REAGOVANJE POVODOM TEKSTA

PREKID PARNIČNOG POSTUPKA ZBOG PRAVNIH POSLEDICA POKRETANJA STEČAJA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

U Pravnom informatoru br. 3/2007 u rubrici “Lični stav” objavljen je tekst pod naslovom “Prekid parničnog postupka zbog pravnih posledica pokretanja stečaja”, autora Borivoja Živkovića sudije Okružnog suda u Beogradu. Autor ovog teksta iznosi sopstveno pravno shvatanje o mogućnosti nastavka prekinutog parničnog postupka zbog pokretanja stečaja kojim se osporava pravna valjanost aktuelnog pravnog stava sudske prakse o tom pitanju. Tim povodom autor polemiše sa pravnim shvatanjem i argumentacijom iz odluke Vrhovnog suda Srbije Prev. 80/06 od 31.5.2006. godine.

U toj odluci je izneto pravno shvatanje da se prekinuti parnični postupak, zbog pokretanja stečaja, može nastaviti tek po donošenju rešenja likvidacionog (stečajnog veća), kojim se utvrđuje da je prijavljeno potraživanje u postupku likvidacije (stečaja), koje je predmet parničnog postupka, osporeno i njegov poverilac upućen da postojanje istog utvrdi u parnici. Ono se temelji u odredbi člana 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Zbog toga Vrhovni sud nalazi da uput - rešenje likvidacionog (stečajnog) veća na pokretanje parničnog postupka, predstavlja procesnu pretpostavku čijim se postojanjem uslovljava i mogućnost donošenja odluke parničnog suda o nastavku prekinutog postupka.

Na istoj pravnoj argumentaciji zasnovano je identično pravno shvatanje još u rešenju Vrhovnog suda Srbije Prev. 697/97 od 19.11.1997. godine. Iz istih razloga takvo pravno shvatanje je prihvaćeno i na zajedničkoj sednici Odeljenja za privredne sporove i privredne prestupe Višeg privrednog suda održanoj 9.7.1998. godine. Njegova aktuelnost je potvrđena i na sednicama Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda održanim 6.10.1999. godine i 10.10.2003. godine. Na taj način potvrđen je kontinuitet sudske prakse trgovinskih sudova zasnovane još rešenjima Višeg privrednog suda Pž. 3104/88 od 17.6.1988. godine i Pž. 1644/94 od 27.4.1994. godine. Neizmenjen stav sudske prakse trgovinskih sudova o tom pitanju potvrđuje se i rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 5671/04 od 18.8.2004. godine.

Međutim, uprkos tako iskazanom jedinstvenom stavu sudske prakse autor citiranog teksta je mišljenja da je ista pogrešna. Šta više, on nalazi da se zauzeto pravno shvatanje o tom pitanju zasniva na pravno neutemeljenoj primeni odredbi Zakona o stečajnom postupku. U prilog takvog mišljenja se kaže:

Autor je još i stanovišta da prekid parničnog postupka ne nastaje zbog nastupanja pravnih posledica stečaja, već zbog privremenog gubitka parnične sposobnosti stečajnog dužnika. U tom kontekstu se tvrdi da:

“Prekid postupka iz razloga propisanog odredbom člana 214. tačka 5. ZPP ne nastupa zbog stečaja (likvidacije) već zbog posledica nastalih otvaranjem nekog od tih postupaka. To su tačno određene posledice koje se odnose na parničnu sposobnost stranke u pitanju. Njihovo otklanjanje postavljanjem stečajnog (likvidacionog) upravnika kao njegovog ex lege zastupnika stvara sve potrebne uslove za nastavak postupka.”

S tim u vezi, u spornom tekstu se iznose i sledeći argumenti:

“Postupak se nastavlja kada prestane dejstvo razloga koji ga je izazvao. Sud ne može koristiti razloge koji nisu postojali u vreme pokretanja stečajnog postupka. Ovde prekinuti, znači privremeno prestati jer je dozvoljen nastavak postupka pod ex lege definisanim razlozima iz ZPP-a, ali ne i iz drugog zakona. Zakon o stečajnom postupku se i ne bavi pitanjem nastavka prekinutog postupka iz razloga stečaja (likvidacije) jer to nije njegova tema.”

