Zakon o izmenama i dopunama Zakona o preduzećima (“Službeni list SRJ”, 36/ 2002) ustanovio je svojevrsno pravo istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća. Naime, prema odredbi člana 14. ovog zakona (kojom se briše član 400. i dodaje član 400v):

U hronološkom smislu, ovom rešenju je prethodilo jedno zakonsko rešenje, kojim je promenjen Zakon o preduzećima iz 1988. godine (Zakon o preduzećima, “Službeni list SFRJ”, br. 77/88 i 40/89, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o preduzećima, “Službeni list SFRJ”, br. 46/90), a prema kom (član 145b.):

Ovom zakonskom rešenju prethodilo je pak rešenje kojim je promenjen Zakon o preduzećima iz 1988. godine (Zakon o preduzećima, “Službeni list SFRJ”, br. 77/88, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o preduzećima, “Službeni list SFRJ”, br. 40/89), a prema kom (član 145e):

Razgraničenje osnova

Predmetno zakonsko rešenje razlikuje nekoliko osnova istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća: prvi prenos kapitala bez naknade, drugi podela imovine, treći sticanje kapitala u drugom preduzeću, četvrti investiranje kapitala u nova preduzeća i peti drugi slučajevi. Kod svih ovih osnova holding (odnosno matično preduzeće) je u slučaju donošenja odgovarajuće odluke dužan da bez naknade, prenese na zavisno društvo akcije ili udele koje poseduje u njemu, odnosno akcije ili udele koje poseduje na osnovu dela društvenog, odnosno državnog kapitala.

Ratio legis ovog zakonskog rešenja u osnovi se sastoji u tome da se kapital koji su društvena preduzeća prenela na holding, odnosno matično preduzeće, bez naknade, što je osnov njihovog pretvaranja u zavisna društva kapitala, sada vrati isto tako bez naknade tim preduzećima i da tako privremeno stekne status društvenog kapitala (eventualno i državnog) u tim preduzećima do privatizacije u skladu s novim Zakonom o privatizaciji. Ako je to tako, što bi čini se trebalo da bude nesporno, onda takva pravna mogućnost postoji samo kod prvog pravnog osnova - prenos kapitala bez naknade.

Kod svih drugih osnova čini se da to pravno nije moguće, imajući u vidu zakonska rešenja koja su prethodila ovoj zakonskoj intervenciji sa ovakvom ciljnom funkcijom. Kod ovih osnova, naime, propisi nisu omogućavali prenos kapitala bez naknade, već se u svim slučajevima radilo o prenosu uz naknadu, što isključuje povratni prenos kapitala bez naknade. Naime, kod ovih osnova pravna pozicija je sledeća: drugi osnov podela imovine, a prema zakonskom rešenju koje je izvor ovog rešenja ako preduzeće podeli deo svoje imovine na dva ili više novih preduzeća koje osniva, za uloženu imovinu dužno je da obezbedi deonice novoosnovanih preduzeća po osnovu kojih učestvuje u upravljanju tim preduzećima; treći osnov je sticanje kapitala u drugom preduzeću, a prema zakonskom rešenju koje je izvor ovog rešenja ako preduzeće stekne kapital u drugom preduzeću, učestvuje u upravljanju preduzeća čiji je kapital stekao; četvrti osnov je investiranje kapitala u nova preduzeća, a prema zakonskom rešenju koje je izvor ovog rešenja ako preduzeće investira svoj kapital u nova preduzeća, na osnovu posedovanja kapitala upravlja tim preduzećima. Rezidualni peti osnov drugi slučajevi može da bude aktuelan ako se radi o bilo kom slučaju prenosa kapitala bez naknade, a ovim se zakonskim rešenjem žele vratiti stvari sa kapitalom na početak, dakle njegov povrat bez naknade i vraćanje u status društvenog (i eventualno državnog) kapitala do privatizacije. Dakle, ovaj osnov je mogao pokriti i drugi, treći i četvrti osnov ako je kod njih bilo prenosa kapitala bez naknade, tako da za njima i nije bilo posebne potrebe, posebno i stoga što u izvornom smislu oni nisu bili osnovica za prenos kapitala bez naknade. Uz to, kako su drugi, treći i četvrti osnov konstituisali prenos dela društvenog ili državnog kapitala uz naknadu u deonicama ili udelima ulagaču kapitala kao pravnom subjektu u društvenoj ili državnoj svojini, to nam se ne čini pravno mogućim da se silom zakona ti subjekti po osnovu ovog zakonskog rešenja odreknu tog dela kapitala i da sada bez naknade, prenesu na zavisno društvo ... akcije ili udele koje poseduju na osnovu dela društvenog, odnosno državnog kapitala. Naprotiv, privatizacija ovog dela društvenog ili državnog kapitala može se vršiti samo kroz privatizaciju kapitala pravnog subjekta ulagača, osim ako on ne bi na svojim organima doneo odluku o odricanju tako investiranog kapitala i prenosu bez naknade subjektu gde je taj kapital investiran.

