PRAVNI LEKOVI U IZVRŠNOM POSTUPKU

Borivoje Živković,
sudija Okružnog suda u Beogradu

Uvodne napomene

Pravo na kontrolu sudskih odluka čiji je cilj ispravljanje činjeničnih, pravnih ili proceduralnih grešaka ostvaruje se i upotrebom pravnih lekova, a u širem značenju i pravnih sredstava. U novom Zakonu o izvršnom postupku (“Sl. glasnik RS” br. 125/2004) u da-ljem tekstu - ZIP, je izmenjena lista pravnih lekova, dok je i dalje protiv pravnosnažnih rešenja donetih u postupku izvršenja i obezbeđenja isključena revizija i ponavljanje postupka odnosno, nedozvoljenost upotrebe pravnog leka protiv zaključka. Primenom pravila argumentum ad contrario dozvoljen je kao vanredni pravni lek zahtev za zaštitu zakonitosti - argumenat iz odredbe člana 413-420. ZPP u vezi člana 27. ZIP. Pravna sredstva su po obimu širi pojam jer svojim sadržajem obuhvata svaku procesnu radnju čiji je cilj otklanjanje negativnih posledica nepravilnosti nastalih u postupku. Ovu razliku pravi i Zakon, jer u odredbi stava 1. člana 12. čiji je naslov - Pravni lekovi sadrži njihovo određenje: “Pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbeđenja su žalba i prigovor”. Suprotno odredba člana 58. ZIP čija su tema nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja svrstana je u korpusu normi njegove glave IV čiji je naslov - Sprovođenje izvršenja. U postupku izvršenja i obezbeđenja zato listu pravnih sredstava sada čine: zahtev za otklanjanje nepravilnosti, odnosno prigovor, ali sa različitim ambijentom njegove upotrebe i žalba kao vraćeno pravno sredstvo u sistem pravih lekova merodavnih u ovom postupku (Videti odredbu člana 8, 48, 121. Zakona o izvršnom postupku (“Sl. list SFRJ” broj 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Sl. list SRJ” broj 27/92, 31/93 i 24/94), u daljem tekstu - Savezni zakon.

Vraćanje žalbe, kao pravnog leka nije likvidiralo prigovor kao pravni lek protiv rešenja o izvršenju. Njegova upotreba je po slovu zakona dozvoljena, ali kao izuzetak. Zakon je zadržao dva različita pravna režima njegove upotrebe. To su prigovor:

-  protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave gde je on isključivi pravni lek;

- i protiv rešenja donetog u skraćenom postupku. Ovde mogućnost prigovora ne isključuje upotrebu žalbe, ali na rešenje kojim se prigovor odbacuje ili odbija - argumenat iz odredbe člana 259. Zakona  - (Videti odredbu člana 12, 21. stav 3. i 256-259. ZIP i uporediti sa odredbom člana 8. Zakona o izvršnom postupku Republike Crne Gore - “Sl. list RCG”, br. 23/2004 - u daljem tekstu ZIP RCG). Pored toga u produženom postupku izvršenja radi naplate novčanog potraživanja definisanog odredbama člana 92 - 97. ZIP protiv rešenja o upisu u knjigu izvršnih dužnika izvršni dužnik može izjaviti prigovor u istom roku, a o prigovoru odlučuje veće istog suda u roku od tri dana od dana prijema prigovora. Ovaj prigovor ima suspenzivno dejstvo - zadržava naznačeni upis izvršnog dužnika.

Žalba

Žalba kao jednostran i devolutivan pravni lek, je sada po pravilu uvek u upotrebi protiv rešenja donetog u prvom stepenu, osim ex lege izuzetaka. O tome se izjasnila odredba člana 12. Zakona čiji je naslov: Pravni lekovi. Prema njenom sadržaju: Pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbeđenja su žalba i prigovor.

Protiv rešenja donetog u prvom stepenu može se izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena.

Protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave i protiv rešenja o izvršenju donetog u skraćenom postupku, može se izjaviti prigovor.

Žalba i prigovor mogu se izjaviti u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja.

Žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Protiv pravosnažnog rešenja donesenog u postupku izvršenja i obezbeđenja nisu dozvoljeni revizija ni ponavljanje postupka.

Protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek.

Iz sadržaja ove norme mogu se izvesti i određena pravila:

1. Protiv rešenja donetog u prvom stepenu u postupku izvršenja i obezbeđenja može se izjaviti žalba, osim ako slovom zakona nije drugačije propisano. To je pravilo o samostalnoj upotrebi žalbe što ne znači da u sistemu pravila o izvršnom postupku i postupku obezbeđenja nije poznata i uslovljena žalba koja nastaje kao rezultat odgovarajućeg rešenja donetog o prigovoru u skraćenom postupku na šta upućuje pravilo iz odredbe stava 1. člana 259. Zakona. Uz nju ide i oznaka ograničenog prava na upotrebu jer pravo na žalbu ne važi uvek. Ono je ograničeno pravilom: “osim rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave i rešenja o izvršenju donetog u skraćenom postupku koja se mogu pobijati prigovorom”, iako ovim zakonom nije propisano da žalba nije dozvoljena - argumenat iz odredbe stava 1. i člana 13. Tako na primer prema odredbi člana 126. stav 6. ZIP: Rešenje o dosuđenju (nepokretnosti - podvukao B.Ž.) ne može se pobijati posebnom žalbom već se razlozi za žalbu na to rešenje mogu iznositi u žalbi na rešenje o predaji nepokretnosti. Na taj način napravljena je razlika u odnosu na istovrsna pravila na temu pravnih lekova. Pravilo iz parničnog postupka: ili ima žalbe, ili nema pravnog leka zamenjeno je pravilom o žalbi i, ili izuzetno prigovoru - odredba člana 12. i 58. ZIP.

Ovde po prirodi stvari neće biti prisutna žalba na presudu ili prigovor protiv platnog naloga nezavisno od odredbe člana 27. Zakona, jer oni ne odgovaraju ovom ambijentu.

Mutatis mutandis isto pravilo vredi i kada su u pitanju rešenja doneta u sprovođenju izvršenja i u postupku obezbeđenja gde je žalba zadržana kao isključivi redovni pravni lek osim ex lege izuzetaka - argumenat iz odredbe člana 13. stav 4. i člana 267.

Žalba da bi bila u dozvoljenoj upotrebi mora takođe da sadrži:

- označenje rešenja protiv koga se izjavljuje žalba;

- i potpis podnosioca žalbe - argumenat iz odredbe člana 357. stav 1. tačka 1. i 3. u vezi člana 388. Zakona o parničnom postupku i sve u vezi člana 27. ZIP (Videti odredbe člana 357. i 388. Zakona o parničnom postupku - “Sl. glasnik RS” broj 125/2004. U daljem tekstu: ZPP). Nedostatak žalbe u pogledu izjave u kome se delu rešenje pobija ovde ne bi vodio njenoj nedozvoljenosti, jer tada drugostepeni sud pobijano rešenje ispituje samo u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372. u vezi člana 388. ZPP i sve u vezi člana 27. Zakona. Istina u odredbi člana 357. stav 1. tačka 2. ZPP sadržan je iskaz da žalba mora da sadrži i izjavu da se presuda (u ovom ambijentu rešenje - podvukao B.Ž.) pobija u celini ili u određenom delu, ali izostanak ovog razloga ne vodi naznačenoj sankciji. U prilog tome argumenat iz njegove odredbe člana 372. stav 1. “a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici”. Radi toga je i prigovor nedoslednosti zakonodavca, jer ako se može žalba održati i bez naznačene izjave onda je bio suvišan iskaz: “žalba mora da sadrži”, jer po slovu zakona ne mora. Ova rešenja važe shodno i u odnosu na rešenje doneto u izvršnom, odnosno postupku obezbeđenja protiv koga može biti izjavljena žalba a na osnovu odgovarajuće primene ovih normi. Odsustvo razloga za žalbu međutim vodi njenoj nedozvoljenosti. Neka tome ovde posluže samo neki razlozi:

- U žalbi se prema odredbi člana 15. ZIP moraju navesti razlozi koji sprečavaju izvršenje;

- Dužnost je izvršnog dužnika da sve razloge pobijanja i sve dokaze iznese u žalbi što je njegova obaveza iz odredbe člana 16. ZIP;

- Na taj način doprinosi se sprečavanju zloupotrebe prava na žalbu. U tom značenju i obrazloženje Preporuke Recc (1995) 5 Saveta ministara Saveta Evrope pod tačkom 36. koja glasi: “U mnogim predmetima, preterano trajanje postupka je rezultat ponašanja strana u postupku. Strana koja koristi sve mogućnosti dopuštene procesnim pravom može znatno odužiti postupak. Jedan od načina da se razreše takve situacije je da se žalioci obavežu da daju obrazloženi osnov za njihove žalbe i dužni su da odrede traženi pravni lek u ranoj fazi postupka. Uz to, od strana se može zahtevati da pruže detalje o svom osnovu za žalbu”.