Izneta argumentacija se izvodi iz dve osnovne tvrdnje. To je, najpre, tvrdnja da se postojanje uslova za nastavak prekinutog parničnog postupka zbog pokretanja stečaja ceni isključivo po odredbama Zakona o parničnom postupku. Na toj tvrdnji se zasniva i zaključak da Zakonom o stečajnom postupku propisane procesne pretpostavke za pokretanje parnice nisu od značaja za donošenje odluke parničnog suda o nastavku prekinutog postupka. Zato je autor mišljenja da uput stečajnog veća, odnosno zaključak stečajnog sudije na pokretanje parnice za utvrđenje osporenog potraživanja u postupku stečaja predstavlja pravno nevažnu činjenicu za nastavak prekinutog parničnog postupka. Šta više, autor zaključuje da suprotno pravno stanovište predstavlja “pogrešnu pravnu konstataciju čiji je iskaz: contra lege et preter legem”. Druga polazna premisa se iskazuje tvrdnjom da pokretanje stečajnog postupka vodi gubitku parnične sposobnosti stečajnog dužnika. Na temelju te tvrdnje autor izvodi i zaključak koji glasi: “Prekid postupka kada nastupe pravne posledice likvidacije (stečaja) ima svoj razlog u privremenom gubitku parnične sposobnosti stranke koju je to pogodilo.”

Međutim, ovakvom argumentacijom uvaženog sudije Borivoja Živkovića ne može se dovesti u pitanje pravna valjanost aktuelnog pravnog shvatanja sudske prakse o nastavku prekinutog parničnog postupka zbog pokretanja stečaja. Naprotiv! Predloženi zaključci su utemeljeni u pogrešnim pravnim premisama. Pogrešna je tvrdnja da pokretanje stečaja vodi gubitku parnične sposobnosti stečajnog dužnika. Isti je slučaj i sa tvrdnjom da se nastavak prekinutog parničnog postupka može odrediti nezavisno od postojanja procesnih pretpostavki za pokretanje parnice o osporenom potraživanju koje su propisane odredbama Zakona o stečajnom postupku.

Parnična sposobnost je sposobnost stranke da punovažno preduzima parnične radnje i da preduzete radnje protivne stranke i suda imaju pravno dejstvo prema njoj. Ona se izvodi iz poslovne sposobnosti. Odredba člana 73. stav 1. ZPP-a propisuje da stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice. Svojstvo stranke u parničnom postupku priznato je svim fizičkim i pravnim licima, odnosno svim subjektima koji po pravilima materijalnog prava mogu biti nosioci prava i obaveza. Uslovi za sticanje svojstva pravnog lica privrednih društava propisani su odredbom člana 8. Zakona o privrednim društvima. Njome je određeno da privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom društvu u registar koji se vodi na način propisan zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Taj postupak je uređen Zakonom o registraciji privrednih subjekata (“Službeni glasnik RS”, br. 55/04, 61/05). Odredbom člana 5. tog zakona propisano je da se u Registar, pored ostalog, upisuje i osnivanje privrednog društva i podaci u vezi sa postupkom likvidacije i stečaja. Saglasno odredbi člana 30. istog zakona smatra se da je osnivanje privrednog društva registrovano danom donošenja rešenja kojim se takav zahtev usvaja. To je ujedno i dan sticanja statusa pravnog lica novoosnovanog privrednog društva. Privredno društvo sa sticanjem svojstva pravnog lica stiče i parničnu sposobnost. Ona traje za sve vreme postojanja statusa pravnog lica privrednog društva. Otuda je i gubitak parnične - stranačke sposobnosti privrednog društva uslovljen prestankom njegovog statusa pravnog lica. Gubitak statusa pravnog lica, odnosno njegovog prestanka uređen je, takođe, odredbama Zakona o privrednim društvima. Odredbom člana 345. tačka 4. i 5. tog zakona, koji se shodno primenjuje i na sva druga privredna društva propisano je da akcionarsko društvo prestaje: 1) odlukom stečajnog veća o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka kojom se odbija otvaranje glavnog stečajnog postupka zbog nemogućnosti da se iz stečajne mase pokriju troškovi stečajnog postupka i 2) bankrotstvom (stečajem).

