Đorđo Del Vekio

PRAVO, PRAVDA i DRŽAVA

IZVODI *)

ZAKONODAVSTVO BEZ JURISPRUDENCIJE BILO BI - PRAZNO, 
JURISPRUDENCIJA BEZ ZAKONODAVSTVA BILA BI - SLEPA

Pravo - ne kao fakt, već kao ideja

Izučavanje stvarnog života prava kroz njegove sopstvene organe vodilo nas je tome da priznamo (ili da bar nazremo) onu polaznu tačku koju smo naglasili u načelu i preko koje se pravo pokazuje ne kao fakt već kao ideja.

Mi nismo rođeni samo da se pokoravamo u našem duhu: ne u onome što naš duh ima efektnog i promenljivog. Postoji jedan ritam svesti, za život duha bitan i neprikosnoven momenat, koji čini suštinu prava, tj. njegov koren, njegov dubok razlog, njegovo “večito seme”, prema rečima Vika. Istorijska fenomenologija spram toga predstavlja nešto odozgo pridodato, vezano za promenljive uslove empirije, kao cvetanje biljke iz semena. Ne upotrebljavajući metaforu, u čemu se dakle sastoji ovaj bitan ritam svesti koji smo nazvali pravom? On se sastoji u tome da se u izvesnoj fazi koja je potrebna za njen razvoj, naša subjektivnost suprotstavi objektivnosti drugoga i time se priznaje da pripada redu odnosa sa drugima. Ovaj stav svesti, kojim se subjektivnost projektuje u koordinaciju prava je i naročita kategorija duha, isto tako nužna i uopšte više izučavana od filozofa, kojom se subjekt suprotstavlja objektu. Specifičnost ovog pravnog stava sastoji se u objektivnoj poziciji sopstvene subjektivnosti i intersubjektivnoj koordinaciji koja otud sledi. To, i ništa drugo, čini suštinu pravde, koja živi u nama kao osećanje i istovremeno kao ideja, kao imperativ i kao svetlost naše svesti.

Pravo je dakle nužan ritam duhovnog života, pre nego fenomen socijalnog organizovanja hijerarhije pozitivno konstituisanih vlasti. Njegovi bitni i karakteristični elementi koji se pokazuju različito uobličeni i uklesani u istorijskom iskustvu, prećutno su sadržani u toj osnovnoj determinaciji, tako da bismo odista mogli reći: leges innumerae, ipa justitia.

Iz same naše prirode mogli bismo utoliko da otkrijemo pravo ex interiore homine; kao što smo mogli lako da ga otkrijemo iz opažanja istorijskih činjenica koje su nam spoljašnje. Dualizam ne bismo mogli da savladamo ako ne bismo (da bismo ga savladali) oslonac potražili u osnovnom gledištu, koje je, možda prvi put u istoriji misli tako svesno formulisao, Đambatista Viko: “ovaj svet građanski, sagrađen je izvesno od ljudi i njegovi principi moraju da se potraže u samom našem ljudskom razumu”.

Ius scriptum i nemoć ljudskog razuma, pa prema tome i razuma zakonodavca

Nema sumnje da je ius scriptum - podrazumevajući pod ovim izrazima pravo koje je izdao zakonodavac, kao i (ako se tako hoće) skup običaja i jurisprudencije - nedovoljno da uhvati stvarnost koja se stalno obnavlja i da pruži rešenja za sve nove pojave socijalnog života. Nemoć ljudskog razuma - pa prema tome i razuma zakonodavca - da unapred formuliše sve moguće buduće slučajeve, uvideli su sasvim jasno već rimski pravnici, a zatim i mnogi drugi tokom vekova.

Međutim, ta nemoć se življe doživela u moderno doba, pre svega zbog brze promene uslova života, kao i zbog toga jer su se javljali novi oblici aktivnosti i jer su se, kao posledica toga, ocrtavali problemi i kontrasti koji su ponekad, ali ne uvek, mogli da nađu sigurnu osnovu za svoje rešenje u prethodno izdatim zakonima.