Sud takođe neće uzeti u obzir razlog koji ne spada u kategoriju razloga za žalbu iz odredbe člana 15. Zakona. Mutatis mutandis isto važi i za prigovor bez obrazloženja u postupku povodom prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, kada prigovor na osnovu naredbe iz stava 4. ZIP mora biti obrazložen.

Ovde bi oponent mogao da prigovori, ali smatramo pogrešno pozivom na odredbu člana 21. ZIP navodeći da je bilo nužno obrazloženje žalbe to bi bilo i naznačeno u slovu zakona. Tome se protivi početni fragment stava 1. člana 15. Zakona: Žalba protiv rešenja o izvršenju može se izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje, što znači da ako ti razlozi nisu navedeni ona se ne može izjaviti.

Zajednička odlika oba ova pravna leka je vreme njihove upotrebe - tri dana od dana dostavljanja rešenja donesenog u prvom stepenu - argumenat iz odredbe stava 4. člana 12. ZIP. U slučaju žalbe na rešenje iz odredbe člana 259. stav 2. ZIP ovaj rok se računa od dana dostavljanja rešenja po prigovoru. Dostavljanje treba da zadovoljava zahteve iz odredbe člana 136. ZPP a supsidijarno i zahtev iz njegove odredbe člana 135-144, već zavisno od vrste procesne situacije.

Isti rok važi i u odnosu na žalbu protiv rešenja o obezbeđenju, kao i rešenja kojim se predlog za obezbeđenje odbacuje ili odbija - argumenat iz odredbe člana 267. stav 1. ZIP. Na osnovu pravila iz odredbe stava 2, 3. i 4. iste norme ova žalba zadržava izvršenje rešenja samo kad je ovim zakonom određeno, a sud nadležan za odlučivanje po žalbi odlučuje o njoj u roku od 8 dana od dana prijema spisa. To znači da žalba u postupku obezbeđenja nema suspenzivno dejstvo, a prekoračenje naznačenog roka za odluku po žalbi smatra se odugovlačenjem postupka od strane sudije u smislu odredbi Zakona o sudijama.

Naznačeni rok je prekluzivne prirode osim kada se radi o razlogu za žalbu iz člana 15. tačka 8. Zakona - ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle izvršnosti odluke, ili pre toga, ali u vreme kad izvršni dužnik to nije mogao da istakne u postupku iz koga potiče izvršna isprava, odnosno ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle zaključenog poravnanja. U toj situaciji je izuzetno dozvoljena žalba po isteku roka. Na to ukazuje odredba člana 17. Zakona koja glasi: “Izuzetno, iz razloga predviđenih u članu 15. tački 8. ovog zakona izvršni dužnik može izjaviti žalbu protiv rešenja o izvršenju i po isteku roka za žalbu, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno”.

Ovde navedimo primera radi još neke slučajeve dozvoljene upotrebe žalbe na: a) rešenje o protivizvršenju (član 60. i 61); b) rešenje o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti (član 114); c) rešenje o zapleni; d) rešenje kojim se nalaže izvršnom dužniku da u određenom roku položi sudu iznos za nabavku stvari (član 209) i slično.

Razlozi za žalbu

Razlozi za prigovor postali su razlozi za žalbu. Njihov sadržaj primera radi - “a naročito” takođe je ostao neizmenjen. O tome svedoči odredba člana 15. Zakona čiji je naslov: “Razlozi za žalbu”. Prema njenom sadržaju: Žalba protiv rešenja o izvršenju može se izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje, a naročito:

1)    ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan;

2)    ako isprava na osnovu koje je određeno izvršenje nema svojstvo izvršne isprave;

3)    ako odluka na osnovu koje je doneseno rešenje o izvršenju nije izvršna;

4)    ako je odluka na osnovu koje je doneseno rešenje o izvršenju ukinuta, poništena ili preinačena;

5)    ako je poravnanje na osnovu kog je doneseno rešenje o izvršenju stavljeno van snage;

6)    ako nije protekao rok za namirenje potraživanja ili ako nije nastupio uslov koji je određen poravnanjem;

7)    ako je izvršenje određeno na stvarima, novčanom potraživanju i drugim pravima koji su izuzeti od izvršenja, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena;

8)    ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle izvršnosti odluke ili pre toga, ali u vreme kad izvršni dužnik to nije mogao da istakne u postupku iz kog potiče izvršna isprava, odnosno ako je potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila posle zaključenog poravnanja;

9)    ako je izvršni poverilac odložio ispunjenje obaveze za vreme koje još nije isteklo;

10) ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje;

11) ako potraživanje nije prešlo na izvršnog poverioca, odnosno ako obaveza nije prešla na izvršnog dužnika (Videti odredbu člana 15 i uporediti sa odredbom člana 51 Saveznog zakona i člana 51 ZIP RCG).

Primera radi razlozi iz tačke 2, 3, 4, 5. člana 15. Zakona odnose se na samu izvršnu ispravu. Svaki od ovih razloga vodi usvajanju žalbe. Uslovi za donošenje rešenja o izvršenju moraju biti ispunjeni u vreme njegovog donošenja. Razlog iz tačke 7. iste norme ne sprečava izvršenje, ali isključuje ili ograničava njegovu primenu na stvarima, novčanom potraživanju i drugim pravima koja su izuzeta od izvršenja, što se rešava i primenom pravila iz odredbe člana 42. i 70. ZIP.

Odluka nije izvršna ako ne ispunjava uslove iz odredbe člana 32. Zakona:

- da je tom odlukom naloženo ispunjenje potraživanja;

- da je pravnosnažna, i ili samo izvršna;

- i da je istekao rok za dobrovoljno ispunjenje.

Kada se radi o upravnom aktu onda se procena vrši primenom pravila kojim se uređuje taj postupak. Merodavna su rešenja iz odredbe člana 262-283. Zakona o opštem upravnom postupku (Videti odredbe člana 261-284 Zakona o opštem upravnom postupku “Sl. list SRJ” broj 33/97, 73/00 i 71/00). Naznačeni uslovi moraju biti ispunjeni u vreme donošenja rešenja o izvršenju. Naknadno otklanjanje nedostataka u odnosu na razlog iz tačke 3. može biti osnov za donošenje novog rešenja o izvršenju, ali ne za održavanje na pravnoj snazi rešenja donetog pre toga.