Bankrotstvo može predstavljati razlog za prestanak statusa pravnog lica privrednog društva samo kada je postupak stečaja okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja o zaključenju, a ne i pokretanju, stečajnog postupka. Zbog toga je i odredbom člana 125. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da stečajno veće rešenje o zaključenju stečajnog postupka dostavlja sudu ili drugom nadležnom organu koji vodi Registar privrednih lica, ili preduzetnika nad kojim je okončan stečajni postupak. Donošenjem rešenja o pokretanju - otvaranju stečajnog postupka ne dira se u pravni subjektivitet stečajnog dužnika. Sve to jasno ukazuje da privredno društvo za sve vreme trajanja stečajnog postupka - od pokretanja (otvaranja) pa do zaključenja ima status pravnog lica, a to znači i parničnu - stranačku sposobnost. Isti je slučaj i sa preduzetnikom kao fizičkim licem, nad čijom imovinom se sprovodi postupak stečaja.

Stranačka sposobnost stečajnog dužnika se ne prekida ni zbog nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka. Tačno je da Zakon o stečajnom postupku izričito propisuje da sa danom pokretanja stečajnog postupka prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika i organa upravljanja i nadzornih organa (član 60. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Međutim, istom odredbom je određeno i da sva ta prava istog dana po sili zakona prelaze na stečajnog upravnika. Zato se sa danom donošenja rešenja o pokretanju stečajnog postupka sva prava direktora, zastupnika i punomoćnika stečajnog dužnika po sili zakona automatski prenose na stečajnog upravnika. To dalje znači da u prenosu tih prava nema nikakvog vremenskog diskontinuiteta. Ovo je posledica zakonskog naređenja da se odluka o pokretanju stečajnog postupka donosi na ročištu za raspravljanje o postojanju razloga za pokretanje stečajnog postupka, a najkasnije u roku od dva dana od zaključenja tog ročišta (član 55. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Odredbom člana 55. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se odluka o pokretanju stečajnog postupka donosi u formi rešenja, dok je odredbom člana 56. stav 1. tačka 4. istog zakona određeno da se tim rešenjem imenuje i stečajni upravnik.

Prema tome, pokretanje stečajnog postupka i imenovanje stečajnog upravnika se vrši istog dana (istog sata, minuta i sekunda). To se čini donošenjem formalno-pravno jednog - istog (jedinstvenog) rešenja stečajnog veća. Stoga u prelazu prava zastupanja stečajnog dužnika sa njegovog direktora, zastupnika ili punomoćnika na stečajnog upravnika nema vremenskog diskontinuiteta. Time se isključuje i mogućnost postojanja bilo kakve procesno-pravne manjkavosti njegovog zastupanja u parnicama pokrenutim pre otvaranja - pokretanja stečajnog postupka. To potvrđuje i stanovište pravne teorije koje glasi: “Stečajni dužnik je pravno sposoban da bude aktivna i pasivna strana u sporovima koje vodi tokom čitavog trajanja stečajnog postupka. Te sporove vodi stečajni upravnik, ali u ime i za račun stečajnog dužnika”. (Stečajno pravo, prof. dr Mihajlo Velimirović, Simbol, Novi Sad 2001, strana 45).