Pravno određenje i lociranje instituta

Institut prava istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća nije bliže određen ovim zakonom, te je stoga na pravnoj teoriji da ga pravno uobliči i locira u kontekstu drugih pravnih instituta. U osnovi geneza instituta istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća nalazi se u ranijem institutu “izdvajanja iz radne odnosno složene organizacije”.

Iako ovim zakonom nije izrekom direktno rečeno, ipak je iz ciljne funkcije ovog instituta jasno da nije reč o nekom opštem pravnom institutu, već samo o institutu primerenom posebno društvenoj svojini i eventualno državnoj svojini, a nikako privatnoj svojini i njenim derivatima (akcionarska svojina i slično). Naime, istupanje iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća pravno i nije moguće u sistemu privatne svojine i njenih kolektivnih oblika, budući da je tu reč o pravno uređenim svojinskim oblicima i odnosima, kod kojih bi ovom institutu mogao u izvesnom smislu da bude pandan sticanje relevantnog kapital učešća od strane drugog subjekta umesto postojećeg. Ostaje, međutim, pitanje šta se dešava kod istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća kada su oni manjinskim delom privatizovani (u slučaju većinske privatizovanosti primerenija je logika nemogućnosti primene ovog instituta analogno potpunoj privatizovanosti). Da li se tada, naime, kod zavisnog preduzeća “preslikava” svojinska struktura matičnog preduzeća ili se ono pak uvek osniva (organizuje) kao društveno (državno-javno) u kontekstu realizacije prava na istupanje? Čini se da bi princip trebalo da bude “preslikavanje” svojinske strukture, što opet ne znači da nije moguće i suprotno rešenje. Čini se, čak, da bi u kontekstu realizacije ovog prava pravilo trebalo da bude privremeno (do obavezne privatizacije radi kog se i “podaruje” ovo pravo) organizovanje društvenog preduzeća (ako je holding ili matično preduzeće sa mešovitom svojinom onda bi takav svojinski oblik ostajao samo na njihovom nivou). S druge strane, zakonska nedorečenost oko ovog instituta otvara i niz drugih pravnih pitanja.

Prvo, da li je moguća realizacija ovog prava kod holdinga, odnosno matičnog preduzeća koji su većinski privatizovani? Čini se da bi pozitivan odgovor na ovo pitanje bio jedino moguć u situaciji kad bi holding, odnosno matično preduzeće prihvatili da se nakon istupanja ne “preslikava” njihova svojinska struktura, već da zavisno društvo istupanjem prestaje biti zavisno društvo i da se organizuje (osniva) kao društveno (verovatno teško zamisliva situacija i javno) preduzeće. U ovom slučaju, naime, ne bi moglo da se uzme da je ovo pravo zavisnog društva neotuđivo i da je akt organa holdinga ili matičnog društva samo deklarativan.