Šta je izvršna isprava definisano je odredbom člana 30. ZIP, pa se izvan njenog sadržaja i ne može meriti razlog iz tačke 2. člana 15. Kada se u odredbi člana 15. stav 1. tačka 2. koristi iskaz: “ako isprava na osnovu koje je određeno izvršenje nema svojstvo izvršne isprave, to znači da je reč o ispravi koja ne može postati izvršna ili to još uvek nije”. O ovom drugom slučaju se radi kada strana izvršna isprava neispunjava uslove iz člana 35. ZIP, jer nije podneta domaćem sudu radi priznanja kada se to po međunarodnom privatnom pravu traži, a ne postoji faktički reciprocitet. Izvršni dužnik i nije u obavezi da se osvrće na takve isprave, niti izvršni poverilac može tražiti izvršenje bez ispunjenih uslova za izvršnost odluke - argumenat iz odredbe člana 32. ZIP. Postojanje izvršne isprave je uslov bez koga nema rešenja o izvršenju.

Izostavljen je iz sadržaja ove norme stav 2. člana 51. Saveznog zakona. To znači i nemogućnost izjavljivanja žalbe iz razloga prisutnih u njegovom sadržaju. Prema toj odredbi prigovor iz člana 49. stav 2. i 3. (razlog iz tačke 2. i 3. člana 15. ZIP-podvukao B.Ž.) može se podneti zbog bitne povrede odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava koje rešenje je zadržano u odredbi člana 51. stav 2. ZIP RCG. Oponent bi mogao, ali smatramo pogrešno da prigovori da su to razlozi zbog kojih se i rešenje doneto u izvršnom postupku može žalbom pobijati primenom pravila iz odredbe člana 360. stav 1. tačka 1-3. u vezi člana 381. ZPP i sve u vezi člana 27. ZIP. Tome se smatramo protive ovi razlozi:

- Da je zakonodavac zadržao razloge na koje je upućivala ranija odredba člana 51. stav 2. to bi naznačio. U upotrebi mogu biti samo razlozi koji sprečavaju izvršenje. To su ne samo razlozi navedeni primera radi, već i svaki drugi koji ima isti pravni kapacitet. U slovu odredbe člana 15. ZIP pri navođenju primera radi razloga koji sprečavaju izvršenje navedeni su oni koji se odnose na pravilnost postupka, odluku suda, izvršnu odnosno verodostojnu ispravu ali i na supstancijalno pravno potraživanje. Radi toga i pravo značenje pojma “razlozi koji sprečavaju izvršenje” definišu ovi elementi:

a)    dati razlozi potiču iz nekog od naznačenih područja

b)    da imaju takav kapacitet da sprečavaju izvršenje, pa bilo sa stanovišta ispunjenja ex lege određenih pretpostavki za izvršenje, ili samog sprovođenja izvršenja.

- Odredba člana 15. ZIP nosi naslov: “Razlozi za žalbu”, a to isključuje u izvršnom postupku razloge zbog kojih se rešenje može pobijati na osnovu pravila iz odredbe člana 360. u vezi člana 388. ZPP. Ovde zato shodna primena ovih pravila iz parničnog postupka na naznačenu temu nije moguća, jer je odredbom člana 15. ZIP drugačije određeno. To je onda i svedočanstvo da ovde nisu ispunjeni uslovi iz člana 27. ZIP.

- Ovde se, smatramo, ne može prigovoriti da je to neodgovarajuće tumačenje, prethodno već i samo zato što je to prigovor na slovo zakona.

- Odsustvo neke od opštih procesnih pretpostavki koje ne dozvoljava određivanje izvršenja vodi u suštini takođe istom cilju, a mutatis mutandis to važi i za izvršenje strane izvršne isprave - član 25 ZIP, odnosno kod povrede drugog pravila postupka izvršenja istog kapaciteta.

Razlozi iz tačke 8. člana 15. ZIP odnose se na supstancijalno pravno potraživanje - opozicioni razlozi. To su razlozi protiv samog zahteva koji se odnosi na postojanje potraživanja.

Suprotno, razlog iz tačke 1. stava 1. člana 15. ZIP odnosI se na pravilnost postupka i odluku suda. On se ne bi mogao vrednovati kao relativna povreda postupka, jer je u sadržaju ove norme izričito navedeno da je to razlog koji sprečava izvršenje. Konačno, razlozi iz tačke 6, 9, 10, 11. stava 1. člana 15. Zakona su opungacione prirode jer se odnose na (ne)dozvoljenost donošenja rešenja o izvršenju nezavisno od prisustva izvršne isprave. Ne bi se složili sa shvatanjem da razlozi iz tačke 6, 9, 10. i 11. člana 15. ZIP predstavljaju opozicione prigovore. Radi se o razlozima koji se tiču dospelosti za izvršenje potraživanja, a ne dospelosti samog potraživanja. U tom značenju i iskazi: “ako nije protekao rok za namirenje potraživanja ili ako nije nastupio uslov (tačka 6); ako je izvršni poverilac odložio ispunjenje za vreme koje nije isteklo (tačka 9), ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje (tačka 10). Isto tako u odnosu na razlog iz tačke 11. člana 15. ZIP potraživanje postoji, ali je sporno da li je došlo do promene titulara prava i obaveza u odnosu na ona lica koja su u tom svojstvu označena u izvršnoj ispravi.

Žalba po isteku roka

Samo u žalbi izjavljenoj iz razloga predviđenih u članu 15. tačka 8. po isteku roka mogu se koristiti uspešno dokazi koje stranka nije mogla opravdano koristiti u roku za žalbu iz odredbe člana 12. stav 4. Zakona. Ovaj stav ima svoje opravdanje u rešenju iz odredbe člana 16. Zakona, jer ako je izvršni dužnik dužan da u žalbi iznese sve razloge i dokaze onda je očigledno da njegov pasivizam na tu temu ima za posledicu primenu pravila iz njenog naslova: Gubitak prava na naknadno dostavljanje dokaza. Na to upozorava završni fragmenat iz ove norme: “a u slučaju da to ne učini gubi pravo da naknadno dostavi dokaze u žalbenom postupku”. Tome u prilog govori i pravilo o gubitku prava na naknadno dostavljanje dokaza iz odredbe člana 16. ZIP koje glasi: Izvršni dužnik je dužan da sve razloge pobijanja iznese u žalbi i sve dokaze na kojima se žalba zasniva priloži uz žalbu a u slučaju da to ne učini gubi pravo da naknadno dostavi dokaze u žalbenom postupku. Ključni iskazi su: izvršni dužnik, dužan, svi razlozi pobijanja, dokazi, žalba, ne učini i gubi pravo da naknadno dostavi dokaze u žalbenom postupku. Prva četiri označavaju subjekta obaveze, sadržaj njegove dužnosti i o kome je pravnom sredstvu reč dok poslednji iskaz identifikuje pravne posledice povrede ove dužnosti. Ovo “gubi pravo da naknadno dostavi dokaze u žalbenom postupku” odnosi se na nemogućnost izvršnog dužnika ne samo da koristi te dokaze u dopuni žalbe upotrebljenoj po isteku roka iz odredbe člana 12. stav 4. ZIP a pre nego, što je odlučeno o žalbi, već i da ih koristi u žalbi podnetoj po isteku roka. U oba slučaja žalba će biti odbačena kao neblagovremena. Na taj način se sankcioniše njegov pasivizam u roku za žalbu.

