ODLUKE KASACIONOG SUDA KRALJEVINE SRBIJE

634. Kad se izdavalac menice ne brani time, da njegov potpis na menici ne odgovara tač. 5. §. 80. Trg. Zak., taj prigovor ne može isticati akceptant.

Kasacioni Sud primedbama Br. 5521. od 9. juna, 1899. god., poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 1772. od 7. maja, 1899. god, našavši da, kad se izdavalac menice ne brani, da na menici njegov potpis ne odgovara propisu tač. 5. §. 80. Trg. Zak., dakle priznaje i prima sva menična prava i dužnosti, onda ni primalac ili akceptant ne može da potre važnost menice kao nesumnjive obaveze u koju je ušao u smislu §.91. Trg. Zak. prijemom menice. NJegov prijem prema § 87. Trg. Zak. potvrđuje, da je on od izdavača primio potrebnu sumu za izmirenje menice, kao i da su potpis izdavača i njegov domicil istiniti. Tužilac je mogao odreći akcepat ne ulazeći nikako u obavezu, ali posle prijema menice ostaje u obavezi, baš da je ime izdavača podmetnuto. Najposle u ovom slučaju, gde je izdavač u isto vreme i pritežalac menice, njegova prava i dužnosti mogu biti cenjena po §. 137. Trg. Zak., ali ni u koliko ne zavise od izgovora akceptanta.

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 2446. od 12. juna, 1899. god., da sledeće protivrazloge:

Vučena menica pored ostaloga mora sadržavati i potpis izdavača po izričnom naređenju tač. 5. §. 80. Trg. Zak. Nepismenog izdavača može da potpiše drugi, a on će pored imena staviti krst sa potpisom dva svedoka. Kad izdavača potpisuje naročiti punomoćnik, treba da naznači, da ga je potpisao "po ovlašćenju" ili "po naredbi".

Na spornoj menici izdavača kao nepismena potpisao je sin, ne ispunjavajući uslove propisane za potpis nepismenog izdavača. Prema tome sporna menica ne ispunjava uslov iz tač. 5. §. 80. Trg. Zak. te je bez vrednosti.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 3. avgusta, 1899. god., pod Br. 5643. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 5521. na zakonu osnovane, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 2446. ne stoje.

671. Lice koje menicu, datu mu u drugom cilju, eskontuje, odgovara za naknadu onome ko mu je menicu dao, ako na plaćanje menice bude osuđen.

Kasacioni Sud primedbama Br. 145. od 12. januara, 1900. god., poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 2891. od 3. septembra, 1899. god., našavši da ne odgovara zakonu, jer kad stoji to, da je tuženi izdao "pismeno" tužiocu, za dokaz da je uzeo od njega menicu u ime ortakluka, i da ta menica vredi tek ako se odobri licitacija; i kad se doista i dosuđena suma od 700.- dinara, slaže sa menicom, po kojoj je tužilac osuđen na plaćanje, podudarajući se u danu i godini izdanja menice, sa danom i godinom podnesenog "pismena", onda je sud pogrešno i protivno §§. 189. i 305. Građ. Sud. Post., izveo, da tužilac u ovom sporu ničim nije mogao potvrditi svoje navode, ni obvezu tuženog. Ova obveza u "pismenu", ne remeti ispravnost menice po kojoj je tužilac osuđen da plati trasantu. Naprotiv baš zato, što je ista menica protivno pismenu puštena u cirkulaciju, te je tužilac osuđen na plaćanje, stvorena je osnova za naknadu, pošto je tužilac krivicom tuženoga osuđen da plati ono što prema pismenu nije dužan. Nije bilo teško makome ustupiti pomenutu menicu, sa tužiočevim akceptom.

Tuženi ničim ne pobija istinitost svoga "pismena"; niti se upušta u dokazivanje da je po obvezi vratio tužiocu primljenu menicu posle neodobrene licitacije, a tužilac navodi da je to baš ta menica po kojoj je on osuđen na plaćanje; i za to je prema takom stanju stvari sud trebao da ceni, ima li ovde mesta primeni §. 800. Građ. Zak. po kome bi tuženi odgovoran bio tužiocu za onu sumu koju tužbom traži.

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 286. od 24. januara, 1900. god., da sledeće protivrazloge:

Iz "pismena" se vidi obećanje, da će tužilac izdati tuženom i još nekim licima menice, ako se licitacija, koja je ostala na njemu, odobri. Naprotiv na spornoj menici, koju je tužilac potpisao kao akceptant, izdavalac je drugo lice, a o tuženome nema u njoj ni pomena, i zato se ne može uzeti da je osporena menica ona, koja se pominje u "pismenu".

Po mnjenju Apelacionoga Suda ne pada na tuženoga teret dokazivanja o nevažnosti pomenutog pismena, i o vraćanju menice posle neodobrene licitacije, - već je tužilac trebao da dokaže, da mu tuženi nije vratio istu menicu.

Kad bi se dozvolilo, da bez jačih neposrednih dokaza, kao što je ovde slučaj, opstanak menice dođe u pitanje, menica kao surogat novca izgubila bi svaku važnost, što bi bilo na štetu saobraćaja.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 9. februara, 1900. god, pod Br. 1311. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 145. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 286. ne stoje.

599. Kad ortaci nisu ovlašćeni da mogu posebice ortačku firmu zaduživati, onda se njihove obaveze kao lične obaveze ne mogu naplaćivati iz ortačke mase.

Kasacioni Sud primedbama Br. 556. od 23. januara, 1898. god. poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 3095. od 9. oktobra, 1897. god., našavši da ne odgovara zakonu, jer kad se vidi iz podnetih menica, po kojima tužilac traži dug od tužene firme, da su na istima potpisani kao primaoci negde sam. Petar negde sam Luka, a negde i zajednička firma i kad branilac tužene stecišne mase ne priznaje dug kao firmin, a tužilac ne podnosi nikakve dokaze, da su pojedini ortaci tužene firme bili ovlašćeni, da posebice mogu firmu zaduživati, te da bi po §. 24. Trg. Zak. nastupila solidarna odgovornost ortaka, pa i odgovornost tužene firme, onda Apelacioni Sud nije imao zakonskih razloga, da bez takvih dokaza uzima pojedine menice sa posebnim potpisima članova tužene firme, kao firmine obveze i da osuđuje tuženu firmu na plaćanje duga po svima menicama, izgubiv iz vida naređenje §. 91. Trg. Zak. po kome zakonskom propisu onaj, koji menicu prima, uzima na sebe i obvezu, da će i sumu u njoj označenu platiti, dok se protivno ne utvrdi.

