PRAVA I DUŽNOSTI PACIJENATA

Ljubica Milutinović,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Narodna skupština Republike Srbije na V sednici Drugog redovnog zasedanja dana 28.11.2005. godine donela je tri važna zakona iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja: Zakon o zdravstvenoj zaštiti; Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o komorama zdravstvenih radnika.

Donošenje propisa iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja od posebnog je značaja kod nas, budući da se na osnovu njih uređuju najvažniji segmenti ljudskog postojanja - život i zdravlje. Pravo na život je osnovno ljudsko pravo koje u članu 1. proklamuje i štiti Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava (Rim 4.11.1950. godine). Samo zdrav čovek može da deluje i doprinosi opštem napretku. Ipak, bolest i oštećenje zdravlja su neminovne, prateće pojave života. Od sistema i organizacije zdravstvene zaštite zavisi zdravlje stanovništva u celini, a država kroz ovu vrstu zakonodavne aktivnosti iskazuje društvenu brigu o zdravstvenoj zaštiti svojih građana. U tom cilju Republika Srbija Zakonom o zdravstvenom osiguranju predviđa obavezno i dobrovoljno zdravstveno osiguranje kao i puteve njihovog ostvarenja. Radi unapređenja uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika, osnivaju se komore zdravstvenih radnika kao nezavisne, profesionalne organizacije. Predviđa se postupak posredovanja u sporovima radi vansudskog rešavanja sporova između članova komore, kao i između člana komore i pacijenta, u vezi sa obavljanjem zdravstvene delatnosti kao i disciplinska odgovornost članova komore pred sudom časti ako član komore činjenjem ili nečinjenjem izvrši povredu profesionalne dužnosti ili ugleda člana komore.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti (“Sl. glasnik RS”, broj 107/05) u posebnom odeljku reguliše ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata. Očigledno je da je zakonodavac hteo da napravi moderan evropski zakon i da ugradi evropske standarde iz međunarodnih dokumenata u domaći pravni sistem. Zato se u članu 25. Zakona predviđa da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Ova zaštita se posebno odnosi na dete do 18 godina života koje ima pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. U ovom delu zakonodavac je išao i korak dalje od obaveze koju ima na osnovu Konvencije o pravima deteta koja u članu 24. predviđa da države članice priznaju pravo deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite i na rehabilitaciju, te da nastoje da ni jednom detetu ne bude uskraćeno pravo na takvu zdravstvenu zaštitu (Konvenciju o pravima deteta donela je Generalna skupština Ujedinjenih Nacija u Njujorku 20. novembra 1989. godine na XLIV zasedanju a Skupština SFRJ je ratifikovala na sednici Saveznog veća 13. decembra 19990. i na sednici veća republika i pokrajina 18. decembra 1990. godine). Pri tom se zahteva da države članice se zalažu za potpuno ostvarivanje ovog prava sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite, suzbijanje bolesti i pothranjenosti, obezbeđenje odgovarajuće zaštite majke pre i posle rođenja deteta, razvoj preventivne zaštite itd. Mnoge zemlje u Evropi i svetu imaju posebne zakone o pravima pacijenata, što je svakako dobro. U teoriji je prevaziđeno shvatanje da se prava pacijenata odnose samo na bolesne ljude. Smatra se da je pacijent svako ko ima potrebu i osnov za medicinskom uslugom, bez obzira na stanje svoga zdravlja.

PRAVA PACIJENATA

Čitava lepeza pacijentovih prava formulisana je u članovima 25. do 40. Zakona o zdravstvenoj zaštiti RS. Tu su pravo na dostupnost zdravstvene zaštite; pravo na informacije; pravo na obaveštenje; pravo na slobodan izbor; pravo na privatnost i poverljivost informacija; pravo na samoodlučivanje i pristanak; pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju; pravo na tajnost podataka; pravo pacijenata nad kojim se vrši medicinski ogled; pravo na prigovor; pravo na naknadu štete.

PRAVO NA DOSTUPNOST ZDRAVSTVENE ZAŠTITE

Svakako je značajna odredba člana 26. Zakona koja garantuje dostupnost zdravstvene zaštite svakom pacijentu u skladu sa zdravstvenim stanjem a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite. Još važniji je stav 2. istog člana koji isključuje diskriminaciju kod ostvarenja toga prava u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi.