Zadatak pravnika

I zato se od pravnika traži ne samo najveći napor da tumačenjem važećih zakona prilagodi njihov smisao novim socijalnim odnosima, nego se takođe traži i veća saradnja na delu potrebnog obnavljanja.

Pošto pravo i u svojoj istorijskoj i pozitivnoj egzistenciji nije fizički fakt po svojoj prirodi, već manifestacija duha, i to izraz onih stanja duha, koja savlađujući slučajna (spoljašnja) razilaženja i slučajne suprotnosti, teže da se spoje u jednom koherentnom jedinstvu, što će reći sistemu - jasno je da pravnik, i ukoliko studira i tumači određen pozitivni pravni sistem, ne sme da se zadrži na slovu pojedinih odredaba, koje su uvek dosta daleko od toga da izraze unutrašnji duh sistema.

Izvan svih formula - gotovo uvek nesavršenih i zbog toga samih po sebi nepotpunih - postoje razlozi koji će da nadahnu unutrašnji logički organizam. I pravnik - taj razlog treba, pre svega da ima u vidu, da bi shvatio i pravilno primenio važeće pravo i na nove slučajeve.

Ratio juris (i ovde se pozivamo na sjajno iskustvo rimske jurisprudencije) - onaj razlog koji je osnov važećih normi, dopušta i gotovo primorava da se proširi njihov domašaj, čineći mogućim rešenja novih slučajeva, koji su često različiti i komplikovaniji od onih koje smo prvobitno imali u vidu.

Pravnik mora da se potrudi da pogleda unutra, postavljajući se idealno u centar ili u koren dotičnog sistema, a ne zadržavajući se na periferiji. To je kod pravnika moguće zbog već iznetog osnovnog razloga - zato, naime, jer on u sebi ima princip, meru i ritam istinitosti prava uopšte. On će bez prisiljavanja moći da izvrši primenu važećih propisa koji idu preko bukvalnog ili prividnog značenja.

Ovaj pogled na unutrašnje, ovo pretpostavljanje duha slovu, koje je bilo pravilno potvrđeno kao metodološki zahtev već kod rimskih pravnika, nužno je u svakoj fazi evolucije prava. Pravo je životni odnos, koordinacija, granica, garancija socijalnih odnosa. Njegova snaga i njegovo pravo značenje treba direktno da se izvuku iz izučavanja samog života i njegovih koordinacija, a ne iz više ili manje približnih formula, pokatkad netačnih, ali skoro uvek sa prazninama.

Uloga sudije u dopunjavanju, proširenju i stvaranju novih normi

Poznato je da svaki pravni sistem predviđa i na izvestan način određuje svoje normalno obnavljanje, što će reći mogućnost promena i integracije istog sistema. Tamo gde nije reč o promenama, već o dopunjavanju, u pravom smislu reči, takav rad se obično poverava SUDIJI.

On je ovlašćen, a stoga i obavezan da svoju odluku, od koje ni na koji način ne može da se izvuče, zasnuje na jednom od takozvanih pomoćnih izvora - kada nedostaje glavni izvor, odnosno kada nedostaju glavni izvori. Dakle, treba ići izvan zakona, kao i izvan običaja (gde je ovaj prihvaćen).

Isto tako, u potpunosti treba iskoristiti analogiju, koja čini mogućim izvesno PROŠIRENJE VAŽEĆIH NORMI, proširenje koje je, u stvari, STVARANJE NOVIH NORMI srodnih prethodnima.

Na žalost, analogija nije uvek moguća. Ona katkad i tamo gde bi bila moguća - ne može da se odobri. Dakle, sudija treba da pronađe druge kriterijume za svoje odluke, jer NIJEDAN SPOR NE SME DA OSTANE NEREŠEN. U takvim slučajevima, sudija će odlučiti tako “kao da je on zakonodavac” (švajcarski Građanski zakonik), “prema opštim pravnim principima” (italijanski kodeks), ili će moći da ćuti o toj tački, kao što to na primer čine francuski i nemački kodeksi.