Drugo, šta se dešava sa kapitalom holdinga, odnosno matičnog preduzeća u kontekstu realizacije prava na istupanje? Bez sumnje, kako je reč o kapital učešću holdinga, odnosno matičnog preduzeća, koje se realizacijom ovog prava gasi, to se i njihov kapital smanjuje (bez obzira što su akcije ili udeli u aktivi holdinga ili matičnog društva, jer se njihovim isknjižavanjem iz ove aktive i njenim smanjenjem mora istovremeno vršiti i smanjenje na strani pasive-kapitala holdinga ili matičnog društva i to, pošto je pravilo da se u ovom kontekstu organizuje društveno preduzeće, to smanjenje bi išlo na teret društvenog kapitala holdinga ili matičnog preduzeća). Zakonodavac ne daje odgovor u kontekstu kojih pravila se vrši ovo smanjenje, ali budući da se razlikuju redovno i pojednostavljeno smanjenje, to bi trebalo uzeti da se ovde shodno primenjuju pravila o pojednostavljenom smanjenju (skraćeni postupak), što posebno znači da se u ovom kontekstu ne aktiviraju prava poverilaca (Zakon o preduzećima, član 311).

Treće, šta se dešava sa imovinom zavisnog društva? U kontekstu ustupanja akcija i udela holdingu, odnosno matičnom preduzeću, po pravilu se ništa ne događa sa imovinom tog društva, ona ostaje i dalje imovina tog društva, s tim što se za iznos prenetih akcija ili udela u tom društvu simulira kapital učešće holdinga ili matičnog društva u zavisnim društvima. Otuda, sa aspekta imovine realizacija ovog prava je praktično neutralna. Ipak, ako je u kontekstu simuliranja kapital učešća holdinga ili matičnog društva na bazi prenosa bez naknade akcija ili udela bilo i prenosa imovine, onda bi se ona automatski sa povraćajem akcija ili udela bez naknade vraćala i zavisnom društvu. U protivnom, za ranije prenetu imovinu bilo po kom osnovu holdingu ili matičnom društvu, u slučaju izostanka saglasnosti o “titularu” morao bi se voditi imovinski spor.

Pravo istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća neotuđivo je pravo zavisnog preduzeća, koje realizacijom ovog prava prestaje da bude zavisno i postaje samostalno preduzeće (po pravilu društveno, izuzetno društvo kapitala ili javno). Otuda, donošenje odluke o ovom istupanju u potpunoj je kompetenciji organa zavisnog društva ili organa koji vrše njihovu funkciju. Kako je reč o pravu ius cogens, to se isto ne može statutom isključiti ili ograničiti. Pri tom ova odluka ima konstitutivno dejstvo u odnosu na holding, odnosno matično preduzeće, a od dana upisa u sudski registar i konstitutivno dejstvo prema trećim licima. S druge strane, drugo je pitanje da li je u stvarnom životu moguće donošenje ove odluke, imajući u vidu činjenicu da u organima zavisnog društva koje nema većinski društveni kapital većinski broj članova (upravni odbor) odnosno glasova (skupština) ima holding, odnosno matično preduzeće (kako je reč ovde o zakonskom pravu zavisnog društva, čija realizacija ne može biti sprečena voljom organa holdinga ili matičnog preduzeća, te i njihovih predstavnika u organima zavisnog društva, a kako i sam zakon ne govori o tome ko u ime zavisnog društva donosi takvu odluku, to u takvim slučajevima ne bi trebalo isključiti ni pravnu valjanost odluke koja se donese na referendumu zaposlenih u zavisnom društvu). Odluka nadležnog organa holdinga, odnosno matičnog preduzeća imala bi samo deklarativni značaj, budući da im zakon konstituiše imperativnu obavezu da postupe po takvoj “odluci zavisnog društva”. Istovremeno, holding (odnosno matično preduzeće) bio bi dužan da istovremeno sa takvom odlukom donese i odluku o smanjenju svog društvenog kapitala za iznos smanjenja svoje aktive (budući da nema zamene za tu aktivu - prenosi se bez naknade zavisnom društvu) i to po našem mišljenju po tzv. skraćenom postupku i u sledstvu primene pravila o pojednostavljenom smanjenju osnovnog kapitala. Sve ove promene morale bi se u propisanim rokovima upisati u sudski registar, kako bi imale pravno dejstvo prema trećim licima.