PRAVO NA INFORMACIJE I NA OBAVEŠTENJE

Pravo na informacije i na obaveštenje su u neposrednoj vezi sa pravom samoodređenja u odnosu na sopstveno telo. Ono je izvedeno iz ustavne garancije neprikosnovenosti čovekove - ljudske ličnosti. Ovo pravo je usko povezano sa pravom na samoodlučivanje i pristanak. Bez urednog obaveštenja pacijenta o stanju njegovog zdravlja, bolesti i predstojećoj intervenciji, kao i o njenim posledicama, punovažnog pristanka nema.

Obaveštenje o dijagnozi i prognozi bolesti, o ciljevima i koristima predložene medicinske mere, dužini trajanja i posledicama, mogućim rizicima, alternativnim metodama lečenja, mogućim posledicama, dejstvu lekova i sporednim posledicama, nadležni zdravstveni radnik dužan je dati i bez pacijentovog traženja.

Sadržina i obim obaveštenja zavise od objektivnih kriterijuma i očiglednih očekivanja pacijenta. Potrebna medicinska intervencija i fizičko i psihičko stanje zdravlja pacijenta, u svakom konkretnom slučaju, određuju potrebni oblik obaveštenja.

Pacijent se može odreći svog prava na obaveštenje, osim obaveštenja o tome da je predložena medicinska mera potrebna i da nije bez znatnog rizika, odnosno da je rizično njeno nepreduzimanje (član 28. stav 5. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Lekar mora pacijenta obavestiti o svim činjenicama bitnim za njegovu odluku o pristajanju ili nepristajanju na intervenciju, kao i o mogućem nastupanju štetnih posledica. Predmet obaveštenja moraju biti svi tipični rizici predstojeće medicinske intervencije koji odlučujuće deluju na pristanak pacijenta na medicinsku intervenciju. To se pre svega odnosi na rizike koji se tiču opasnosti po život pacijenta ili po moguću promenu u kvalitetu njegovog života. Međutim, svaki pacijent nije sposoban da shvati mogućnost nastupanja štetnih posledica, pa se uzima u obzir standard “razumnog - razboritog pacijenta”, kombinovan sa “standardom prosečnog pacijenta”, što zavisi od svake konkretne situacije i ličnosti. Ipak, mera obaveštavanja će uvek zavisiti od mogućnosti konkretnog pacijenta da primi potrebne informacije ili da ih on sam traži i shvati. Potreba obaveštenja i njen obim ne smeju se posmatrati sa stanovišta do tada zabeleženih neuspeha, već koristi koju ta intervencija treba da donese pacijentu. Lekar nikada ne sme poći od pretpostavke da pred sobom ima “razumnog pacijenta”, već mora sagledati ličnost konkretnog bolesnika (njegov stepen znanja uopšte kao i medicinskih znanja, stepen izdržljivosti prijema informacija, psihički status i sl.). Zato će stepen obaveštenja prilagoditi konkretnoj ličnosti.

Nadležni zdravstveni radnik može izuzetno prećutati dijagnozu, tok predložene medicinske mere, njene rizike, ili obaveštenje o tome umanjiti, ako postoji ozbiljna opasnost da će obaveštenje znatno naškoditi zdravlju pacijenta. U tom slučaju obaveštenje se može dati članu porodice (član 28. stav 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Pacijent ima pravo na obaveštenje i uvod u troškove lečenja. U medicinsku dokumentaciju nadležni zdravstveni radnik unosi podatak da je pacijentu, odnosno članu porodice dato obaveštenje koje se tiče svih potrebnih informacija iz člana 28. stav 1. i 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Međutim, stepen obaveštenja pacijenta nije usko vezan samo za profil i ličnost pacijenta, već i za objektivne kriterijume. Nužnost intervencije je u uskoj uzajamnoj vezi sa obimom i tačnošću lekarske obaveze obaveštavanja (Nenad Đurđević - Obaveza lekara da obavesti pacijenta o riziku medicinske intervencije, Pravni život broj 11-12/93, Beograd). Kod intervencija koje nisu medicinski nužne (kozmetičke operacije, “sterilizacija zbog ugodnosti” i sl.) stepen obaveštavanja mora biti znatno veći i sa posebnom pažnjom. Kod vitalno indikovanih operacija (koje nose opasnost za život), zavisno od okolnosti slučaja, obaveštavanje je znatno manje, čak može izuzetno i izostati. Kod intervencija koje nisu medicinski nužne, lekar mora ukazati i na veoma retke i udaljene rizike, izneti sve razloge za i protiv i pacijentu ostaviti dovoljno vremena da razmisli o svojoj odluci. Isti je slučaj sa dijagnostičkim intervencijama bez sopstvene terapijske vrednosti, koje, znači, nisu nužne ni neophodne. Kod njih je lekar dužan da ukaže i na izuzetno retke i udaljene rizike.