Ali, zaključak će biti uvek isti - sudija će biti dužan da nađe normu koja mu nije data od važećih zakona, ali koju oni od njega traže da je nađe. Kako drugačije će on to moći da učini nego pitajući svoju savest, razume se s obzirom na prirodu slučaja koji treba da ispita i na logiku sistema koji je pozvan da popuni svojom odlukom? Prema tome, vrlo daleko smo od mehaničke ili “automatske” primene zakona.

Moderna težnja da se zakonu kao pravnom izvoru umanji vrednost

Ko pažljivo ispituje dublje težnje modernih vremena u pogledu pravnih izvora, može da opazi dve, na neki način suprotne težnje koje se moćno potvrđuju u svakom sistemu, što sačinjava drugu stranu ove krize koju ovde proučavamo. Potreba izvesnosti, jasnosti i reda pri pravnom regulisanju, u mnogim slučajevima je navela da zakonodavno funkcionisanje pretpostavimo kao formulisanje koje bolje odgovara sistematskim zahtevima našeg razuma, kao i praktičnoj potrebi da se na što je moguće sigurniji način utvrdi bar jedan deo pravnog sistema. Sigurno da i običaj, kao i autoritet sudskih precedenata, predstavljaju promenljivije i manje precizno određene pravne izvore od zakona. Neizvesnost prava sama po sebi proizvodi najozbiljnije nezgode, jer direktno protivreči jednom od bitnih razloga samog prava, koji treba da bude princip reda i garancije u socijalnim odnosima. Baš iz ovih razloga je Bekon u jednoj izvanrednoj sentenci rekao: “to što je zakon određen vredi toliko, da ako nije određen, ne može biti pravičan”. Dobro je poznato da radi potrebe sigurnosti, što će reći da bi moglo da čini dovoljnu osnovu da reguliše i buduće odnose, pravo u svojim formulama postupa na taj način što u FORMI PROSEČNOG utvrđuje OPŠTE i STALNE OSOBINE, realno - vrlo raznovrsnih akata i činjenica. Apstraktnost, šematska strogost zakona, zbog koje se obično čini prekor pravnoj nauci od strane laika, predstavlja međutim nužne posledice i praktično korisne funkcije koje pravo vrši u životu. Tako na primer kada zakonodavac utvrđuje, recimo, doba punoletstva u dvadestoj rodini, on uzima prosečnu meru, koja u mnogim slučajevima može da bude nepravična, jer nema sumnje da su mnogi mladići mlađeg uzrasta od ove granice već postigli punu prirodnu sposobnost, dok drugi manje ili više zaostaju i posle doba određenog zakonom, a da zbog toga nije potrebno da se pribegava ustanovama zabrane ili pravne nesposobnosti. Ali, s druge strane, istinito je i to da socijalni život, posebno onaj koji se odnosi na poslove, praktično nailazi na ozbiljnu teškoću kad sudija mora da ispituje stepen zrelosti subjekata, od slučaja do slučaja, kao i njihovu odgovarajuću sposobnost za građanskopravne posledice, i to ne pozivajući se na određenu i opštu zakonsku normu.

Može se dodati da je zakonodavno formulisanje, zbog određenosti koja joj je svojstvena, u moderno doba dobilo visoku vrednost zbog garancija koju predstavlja u materijama ustavnog prava i, sledstveno, koje se odnose na slobodu i osnovna prava građanina. Formula: “Samo zakon je suveren, i nikakva zapovest ne može biti izdata, ako se ne zasniva na njemu”, bilo da je rečena izrično, bilo prećutno, sadržana u samoj strukturi sistema, ima ogromnu važnost i sa istorijskog gledišta, jer predstavlja sintetičko ukidanje bezbrojnih zloupotreba, karakterističnih za stare režime - zloupotreba koje su utoliko više bile moguće, ukoliko je nedostajala pravna sigurnost. Dovoljno je setiti se - da istaknemo samo jedan deo obilne materije - da se moderno krivično pravo u svim kulturnim državama bitno razlikuje od krivičnog antičkog prava po fundamentalnim maksimama: Nulla poena sine lege, Nullum crimen sine lege. Slična razmatranja moći će, na primer, da se čine u pogledu administrativnog prava, gde je upravo primat zakona postao sinonim pravde.