Od toga postoji izuzetak, što je već naznačeno, ali samo iz razloga predviđenih odredbom člana 15. tačka 8. Zakona kod žalbe po isteku roka. Izvršni dužnik gubitkom roka na žalbu tada nije izgubio samo pravo na žalbu iz naznačenog razloga. U ovom slučaju on će to pravo shvaćeno kao pravna moć konačno izgubiti kada se sprovede izvršenje. Ratio legis ovog rešenja je to što u procesnoj situaciji kada postoji razlog supstancijalne prirode koji sprečava izvršenje ne treba dozvoliti njegovo sprovođenje, jer izvršnom dužniku tada ostaje upotreba instituta protivizvršenja iz istog razloga - argumenat iz odredbe člana 59 (Isto rešenje prisutno je i u odredbi člana 52. ZIP RCG). Na taj način dejstvo pravila iz odredbe člana 16. Zakona ne važi kada je žalba upotrebljena iz razloga predviđenih odredbom člana 15. tačka 8. ovog Zakona. Rok za ovu žalbu biće otvoren sve dok izvršenje ne bude sprovedeno. Na to podseća početni fragmenat člana 17. Zakona: Izuzetno iz razloga predviđenih u članu 15. tačka 8. zakona izvršni dužnik može izjaviti žalbu - lex specialis derogat legi generali. To je i logično s obzirom na prirodu ovih razloga. To su razlozi supstancijalno pravne prirode. Ovde su nastupile činjenice koje ukidaju potraživanje i od čega u suštini zavisi dalji opstanak već aktiviranog izvršnog postupka. Zakon u odredbi člana 15. tačka 8. koristi zato iskaz: ako je potraživanje prestalo. To nisu razlozi koji zaustavljaju zahtev, kakvi su oni iz tačke 11. gde potraživanje iako za izvršenje nepodobno i dalje postoji. Ovde samo što nije istekao rok za koji je izvršni poverilac odložio ispunjenje obaveze. Blagovremenost žalbe po isteku roka ovde se zato ne meri primenom pravila iz odredbe člana 12. stav 4. ZIP, već kvalitetom i vrstom upotrebljenih dokaza da li oni koriste za razlog iz njegove odredbe tačke 8. člana 15. Naravno i za njenu upotrebu postoji dozvoljena vremenska dimenzija upotrebe - dok izvršenje ne bude sprovedeno. Sa tim događajem žalbu zamenjuje predlog za protivizvršenje, ali sada iz reduciranog razloga. Upotrebili smo iskaz ograničeni razlog, jer to nisu sve činjenice na osnovu kojih je prestalo potraživanje, već samo one iz kojih sledi da je izvršni dužnik u toku izvršnog postupka dobrovoljno izmirio poveriočevo potraživanje - član 59. stav 1. tačka 2. ZIP.

Primenom pravila argumentum ad contrario ovde mogu biti u upotrebi svi dokazi koji čine osnovanim razlog iz odredbe člana 15. tačka 8. ZIP. Da je ovde bilo u primeni pravilo o gubitku prava na naknadno dostavljanje dokaza to bi bilo naznačeno kao u odredbi člana 16. Zakona. Nelogično bi bilo dozvoliti izuzetno žalbu iz razloga predviđenih u članu 15. tačka 8 ovog zakona, a istovremeno eliminisati pravo izvršnog dužnika shvaćeno kao pravna moć na upotrebu tome u prilog odgovarajućih dokaza.

Postupak po žalbi

O žalbi odlučuje instanciono viši sud - drugostepeni sud primenom pravila iz odredbe člana 14. Zakona. Ona je zato devolutivan pravni lek, kao i u parničnom postupku. Ovde se takođe žalba dostavlja na odgovor za koji je rezervisan rok od tri dana od dana dostavljanja žalbe primenom pravila iz odredbe člana 18. Zakona. Prethodno, prvostepeni sud je dužan da ispita da li je žalba potpuna i da s tim u vezi ako su zato ispunjeni uslovi donese odgovarajuće rešenje - argumenat iz odredbe člana 365. u vezi 388. ZPP i sve u vezi člana 27. ZIP. Prvostepeni sud ima još dva vida slovom zakona dozvoljene kontrole žalbe, ali ne uz shodnu primenu naznačenih normi ZPP. To su:

- ovlašćenje da u prisustvu razloga koji se tiču njene blagovremenosti i dozvoljenosti, donese rešenje o odbacivanju žalbe;

- i za slučaj da oceni da je osnovan razlog nenadležnosti iz koga je upotrebljena žalba stavi van snage svoje rešenje, ukine sprovedene radnje i ustupiti predlog za izvršenje nadležnom sudu - argumenat iz odredbe člana 20. Zakona (Isto rešenje predviđeno je i u odredbi člana 53. ZIP RCG).

Pored ovih treba razlikovati i onu po prirodi fakultativnu intervenciju prvostepenog suda čiji je cilj takođe da spreči devolutivno dejstvo žalbe - njeno iznošenje pred viši sud. Na ovaj izuzetak upućuje iskaz iz završnog fragmenta odredbe člana 14. Zakona koji glasi: “osim u slučaju iz člana 19. stav 1. i 2. ovog zakona”. To je slučaj kada prvostepeni sud, kao autor ožalbenog rešenja oceni da je prigovor osnovan i da rezultat može biti obustava izvršenja u celini ili delimično i ukidanje sprovedenih radnji. U toj procesnoj situaciji on može, što znači i da ne mora izreći ovu sankciju. Za slučaj da se upusti u vrednovanje žalbe rezultat može biti samo njeno usvajanje, ukidanje rešenja o izvršenju i obustava izvršenja uz u celini ili delimično ukidanje sprovedenih radnji. Prema odredbi stava 2. člana 19. Zakona na isti način prvostepeni sud može postupiti i povodom žalbe izjavljene po isteku roka u smislu člana 17. ovog zakona, ali smatramo samo onda kada je ona izjavljena iz razloga predviđenih u članu 15. tačka 8. ovog zakona. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje tada bi prvostepeni sud delujući contra legem omogućio žalbenu kontrolu pravnosnažnih rešenja o izvršenju. Mogućnost prvostepenog suda da na isti način postupi i kada se radi o žalbi po isteku roka znači i njegovu obavezu da prethodno utvrdi da je ispunjen uslov za njenu upotrebu predviđen u odredbi člana 17. ZIP.

Kada je prvostepeni sud odlučio da sam rešava o žalbi s obzirom na rezultat takvog postupka eliminisao je žalbu izvršnog dužnika na rešenje o izvršenju. Međutim, tada na rešenje o obustavi izvršenja ostaje pravo na žalbu drugostepenom sudu izvršnog poverioca koje opet može biti predmet ocene prvostepenog suda. Na to upozorava odredba stava 3. i 4. člana 19. Zakona koji glasi: Na rešenje doneto u smislu stava 1. i 2. ovog člana može se izjaviti žalba drugostepenom sudu.

Ako prvostepeni sud odluči da sam ne rešava o žalbi, dostaviće je na rešavanje drugostepenom sudu.

Lege ferenda može se prigovoriti da ako je bilo opravdano dozvoliti sudu izvršenja da kontroliše zakonitost svoga rešenja o izvršenju nije bilo potrebe dati mu i ovlašćenje da kontroliše rešenje o obustavi koje je usledilo kao rezultat prvonaznačene kontrole. Neka tome ovde posluži i razlog da se na taj način omogućava prvostepenom sudu da otklanjajući svoje greške na slovom zakona dozvoljeni način odlaže konačnu odluku po predlogu za izvršenje.

U prisustvu ovih rešenja definisana je i uloga stranaka sa stanovišta njihovog ovlašćenja na dozvoljenu upotrebu pravnih lekova u odredbi člana 13. Zakona. Prema njenom sadržaju: Rešenje o izvršenju izvršni dužnik može pobijati žalbom, osim rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave i rešenja o izvršenju donetog u skraćenom postupku, koja se mogu pobijati prigovorom.

Rešenje o izvršenju izvršni poverilac može pobijati u delu koji se odnosi na troškove izvršenja.

Rešenje kojim je odbijen predlog za izvršenje izvršni poverilac može pobijati žalbom.

Na rešenje doneseno u sprovođenju izvršenja može se izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena.

