Gordana Mihailović
predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu

Živimo u vremenu tranzicije, stalnih potresa i problema, nesređene političke situacije, nedovršenih reformi, haotičnog stanja u pravnoj regulativi gotovo u svim oblastima gde se započinjalo, pa stalo sa donošenjem zakona, bez mirne svakodnevice i sigurne budućnosti.

Približava nam se Nova godina, a sa njom i još jedan problem, nastao zbog toga što nije odložena primena Zakona o uređenju sudova u delu u kome je uspostavljena nova mreža sudova, odnosno, nije produženo važenje starog Zakona o sudovima posle 1.1.2004. godine. Ovaj problem se, zbog raspuštanja Republičke skupštine, ne može rešiti donošenjem zakona kojim bi se ponovo odložila primena Zakona o uređenju sudova, kao što je to do sada činjeno nekoliko puta, doduše i sa zakašnjenjem.

Naime, Zakon o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 63/01) koji je stupio na snagu 1.1.2002. godine, ustanovljava nadležnost drugačiju od ranije važećeg Zakona o sudovima i time novu mrežu sudova.

Okružni sud, koji je po prethodnom zakonu imao dvostruku nadležnost i kao prvostepeni i kao drugostepeni sud, po novom zakonu dobija samo prvostepenu nadležnost. U krivičnoj materiji nema velikih promena u odnosu na prethodni zakon, sem za krivična dela protiv časti i ugleda kada su učinjena putem sredstava javnog informisanja, zatim što svi postupci za maloletnike prelaze u nadležnost okružnog suda. Kod građanskih sporova nadležnost se znatno proširuje i sem o autorskim i srodnim pravima, okružni sud treba da odlučuje u svim građansko-pravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije, u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva i materinstva, o zaštiti prava ličnosti. Proširuje se nadležnost i u oblasti radnih odnosa.

Zakon o uređenju sudova, u novoj mreži sudova, osniva apelacione sudove koji odlučuju o žalbama na odluke opštinskih i okružnih sudova.

Menja se nadležnost trgovinskih sudova, a osniva se i Upravni sud.

Nadležnost, koja je ustanovljena po ranije važećem Zakonu o sudovima, ostala je da se primenjuje do uspostavljanja nove mreže sudova i to prvo do 1.10.2002. godine, jer je Zakonom o uređenju sudova produžena primena starog zakona. Ovaj produžetak primene starog zakona bio je primenjen još dva puta i to zaključno sa 31.12.2003. godine, kada je trebalo, konačno, da se uspostavi nova mreža sudova. Međutim, to se nije dogodilo, a nije ni ponovo produžena primena starog zakona.

Da li, striktnim tumačenjem Zakona o uređenju sudova, opštinski sudovi - treba da se oglase stvarno nenadležnim za sve predmete u kojima je po osnovu spora predviđena nadležnost okružnog suda, odnosno, da li okružni sudovi - treba da se oglase stvarno nenadležnim u svim predmetima po žalbama i te predmete dostave nepostojećim apelacionim sudovima, a Vrhovni sud i okružni sudovi, u upravnim sporovima iz svoje ranije nadležnosti - sada predmete treba da dostave nepostojećem Upravnom sudu?

Ili treba nastaviti sa suđenjima, kao i do sada, bez obzira što nije donet zakon koji bi produžio dosadašnju nadležnost?

Zaista, dilema je velika i zahteva brižljivu analizu, da bi se doneta odluka mogla argumentovano braniti.

Sud je, po članu 1. Zakona o uređenju sudova, samostalni državni organ koji štiti slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuje ustavnost i zakonitost.

Prema članu 2. istog zakona, sudovi se osnivaju i ukidaju zakonom.

Prema članu 354. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, uvek postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud. Ista odredba postoji i u Zakoniku o krivičnom postupku.

Prema Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je doneta na osnovu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (član 17), svakome je zajemčeno pravo da o njegovim pravima, obavezama, kao i optužbama protiv njega, bez odlaganja, odlučuje - nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud.

Ista odredba je predviđena, kod nas još uvek neratifikovanom, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima u članu 6.

Suština je kako pomiriti zahteve da se građanima omogući pristup sudu, a i da ti sudovi budu zakonom ustanovljeni sudovi.

Zakonom o uređenju sudova, okružni sud je sa novom nadležnošću, apelacioni i upravni sud su osnovani de jure, ali ti sudovi de fakto nisu osnovani i ti sudovi, onakvim kakve ih predviđa pomenuti zakon, ne postoje. Doduše, ovakvom zaključku bi se moglo prigovoriti u vezi sa okružnim sudovima, ali apelacioni sudovi i upravni sud svakako nisu osnovani, sudije za taj sud nisu izabrane, niti su ustanovljene i započele sa radom sve ostale službe koje čine ovaj sud, niti je obavljena administracija i zasnivanje radnih odnosa za radnike tog suda. Postojeći okružni sudovi nisu napravili reorganizaciju koja bi im omogućila da sude kao prvostepeni u građanskoj materiji.