Međutim, neće se pogrešiti ako se potvrdi kao istina od opšteg značaja - težnja prava da pređe od forme običaja ili, sporadično i s vremena na vreme, izricanja pravde od strane suda, do forme zakona. Dokaz za to takođe je dat u faktu da su tehnički manje napredni oni delovi prava koji, kao na primer međunarodno pravo, nisu iz različitih uzroka još mogli da dostignu pravi i poseban oblik zakona.

S druge strane, isto tako je istinito i to da se u naše vreme ispoljava težnja suprotna ovoj, što podržava i potvrđuje tezu da krutost zakona čini smetnju slobodnom stvaranju prava i da, posebno za izvesne materije koje su podložne brzom razvoju i u kojima fakt i norma maksimalno odgovaraju jedno drugom, formulisanje pravila koja se odnose na konkretan slučaj valja poveriti drugim organima koji su različiti od zakonodavnih.

Suvišno bi bilo podsećati na čuvenu polemiku protiv kodifikacije, vođenu od istorijske pravne škole. Zabeležimo samo to - ako je ideja kodifikacije, koju je zastupao Tibo, a napadao Savinji, na kraju trijumfovala i u Nemačkoj, gde se ova polemika uglavnom i vodila - to se ipak desilo za nešto manje od jednog veka, kao i da su gledišta istorijske škole, koja se odnose na pravo uopšte i na način kako se ono pojavljuje i razvija (apstrahujući ovo njeno posebno tvrđenja koje je dalo prilike za kontroverze) ostala još uvek predominantna kod pravnika. Na taj način, takođe, uvreženo je gledište, koje bi se moglo nazvati istorijskim, o zakonu i o njegovim kodeksima, koje je naglašavalo njihovu relativnost i mogućnost za promenu njihovog smisla, bez donošenja novih zakonodavnih akta, i to blagodareći širokom interpretativnom procesu u aktu sudske primene. Lako bi bilo navesti primere zakona koji su, ostavši formalno nepromenjeni, tokom vremena dobili isto tako različita značenja, pokatkad i suprotna onima koja su im davana u početku. Na taj način se drugim putem stvara stanje svojevoljnosti i neizvesnosti, kome se baš sredstvom zakonodavstva htelo stati na put.

Ali to nisu jedine činjenice koje pokazuju modernu težnju da se zakonu kao pravnom izvoru umanji vrednost. Tu postoji još i onaj kompleks doktrina i težnji koji se obično zove “škola slobodnog prava”. Ta škola smatra da je sudijino pozivanje na zakonske tekstove u njegovoj presudi zaista fikcija ili manje-više tako nešto. Prema ovoj školi, sudija u stvari rešenje spora o kojima on treba da presudi izvlači iz direktnog ispitivanja slučaja i pravičnog odmeravanja koje on može da čini povodom sukobljenih interesa. Na taj način zakon bi postao nekoristan okov, od koga se u ime slobode ili iskrenosti i formalno treba osloboditi. Ne upuštajući se u detaljnu kritiku ove doktrine, kojoj ovde nema mesta, napomenimo samo da se, priznajući deo istine koju ona sadrži, ne može prihvatiti njena osnovna teza bez potresanja samih temelja pravnih poredaka, koji su zavisnost sudske funkcije od zakonodavne postavili kao bitno sredstvo građana. Uostalom, ta doktrina je znak vremena. Ona je u modernoj pravnoj nauci vršila i vrši možda i veći uticaj od onoga koji se obično priznaje, za koji se ipak ne može reći da je predominantan u pravom smislu reči.

Važnija je druga vrsta činjenica koje su znak iste težnje i koje su se posebno ispoljile u nekim zemljama gde je zbog promenjenih socijalnih uslova razvoj novog bio brži. To su ustanove specijalnih sudova koje treba da rešavaju sporove iz određenih materija (na primer u oblasti ugovora o radu), jer su ti sudovi izričito oslobođeni od obaveze pridržavanja zakonskih propisa. Na taj način se otvara širok put ocenjivanju na osnovu pravičnosti, što je samo u nekim slučajevima, gotovo bojažljivo i izuzetno, bilo priznato u kodeksima. Povećavanje broja specijalnih sudova je u mnogome komplikovalo sklop tradicionalnih pravnih sistema i nužno je doprinelo umanjivanju autoriteta, odnosno i univerzalnog karaktera zakona kao jedinstvenog kriterijuma koji podjednako važi za sve građane.