Prigovor trećeg lica

Prigovor trećeg lica ponovo je prisutan u Zakonu. On se u teoriji označava kao ekcisorni ili izlučni prigovor. Njegova intervencija kao učesnika u izvršnom postupku u značenju iz odredbe člana 28. stav 1. tačka 5. ZIP je nužna posledica zahvaćanja u predmete izvršenja na koja on može imati određeno pravo koje blokira izvršenje. Ta blokada ne odnosi se na izvršni postupak u celini, već na određeni predmet izvršenja. Ratio legis je u tome što predmet izvršenja mogu biti samo stvari i prava izvršnog dužnika. Stvari i prava trećeg zato u postupku izvršenja ne mogu biti pravno osnovano zahvaćena predmetom izvršenja. Radi toga se u odredbi člana 23. stav 3. Zakona upotrebljava iskaz: da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo (treće lice - podvukao B.Ž.) koje sprečava izvršenje. To su pre svega stvarna (prvenstveno svojina) i druga apsolutna prava ali i obligaciona prava. Neka od tih obligacionih prava su na primer:

a)    prava zakupca po osnovu ugovora o zakupu (član 567. ZOO)

b)    prava ostavodavca po osnovu ugovora o ostavi (član 712. i 718. ZOO);

c)    prava zadržavanja ugostitelja kao ostavoprimca kod ugostiteljske ostave (član 728. ZOO);

d)    prava ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica po osnovu ugovora o uskladištenju (član 730, 737 ZOO). odnosno prava imaoca založnice (član 746. ZOO);

e)    prava komitenta ili založno pravo komisionara po osnovu ugovora o komisionu (član 776. i 786. ZOO);

f)     založno pravo otpremnika kod ugovora o otpremanju (član 846. ZOO) i slično.

Do ostvarivanja prava trećeg može doći i uz odobrenje samog izvršnog poverioca u formi preuzimanja duga. O tome se je izjasnila i ova sudska odluka: “Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, tužilac je po pravnosnažnoj i izvršenoj presudi prvostepenog suda dugovao tuženom određenu količinu ambalaže, radi čije predaje je tuženi kao poverilac podneo predlog za izvršenje po kome je izvršenje određeno rešenjem od 8. aprila 1999. godine. Tužilac je kao dužnik podneo prigovor, po kome je rešenjem prvostepenog suda upućen na ovu parnicu. Tokom parnice prvostepeni sud je na osnovu izvedenih pismenih dokaza utvrdio da su osnovani navodi tužioca kao dužnika iz izvršnog postupka. Naime, nakon pravnosnažnosti izvršne isprave došlo je do preuzimanja duga od strane trećeg lica - Preduzeća “N…”, koje je deo duga izmirilo. Usled preuzimanja duga prestala je obaveza tužioca kao dužnika, pa je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je izvršenje nedopušteno. Naime, u ugovoru tuženog sa trećim licem - Preduzećem “N…”, koji je označen kao aneks ugovora br. 69 od 5. februara 1998. godine, izričito se navodi da se Preduzeće “N…”, obavezuje da preuzme dug od DD “N…” prema DD “P…” u iznosu od 139.824,00 dinara, (dinarska vrednost ambalaže dugovane po pravnosnažnoj presudi), koji će izmiriti delom u robi, delom u novcu, prema naknadnom dogovoru, uz predaju blanko akceptnog naloga kao garancije. Prethodno je dana 4. februara 1998. godine ugovorom o cesiji i tužilac, kao dužnik potpisom ugovora prihvatio promenu dužnika. Treće lice je isplatilo tuženom kao poveriocu samo 30.000,00 dinara, usled čega je tuženi dopisima obavestio tužioca da cesiju smatra nevažećom i da od njega i dalje traži ambalažu iz izvršne presude. Prema odredbi člana 446. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, preuzimanje duga vrši se ugovorom između dužnika (ovde tužioca) i preuzimaoca (Preduzeće “N…” - treće lice) na koji je pristao poverilac, a pretpostavlja se da je poverilac dao svoj pristanak ako je bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca, koje je ovaj učinio u svoje ime. Prema odredbi člana 448. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, posledica preuzimanja je promena dužnika, jer preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika koji se oslobađa obaveze. U konkretnom slučaju, tuženi kao poverilac ne samo da je pristao da treće lice preuzme dug, već je s tim licem zaključio upravo ugovor o preuzimanju duga i primio delimično ispunjenje, sve to uz saglasnost tužioca kao dužnika. Time se dužnik, shodno navedenim zakonskim odredbama, oslobodio obaveze, bilo novčane, bilo materijalne obaveze isporuke ambalaže. Ukazivanje u žalbi da je ugovor o cesiji potpisalo za tuženog neovlašćeno lice nije osnovano, jer se iz dopisa u spisima utvrđuje da je tuženi prihvatao taj ugovor dok mu je to odgovaralo (član 88. Zakona o obligacionim odnosima - naknadno odobrenje ugovora). Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je na izloženi način obaveza iz izvršne isprave prešla na treće lice, voljom poverioca, dakle da je prestalo potraživanje poverioca prema dužniku iz izvršne isprave, tako da je pravilno utvrdio da je izvršenje prema dužniku - tužiocu nedopušteno u smislu člana 54. stav 1. u vezi sa članom 50. tačka 8. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 20/78), koji je važio u vreme kada je tužilac upućen na parnicu”. (Presuda Višeg privrednog suda Srbije Pž. 6516/00 od 14. 2. 2001. godine objavljena u Sudskoj praksi “Intermexa”)

O značaju intervencije trećeg lica govori i odredba člana 73. stav 2, 3, 4. i 5. Zakona čija je tema predmet popisa u postupku izvršenja na pokretnim stvarima radi naplate novčanog potraživanja. Prema njenom sadržaju: “Ako treće lice ne obavesti sud o svojim pravima na pokretnoj stvari u posedu izvršnog dužnika, koja je predmet izvršenja, niti dokaže svoja prava na njima, smatra se da takva prava trećeg ne postoje i da je izvršni dužnik vlasnik stvari koja se nalazi u njegovom posedu”.

Stvari izvršnog dužnika u državini trećeg lica popisuju se samo sa pristankom tog lica.

Ako treće lice ne pristane na popis, sud će zaključkom na izvršnog poverioca, a na njegov predlog, preneti pravo izvršnog dužnika na predaju stvari, radi sprovođenja izvršenja po pravilima o prenosu radi naplate.

Za potrebe popisa, smatra se da su bračni drugovi ili vanbračni supružnici suvlasnici na jednakim delovima svih pokretnih stvari koje se zateknu u njihovoj kući, stanu, poslovnoj prostoriji ili drugoj nepokretnosti.

Iskaz iz ove norme: “ako treće lice ne obavesti sud o svojim pravima na pokretnoj stvari u posedu izvršnog dužnika koja je predmet izvršenja niti dokaže svoja prava na njima” pokazuje polaznu pretpostavku u čijem prisustvu nastupa smatramo oboriva pretpostavka: “da takva prava trećeg ne postoje”. Ono što je zakonodavac ovde zanemario to su one situacije kada treći i nema saznanje da se sprovodi izvršenje na stvarima na kojima on ima pravne pretenzije. Tada on objektivno i nema mogućnost da obavesti sud o svojim pravima na stvari koja je predmet izvršenja i s tim u vezi dostavi odgovarajuće dokaze. Tome u prilog govori i to što se ovde radi o stvari u posedu izvršnog dužnika koji često i nema interes da obavesti trećeg o popisu.

Suprotno, stvari na kojima treće lice ima državinu mogu se popisati samo uz njegovu saglasnost. Za slučaj da treće lice ne pristane na popis sud će zaključkom na izvršnog poverioca preneti pravo izvršnog dužnika na predaju stvari, radi sprovođenja izvršenja po pravilima o prenosu radi naplate, ali pod uslovom da je on takav predlog stavio. Nužno je i da su to stvari izvršnog dužnika.

Slovo zakona je uvelo i pravilo da se za potrebe popisa smatra da su bračni drugovi, ili vanbračni supružnici suvlasnici na jednakim udelima svih pokretnih stvari koje se zateknu u njihovoj kući, stanu i poslovnoj prostoriji ili drugoj nepokretnosti. Na taj način ovo rešenje iz odredbe stava 5. člana 73. Zakona se je našlo u kontrarnoj opoziciji sa rešenjem iz odredbe člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima - imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice je njihova zajednička imovina i pravilima na temu njihove odgovornosti koja uključuje i njen solidarni oblik - argumenat iz odredbe člana 265. ovog zakona (Videti odredbu člana 321. i 336. Zakona o braku i porodičnim odnosima - “Sl. glasnik SRS”, broj 22/80 i 11/88 i “Sl. glasnik RS”, broj 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/2001 - u dajem tekstu: ZOBPO). Mutatis mutandis važi i kada se radi o imovinskim odnosima vanbračnih drugova - Argument iz odredbe člana 338 i 339 ZOBPO.