Postoje i intervencije koje se preporučuju, ali nisu nužne. Kod njih je mera obaveštenja svedena na tipične rizike intervencije. Bitno je da bolesnik zna o kakvoj se intervenciji radi i koliki su izgledi za njen uspeh ili neuspeh. Ukoliko se radi o potrebnoj intervenciji čije odlaganje je vezano za rizik po zdravlje pacijenta, obaveštenje treba da obuhvati samo tipične rizike. Udaljeni - retko ostvarljivi rizici, ne moraju biti predmet obaveštavanja. Na kraju, kod intervencije sa vitalnim medicinskim indikacijama (životna ugroženost) javljanje pacijenta lekaru i njegovo neprotivljenje nameri lekara da ga operiše, mora se uzeti kao dovoljno.

Vremenska nužnost medicinske intervencije, smanjuje obavezu obaveštavanja. Lekar uvek treba da obavesti pacijenta o mogućem neuspehu operacije (jer svaki pacijent očekuje poboljšanje svoga zdravlja ili ozdravljenje) o mogućim prolaznim ili trajnim sporednim dejstvima (čak i kada se intervencija izvede lege artis) i o opasnostima za treća lica vezanim za preuzeti zahvat (npr. po dete koje koje treba da se rodi i slično). Posebno se mora ukazati na rizik smrti, oslepljenja, oduzetosti i slično. Obaveštenje ne treba da sadrži mogućnost retko nastupajućih komplikacija (jer to samo nepotrebno opterećuje pacijenta).

Problem obaveštavanja pacijenta o rizicima medicinske intervencije, široko je prisutan u celom svetu. Zbog teškoća na koje su nailazili američki sudovi u ovoj oblasti, Komisija Predsednika SAD za Studiju o etičkim problemima u medicini i biomedicinskom i naučno-istraživačkom ponašanju, sprovela je ispitivanje lekara i laičke javnosti koje se ticalo primene standarda obaveštenja kod donošenja odluka o medicinskom lečenju. Pokazalo se da je većina u obe grupe ispitanika saglasna da pacijentovo pravo na informaciju treba da bude zaštićeno zakonom. Na pitanje, koji je standard obaveštenja najbolji, više od 40% i lekara i laika izjasnilo se da je standard zasnovan na informativnim potrebama konkretnog pacijenta bolji od onog koji je u primeni, tj. razumnog pacijenta i standardnog lekara.

Obaveštavanje je pravilo, a neobaveštavanje izuzetak. Kao i svaki izuzetak, mora se usko tumačiti i svesti na najnužniju meru. Odstupanje od pravila nalažu okolnosti konkretnog slučaja.

- Lekar ne mora da obaveštava pacijenta koji je već upoznat sa rizicima medicinskog zahvata. To može biti slučaj kada je pacijent i sam lekar ili medicinski stručnjak, ima iskustvo iz prethodnih hirurških zahvata nad njim i slično. Međutim, lekar i tada ima obavezu da te činjenice pouzdano utvrdi i proveri da ne bi rizikovao da napravi lekarsku grešku zbog koje odgovara.

- Pacijent se može i odreći prava na obaveštavanje, ali nikako uopšteno - generalno. On mora znati za potrebu i vrstu medicinske intervencije i postojanje mogućih rizika. Naročito, kada je rizik operacije - intervencije veći od onog koji se može predvideti.

- Kad postoji medicinska kontraindikacija obaveštenje može izostati. To je slučaj osetljivih pacijenata koji zbog brige za svoje zdravlje mogu odbiti operaciju koja je hitna i neophodna. To ipak ne znači potpuni izostanak obaveštenja, već samo davanje obaveštenja u znatno manjoj meri (kako je već citirano u odredbi člana 28. stav 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

- Pacijent u besvesnom stanju i poslovno nesposobni pacijent ne mogu biti obavešteni o riziku predstojeće medicinske intervencije - operacije, pa ukoliko je operacija hitno potrebna radi spašavanja života, obaveštenje može i izostati. Valja napomenuti, da će sud u svakom konkretnom slučaju, pouzdano utvrditi da li su bili ispunjeni uslovi za umanjenje ili izostanak potrebnog obaveštavanja.