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 411. 1898. god., da sledeće protivrazloge:

Podnetim bilansom prezadužene firme, na koji su članovi firme i odkrivajuću zakletvu položili, vidi se, da su zaduženja po spornim menicama učinjena za vreme trajanja i za račun prezadužene firme, jer su prezaduženi u svome bilansu ovu tražbinu uneli kao dug njihove zajedničke firme.

Iz podnetog oglasa vidi se takođe, da su prezaduženi pod zajedničkom firmom trgovali, koja je firma bila sastavljena iz imanja sviju ortaka, dakle među njima - članovima firme - postojao je javni ortakluk - §. 23. Trg. Zak., a kao članovi takvog ortakluka po propisu §. 24. Trg. Zak. oni imaju odgovarati jedan za sve i svi za jednoga celim svojim imanjem, za sve obveze ortakluka učinjene zajedničkom firmom. Pa kako je zaduženje u 18.500.- din. po spornim menicama učinjeno za račun zajedničke firme to se ono ima po pomenutim propisima iz opšte mase firmine i naplatiti, a ne samo iz imovine pojedinih članova firminih.

Osim toga Kasacioni Sud je ranijom svojom odlukom, u sličnom sporu, poništio presudu Apelacionoga Suda od 15. februara, 1897. god., Br. 177., iz razloga, da, kad se iz objave kakve trgovačke firme ne vidi, koji će od ortaka moći firmu punovažno potpisivati, onda se ima uzeti, da svaki od članova firme ima to pravo.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 16. februara 1898. god., pod Br. 1165. našla je da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 556. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 411. ne stoje.

636. Između ortaka može biti utaje, - ali se ovo pitanje može pokretati tek po definitivnom prečišćenju ortačkih računa.

Kasacioni Sud primedbama Br. 2610. od 20. marta, 1899. god, poništio je rešenje Prvostepenoga Suda za Varoš Beograd Br. 5003. od 3. marta, 1899. god., našavši da ne odgovara zakonu, jer pri komentarisanju pojedinih odredaba našeg Kaznenog Zakonika moraju se neminovno uzeti u obzir principi, koji vladaju u modernoj kriminalnoj doktrini, pošto odredbe našeg Kaznenog Zakona - kao i krivični zakonici ostalih modernih država - baziraju u opšte na usvojenim načelima u današnjoj kriminalnoj nauci. U koliko se pak od toga odstupa, to je zakonodavac, ili specijalnom odredbom, ili naročitom redakcijom definicija izvesnih zakonskih odredaba, ili naročitim mestom u sistematičkom rasporedu zakonskih odredaba, jasno označio. Pošto se kod odredbe §. 229. i tač. 1. §. 253. u vezi sa §. 251. Kazn. Zak. ne vidi, da je zakonodavac hteo dozvoliti, da se pri komentarisanju pomenutih odredaba može odstupiti od doktrinarnog shvatanja utaje i prevare - jer se ni jedan od karakternih znakova za to kod njih ne nalazi, - to je onda pri tumačenju pomenutih zakonskih odredaba od presudne važnosti samo ono shvatanje, koje je merodavno u kriminalnoj doktrini za ta dva krivična dela, a to je između ostalog: da pojam ortačine ne isključuje nikako pojam utaje ili prevare, ili da oba krivična dela ne mogu kod ortačine stvoriti realnu konkurenciju, realni sticaj i t. d.

Kad ortak primi na rukovanje svojinu svoga ortaka, onda ta prinosna svojina može biti predmet utaje. S toga je sud trebao da oceni da li u danom slučaju postoje, ili ne, svi karakterni znaci, koji se po §. 229. Kaz. Zak. za utaju traže. A isto je tako trebao da oceni, da li postoje, ili ne svi karakterni znaci, koji se po tač. 1. §. 253. u vezi sa §. 251. Kazn. Zak. za prevaru traže.

Najzad, kad se utaja i prevara prema odredbi §§. 236. i 258. Kazn. Zak. kazni samo na tužbu oštećenih, onda je sud bio dužan da oceni, da li su punomoćnici društva bili ovlašćeni da izdadu punomoćstvo onakvo, kakvo je punomoćnik punomoćnika društvenih podneo, kojim je ovlašćen da može i krivične tužbe podizati, ili nisu ?

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd usvoji ove primedbe i rešenjem Br. 10929. od 15. marta, 1899. god., stavi optuženoga pod sud i u pritvor za delo utaje, našavši, da je delo dokazano sopstvenim računima optuženoga u kojima je predstavio netačno stanje stvari.

Kasacioni Sud primedbama Br. 4811. od 26. maja, 1899. god., poništio je i ovo rešenje, našavši da ne odgovara zakonu, jer postupajući u smislu primedaba Br. 2610., Prvostepeni Sud za Grad Beograd, nije mogao ni u kom slučaju naredbom pozivati punomoćnika opunomoćenih, da naknadno podnosi punomoćstvo, kojim se ovlašćuje da u ime svojih mandatara može podizati krivične tužbe i da se tim istim punomoćstvom opunomoćava i za tužbe već podignute od strane njegove.

Takav rad suda protivan je ne samo smislu pomenutih primedaba Kasacionoga Suda, već i principijelnom pojmu o punomoćstvu i pojmu o zastarelosti u oblasti krivičnoga prava.