S obzirom da je cilj trećeg lica da se izvršenje na određenom predmetu proglasi nedopuštenim to je prigovor protiv izvršenja, a ne rešenja o izvršenju. Treće lice zato ne može uspešno koristiti razloge za žalbu iz odredbe člana 15. ZIP, jer njih uspešno može upotrebiti samo izvršni dužnik. Za slučaj da treći svoj prigovor zasniva isključivo na tim razlozima on će biti odbačen kao nedozvoljen.

Njegov cilj je da se obori pretpostavka da stvari i prava pripadaju izvršnom dužniku. Treće lice treba uz to i da dokaže da te stvari pripadaju njemu, odnosno da ima pravo takvog kapaciteta da sprečava izvršenje na određenom predmetu. O tome se izjašnjava odredba člana 23. Zakona koja glasi: “Lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim”.

Sud će prigovor dostaviti poveriocu i pozvati ga da se u roku od tri dana od dana dostavljanja izjasni.

Sud će rešenjem odbaciti prigovor ako treće lice ne učini verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje.

Sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio, ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopustivo.

Izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu može biti obuhvaćen tužbom iz stava 4. ovog člana.

Protiv rešenja iz stava 4. ovog člana ne može se izjaviti žalba.

Podnošenje prigovora iz stava 1. ovog člana ne sprečava dalje sprovođenje izvršenja.

Prigovor trećeg, da bi proizveo određeno dejstvo na izvršni postupak mora biti po slovu zakona dokazno zasnovan. Treće lice treba da u prigovoru učini verovatnim svoje pravo na predmetu izvršenja, ali i da je ono takvog kapaciteta da sprečava izvršenje. Tako na primer lice koje je član domaćinstva izvršnog dužnika ostaće bez dozvoljenog učešća u postupku izvršenja zasnovanog radi predaje nepokretnosti izvršnom poveriocu kada on svoje pravo stanovanja derivira iz prava izvršnog dužnika, a izvršna isprava sadrži osudu na njegovo iseljenje sa svim licima i stvarima i predaju etažirane celine.

Naznačeni stepen dokazanog kvaliteta je uslov za upućivanje trećeg da u roku od 15 dana pokrene protiv izvršnog poverioca izlučnu parnicu čiji je cilj da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim. Rešenje na tu temu ne može biti predmet žalbe. Takva žalba biće nedozvoljena. Suprotno, rešenje kojim je odbačen prigovor trećeg koji nije učinio verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može biti predmet žalbe - argumenat iz odredbe člana 23. stav 3. Može, jer slovom zakona nije propisano da žalba nije dozvoljena - argumenat iz odredbe člana 12 stav 3. Zakona. Ovde može biti prisutno i pitanje zašto je zakonodavac nedokazanost naznačenog prava trećeg sankcionisao odbačajem a ne odbijanjem prigovora. Smatramo da je ratio legis ovog rešenja tvrdoglavo prisustvo nedokazanog pravno zaštićenog interesa trećeg da učestvuje u izvršnom postupku i da svojim radnjama proizvodi određene učinke. Samo treći koji je učinio verovatnim postojanje svog prava na predmetu izvršenja ima pravno zaštićen interes za dozvoljeno mešanje u izvršni postupak u kome nema položaj stranke. To što treće lice treba da učini verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje je istovremeno i odbrana od fiktivnog mešanja čiji cilj nije zaštita prava njegovog autora, već da se contra legem zaustavi ili odloži izvršenje.

Izlučna tužba se podnosi protiv izvršnog poverioca, a tuženi može biti i izvršni dužnik ako osporava ovo pravo trećeg. Njegov tužbeni zahtev glasi da se na naznčenom predmetu izvršenje proglasi nedopuštenim. Odredba stava 4. člana 23. Zakona upotrebljava iskaz: “može biti obuhvaćen tužbom” izvršni dužnik što znači i da ne mora. Ovo “može” ukazuje da treći nije u obavezi da u tužbi radi nedopustivosti izvršenja na njegovom predmetu označi i izvršnog dužnika, pa i onda kada je on iskazao protivljenje. Ovo rešenje je posledica činjenice da se postupak izvršenja na naznačenom, po stanovištu trećeg spornom predmetu, vodi na predlog poverioca i da je zato njegov cilj da blokira to izvršenje i ništa više od toga.

Treće lice može do okončanja izvršnog postupka pokrenuti parnični postupak u istom cilju i bez upućivanja suda. O tome svedoči odredaba člana 24. Zakona koja glasi: “Lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka, i bez upućivanja suda iz člana 23. stav 4. ovog zakona, da protiv poverioca pokrene parnični postupak, radi nedopustivosti izvršenja na tom predmetu”.

Izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu može biti obuhvaćen tužbom.

Pokretanje postupka iz stava 1. ovog člana ne sprečava dalje sprovođenje izvršenja.

Ovo: “može do okončanja izvršnog postupka” pokazuje i vreme do kada se ova tužba može podneti u naznačenoj procesnoj situaciji. Izlučna tužba podneta posle toga datuma biće odbačena kao nedozvoljena.

SKRAĆENI IZVRŠNI POSTUPAK I USLOVNO PRISUTNA ŽALBA

Neka pojmovna razjašnjenja

Značaj svojstva stranke prisutan je i u ovom ambijentu. To ne može biti svaka stranka već samo ona imenovana u odredbi člana 252. Zakona. Prema njenom sadržaju:

Skraćeni izvršni postupak se može sprovesti ako su izvršni poverilac i izvršni dužnik pravna lica, preduzetnici, fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti i imaju otvoren račun u skladu sa propisima o platnom prometu, kao i fizička lica u svojstvu dužnika iz ugovora o komercijalnom kreditu.

Ovaj postupak se pokreće predlogom za sprovođenje skraćenog izvršnog postupka. Slovo odredbe člana 254. stav 1. Zakona insistira da se to u predlogu za izvršenje “izričito naznači”. To je izbor poverioca koji želi da isprave imenovane u odredbi člana 253. ZIP upotrebi u tom cilju. Nedostatak ovog određenja ne vodi obustavi postupka. U toj procesnoj situaciji izvršenje će se sprovesti po odredbama ovog zakona predviđenim za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, što je završni fragmenat stava 2. člana 254. ZIP. Ispunjenost uslova za skraćeni izvršni postupak vodi dozvoli izvršenja u skladu sa odredbom člana 55. Zakona - argumenat iz njegove odredbe člana 255. stav 1. Ovde i dilema da li je ovo rešenje po podnetom predlogu rešenje o izvršenju iz stava 1. ili stava 2. člana 52. Zakona. Pošto se ovde radi o skraćenom postupku koji se zasniva na odgovarajućoj verodostojnoj ispravi imenovanoj u odredbi člana 253. Zakona što mutatis mutandis vredi i za izvršenje na osnovu verodostojne isprave rešenje doneto u njegovom ambijentu treba da sadrži i obavezujući deo. Na to upućuje odredba stava 2 člana 258 Zakona koja glasi: “Ako sud nađe da je prigovor osnovan, ukinuće rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu u kome je određeno izvršenje i predmet dostaviti parničnom sudu na dalji postupak, kao u postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave”. Ovo: “ukinuće u delu u kome je određeno izvršenje” posredno upozorava da i posle odluke po prigovoru nastavlja da postoji deo rešenja u kome je sud obavezao izvršnog dužnika na namirenje potraživanja. To je logična posledica razloga:

-     da ovde izvršna isprava ne postoji i da se umesto nje javlja u upotrebi odgovarajuća verodostojna isprava;

-     da upotrebljeni prigovor zbog ograničenog dejstva nema moć da otkloni do kraja već nastalu sudsku intervenciju. Suprotno njegov učinak dovodi do prevođenja postupka u parnicu a tada se postupak vodi povodom odgovora na pitanje da li naznačeno rešenje u svom obavezujućem delu može da izdrži parničnu kontrolu koja se odvija po pravilima koja važe i za prigovor protiv platnog naloga - argumenat iz odredbe člana 258. stav 2. u vezi člana 21. stav 1. ZIP. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje ne bi postojala tačka vezivanja između izvršnog kao inicijalnog postupka i parnice gde se posle uspešno upotrebljenog prigovora postupak nastavlja.