Sledom iznetog zakonskog uređenja može se zaključiti da pokretanje stečajnog postupka nema uticaja na status pravnog lica stečajnog dužnika. Ta činjenica ne vodi ni umanjenju parnične sposobnosti stečajnog dužnika zbog prelaska prava zastupanja sa direktora, zastupnika i punomoćnika na stečajnog upravnika. Stoga nema mesta ni iznetoj tvrdnji sudije Borivoja Živkovića da je ratio legis prekida parničnog postupka zbog pokretanja stečajnog postupka privremeni gubitak parnične sposobnosti stečajnog dužnika.

Naprotiv, ratio legis prekida parničnog postupka u parnicama pokrenutim pre otvaranja (pokretanja) stečajnog postupka se opredeljuje specifičnošću stečajnog postupka kao generalne egzekucije potraživanja svih stečajnih poverilaca. Stečaj se sprovodi u cilju njihovog kolektivnog i ravnomernog namirenja. Stoga se zakonom izričito zabranjuje ostvarenje potraživanja stečajnih poverilaca mimo stečajnog postupka. Ova zabrana se shodno odredbi člana 66. stav 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku tiče ne samo stečajnih već i razlučnih poverilaca. To se realizuje Zakonom o stečajnom postupku propisanom obavezom prijavljivanja svih potraživanja stečajnih poverilaca. Obaveza prijavljivanja potraživanja se odnosi i na sve poverioce koji su u cilju namirenja svojih potraživanja pokrenuli parnični postupak pre pokretanja stečajnog postupka. Šta više, u postupku stečaja se moraju prijaviti i ispitati potraživanja čije postojanje se potvrđuje pravnosnažnom sudskom odlukom. To se čini da bi se svim poveriocima stečajnog dužnika omogućio ravnopravan tretman i srazmerno namirenje njihovih potraživanja iz stečajne mase. Zato se iz tih razloga, a ne zbog privremenog gubitka parnične sposobnosti stečajnog dužnika i odredbom člana 214. tačka 5. ZPP po sili zakona određuje prekid parničnog postupka zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka. Jer, gubitak parnične sposobnosti privrednog društva može predstavljati razlog za prekid parničnog postupka samo u slučaju propisanom odredbom tačke 4. istog člana. Ti uslovi su ispunjeni kada privredno društvo prestane da postoji (izgubi status pravnog lica) ili kada mu se pravnosnažnom odlukom nadležnog organa privremeno ili trajno zabrani rad. Time je i Zakonom o parničnom postupku učinjeno jasno razgraničenje između uslova za prekid parničnog postupka i zbog pravnih posledica stečajnog postupka i uslova koji vode trajnom ili privremenom gubitku parnične sposobnosti stečajnog dužnika.