Pri oceni ispravnosti jednog punomoćstva pri njegovoj upotrebi, u prvom se redu mora uzeti u obzir priroda samoga prava, u čijem se domašaju to punomoćstvo upotrebljuje, pošto je po sve jasno da upotreba punomoćstva, dakle samo biće njegovo, mora odgovarati prirodi onoga prava, u čijoj se oblasti čini upotreba od istog punomoćstva. Kako se pak kod krivičnog prava u prvom redu ispoljava interes države, da za izvršeno krivično delo kazni, pa i kod samih onih krivičnih dela kod kojih se kazni na tužbu privatnog tužioca, a kod građanskog pak prava, na protiv, u prvom je redu interes članova u državi, čija se pravni odnosi normiraju, to onda i dejstvo punomoćstva u oblasti i jednog i drugog prava nisu i ne mogu biti jednaka, kao i same izvršne presude i ta dva prava, što po suštini svojoj nisu jednake: jedne se moraju izvršiti, a druge zavise od volje onoga u čiju korist je pravni odnos uređen, na logično ni način upotrebe punomoćstva; dakle, naknadno opunomoćavanje, koje je kod građanskog prava dozvoljeno (i to samo donekle), kod krivičnog je prava po sve nemogućno, jer stoji u suviše jasnoj kontradikciji i sa pravnim pojmom o kazni u opšte i sa prirodom krivičnog prava.

Prema svemu izloženom sud je trebao shodno pomenutim primedbama Kasacionoga Suda (od 20. marta, 1899. god., Br. 2610).

a.) da konstatuje, da li je ono punomoćstvo, koje je punomoćnik punomoćnika g. Jovanović podneo uz tužbu kvartu varoškom, bilo toliko ispravno, da je na osnovu njega mogao podizati i krivične tužbe ili ne;

b.) u slučaju konstantovanja punomoćstva, da vidi, sadrži li radnja krivično delo, za koja se optužuje ili ne, pa u slučaju pozitivnog ili negativnog rezultata da postupi dalje po zakonu, a u slučaju da pomenutom punomoćstvu oskudeva ma jedan od uslova, koji se za punomoćstvo traže s obzirom na upotrebu istog, onda da smatra tužbu kao i da ne postoji; i to

v.) u toliko pre što se tužba za utaju i prevaru podnosi neposredno policijskoj vlasti a ne sudu i t. d.

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd usvoji ove primedbe i rešenjem Br. 12631. od 31. maja, 1899. god, stavi ponovo optuženoga pod sud i u pritvor za delo utaje, našavši, da je sud punomoćije izdato g. Jovanoviću i potvrđeno kod policijske vlasti, od strane zastupnika i delovođe tužilačkog društva, smatrao kao punovažno i prilikom rešavanja o pritvoru kod isledne vlasti i prilikom donošenja prvog svog rešenja, kojim je tuženi po ovom optuženju pušten ispod suđenja, pa i posle toga sud je pozvao punomoćnika tužilačke strane da naknadno podnese punomoćije ne zato, što je smatrao ono punomoćije u tužbi kao nepunovažno, već prosto zbog onog prigovora na punomoćije u primedbama Kasacionoga Suda, jer za sud je bio dovoljan dokaz onaj, koji se nalazi u naknadnoj tužbi pod Br. 2128., pismeno zaključeno pred carskim notarom u Berlinu od stane ortaka tužilačkog društva, kojim su bili ovlašćeni izdati ono punomoćije koje su izdali i na osnovu kojeg je krivična tužba podignuta, Dakle, sudu nije trebalo nikakvo naknadno punomoćije, već je jedino traženo usled pomenutog prigovora i sud priznaje da je pogrešio, što prilikom stavljanja optuženog pod sud nije izložio svoje mišljenje o punomoćiju kao što to danas čini; i stavio je optuženoga pod sud i u pritvor, sa već ranije izloženih osnova.

Kasacioni Sud primedbama Br. 5380. od 10. juna, 1899. god, poništio je ovo rešenje, našavši da ne odgovara zakonu, jer kad je Prvostepeni Sud usvojio primedbe Br. 4811. kojima je poništeno rešenje Prvostepenoga Suda Br. 10929., onda je po §. 277. Kriv. Sud. Post. bio dužan da po istima i postupi.

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd aktom Br. 13775. od 11. juna, 1899. god., umolio je Kasacioni Sud da mu objasni svoje primedbe Br. 5380.,  jer iste Prvostepeni Sud ne razume, pošto smatra da je u svemu postupio po primedbama Br. 4811.

Na ime Prvostepeni je Sud po primedbama Br. 2610. doneo bio odluku kojom se optuženi po izvesnim optuženjima stavlja pod sud i u pritvor, a po nekima otpušta, usvojivši da u načelu može biti i dela utaje i dela prevare od strane ortaka prema ortaku, a ne onako, kao što je sud prvi put bio uzeo, da ovoga ne može biti. Kad je Kasacioni Sud i na ovo rešenje učinio svoje primedbe Br. 4811. koje su se jedino odnosile na punomoćije punomoćnika tužilačke strane, sud je postupio u svemu po istima, t. j. na prvome mestu ocenio je punomoćije, i smatrajući isto kao punovažno, a objašnjujući zašto je naknadno pozivao punomoćnika da podnese punomoćije, prešao je na ocenu glavne stvari i doneo svoju odluku.

Prema ovome dakle, Prvostepeni Sud smatrajući da je ono prvo punomoćije punovažno i davši o tome ocenu, držao je, kao što i sada drži, da je u svemu postupio po primedbama, te s toga moli za objašnjenje u čemu nije postupio.

Kasacioni Sud pretpisom Br. 5427. od 12. juna, 1899. god., našao je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 5380. jasne i da je Prvostepeni Sud pogrešno tražio, da mu ih Kasacioni Sud objasni, već je bio dužan ili da postupi po tim primedbama u smislu §. 277. Kriv. Sud. Post. ili da Kasacionome Sudu da svoje protivrazloge po §. 279. Kriv. Sud. Post.

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd, rasmotrivši posle ovoga sva akta i smatrajući punomoćstvo koje je tužilac podneo uz tužbu kao punovažno i nalazeći da je bio ovlašćen da diže i krivične tužbe, rešenjem Br. 13914. od 12. juna, 1899. god, našao je, da za optuženog ima krivične odgovornosti i stavio ga je pod sud i u pritvor.