Sudija - živa pravda

Ovde se, u stvari, radi samo o razlici u stupnju a ne u prirodi. Uz to, kao što smo to pokazali, i u običnoj sudskoj aktivnosti postoji jedan momenat spontanog stvaranja, obično secundum legem, a ipak često i praeter legem. Tumačenjem zakon, sudija nikad, ili skoro nikad, nije prosto pasivan prema zakonu. Sve formule, stavljene u službu zakona (kao na primer ona čuvena Monteskijeova - koja teži da predstavi sudiju kao mehanički instrument ili kao biće bez duše i života), odbačene su i moraju sasvim jasno da budu odbačene od nauke i filozofije prava. Tačnije je aristotelovsko shvatanje, prema kome je sudija živa pravda. Sudija je organ koji nosi u sebi duh živog prava i izražava ga u novim formulacijama, u saglasnosti sa sistemom, koje su ipak takve da mogu da vode daljem razvoju. To poricati, bilo bi u suprotnosti sa najsigurnijim potvrđivanjima samog iskustva koje pokazuje kako su se posebno savršeniji i napredniji pravni sistemi, od rimskog prava, stvarno razvili uz aktivnu, a ne prosto pasivnu pomoć jurisprudencije. Parafrazirajući slavnu filozofsku formulu, može se reći da bi - ZAKONODAVSTVO BEZ JURISPRUDENCIJE BILO PRAZNO, KAO ŠTO BI I JURISPRUDENCIJA BEZ ZAKONODAVSTVA BILA SLEPA.

Ovo postaje još jasnije zapazimo li da zakonodavstvo u pravnom sistemu često ostavlja, da tako kažemo, prazne zone (blanko-zone), i to ne samo zbog uskosti (nemoći) razuma, koji je istakao i Bekon, što čini nemogućim da zakonodavac predvidi sve buduće slučajeve, nego i zato što se zakonodavac voljno uzdržava da odredi ono što bi sudija bolje i pravičnije odredio.

Svako zakonodavstvo obiluje takvim pojmovima koji su duhovito nazvani “pojmovi-ventili sigurnosti”. To su takvi pojmovi koji dopuštaju proširenje i dodir sa spoljašnjim svetom, predupređujući ona preterivanja u stezanju koja bi mogla da proizvedu tako reći njegovu eksploziju. Kada je na primer zakonodavac svesno govorio o “dobrim običajima” ili o “javnom poretku”, on se uzdržao da definiše ove pojmove koji, prema različitom stanju duha koji vlada u društvu, treba da budu različito primenjeni i shvaćeni. Na kraju i iznad svega, karakteristična su, kao što smo rekli, pozivanja koja ponekad čini zakonodavac na “pravičnost” sudije, kao na jedini kriterijum za njegovu odluku u određenim slučajevima. Povodom toga valja primetiti da pribegavanje pravičnosti u ovom smislu nadilazi običnu upotrebu reči, shvaćene kao kriterijum za primenu važeće norme. Tu nije reč o tumačenju, nego baš o kovanju norme koja nije data zakonom, ali koju zakon nije hteo sam izrično da formuliše.

*) Oktobar je mesec u kome, Vrhovni sud Srbije organizuje “SUDIJSKE DANE” - tradicionalno savetovanje sudija. Oktobarski broj PRAVNOG INFORMATORA posvećen je ovom značajnom skupu, i u tom kontekstu pokušali smo da se više pozabavimo temama koje su (“iz različitih uglova”, više ili manje) vezane za sudstvo. U tom cilju smo se i “obratili” velikanima pravne misli.

Ovaj tekst, koji predstavlja izvode iz knjige “PRAVO, PRAVDA i DRŽAVA” (izdanje Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 1999. godine), odabrala sam i za ovu priliku priredila, dodajući naslove i podnaslove i prezentirajući ih po posebnom redu.