Pravno je neutemeljeno i izneto shvatanje da se donošenje rešenja o nastavku prekinutog parničnog postupka zbog pokretanja stečaja ne može uslovljavati donošenjem rešenja stečajnog veća, odnosno zaključka stečajnog sudije kojim se poverilac osporenog potraživanja u postupku stečaja upućuje na pokretanje parnice radi utvrđenja njegovog postojanja. Ono se izvodi iz pogrešne tvrdnje da se postojanje uslova za nastavak tako prekinutog parničnog postupka isključivo ceni po odredbama Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, odredbe Zakona o parničnom postupku se mogu primeniti u postupku stečaja samo o pitanjima koja nisu uređena Zakonom o stečajnom postupku. Takav odnos Zakona o stečajnom postupku i Zakona o parničnom postupku, propisan je imperativnom odredbom člana 5. Zakona o stečajnom postupku. Odredbom člana 66. Zakona o stečajnom postupku je propisano da se namirenje potraživanja stečajnih poverilaca prema stečajnom dužniku može ostvariti samo u stečajnom postupku. To se čini po svim pravilima postupka koja su uređena Zakonom o stečajnom postupku. Odredbom člana 90. tog zakona propisana je obaveza prijavljivanja svih potraživanja stečajnih poverilaca, pa i onih koji su predmet parničnog postupka pokrenutog pre otvaranja stečaja. Njihovo postojanje se ispituje i utvrđuje u postupku stečaja. Iz stečajne mase se mogu namiriti samo poverioci čija su potraživanja prijavljena i ispitana u tom postupku. Pod tim uslovima se sprovodi generalna egzekucija nad celokupnom imovinom stečajnog dužnika. U tom postupku mogu učestvovati svi poverioci koji imaju neizmirena potraživanja prema stečajnom dužniku koja su prijavljena i ispitana u postupku stečaja. U protivnom, Zakonom o stečajnom postupku se isključuje mogućnost namirenja iz stečajne mase potraživanja koja nisu prijavljena i ispitana do pravosnažnosti rešenja o glavnoj deobi. Posledica tog propuštanja je gubitak prava namirenja takvih potraživanja iz stečajne mase. Stoga se bez prijavljivanja i ispitivanja u postupku stečaja ne može ostvariti ni potraživanje u kome je već pokrenuta parnica pre otvaranja stečaja. Time se i nastavak prekinute parnice zbog pokretanja stečaja uslovljava donošenjem odluke stečajnog veća, odnosno stečajnog sudije, o prijavi potraživanja koje je njen predmet. Tom odlukom se i prijavljeno potraživanje iz prekinute parnice može utvrditi kao nesporno. Pravnosnažna odluka kojom se utvrđuje potraživanje i njegov isplatni red obavezujuća je za stečajnog dužnika i za sve stečajne poverioce. To naređenje je propisano imperativnom odredbom člana 94. stav 7. Zakona o stečajnom postupku. Pravne posledice takvog naređenja se iskazuju u pravnosnažnom presuđenju i zahtevu o potraživanju koje je predmet prekinute parnice. To je razlog zbog koga parnični sud primenom odredbe člana 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku mora doneti rešenje o odbacivanju tužbe za slučaj nastavka prekinute parnice o potraživanju čije postojanje je utvrđeno u postupku stečaja.

Za razliku od odluke o utvrđenju potraživanja zaključak stečajnog sudije o upućivanju poverioca osporenog potraživanja na pokretanje parnice ima pravno dejstvo samo prema stečajnom dužniku i poveriocu osporenog potraživanja. Ono se iskazuje u obavezi poverioca upućenog na parnicu da istu mora pokrenuti u prekluzivnom roku od osam dana (član 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku u vezi člana 279. stav 2. Zakona o parničnom postupku) i tako dokaže postojanje svog potraživanja prema stečajnom dužniku. To je posledica zakonskog naređenja propisanog odredbom član 94. stav 9. Zakona o stečajnom postupku da samo poverilac koji dokaže svoje potraživanje u parnici ima pravo da traži ispravljanje tabele u listi utvrđenih potraživanja. On to čini na osnovu pravnosnažne odluke parničnog suda o osporenom potraživanju koja shodno odredbi člana 97. stav 3. Zakona o stečajnom postupku ima pravno dejstvo ne samo prema stečajnom dužniku već i svim ostalim poveriocima stečajnog dužnika bez obzira što isti nisu učestvovali u parnici u kojoj je takva odluka doneta. Uput stečajnog veća, odnosno sudije na pokretanje parnice o osporenom potraživanju predstavlja procesnu pretpostavku za vođenje svake parnice. Bez postojanja ove procesne pretpostavke ne može se pokrenuti nova, ali ni nastaviti prekinuta parnica. To se ne može učiniti jer se postojanje takve pretpostavke izričito propisuje odredbom člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Zakon o parničnom postupku i Zakon o stečajnom postupku se nalaze u odnosu opšteg i posebnog zakona. Zato se bez prethodnog ispunjenja uslova propisanog odredbom člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku ne može primeniti ni odredba člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Iz tog razloga se samo u slučaju postojanja uputa stečajnog sudije datog poveriocu osporenog potraživanja da pokrene parnicu za njegovo utvrđenje stiče procesna mogućnost za donošenje rešenja o nastavku parnice o tom potraživanju koja je prekinuta zbog otvaranja stečaja.