Kasacioni Sud primedbama Br. 5684. od 23. juna, 1899. god., poništio je ovo rešenje Prvostepenoga Suda, našavši da ne odgovara zakonu sa sledećih razloga:

Pravilo je, da se, pri ocenjivanju jednog od onih dokumenata, kod kojih je od presudne važnosti kako sadržina tako i sama forma njihova, mora strogo motriti na postojanje logične veze između forme i sadržine ocenjivanog dokumenta, bez koje upotreba njegova ostaje bez dejstva, iluzorna. Ovo pravilo nalazi svoju najskrupolozniju primenu pri ocenjivanju ispravnosti jednog punomoćstva i to naročito onakvog punomoćstva, koje je izdato na osnovu nekog drugog, već postojećeg, t. j. izdatog od strane nekog lica, koje vrši sve pravne poslove za račun drugoga, ili po sili nekog punomoćstva, ili po sili samog svog položaja (moralna lica iz trgovačkog prava).

U konkretnom slučaju Prvostepeni Sud je trebao, i po primedbama od 20. marta, 1899. god., Br. 2610. i po primedbama od 6. maja, 1899. god, Br. 4811. da uzme pažljivo u ocenu podneseno punomoćstvo uz tužbu policijskoj vlasti (25. januara, 1899. god. potvrđeno kod kvarta paliluskog 19. oktobra, 1898. god., Br. 9733.) koje su punomoćnici firme: "Prvo Kralj. Srpsko Povlašćeno Preduzeće... N. A. i Kompanije D. S. O. G." - izdali punomoćniku g. Jovanoviću, da na osnovu istog može i krivične tužbe podizati, i onda bi morao doći do zaključka: ili, da se iz podnetog punomoćstva ne vidi ko upravo izdaje ovo punomoćstvo, a to je, po sebi se već razume, jedan od bitnih uslova za samo punomoćstvo, ili da nosilac firme, dakle, sam optuženi ne može preko delovođe svoje radnje izdavati nekom punomoćstvo da protiv njega samog podiže krivične tužbe, ili, drugim rečima, uzevši u obzir kako prirodu samog punomoćstva tako i sadržinu istog, ne vidi se ni u koliko da je tuženi dao svoj pristanak na ovo, tako reči, samooptuženje.

Prema tome sud je pogrešio, našavši da je podneto punomoćstvo ispravno, jer se, prema gornjem, na osnovu istog nije mogla podići nikakva krivična tužba protivu tuženog i za to je sud trebao da smatra, da u ovom slučaju nema podignute krivične tužbe protiv tuženog.

Kad je Prvostepeni Sud usvojio mišljenje Kasacionoga Suda (primedbe od 20. marta tek. god.) da pojam ortačine ne isključuje pojam utaje i prevare, onda je pogrešio, što je ispustio iz vida i to, da se krivična istraga protiv jednog od ortaka, optuženog za utaju, može tek po definitivnom prekidu ortačkih odnosa povesti, a to će nesumnjivo biti po konačnom pregledu ortačkih računa, pa bilo to putem međusobnog sporazuma bilo putem građanske parnice.

Prema ovome, kad se iz akta vidi, da ortački odnos između optuženog i njegovog ortaka još nije prekinut baš zbog samog nepriznavanja izvesnih računa, koje optuženi ortacima svojim podnosi, zbog kojih se i tuži, onda Prvostepeni Sud nije mogao staviti optuženog pod sud i u pritvor za utaje sve donde, dokle se konačnim pregledom tih računa (u ovom slučaju a na osnovu svega građanskom parnicom) ne utvrdi, da je optuženi jedan deo ili svu imovinu svojih ortaka utajio, - pa baš i da je punomoćstvo, na osnovu kog je tužba podignuta, isprvno.

Pogrešan rad suda po ovom predmetu vidi se iz celokupnog postupanja sudskog pri donošenju sviju svojih rešenja jer sud nije ni po primedbama Kasacionog Suda od 20. marta, t. godine, Br. 2610. a ni po svima ostalim postupao, već, ne dajući nikakve protivrazloge, donosi potpuno nezavisno svoja rešenja, a to je protivno odredbi §. 279. Kriv. Sud. Post.

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd ne usvoji ove primedbe, ali kako dežurni sudija ne može davati protivrazloge, to je pod Br. 15718. od 28. juva, 1899. god, rešio, da stanje stvari ostane do početka sudskoga rada onako kako je predviđeno rešenjem Prvostepenoga Suda Br. 13914.

Kasacioni Sud pretpisom Br. 5848, od 1. juna, 1869. god., vrati po ovome rešenju Prvostepenome Sudu nerasmotrena akta, s napomenom, da kad je Kasacioni Sud primedbama Br. 5684. poništio rešenje Prvostepenoga Suda Br. 13914., a dežurni sudija nije dao protivrazloge, onda je time iscrpljena njegova nadležnost u smislu tač. 8. §. 511. i § 512. Građ. Sud. Post.

Prvostepeni Beogradski Sud za Grad Beograd ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 17119. od 2. avgusta, 1899. god, da sledeće protivrazloge:

Kasacioni Sud u gornjim primedbama nalazi, da u ovom optuženju nema uredno podignute krivične tužbe protiv optuženog, jer punomoćije koje su punomoćnici firme izdali svome advokatu ne može dati pravo tome advokatu, da krivične tužbe podiže protiv optuženog, jer u tom punomoćiju figuriše kao nosilac firme, u čije se ime punomoćije izdaje, i optuženi koji ne može izdavati punomoćije, da se protivu njega krivične tužbe podižu.

Međutim sud ovaj nalazi: da u ovom slučaju postoji uredno punomoćije da se tužba protiv tuženog može podići. Jer kao što se iz akta vidi, punomoćnici su se javili kao predstavnici gornjeg društva i izdali punomoćije priloženo tužbi da u ime društva može krivične parnice voditi, dakle i ortaka društvenog goniti. Da bi objasnio gornje punomoćije t. j. utvrdio, da su oni doista bili vlasni onakvo punomoćije u ime društva izdati, njihov punomoćnik je u aktu Br. 9460. podneo autentičnu izjavu svih ortaka društvenih, koji su odobrili ovu radnju i ovlastili ga da i dalje može tuženog goniti. Prema tome, niukoliko ne može pobiti važnost punomoćiju to, što i tuženi figuriše kao ortak rečenog društva, čiji (društveni) punomoćnici izdaju gornje punomoćije, jer su tu radnju punomoćnika društvenih odobrili i svi ostali ortaci (vidi pismeno u aktu Br. 9460) kojima - ortacima ničim nisu vezane ruke da tuženog kao svoga ortaka mogu goniti za proneveru, koju im je učinio, jer uzimajući protivno, izašlo bi, da pored očevidne štete, koju tuženi ostalim ortacima čini, ovi ne bi nikoga mogli u ime društva ovlastiti da ga tuži.

