Rad na našem građanskom zakoniku počinje 1829, kad je knez Miloš naredio učitelju kneževića Milana “visokoučenom gospodinu” Georgiju Zahariadesu (iz Zemuna) da prevede - s nemačkog - jedan deo francuskog građanskog zakonika. Po ideji Vuka Karadžića, koji je takođe bio upotrebljen za prevođenje zakona, obrazovana je naročita komisija koja je imala da projektuje građanski i kazneni zakonik, zajedno sa postupcima. Ta je komisija mahom prevodila; strane jezike s kojih su prevodili, njeni su članovi valjda i razumevali, ali, bez pravnog obrazovanja, oni nisu razumevali stvar koju su prevodili. I danas još pamti se anegdota da su ti zakonopisci naši mislili da “servituti” znače “ropstvo”, a “hipoteka” - “apoteku”. Neki projekti “zakonopravitelne” komisije podneti su knezu Milošu 1834; on ih je vratio gnevan; “s početka je i kojekako” veli on u jednom pismu, “ali posle je sve gore i gore, i tako da ja ne znam ili su ti ljudi, koji su te zakone pisali, bili pijani, ili sasvim ludi”.

Knez je naročito bio nezadovoljan oblikom izrađenih projekata. Te iste godine, preporučuje “zakonopravitelnoj” komisiji da sa svojim prevodom francuskog građanskog zakonika uporedi austrijski građanski zakonik, o kome je neko dostavio knezu da je prostije i razgovetnije pisan.

Najzad, knez Miloš dolazi na misao da pozove školovane pravnike, kakvih tada nije bilo u Srbiji, ali ih je bilo u Austriji, među tamošnjim Srbima, - da pregledaju rad “zakonopravitelne” komisije. Godine 1836 on moli austrijsku vladu da u tome cilju dopusti prelazak u Srbiju Jovanu Hadžiću, novosadskom senatoru, i Vasiliju Lazareviću, zemunskom gradonačelniku. Austrijska vlada nije činila nikakve smetnje; Hadžić, pak, bio je ushićen, darnut u “najčuvstvitelniju žicu vnutrenosti svoje”. Došao je u Beograd, zajedno s Lazarevićem, 26 aprila 1837.

Hadžić i Lazarević pregledali su projekte “zakonopravitelne” komisije, obaveštavali se o uredbama po kojima se dotle sudilo, kao i o pravnim običajima koji su u narodu postojali. Posle svega toga oni podnose dug izveštaj knezu Milošu o zakonima koje treba dati Srbiji. Za nas je ovde važno samo njihovo mišljenje o građanskom zakoniku. Oni vele da je projekt “zakonopravitelne” komisije, većim delom, prevod, i to doslovan, francuskog zakonika. Po njihovom mišljenju, francuski zakonik nije “za Srblje i Serbiju”. Francuski je narod sasvim drukčiji od srpskog; odmakao daleko od njega u civilizaciji. Srpskom narodu trebaju mnogo prostiji i kraći zakoni, koji će se oslanjati, koliko je mogućno, na njegove pravne običaje, i biti podešeni prema njegovom stupnju civilizacije. Ali kad, posle ovog mudrovanja u opšte, prelaze na detaljni pretres pravnih običaja, Hadžić i Lazarević ne pokazuju se vrlo voljni da ih prime kao osnovu zakonika.

U svakom slučaju, knez se saglasio sa Hadžićem i Lazarevićem da njih dvojica počnu izradu građanskih i krivičnih zakona sasvim iznova. Radi toga posla Hadžić se preselio u Srbiju krajem 1837. Za sve vreme dok je radio na zakonima, imao je besplatan stan, drva, i dve stotine talira srebra mesečno. Podrazumevalo se da će za zakone, kad budu gotovi, dobiti naročitu nagradu. Treba dodati da Hadžić i Lazarević nisu više radili zajedno; posao je između njih bio podeljen; Hadžić je radio zakone građanske, a Lazarević krivične.

Da bi Hadžić mogao izraditi zakone u narodnom duhu, knez Miloš je naredio anketu po okruzima o pravnim običajima koji se tiču nasleđa i nepokretne sopstvenosti. Sav prikupljeni material stavljen je na raspoloženje Hadžiću. Uz to mu je pridodana jedna komisija u kojoj se nalazio prota Mateja Nenadović, koji je imao da obaveštava zakonopisce o tome šta je za naš narod, a šta nije.

Hadžić nije odmah pristupio izradi građanskog zakonika. On je bio uveden u ustavno pitanje koje je bilo tada na dnevnom redu; bio upotrebljen za izradu ustavnog projekta; zatim, kad je izdan Ustav od 1838, imao da radi na specialnim zakonima o organizaciji državnih vlasti; uza sve to stao se mešati u našu unutrašnju politiku, postao jedan od stubova ustavobraniteljske stranke. Tek posle ustavne reforme od 1838 i Miloševog pada, Hadžić se vraća građanskom zakoniku. To je bilo u polovini 1840, čitave dve i po godine po njegovom prelasku u Srbiju. Te godine, 29 jula, načinjen je pravi ugovor “između Pravitelstva Srbskog posredstvom izaslane Gospode, imenom Gospodina Stefana Radičevića, Popečitelja Pravosudija i Prosveščenija, i Gospodina Stefana Markovića, člana Soveta, po nalogu kneza Srbskog od 27 julija 1840 BNo 1198 s jedne strane, i Gospodina Joana Hadžića, Senatora Novosadskoga, s druge strane, poradi sočinjavanja Zakonika Građanskog za Serbiju”. Po tom ugovoru, Hadžić “prima na sebe sočinenije Zakonika Građanskog, na zaktevanje Pravitelstva Srbskog, i obvezuje se isto delo po svima otnošenijama građanskog života za narod srbskij izraditi, i Pravitelstvu Srbskom predati”. Zatim, “obećava se na zaktevanje Pravitelstva izjasnenija radi, gde nuždno bude, shodno celji zakona isti i motivirati”. S poslom imao je biti gotov u roku od dve godine. “Pravitelstvo” pak obećava Hadžću na ime nagrade dve tisuće dukata: jedna tisuća ima se isplatiti odmah po zaključenju ugovora, a druga kad zakonik bude dovršen.

Posle zaključenja ugovora, Hadžić je otišao natrag u Novi Sad. On je ugovor izvršio verno: zakonik je trebao da bude predan srpskoj vladi jula 1842; Hadžić se zakasnio samo nekoliko meseci, i podneo ga knezu 24 novembra 1842.

Slobodan Jovanović - Političke i pravne rasprave, izdanje “Geca Kon”, Beograd 1932.