Očigledno je da sudovi, onakvim kakvim ih predviđa Zakon o uređenju sudova, ne postoje.

Na koji bi se drugi način mogao građanima omogućiti pristup sudu, već na jedino moguć način - pred sudovima koji sada postoje i koji bi morali da rade onako kako su do sada radili, bez obzira na očigledne propuste izvršne i zakonodavne vlasti.

Građani imaju pravo da se njihov brak razvede i posle Nove godine i da se odluči o tome kome će od roditelja maloletna deca biti poverena na čuvanje i vaspitanje, da se utvrdi očinstvo, da se odluči o privremenoj meri u sporu koji bi trebalo, prema Zakonu o uređenju sudova, da bude u nadležnosti okružnog suda, da dobiju odluku u upravnom sporu, da se reši po njihovim žalbama izjavljenim na presude opštinskog suda.

Da li će do sada nadležni sud doneti odluku ili će se oglašavati nenadležnim ili prekidati postupak do donošenja zakona kojim će se produžiti primena ranijeg važenja Zakona o sudovima?
 

Mislim da je manja šteta, jer štete svakako ima, da sudovi i posle Nove godine, bez obzira što zakon nije donet, nastave da sude po dosadašnjoj nadležnosti. To je, pre svega, u interesu građana, a mislim da bi sve tri grane vlasti konačno trebalo da interes građanina stave na prvo mesto.

Građaninu treba, pre svega, omogućiti da ostvari svoje građansko i ljudsko pravo pristupa sudu, koje se sastoji u tome da može da pokreće postupak pred sudom i da sud donese odluku o njegovom zahtevu.

Postojeći sudovi su osnovani po zakonu koji je važio u vreme njihovog osnivanja i po tom zakonu su i organizovani, pa se zato može reći da su to - po zakonu ustanovljeni sudovi, te da je i ovaj uslov ispunjen.

Treba, stoga, nastaviti suđenja po već započetim postupcima i otpočinjati s postupcima po tužbama podnetim posle Nove godine, jer drugih sudova nema, niti je u okružnim sudovima u Srbiji napravljena reorganizacija koja bi omogućila suđenje u ovim sudovima kao prvostepenim.

Svako drugačije ponašanje sudova bi bilo na štetu građana i još više produžilo ionako dugačke postupke, a u nekim slučajevima i onemogućilo dobijanje bilo kakve odluke.

Tačno je da krivica za nastalu situaciju leži u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti i da ovoga puta sud nije kriv, ali građani nemaju ništa od toga da utvrde ko je kriv, niti nama u sudovima to može da bude opravdanje, dobar izgovor i prilika da izbrojimo nekome negativne poene.

Sud, sudije i svi zaposleni u sudu moraju da imaju u vidu i uvek na umu - da postoje zbog građana. Oni su tu da bi rešavali poremećene odnose između subjekata prava, štitili prava građana i odlučivali o njihovim obavezama. U kontekstu te osnovne funkcije, sud je dužan da postupa i kada primenjuje pravo i kada donosi odluke.

Činjenica je da smo se zadnjih godina i u oblasti zakonodavne i izvršne i sudske vlasti otuđili od građana, izdvojili se i zatvorili u neki svoj svet, opsednuti vlastitim problemima, zaboravili da smo mi tu zbog građanina i njegovih problema.

Krajnje je vreme da počnemo da razmišljamo praktično, racionalno i u cilju rešavanja problema, a ne na način koji je neproduktivan, iracionalan i koji nam omogućava da propusti i greške drugih - ne budu mera naše vrednosti.

I zato treba, od Nove godine, da nastavimo da sudimo, kao i do sada.
 

Ostajući čvrsto pri stavu da sudovi, u opštem interesu, moraju da nastave sa radom u okviru postojeće stvarne nadležnosti, smatram da je neophodno stvoriti osnov za takav rad i, pre svega, za jednako postupanje svih sudova u Srbiji.

Kako Narodna skupština nije u mogućnosti da do 1.1.2004. godine donese Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, jer je stara raspuštena, a nova neće biti konstituisana do tog datuma, to rešenje treba tražiti u dva pravca:

Bojim se da, ako se na jedan od predloženih načina ovo pitanje ne reguliše, postupanje sudova u našem pravosuđu neće biti jedinstveno, što bi opet dovelo do haotičnog stanja u sudskoj vlasti, a što je nedopustivo, s obzirom na funkciju, koju ova grana vlasti ima u državi.