Što se tiče samog dela, sud držeći se ranijih primedaba Kasacionog Suda Br. 2610., nalazi, da između ortaka može biti utaje, ali nikako ne može uzeti, da se pitanje o utaji može pokretati tek po definitivnom prečišćenju ortačkih računa putem građanskog procesa, kao što Kasacioni Sud u pomenutim primedbama svojim nalazi, jer za ovo sud ne nalazi oslonca u Krivičnom Zakonu; na protiv, sud ovaj drži, da se utaja jednog ortaka može i pre prečišćenja ortačkih računa dokazivati i krivac goniti u toliko pre, što se krivičnim procesom traži i iznalazi materijalna istina, a ne samo formalna, kao u građanskom sporu, te je u tolika veća garancija, da će se krivičnim procesom iznaći pravo stanje stvari i utvrditi postojanje ili nepostojanje dela utaje.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 9. avgusta, 1899. god., pod Br. 6199. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 5684. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Prvostepenoga Suda za Grad Beograd Br. 17119. ne stoje.

645. Ako kupac po ponudi prodavčevoj ne izvrši ugovor, prodavac ima prava ili da ugovor pokvari ili izvršenje da zahteva, ali kad izbere kvarenje
ugovora, nema prava i na naknadu štete.

Kasacioni Sud primedbama Br. 6914. od 16. septembra. 1899. god. poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 2101. od 2. juna, 1899. god., našavši da ne odgovara zakonu, jer je za sporni slučaj merodavan propis §. 657. Građ. Zak., u kome stoji: ako kupac (ovde tuženi) ne htedne da primi pogođenu hranu, i ugovoreno vreme prođe, da prodavcu (ovde tužiocu) stoji na volji, ako je za njega korisno da prodaju pokvari ili da zahteva da kupac izvrši ugovor.

U ovom slučaju tužilac ne traži, da tuženi ispune ugovor. On je za se kao korisnije pretpostavio, da spremljenu pšenicu proda drugome, pa je tako i učinio, ali je time u isto vreme i ugovor pokvario.

Kod takvog stanja stvari sud je trebao da ceni, ima li tužilac prava na traženu naknadu, kao diferenciju; naročito kad se ne iznosi, da je između ugovorača bio zaključen ugovor na diferenciju.

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 3313. od 21. septembra, 1899. god., da sledeće protivrazloge:

Odredba §. 553. Građ. Zak. kao osnovno načelo o pravu regresa, u delima prodaje i kupovine u opšte nije niukoliko u protivnosti sa odredbom §. 657. Građ. Zak. kao specijalnim propisom za prodaju hrane, ili drugih pokretnih stvari. Oba propisa dozvoljavaju pravo naknade, kad jedna ugovorna strana ne ispuni ugovor sasvim ili delimice. Gramatička razlika u pojedinim rečima tih propisa, ne remeti ni u koliko suštinu samog prava naknade štete po osnovu prodaje i kupovine. Jer se pod pravom naknade podrazumeva u najširem smislu svako oštećenje u materijalnim ili ličnim odnosima (§. 800. Građ. Zak.); a da zakoni propisi o naknadi mogu imati opšte primene, dakle i u delima kupovine i prodaje, dokaz je odredba §. 823. Građ. Zak. o naknadi po osnovu duga, pod kojim se podrazumeva svaki tražbeni osnov, kojim potiče iz ugovora.

Izvršenjem ugovora prestaje obveza stranaka. U ovom specijalnom slučaju, ponudom spremljene hrane, dokazana je gotovost tužioca da ispuni ugovor; a odbijanjem prijema te hrane, dokazano je da je tuženi lice, koje se ne drži ugovora. Tužilac ni delom ni rečju nije pokazao nameru da odustaje ili da kvari ugovor. On je ponudom ispunio svoju obavezu. Posle odbijenog prijema, pogođena hrana ostala je u njegovom pritežanju, ali kao svojina tuženoga, do presuđenja stvari. Od toga dana ova hrana nosi karakter ostave, o kojoj se držalac mora da stara kao o svojoj sopstvenoj (§. 209. u vezi sa §. 570. Građ. Zak.). Na ovoj osnovici urednog administrovanja, tužilac je bio u pravu da hranu proda, pošto je njeno održanje skopčano s velikim troškovima; a to je bio dužan da učini i sa toga razloga, da bi održao neokrnjeno svoje pravo regresa, - štete (§. 805. Građ. Zakona).

Ovim postupkom tužioca, tuženi nije ispao iz obveze za potpunu isplatu ugovorene cene, po osnovu naknade, koja dolazi sa neispunjenja ugovora; niti se time pretpostavno može izvoditi, kako primedbe nalaze, da je tužilac prodajom hrane pokvario ugovor. "Korist" koja po odredbi §. 657. Građ. Zak. opredeljuje ugovorača ili da pokvari prodaju, ili da traži ispunjenje ugovora, kao subjektivni motiv, pravo je samih ugovorača; i zato je u ovom slučaju, pored podignute tužbe za naknadu, sasvim beznačajno tvrđenje u pobudama Kasacionoga Suda, da je tužilac sam od svoje volje pokvario ugovor.

I ostali navodi primedaba o ugovoru diferencije, nemaju nikakva značenja za ovu parnicu, u kojoj se kao što i same primedbe priznaju, ne ističe kao osnova igra na diferenciju, nego naknada po ugovoru prodaje i kupovine.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 9. oktobra, 1899. god., pod Br. 7604. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 6914. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 3313. ne stoje.