Odgovornost za obaveze zavisnog preduzeća i holdinga, odnosno matičnog preduzeća

Prema predmetnoj odredbi izmenjenog Zakona o preduzećima “zavisno preduzeće koje istupi iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća odgovara neograničeno solidarno sa holdingom, odnosno matičnim preduzećem za obaveze zavisnog preduzeća nastale do dana istupanja“(kurziv M.V.).

Odredba ovog stava pravno tehnički je potpuno neuobičajena i pogrešna. Ispada, naime, da se propisuje da zavisno preduzeće odgovara solidarno za obaveze zavisnog preduzeća zajedno sa holdingom, odnosno matičnim preduzećem. U osnovi se htelo reći da neko drugi (holding, odnosno matično preduzeće) odgovara solidarno sa zavisnim preduzećem za obaveze zavisnog preduzeća nastale do dana istupanja. Samo tako bi ova odredba mogla da bude pravno korektna i ispravna. Ovo, međutim, rešava samo pitanje obaveza zavisnog društva, ali ostaje otvoreno pitanje šta sa obavezama holdinga, odnosno matičnog društva - da li za ove obaveze pored holdinga, odnosno matičnog društva odgovaraju i zavisna društva i kako (budući da se ovim rešenjem poverioci zavisnog društva stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na poverioce holdinga, odnosno matičnog društva)? Ako je to do istupanja zavisnog društva bio jedan pravni subjekt, onda je ovo rešenje pravno neosnovano i neispravno. Ako se pak ne radi o jednom pravnom subjektu, onda je otvoreno pitanje pravilnosti ovakvog rešenja, sa stanovišta ravnopravnosti poverilaca, ali i pravne osnovanosti: ispada do istupanja po pravilu nije bilo zakonske solidarne odgovornosti, a da se istupanjem ona uspostavlja silom zakona. Doista ne vidimo ni jedan valjani pravni razlog za ovakav pristup. Na ovaj način se možda mogu zadovoljiti neki širi interesi, budući da se uglavnom poverioci holdinga, odnosno matičnog preduzeća ostavljaju na cedilu, a glavnina obaveza je iskustvo to govori na ovim subjektima a ne na zavisnim društvima. Ipak, ako se mislilo da se tako mogu izigrati poverioci holdinga, odnosno matičnog preduzeća, mislim da je to lažna nada. Ovo stoga, što se ovde pravno radi o “deobi dela imovine holdinga, odnosno matičnog preduzeća”, te se shodno mogu i u pogledu odgovornosti prema poveriocima ovih subjekata primeniti pravila o zakonskoj solidarnoj odgovornosti kod podele preduzeća (s tim što je tamo reč o neograničenoj odgovornosti, a ovde je reč o ograničenoj odgovornosti - do visine prenetog kapitala odnosno imovine) (Primena odredbe člana 435. Zakona o preduzećima. Detaljni komentar vidi kod: Vasiljević, Privredna društva, Udruženje pravnika u privredi Jugoslavije, Beograd, 1999, str. 457- 460). Ipak, ovo pravilo bi se moglo primeniti ako se u kontekstu istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća konstituiše društvo kapitala sa većinskim društvenim kapitalom tog društva i bar tzv. značajnim kapital učešćem holdinga, odnosno matičnog društva, čime ovo društvo ne gubi status zavisnog. Ovo pravilo se ne bi moglo primeniti ako se u kontekstu realizacije ovog prava konstituiše društveno preduzeće (što bi trebalo da bude pravilo u kontekstu realizacije ovog prava) koje više nema pravni kontinuitet sa holdingom, odnosno matičnim preduzećem. Razume se da se u svim slučajevima radi o obavezama koje su nastale do upisa istupanja zavisnog društva iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća.