Ono što razlikuje skraćeni postupak izvršenja od već i ranije poznatog i sada prisutnog postupka izvršenja na osnovu verodostojne isprave to su - ograničeni razlozi za prigovor.

Na to podseća odredba člana 253. Zakona koja glasi:

Skraćeni izvršni postupak se može sprovesti na osnovu svake verodostojne isprave kojom se na nesumnjiv način dokazuje postojanje, iznos i dospelost poveriočevog potraživanja, a naročito:

1)    menica i ček sa protestom i povratnim računom ako je to potrebno za zasnivanje potraživanja;

2)    obveznice i druge hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na isplatu nominalne vrednosti;

3)    dospela bezuslovna bankarska garancija;

4)    dospeli bezuslovni akreditiv;

5)    overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos novčanih sredstava;

6)    javna isprava koja konstituiše izvršnu novčanu obavezu;

7)    svaki ugovor u privredi.

Verodostojna isprava iz stava 1. tačka 7. je ugovor sačinjen u pisanoj formi na kome su potpisi ovlašćenih lica overeni od strane nadležnog suda, odnosno drugog organa ovlašćenog zakonom.

Skraćeni izvršni postupak se ne može sprovesti na osnovu strane isprave.

U upotrebi u ovom ambijentu nije svaka verodostojna isprava već samo ona kojom se na nesumnjiv način dokazuje postojanje, iznos i dospelost poveriočevog potraživanja. Navedene verodostojne isprave u sadržaju odredbe člana 253. Zakona ne iscrpljuju za tu namenu merodavne verodostojne isprave. One su navedene samo primera radi. Na to podseća iskaz “a naročito” upotrebljen neposredno pre njihovog navođenja u završnom fragmentu stava 1. člana 253. Zakona.

Međutim, izostavljanje u odredbi člana 253. Zakona iskaza: faktura, izvodi iz poslovnih knjiga za cenu komunalnih usluga, isporuku vode, toplotne energije, odvoz smeća usluge, ili javna isprava koja konstituiše izvršnu novčanu obavezu, osim stranih isprava koje takođe spadaju u verodostojne isprave na osnovu kojih se može tražiti izvršenje u postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave primenom pravila iz odredbe člana 36. stav 1. tačka 3, 4. i 5. ZIP znači njihovu slovom zakona isključenu upotrebu u skraćenom postupku. Na zamku može da navede upotreba naznačenog iskaza: “a naročito” upotrebljena u stavu 1. člana 253. Zakona, ali pogrešno. Izostavljanje naznačenih isprava u u odredbi člana 253. Zakona nije slučajno. Da je slovo zakona u ovoj vrsti postupka dozvolio upotrebu svih verodostojnih isprava imenovanih u odredbi člana 36 Zakona koje nose atribut na temu naznačene nesumnjive dokazanosti upotrebio bi i u njegovoj odredbi člana 253. samo pojam verodostojna isprava, bez navođenja primera radi naznačenih isprava. Pošto je postupio suprotno i u odredbi člana 253. ZIP naveo primera radi po vrsti samo neke od onih verodostojnih isprava iz odredbe člana 36. sledi da je je isključena mogućnost da se i ostale isprave primene u ovom ambijentu nezavisno od toga što su i one navedene takođe primera radi u njenom sadržaju. Lex specialis derogat legi generali. Kod tih verodostojnih isprava pošto je po slovu zakona isključena njihova primena u skraćenom izvršnom postupku se i ne postavlja pitanje da li se njima na nesumnjiv način dokazuje postojanje, iznos i dospelost poveriočevog potraživanja. Tome u prilog ovde navodimo još jedno pro: u odredbi člana 36. stav 1. tačka 6. i 7. ZIP navode se samo iskazi: bankarska garancija i akreditiv dok se u njegovoj odredbi člana 253. stav 3. i 4. koristi iskaz: 3) dospela bezuslovna bankarska garancija i dospeli bezuslovni akreditiv. To je dokazno svedočanstvo da u ovom ambijentu nije u upotrebi svaka bankarska garancija po definiciji iz odredbe člana 1088. ZOO, već samo bezuslovna garancija - gde korisnik garancije može ostvariti prava iz garancije podnošenjem o roku važeće garancije. Za realizovanje njegovih prava iz ove vrste garancije nije prethodno potrebno i da njihov korisnik dokazuje ispunjenje određenog uslova što je nužno kod uslovne garancije. Mutatis mutandis važi i za bezuslovni akreditiv - prihvatanjem zahteva nalogodavca akreditivna banka se obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti određenu novčanu svotu ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. (Videti odredbe člana 1072-1082. Zakona o obligacionim odnosima - “Sl. list SFRJ”, broj 28/78, 38/85, 45/89 i 57/89 i “Sl. list SRJ”, broj 31/93 - u tekstu: ZOO). Na taj način umesto genusnih pojmova bankarska garancija i akreditiv upotrebljenih u odredbi člana 36. stav 1. tačka 6. i 7. Zakona za skraćeni postupak izvršenja mogu biti u pravno dozvoljenoj upotrebi samo njihove ex lege određene vrste.

Dužnost izvršnog dužnika da uz prigovor upotrebljen u skraćenom postupku podnese dokaze. To nije bilo koji već ex lege imenovan dokaz. U tom značenju indikativan je i naslov odredbe člana 257. Zakona: Dokazi uz prigovor. Podsećanja radi ta norma glasi:

Izvršni dužnik je obavezan da uz prigovor podnese dokaze, i to:

1)    pravosnažnu sudsku odluku kojom je utvrđena neistinitost isprave ili izvod iz Centralnog registra hartija od vrednosti, ako tvrdi da je isprava neistinita;

2)    izvod iz registra o licu ovlašćenom za zastupanje u momentu izdavanja isprave, ako tvrdi da je isprava potpisana od strane neovlašćenog lica;

3)    nalog za plaćanje u pismenoj ili elektronskoj formi na osnovu koga je izvršen prenos sredstava, ako tvrdi da je obaveza ispunjena.

U slučaju prigovora nedospelosti obaveze iz isprave, nedospelost mora da proizilazi iz same isprave.

U slučaju da izvršni dužnik istakne prigovor neispunjenja istovremeno dospele obaveze poverioca iz same isprave, sud će ostaviti rok od tri dana poveriocu da podnese dokaz o ispunjenju svoje obaveze.

Ako poverilac dokaže ispunjenje istovremeno dospele obaveze, sud će doneti rešenje o izvršenju protiv izvršnog dužnika.

Značaj isprava i prigovor kao primarni pravni lek

Naznačene isprave su posebnog pravno vrednog kvaliteta pošto svojim sadržajem dokazuju pretpostavku da postoji bezuslovna dospela obaveza izvršnog dužnika koja glasi na određeni broj novčanih jedinica. Radi toga za slučaj njihovog osporavanja nije dovoljno samo obrazloženo osporavanje da bi se zadovoljilo pravilo iz odredbe stava 4. člana 21. Zakona. Ono mora biti dokazano isto tako pravno vrednim dokazima sa stanovišta: a) njihove istinosti odnosno neistinitosti, b) autorstva; c) dokazanosti ispunjenja. U odnosu na primenu dokaza iz tačke 3. potrebno je i doneti propis u formi zakona o elektronskom potpisu, koji se već nalazi u skupštinskoj proceduri. Takođe prigovor nedospelosti obaveze iz isprave mora da proizilazi iz same isprave.