706. Ono što ko sam nema ne može ni drugome dati.

Kasacioni Sud primedbama Br. 7311. od 27. septembra, 1901. god., poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 2183. od 2. juna, 1901. god., našavši da ne odgovara zakonu, jer po §. 29. Građ. Zak. ono što ko sam nema ne može ni drugome dati. A po §. 293. istog zakona svaki koji na drugoga kakvo nepokretno imanje prenosi, mora sam gospodar od istog dobra biti. Prema ovome, kad se iz uverenja Prvostepenog Požarevačkog Suda od 3. maja, 1901. god., u belešci Br. 18183. vidi, da tuženi nije dobio tapiju na imanje, koje je ovde predmet spora, dakle, da još nije postao gospodar toga dobra, onda je Apelacioni Sud pogrešio, kad je odobrio presudu Prvostepenog Požarevačkog Suda; kojom se tuženi osuđuje, da tužiocu izda tapiju na spornu mehanu, na koju on sam nije utvrđen u gospodarstvu.

Tuženi nije mogao biti osuđen na ispunjenje ugovora ni za to, što tužilac, u aktu Br. 11425., priznaje, da tuženome duguje još 30 dukata u ime kupovne cene; i kad traži da tuženi sa svoje strane ugovor ispuni, onda je on sam po §§. 652. i 653. Građ. Zak. dužan da položi kupovnu cenu, jer kompenzacija po §§. 903. i 904. Građ. Zak. može biti samo tada, kada je traženje prečišćeno i jasno, što ovde nije, pošto tražena taksa po ovome sporu ima tek da se dosudi.

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 3507. od 3. oktobra, 1901. god., da sledeće protivrazloge:

Tuženi Milorad kupio je spornu mehanu na javnoj licitaciji. Docnije, a po glasu ugovora od 16. decembra, 1878. god., ustupio je tu mehanu tužiocu za 1200 dukata s obvezom, da na istu izađe tapija na tužioca.

Kao što se vidi iz akta ovoga Suda i razloga iznetih u prvostepenoj presudi, isplata ove kupovne cene imala je da se izvrši isplatom izvesnih dugova tuženoga, i ovaj Sud zajedno s Prvostepenim našao je, da je tužilac na taj način izmirio celu sumu sem 30 dukata. No kako je tuženi u ovome sporu kriva strana, to se i ova suma ima prebiti za položenu taksu po ovome sporu, i tuženi ima osuditi na izdanje tapije.

Kasacioni Sud u svojim primedbama nije ništa zamerio ovom proračunu nižih sudova, spram čega je taj proračun sada izvan diskusije, a jedino što Kasacioni Sud zamera, jeste to, što je tuženi osuđen, da izda tapiju koju još i sam nema i što je u isplatu cene uračunata i taksa u ovom sporu položena. Sem toga Kasacioni Sud tvrdi, da tuženi nije ni gospodar spornog imanja.

Da bi pobio navode, Apelacioni Sud nalazi da mu je dovoljno napomenuti samo taj fakt, da tuženome niko ne osporava gospodarstvo ovog imanja pre ustupanja tužiocu, i da se on time ne brani u ovom sporu. Prema tome to nesporno pitanje među samim parničarima ne mogu sudovi osporavati. A kad se još iz akta ovog predmeta vidi, da je tuženi ovo imanje kupio na javnoj licitaciji, kad je ta licitacija izvršnom postala i kad je prema tome on imao i punovažan osnov i "zakoniti način pribavljanja" ovoga imanja, i, kad se najzad po §. 225. Građ. Zak. za gospodara jedne stvari smatra svaki onaj, koji je zakono pribavi, onda je, nema sumnje, i tuženi bio gospodar ovog imanja u momentu izjavljenog prenosa.

Prema tome nema mesta pozivanju na §. 293., a još manje na §. 29. Građ. Zak. koji veli "što ko sam nema ne može ni drugome dati", jer što tuženi tapije nema, nije uzrok taj što mu kogod osporava pravo svojine. Po §. 489. Građ. Sud. Post. sud je bio dužan, da mu još pre više od deset godina izda tapiju, i sud bi mu je izdao, da nije on sam po glasu uverenja od 9. marta, 1901., god. Br. 10.357. (vidi tužbeni prilog) još 1878. god., dao akt sudu, kojim ga izveštava, da je dotično imanje ustupio tužiocu i moli, da ovome izda tapiju.

Očevidno je dakle, da je tužilac stupio u prava licitanta, tuženoga, i tapija, koju on traži jeste ona, koju je tuženi trebao dobiti, a što je on do sada nije dobio uzrok je, što je tuženi dao sudu drugi akt 1. aprila, 1888. god., da tužiocu tapiju ne izdaje za to, što ga nije izmirio, poričući i sam ugovor.

Međutim ta naknadna izjava tuženoga protivna je ugovoru, jer po glasu ugovora kupac Šljivić nije dao obavezu da prvo isplati celu kupovnu cenu, na onda tek da tuženi izjavi pred sudom ovaj prenos, nego je po tačci VI. ugovora prenos prava trebao da bude odmah, t. j. 16. decembra, 1878. god., a obračun o kupovnoj ceni tek o Đurđevu Danu 1879. god. (vidi tačku V. ugovora).

Prema ovome jasno je da prodavac Milorad nije mogao jednom učinjen prenos opozivati, nego je imao samo prava naročitom tužbom tražiti od tužioca da mu isplati i ostatak kupovne cene kad smatra, da tužilac nije od svoje strane ugovor ispunio, jer po §. 553. Građ. Zak. ako jedna strana ugovor ispuni, ali ne onako kao što ugovor glasi, onda druga strana nema pravo ugovor raskinuti, nego može zahtevati da se ugovor ispuni.

Iz ovoga što je navedeno, vidi se da je pozivanje Kasacionoga Suda na §§. 652. i 653. Građ. Zak. bespredmetno, jer oni samo postavljaju načelo: da prodavac bez ugovo-rene cene nije dužan dati stvar; ali kad se, kao u ovom slučaju, protivno ugovori, kad je dakle tuženi kupljeno imanje ustupio tužiocu i po ugovoru i faktički u državinu, kada se dalje obvezao, da mu taj prenos odmah i pred sudom utvrdi, a kupovnu cenu da primi tek posle dve godine, onda je po §. 13. Građ. Zak. za njih taj ugovor zakon, po kome se imaju upravljati, a ne opšta načela iz §§. 652. i 653. pomenutog Zakona.

Rezime ovog izlaganja sastoji se u ovome: Tuženi nema prava stajati na put tužiocu, da dobije spornu tapiju i svaka njegova izjava u protivnom smislu nema nikakve važnosti kao protivna ugovoru.

