno da određivanje lične uprave neće dovesti do oštećenja interesa poverilaca ni do produženja stečajnog postupka. U tom slučaju stečajno veće određuje i poslove za čiju punovažnost je potrebna prethodna saglasnost stečajnog upravnika (član 141. stav 2. Zakona o stečajnom postupku). Lična uprava se sastoji u ovlašćenju stečajnog dužnika da sam sastavi popis imovine koja ulazi u stečajnu masu, popis poverilaca i pregled imovine. Validnost tih radnji stečajnog dužnika - preduzetnika kontroliše stečajni upravnik u skladu sa ovlašćenjima iz člana 142. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. On odlučuje i na koje delove popisa imovine poverioci mogu izjaviti prigovor. Lična uprava se može obustaviti odlukom stečajnog veća na predlog odbora poverilaca, poverioca koji je pokrenuo postupak stečaja, stečajnog dužnika, stečajnog upravnika i stečajnog sudije. Pre donošenja takve odluke stečajno veće mora saslušati stečajnog dužnika. U slučaju da se donese rešenje o obustavi lične uprave, stečajnu masu preduzetnika preuzima stečajni upravnik i vrši sve radnje u skladu sa datim mu ovlašćenjima Zakonom o postupku stečaja. Međutim, i u slučaju kada je preduzetniku odobrena lična uprava postupak stečaja se sprovodi po odredbama Zakona o stečajnom postupku. To ukazuje na zakonsku nedorečenost u nameri da se institut stečaja preduzetnika posebno uredi.

Stečajni postupak male vrednosti

Stečajni postupak male vrednosti se po odredbama novog stečajnog zakona sprovodi kada je knjigovodstvena vrednost imovine stečajnog dužnika manja od 5.000.000,00 dinara. U tom slučaju, a za razliku od redovnog postupka stečaja, ceo postupak sprovodi samo stečajni sudija. Pored toga odredbom člana 145. stav 3. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se u stečaju male vrednosti ne obrazuje ni odbor poverilaca. Iz sadržine takve zakonske odredbe moglo bi se zaključiti da se u stečaju male vrednosti obrazuje skupština poverilaca. Čini se da to nije zakonska intencija, jer skupština poverilaca predstavlja organ koji je, za razliku od odbora poverilaca sa mnogo manje operativnosti. Zato smatramo da se odredba člana 145. stav 3. Zakona mora protumačiti tako da se u stečajnom postupku male vrednosti ne obrazuju poverilački organi, a to znači ni skupština poverilaca. Upravo su to specifičnosti stečaja male vrednosti u odnosu na redovni stečajni postupak. To znači da se ostale odredbe Zakona o stečajnom postupku primenjuju i u stečaju male vrednosti.

Zaključak

Izneta razmatranja u ovom referatu ukazuju da novi Zakon o stečajnom postupku predstavlja izraz modernih zakonskih rešenja koja poznaju stečajna zakonodavstva zemalja tržišne privrede. Propisivanjem kratkih rokova za preduzimanje pojedinih procesnih radnji značajno je poboljšana efikasnost postupka stečaja. Na tom planu je učinjeno radikalno poboljšanje i kroz propisivanje lične i imovinske odgovornosti stečajnog upravnika, odnosno ustanovljavanje kontrole njegovog rada od strane odbora i skupštine poverilaca. Pored toga, uvedeni su i novi pravni instituti stečajnog postupka, kao što je reorganizacija stečajnog dužnika i stečaj privatnog preduzetnika. Time je stvorena zakonska mogućnost da se u skladu sa interesima stečajnih poverilaca omogući ekonomsko ozdravljenje stečajnog dužnika, odnosno stvore zakonski preduslovi za novi poslovni početak fizičkih lica. To su podsticajne mere kojima se unapređuje tržišno privređivanje. Zbog svega toga može se reći da se takvim zakonskim rešenjima naše stečajno pravo ponovo vraća u red modernih stečajnih zakonodavstava. Ipak, određena normativna nedorečenost mogla bi stvoriti i brojne poteškoće u primeni novih zakonskih rešenja. Da li će i u kojoj meri ti problemi devalvirati nesporno zakonsko nastojanje da se postupak stečaja učini modernim i efikasnim ostaje da se vidi. U svakom slučaju, rešenje takvih spornih pitanja se mora prepustiti sudskoj praksi trgovinskih sudova u nadi da će prihvaćena stanovišta omogućiti kvalitativno ostvarenje zakonskog cilja da se efikasnim sprovođenjem postupka stečaja omogući maksimalna zaštita imovinskih interesa stečajnih poverilaca.