Poresko-pravne posledice istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća i argumenti za prirodu besteretnog posla (poklon)

Osnovno pitanje koje se ovde postavlja je pitanje pravne prirode ovih statusnih reorganizacija, koje determiniše i pitanje poresko-pravnog tretmana ovih transakcija. Za naše razmatranje poseban značaj ima faza statusnog reorganizovanja holdinga, odnosno matičnog društva, koja tehnikom prenosa udela bez naknade do tada holdinga, odnosno matičnog preduzeća-osnivača i vlasnika tog udela (sa pripadajućim pravima po osnovu tog vlasništva - imovinske i upravljačke prirode) na zavisno preduzeće, dovodi do konstituisanja društvenog preduzeća koje na toj osnovi gubi takvu vezu sa svojim osnivačem i time pripadajućim pravima.

Prema tome, ovde nije reč o unutrašnjim reorganizacijama jednog preduzeća (interna reorganizacija), koje na osnovi tih reorganizacija celo vreme ostaje jedan pravni subjekt, već je reč o reorganizacijama statusnog karaktera koje vode imovinskom i statusnom restrukturiranju na osnovu kog nastaju i novi pravni subjekti sa svojim statusom i svojom imovinom (eksterna reorganizacija), koji imaju ili nemaju odgovarajuću pravnu vezu sa dotadašnjim pravnim subjektom (imaju ako ostaje odnos matičnog i zavisnog društva i nemaju ako se na osnovu tog gubi takav odnos konstituisanjem društvenog preduzeća). Uostalom, imovinsko i statusno restrukturiranje, putem kog iz jednog pravnog subjekta nastaje više pravnih subjekata i nije moguće bez seljenja imovine iz holdinga, odnosno matičnog društva u nova zavisna društva, na temelju čega se stiče u toj protivvrednosti udeo (osnovano društvo sa ograničenom odgovornošću) ili akcije (osnovano akcionarsko društvo), kada je u oba slučaja reč o teretnom pravnom poslu (prenos uz naknadu - sticanje udela ili akcija), odnosno na temelju čega se ne stiče udeo ili akcije u osnovanom novom subjektu (konstituisanje društvenog preduzeća na osnovu besteretnog pravnog posla - prenos udela ili akcija bez naknade).

Na prvi pogled, dakle, ovde se radi o pravnom poslu poklona - prenos udela ili akcija bez naknade. Otuda, ako se ovako odredi njegova pravna priroda to predstavlja oporezivu transakciju u skladu s odredbom člana 13. Zakona o porezu na imovinu (“Službeni glasnik RS” br. 43/94, 53/95, 54/96, 42/98, 48/99, 54/99), kojom je propisano da se porez plaća i u slučaju prenosa bez naknade imovine pravnog lica, a predmet ovog poreza prema istom tekstu je i udeo ili akcije u pravnom licu. Prema odredbi člana 18. ovog zakona poreska stopa u tom slučaju je 3%. Prema odredbi člana 14. ovog zakona obveznik ovog poreza je poklonoprimac. Ovakvo rezonovanje isključuje dakle da se u ovom slučaju radi o teretnom pravnom poslu (prenos udela ili akcija zavisnom društvu i konstituisanje odnosa matičnog i zavisnog društva - osnivača i osnovanog društva), za koji je predviđena poreska stopa od 0,3% prema odredbi člana 27. istog Zakona o porezu na imovinu.

Nije sporno da se u konkretnom slučaju radi o istupanju iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća i o povraćaju udela ili akcija prenetih “bez naknade” takođe bez naknade sada zavisnom preduzeću, što je i osnov za konstituisanje ovog preduzeća kao društvenog preduzeća, koje u osnovi nije zavisno društvo od svog matičnog društva i koje u potpunosti gubi pravnu vezu sa svojim osnivačem. Jezičko (tzv. gramatičko tumačenje prava) značenje ove norme bez ikakve sumnje daje ovakav zaključak.