Jedino što ima prava tražiti to je, da mu tužilac, isplati celu kupovnu cenu, i kad se oni o tome nisu mogli sporazumeti, nego je to pitanje došlo pred sud i ovaj našao: da tužilac ima samo da plati još 30 dukata, onda Apelacioni Sud ima čast predložiti Opštoj Sednici Kasacionoga Suda, da njegovu presudu po ovome sporu osnaži, jer je njome raspravljeno i to pitanje o obračunu između parničara zbog kupovne cene.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 11. oktobra, 1901. god., pod Br. 8395. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 7311. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 3507. ne stoje.

722. Obaveze stečajnog dužnika nisu apsolutno nevredeće naspram poverilaca i one se gase samo njihovim izmirenjem; a propisi §. 25. Stec. Post. i §. 837. Građ. Zak. odnose se samo na poverioce u pogledu njihovog izmirenja iz stečajne imovine, kojima je ova zakonska zaloga za njihova potraživanja.

Kasacioni Sud primedbama Br. 147. od 4 januara, 1903. god., poništio je presudu Apelacionoga Suda Br. 4399. od 1. novembra, 1902. god, našavši da ne odgovara zakonu, jer je Apelacioni Sud pogrešno uzeo za osnovu raspravljanja ovoga spora propise iz glave I. časti III. Građ. Zakonika, a posebno propise §. 837. Građ. Zak. i našao, da je jemačka obveza tužioca Živana prestala naspram poverioca - tuženoga Miloša, koji je odbijen od traženje naplate obligacionog potraživanja iz imaovine stečajne mase dužnika Riste po tome osnovu, što se je Rista zadužio poveriocu, tuženom Milošu, posle svoga pada pod stečaj. Tako, kad imovina stečajnog dužnika služi za izmirenje poverilaca dužnikovih, koji su postali do dana stečaja (§. 1. Zak. o stec. post.), onda je bez uticaja na raspravu ovoga spora to, što je tuženi Miloš odbijen od traženja izmirenja svoga potraživanja iz steč. mase, jer on i nije bio poverilac Ristin pre pada njegovog pod stečaj. I kad tuženi Miloš nije bio poverilac stec. mase, onda je sud bio dužan da raspravi ovaj spor na drugim zakonim osnovima, prema tome, što je obaveza dužnika Riste postala posle njegovoga pada pod stečaj, a po tome i jemačka obaveza tužioca Živana naspram tuženog Miloša. Stečajni dužnik time, što je došao pod stečaj, nije u isto vreme za svagda oslobođen svojih obaveza, koje su postale pre stečaja kao i obaveza svojih, koje bi postale posle stečaja. Po prvima stečajni dužnik ostaje obavezan i posle dignutog stečaja usled iscrpljenja njegove mase (§. 128. Stec. Post.); a po obavezama koji bi izdao posle stečaja ostaje u neprekidnoj obvezi za koju je odgovoran svom svojom imovinom koju bi ma kojim zakonim osnovom posle dignutog stečaja pribavio (§. 129. Stec. Post.). Prema ovome, obaveze stečajnog dužnika nisu apsolutno nevredeće naspram poverilaca, i one se gase njihovim izmirenjem; a propisi §. 25. Stec. Post. i §. 837. Građ. Zak. odnose se samo na poverioce u pogledu njihovog izmirenja iz stečajne imovine, kojima je ova zakonska zaloga za njihova potraživanja.

Osim toga, kad se stečajni dužnik prema propisima §§. 533. i 920. Građ. Zak. upodobljava maloletnicima, čija obaveza nije uvek apsolutno nevredeća, onda je sud u ovome slučaju bio dužan, da oceni i taj fakat, što je dužnik Rista po izdatoj obvezi poveriocu tuženome Milošu, na jemstvo tužioca Živana, primio od Miloša 3700 din. zajma; a po tome da oceni i važnost jemačke obveze tužioca Živana naspram poverioca, ovde tuženog Miloša, kad obveza dužnika Riste prema navedenom nije apsolutno nevredeća.

Najzad sud je trebao da oceni i to, što tužilac Živan i dužnik Rista u jednome mestu žive, u kome je nad imovinom Ristinom otvoren stečaj i odmah prema propisima §. 21. Stec. Post objavljen, pa Živan posle toga postao jemac dužnikov naspram poverioca Miloša, koji živi u drugom mestu i drugom sudskom okrugu, koja pravna radnja po sebi predstavlja pravni odnos između dužnika Riste i jemca Živana, verovatno u cilju, da se dužnik pomogne posle svoga pada pod stečaj. -

Apelacioni Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 511. od 27. januara, 1903. god., za sledeće protivrazloge:

Po samoj prirodi svojoj jemstvo vredi samo tada, ako glavna obaveza važi, a to dolazi otuda, što je jemstvo samo sporedni ugovor, pa mora imati onu istu sudbinu, koju i glavni ugovor, ili drugim rečima, obveznost je jemstva onaka ista, kao i osnovnog dužnika. Prema tome jemstvo služi za garantiju obveze, koja ima važnosti po zakonu, inače jemstvo bi bilo posredno sredstvo, da se osnaže one obveze, koje zakon proglašava za nevažeće i nevredeće. I sledstveno je tome: da se za jednu obvezu bez dovoljne vrednosti ili bez predmeta ne može ni jemstvovati niti će takovo jemstvo važiti.

Propis §. 837. Građ. Zak. izrično utvrđuje, da je jemstvo vezano za glavnu obvezu osnovnoga dužnika i kad glavna obveza od časti ili sasvim prestane, da i jemstvo od časti ili u svemu prestaje. Prema tome kao sasvim logično izlazi, da na slučaj, kad glavna obaveza nema vrednosti, da ne može imati ni jemstvo, dato za nju. A kad je po §. 25. Stec. Post. onaj, koji pod stečaj dođe, nesposoban za obvezivanje kako u pogledu njegovog imanja, tako i u pogledu sviju stvarnih obveza, i kad isti zakonski propis definitivno naređuje, da sva stvarna obvezivanja, učinjena od strane propalice, nemaju sile i važnosti, drugim rečima, kad se nište, - onda ni obveza jemačka nema nikakve sile ni važnosti, pošto tada ostaje jemstvo za nešto, što ne postoji, ili čija se vrednost smatra kao nulitet pravnoga posla, a kad već nešto ne postoji, za to se ne može ni jemčiti.