To još i nije sve. Svaki od ovih dokaza svojom upotrebom ne vodi u parnicu. Suprotno, prigovor dužnika na temu neispunjenja istovremeno prisutne obaveze poverioca da bi uspešno prošao sudsku kontrolu mora biti neosporen od strane poverioca u od suda ostavljenom roku od tri dana kada je on dužan da podnese dokaz o ispunjenju svoje obaveze - argumenat iz stava 3. člana 257. ZIP. Ovde se radi o prigovoru istovremenog ispunjenja, ili kada je ispunjenje izvršnog dužnika uslovljeno prema sadržaju verodostojne isprave ispunjenjem obaveze poverioca - pre ili istovremeno primenom pravila iz odredbe člana 122. Zakona o obligacionim odnosima. Za slučaj da poverilac ne dokaže ispunjenje svoje obaveze postupak se nastavlja u parnici a u suprotnom važi pravilo iz stava 4. ove norme koje glasi: “Ako poverilac dokaže ispunjenje istovremeno dospele obaveze, sud će doneti rešenje o izvršenju protiv izvršnog dužnika. Ovo “doneće rešenje o izvršenju” smatramo pogrešno upotrebljenim. Neka tome ovde u prilog posluže dva pro:

Rešenje iz odredbe člana 255. Zakona čiji je naslov: “Dozvola izvršenja” glasi: “Kad utvrdi da su ispunjeni uslovi za skraćeni izvršni postupak, sud će doneti rešenje o izvršenju u skladu sa odredbom člana 52. ovog zakona”.

- Pošto je već doneto rešenje o izvršenju donošenje novog rešenja na istu temu smatramo bespotrebnim. U toj situaciji mogu se doneti: a) rešenje kojim se prigovor odbacuje ili odbija, odnosno rešenje kojim se ukida rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu u kome je određeno izvršenje i predmet dostavlja sudu na dalji parnični postupak.

Za slučaj da izvršni dužnik ne dokaže osnovanost upotrebljenog prigovora ovo pravno sredstvo se odbija, a za slučaj nedozvoljenosti ili neblagovremenosti odbacuje. U svakom od ova dva slučaja njegovom autoru ostaje na raspolaganju žalba - argumenat iz odredbe stava 2. člana 255. Zakona. Prigovor je nedozvoljen i onda kada je upotrebljen iz razloga koji nisu sadržani u odredbi člana 256. Zakona. To nisu svi razlozi za prigovor koji se mogu upotrebiti u postupku izvršenja na osnovu izvršne isprave. To su samo ex lege određeni razlozi o kojima govori njegova odredba člana 256. Prema njenom sadržaju: Protiv rešenja o izvršenju po skraćenom postupku izvršni dužnik ima pravo prigovora.

Prigovor se može izjaviti iz sledećih razloga:

1)    da je u ispravu iz člana 253. ovog zakona unet neistinit sadržaj;

2)    da je isprava potpisana od neovlašćenog lica;

3)    da je obaveza iz isprave izvršena;

4)    da obaveza iz isprave nije dospela;

5)    da istovremeno dospela obaveza poverioca iz isprave nije ispunjena.

Prigovor se može izjaviti u roku od tri dana od prijema rešenja o izvršenju po skraćenom postupku.

Prigovor upotrebljen iz drugih razloga takođe nosi atribut nedozvoljenosti. Mutatis mutandis isto važi sa stanovišta pravnih posledica propuštanja - kada izvršni dužnik ne podnese isprave na koje ga obavezuje odredba člana 257. Zakona. Na to smatramo da podseća njegova odredba člana 257. stav 1. koja glasi: “Izvršni dužnik je obavezan da uz prigovor podnese dokaze”. Ovo “obavezan da podnese dokaze” upućuje da je to njegova procesna dužnost čije nepoštovanje vodi nedozvoljenom prigovoru. Tome u prilog i sadržaj razloga ex lege predviđenih za njegovu upotrebu. Ovde važi pravilo formalnog legaliteta, jer je i rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojnih isprava kojima se na nesumnjiv način dokazuje postojanje iznos i dospelost poveriočevog potraživanja. Vrednuju se za odluku u meritumu samo sudu podneseni dokazi uz prigovor, a ne prigovor u njihovom odsustvu. Ovde zato nije dovoljno samo pravilo iz odredbe člana 21. Zakona da prigovor protiv rešenja o izvršenju mora biti obrazložen. Obrazloženi prigovor vodi u parnicu radi sudske kontrole već donetog rešenja o izvršenju u obavezujućem delu njegove izreke. - postupak će se nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. To vredi povodom prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ali još nije dovoljno za odbranu izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju donetog po predlogu za izvršenje u skraćenom postupku. Ovde je potrebno da prigovor bude izjavljen i iz ex lege određenih razloga i dokazno potvrđen. On će ostati neuspešan i onda kada je izvršni poverilac dokazno otklonio neosnovanost istaknutog prigovora neispunjenja istovremeno dospele obaveze na njegovoj strani. Naravno on to mora učiniti u od suda ostavljenom roku od tri dana - argumenat iz odredbe člana 257. stav 3. i 4. ZIP.

U skraćenom izvršnom postupku mora biti u dozvoljenoj upotrebi samo prigovor određenog činjeničnog i dokaznog kvaliteta i to ne samo u pogledu upotrebljenih razloga, već i dokaza uz prigovor.

O ovom prigovoru u roku od 8 dana od dana prijema prigovora odlučuje veće sastavljeno od troje sudija suda koji je doneo rešenje o izvršenju po skraćenom postupku.

Uslovna žalba

Zavisno od odluke o prigovoru određuje se dalji tok ove vrste izvršnog postupka. Rešenje kojim se prigovor odbacuje ili odbija izvršni dužnik može napadati žalbom u roku od tri dana. Njena upotreba nema suspenzivno dejstvo dok prigovor odlaže izvršenje rešenja o izvršenju. Na taj način ovde je ograničena upotreba žalbe i to kako sa stanovišta vrste odluke koja se može pobijati žalbom tako i ovlašćenog autora za njenu upotrebu - argumenat iz odredbe člana 258. i 259. stav 1-3. ZIP. Na to upućuje odredba stava 2. člana 258. Zakona koja glasi: “Ako sud nađe da je prigovor osnovan, ukinuće rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu u kome je određeno izvršenje i predmet dostaviti parničnom sudu na dalji postupak, kao u postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave”. Mutatis mutandis važi i ako drugostepeni sud ukine rešenje kojim je odbijen prigovor. U tom slučaju postupak se nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga - argumenat iz odredbe člana 259. stav 6. ZIP. U početnom fragmentu odredbe stava 2. člana 258. Zakona koristi se iskaz: ako sud nađe da je prigovor osnovan ukinuće rešenje o izvršenju po skraćenom postupku u delu u kome je određeno izvršenje i predmet dostaviti parničnom sudu na dalji postupak, što ukazuje na iste posledice. Na to podseća završni fragmenat stava 2. člana 258. ZIP: “kao u postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave”. To znači da u postupku po prigovoru u slučaju iz stava 2. ove norme predmet se dostavlja parničnom sudu koji i tada postupa po istim pravilima. Na to upućuje iskaz iz odredbe stava člana 21. Zakona “a postupak će se nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Do nastavka postupka kao po prigovoru protiv platnog naloga neće doći kada drugostepeni sud potvrdi rešenje kojim je odbačen ili odbijen prigovor. Takođe ako drugostepeni sud ukine rešenje kojim je odbačen prigovor tada se samo otvara postupak po prigovoru sa mogućim rešenjima kao u odredbi člana 258. Zakona 

Zaključak