Ipak, u pravu se pravo značenje jedne norme ne može utvrditi samo primenom jednog metoda tumačenja, a posebno se gramatičko tumačenje smatra redovno nepouzdanim. Otuda je pravilo u pravu da se primat za utvrđenje tzv. pravog značenja pravne norme daje tzv. ciljnom tumačenju prava (utvrđivanje namere-cilja). Šta je, dakle, u ovom pravnom poslu zakonodavac hteo i da li je njegova stvarna namera (volja) bila da konstituiše besteretni pravni posao (poklon) i to godine 2002, kada u našoj zemlji privatizacija uveliko teče i kada se uspostavlja kapital odnos (pa i u uslovima neprivatizovanih preduzeća, što je konkretno slučaj, makar i sa elementima kvazi kapital odnosa), kom je pravni posao poklona potpuno stran i anahron. Zakonodavac je u ovom slučaju svestan da ako uspostavi pravni odnos matičnog (osnivač) i zavisnog preduzeća (osnovano društvo kapitala - društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo), u situaciji kada je holding, odnosno matično preduzeće po pravilu prezaduženo i kada mu već preti stečaj, u takvu poziciju vrlo brzo doći i zavisno preduzeće (ili direktno po osnovu odgovornosti za obaveze matičnog preduzeća do visine preuzete imovine, prema jedinstvenom stavu privrednih sudova ili indirektno zbog odgovornosti matičnog preduzeća prema svojim poveriocima i svojim udelom u zavisnim društvima, čime bi zavisno društvo za novo matično društvo dobilo nekog od poverilaca svog osnivača). U takvoj situaciji zakonodavac svesno ide na uspostavu ranijeg stanja metodom “prenosu akcija ili udela bez naknade”, stečenih takođe od zavisnog društva na istovetan način, što je osnov za konstituisanje osnovanog zavisnog društva kao društvenog preduzeća (koje u osnovi nastaje samo kroz pravni posao poklona - osnivač se odriče imovinskih i upravljačkih prava u osnovanom društvu, koje samo sobom upravlja kapitalom koje je dobilo od osnivača “bez naknade”).

Konstituisanje tzv. društvenog preduzeća u kontekstu realizacije prava na istupanje iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća kida pravnu vezu (pravni kontinuitet) između tog preduzeća i holdinga, odnosno matičnog preduzeća, te to preduzeće postaje samostalni pravni subjekt koji po ovim izmenama zakona ne odgovara za obaveze holdinga, odnosno matičnog preduzeća. Na ovaj način omogućuje se uspešno poslovanje tog preduzeća, iako delom i privremeno i na štetu poverilaca holdinga, odnosno matičnog preduzeća. Iz ovih razloga se upravo ovaj pravni posao i prikazuje kao “prenos kapitala bez naknade”.

Neprihvatljivo je takođe stanovište da se u konkretnom slučaju nesumnjivo radi o poklonu s nalogom, koji nalog ne daje poklonu karakter teretnog pravnog posla da bi stopa za obračun poreza bila 0,3%. Naime, po svojoj prirodi poklon je dobročini ugovor. Namera da se poklon učini (animus donandi) upravo i razlikuje ovaj posao od drugih bliskih ugovora. U slučaju jedinstva dobročinstva i teretnosti, kao što je slučaj kod poklona s nalogom ili teretom (kao i kod mešovitog poklona i uzajamnog poklona), poklon se upravo prepoznaje po utvrđenju namere darežljivosti. Ova namera se nikada ne pretpostavlja, već mora proizilaziti iz sadržine ugovora ili skupa relevantnih okolnosti konkretnog slučaja. Poklon s nalogom odstupa od osnovnog vida poklona u tome što poklonoprimac ovde prima “tegobu ili dužnost”, tako da od njenog izvršenja zavisi pravno dejstvo poklona. Ukoliko se ta dužnost javlja kao ekvivalent i protivvrednost prestacije poklonodavca, onda to i nije ugovor o poklonu, već neki teretni ugovor, imenovan ili neimenovan, zavisno od konkretnog slučaja (Perović, Poklon, Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, Tom drugi, Beograd, 1978, str. 867). Prema tome, da bi i poklon s nalogom imao prirodu poklona on mora nositi njegova osnovna obeležja - uvećanje odnosno smanjenje imovine na osnovu namere darežljivosti. Ovde to obeležje nije izraženo u potpunosti, ali ono ne sme biti isključeno, jer “dar je samo utoliko ukoliko prelazi vrijednost tegobe ili dužnosti koja je s darom spojena” (Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru od 1888. godine, član 898). Prema tome, treba voditi računa o pravnoj prirodi toga pravnog odnosa jer je moguće da se iza forme naloga krije neki teretni ugovor, u kom slučaju će se primeniti pravila te vrste ugovora (Perović, nav. rad, str. 867). Ovo posebno ukoliko je vrednost naloga iste ili veće vrednosti od predmeta poklona.