Ovde je taj slučaj, pošto se glavni dužnik Rista obvezao u času pravne nesposobnosti, odnosno, kad je pod stečaj došao, i prema gore navedenome, ni jemstvo tuženoga Živana nema vrednosti, niti može ovoga nezavisno od glavnog dužnika da obvezuje. A odnosno toga pak, što tuženi Živan živi u istome mestu sa dužnikom Ristom, te je prema tome mogao znati, da je nad imovinom Ristinom otvoren stečaj, na ipak postao jemac njegov naspram poverioca Miloša, -Apelacioni Sud nalazi, da to nema nikakva uticaja na samu stvar, jer kad je sporna isprava bez vrednosti, sasvim je ravnodušno, da li je jemac znao ili ne, da je glavni dužnik pod stečajem već je na protiv baš sam poverilac Miloš bio dužan da zna, a mogao je znati i ako živi u drugom mestu, a ne gde i propalica, jer se prema §§ 21., 22. i 23. Stec. Post. svako stecište odmah i obnaroduje i to ne samo u mestu, gde propalica živi, nego preko sviju zemaljskih prvostepenih sudova i preko zvaničnih novina.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 15 februara, 1903. god., pod Br. 725. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 147. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Apelacionoga Suda Br. 511. ne stoje.

816. Pad dužnikov pod stečaj uvek je dovoljan dokaz o šteti za prijavljene poverioce.

Kasacioni Sud primedbama Br. 3197. od 6. maja, 1905. god., poništio je rešenje Prvostepenoga Požarevačkoga Suda Br. 12987. od 10. marta, 1905. god., našavši da ne odgovara zakonu sa sledećih razloga:

Kad je sud rešenjem svojim o stavljanju pod sud kvalifikovao i prvo delo kao delo prevare, - §. 251. Kazn. Zak. i kad priznanjem tuženoga i isleđenjem na pretresu nije izmenjeno stanje stvari koje je postojalo pre pretresa, onda je sud bio dužan da da razloga zašto je izmenio kvalifikaciju dela i našao da ne stoji delo prevare već samo delo utaje, kad optuženi LJubomir nije mogao pokazati, na koji je način otuđio 50 komada svinja, na koje je od Izvozne Banke izvukao izvesnu sumu novaca i kad u celoj njegovoj radnji po ovome delu postoje karakterni znaci prevare.

Sem toga pogrešno sud nalazi da ne stoji ni drugo delo prevare samo zato, što nije utvrđena šteta, za Izvoznu Banku, jer se ova prijavila u stecišnu masu optuženog LJubomira a to je dovoljan dokaz o šteti za prijavljene poverioce u njegovu stecišnu masu, jer po §. 1. Stec. Post., sud raspoređuje imaovinu dužnika, kad ovaj nije u stanju da izmiri svoje poverioce, što je i optuženi LJubomir priznao, kad je predao sam ključeve sudu.

Prvostepeni Požarevački Sud ne usvoji ove primedbe, već pod Br. 25252. od 31. maja, 1905. god., da sledeće protivrazloge:

Prvostepeni Požarevački Sud nije mogao da usvoji ove primedbe sem prve tačke, u koliko i ova ne dodiruje kvalifikaciju prvog dela za koje je optuženi LJubomir rešenjem Br. 58550. stavljen pod sud i u pritvor.

Nalazeći dakle, da je mišljenje za drugo delo pravilno, sud na osnovu §. 279. Kriv. Sud. Post. daje sledeće protivrazloge:

Postojanje dela iz §. 251. Kazn. Zak. uslovljeno je štetom koja mora biti nesumnjivo dokazana.

Pretpostavka o mogućnoj šteti nije što i utvrđen fakat i isključuje postojanje dela iz §. 251. Kazn. Zak. sve donde dok ne bude nesumnjivo utvrđena

U ovom slučaju razlog Kasacionoga Suda u drugom delu primedaba, da je pad pod stečaj optuženog LJubomira dovoljan dokaz o šteti za prijavljene poverioce u njegovu stecišnu masu, zasnovan je na pretpostavci onako isto kao i kada bi se tvrdilo da će poverilačka Banka biti potpuno izmirena, što znači, da će se raspravom stecišne mase optuženog LJubomira, ipak dati dokaza o mogućoj šteti, na prema tome i potrebna fakta za raspravu ovog krivičnog pitanja.

Pozivanje Kasacionoga Suda na §. 1. Stec. Post. takođe je bez uticaja na raspravu ovog krivičnog pitanja.

Nesumnjivo je, da po tom zakonskom propisu sud raspoređuje imaovinu dužnika kada ovaj nije u stanju da izmiri svoje poverioce, ali, nesumnjivo je i to, da delom dužnikove imaovine koji padne na tužilačku Banku, može Banka biti izmirena i obeštećena, u kom bi slučaju krivično pitanje ovoga slučaja bilo rešeno u korist dužnika.

Ali Opšta Sednica Kasacionoga Suda od 12. avgusta, 1905. god, pod Br. 6561. našla je, da su primedbe Kasacionoga Suda Br. 3197. zakonu saobrazno izrečene, a da protivrazlozi Požarevačkoga Prvostepenoga Suda Br. 25252. ne stoje.

Napomena:

Za ovaj pregled sudske prakse koristili smo knjigu - Odluke Opšte sednice Kasacionog suda - u izdanju “Gece Kona”, Beograd 1923.

Sudske odluke su prikazane u autentičnoj formi i ćirilićnim pismom, kako su u pomenutoj knjizi i odštampane. Na ovaj način one, po našem mišljenju, jasno odražavaju duh vremena i lepotu pomalo arhaičnog ali elegantnog stila srpskih velikosudija s kraja D@ID@ veka. Jedino je njihov redosled u odnosu na knjigu promenjen, a ovo iz razloga jer smo u ovom broju “Pravnog Informatora” želeli da vam prikažemo odluke, koje su deo naše pravne istorije, a odnose se na trgovinsko pravo.