Najzad, ugovor o poklonu stvara samo obaveze za poklonodavca jer je on po svojim osobinama jednostrano obavezan i dobročin ugovor. Ova pravna osobina proizilazi iz pojma ugovora o poklonu: poklonoprimac stiče samo određeno pravo, bez obaveze naknade. Od ove osobenosti postoji odstupanje samo kod poklona s nalogom, uzajamnog i mešovitog poklona, ali ta odstupanja po svojoj prirodi nisu takva da pretvaraju ovaj pravni institut u dvostranoobavezan i teretan. Kada bi poklon dobio karakter oneroznosti (teretnosti) u smislu ekvivalentne razmene međusobnih prestacija, onda on i ne bi bio poklon, već neki drugi ugovor, imenovan ili neimenovan, zavisno od konkretnog slučaja (Perović, nav. rad, str. 871).

Konačni zaključni stav - poreska neutralnost

Prednja analiza o prirodi ovog pravnog instituta i u vezi s tim prirodi “prenosa kapitala bez naknade” na zavisno društvo i pored uverljivosti i argumenata koji govore u prilog besteretnog pravnog posla i na toj osnovi proizašlih poresko pravnih posledica, ipak daje jači osnov za stav da je u pitanju teretni pravni posao i na toj osnovi proizašle poresko-pravne posledice. Suprotan stav i pored određene težine argumenata za takav stav, nije ipak zasnovan na pravu u svojoj ciljnoj i sadržinskoj vokaciji. Nije bez razloga Valtazar Bogišić - gorostas prava i tvorac Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru još krajem XIX veka upozorio “ko samo riječi zakonske znade, taj još zakona ne zna, dok mu ne shvati razum i smisao”, odnosno “kad tumačiš ugovor, pazi riječi, ali još više volju i namjeru”(OIZ, čl. 993. i 1026). Ovo i posebno stoga što se ovde radi samo praktično-pravno o povraćaju u pređašnje stanje (kapital/imovina dobijen bez naknade vraća se bez naknade istom subjektu, u čemu i vidimo “teretnost” ovog posla ). Otuda, ovde se može postaviti pitanje da li ovaj pravni posao treba da bude opterećen i takvom poresko-pravnom transakcijom. Nama se čini da ne i da u prilog tretmana ovetransakcije poresko-pravno neutralnom govore valjani pravni razlozi čija suština je upravo izložena.

Umesto zaključka

Pravo istupanja iz holdinga, odnosno matičnog preduzeća spada u arsenal novih prava našeg kompanijskog prava. Reč je, ne o univerzalnom pravu, već pravu primerenom potrebama društveno-svojinskog ili većinski društveno-svojinskog oblika (ili eventualno državno-svojinskog). Nažalost, brojna su pravna pitanja koja otvara ovaj pravni institut, a čije rešenje nije ni nagovešteno u ovoj nemuštoj zakonskoj intervenciji. Bez obzira na privremenost ovog instituta, čini se da ovakvo uređivanje može ozbiljno da dovede u pitanje pravnu sigurnost poverilaca, kao i da promoviše princip neravnopravnosti poverilaca. Smisao ove rasprave bio je upravo u tome da ukaže na potrebu ozbiljnijeg i strukovnijeg prilaza zakonskom uređivanju, posebno kada se radi o kreaciji novih pravnih instituta, koji moraju da se smeste u kontekst postojećih pravnih instituta i celokupnog pravnog poretka, kao i da pomogne sudskoj i poslovnoj praksi u traženju odgovora na brojna otvorena pitanja koja se u kontekstu kreacije ovog prava postavljaju. U protivnom, naše zaklinjanje u stepen pravne uređenosti i vladavinu prava ostaće i dalje samo deklaracija koja pravno nikog ne obavezuje, ali koja pravo i te kako kompromituje.