Mera potrebnog obaveštavanja o rizicima operacije je pravno, a ne faktičko pitanje. Ona se ima ceniti prema okolnostima svakog pojedinog slučaja.

Nedovoljni stepen obaveštenja predstavlja protivpravnu radnju u građansko-pravnom smislu i povlači imovinsku odgovornost - odgovornost za naknadu štete.

Obaveštenje može biti dato usmeno u razgovoru sa lekarom ili pismeno na posebno pripremljenom formularu koji pacijent potpisuje. Ma kako bilo, bitno je da je dato na pouzdan i potpun način i da njime pacijent nije doveden u zabludu u pogledu prirode bolesti, prestojećeg zahvata, rizika i posledica.

Ako zahvat nije hitan, obaveštenje treba da bude dato nekoliko dana ranije uz ostavljanje dovoljno vremena da pacijent donese valjanu odluku.

PRAVO NA SLOBODAN IZBOR

Svaki pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije i zdravstvene ustanove, kao i različitih medicinskih procedura, u skladu sa zakonom, na osnovu odgovarajućih informacija o mogućim rizicima i posledicama po zdravlje pacijenta. Ovo pravo u sadašnjem trenutku nije moguće dosledno sprovesti zbog ekonomskih razloga i opšteg stanja u zdravstvu.

PRAVO NA PRIVATNOST I POVERLJIVOST INFORMACIJA

Pravo pacijenta na privatnost i poverljivost informacije je civilizacijska tekovina. Zaštita privatnosti pacijenta je od ogromnog značaja za uspeh lečenja i poštovanje ličnosti svakog čoveka. Zbog obelodanjivanja poverljivih podataka o ličnosti i zdravstvenim problemima određenih lica, često dolazi do sporova, pa će ova odredba svakako pojasniti nadležnom zdravstvenom radniku dokle se kreću njegova ovlašćenja, a gde nastaje kršenje prava (Član 30. Zakona o zdravstvenoj zaštiti). Pravo na poverljivost ličnih informacija koje je pacijent saopštio zdravstvenom radniku kao i na one koje koje se odnose na njegovo stanje zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja, posete specijalisti i medicinsko-hirurškog lečenja u celini, garantovani su odredbom člana 30. Zakona pa je zabranjeno nadležnom zdravstvenom radniku da ih saopšti drugim licima. Pravo na privatnost podrazumeva da pregledu pacijenta i preduzimanju medicinskih mera nad njim smeju prisustvovati samo zdravstveni radnici odnosno zdravstveni saradnici a uz saglasnost pacijenta i druga lica. U neposrednoj vezi sa pravom na privatnost i poverljivost informacija jeste i pravo na tajnost podataka (Član 37. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

PRAVO NA TAJNOST PODATAKA

Podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u lične podatke o pacijentu i predstavljaju službenu tajnu koju su dužni da čuvaju svi zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici kao i druga lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, organizaciji zdravstvenog osiguranja kod koje je pacijent zdravstveno osiguran, a kojima su ti podaci dostupni i potrebni radi ostvarivanja zakonom utvrđenih nadležnosti.

Službenom tajnom smatraju se podaci o ljudskim supstancama na osnovu kojih se može utvrditi identitet lica od koga one potiču, a dužnosti čuvanja službene tajne zdravstveni radnici i saradnici mogu biti oslobođeni samo na osnovu pismenog ili drugog jasno i nedvosmisleno izrečenog pristanka pacijenta ili odlukom suda.

Podaci iz medicinske dokumentacije pacijenta mogu se dostaviti na uvid samo na zahtev sudskih organa, organa starateljstva, organizacije zdravstvenog osiguranja, organa nadležnog za poslove statistike i to kada je zakonom propisano. Oni se dostavljaju kao službena tajna i lica koja bi neovlašćeno, odnosno bez pristanka pacijenta ili punoletnog člana porodice pacijenta, raspolagala i iznela u javnost te podatke, odgovaraće za odavanje službene tajne u skladu sa zakonom. Sudski veštaci posebno treba da znaju kakva je obaveza postupanja u ovim slučajevima radi očuvanja tajnosti ovih podataka.

PRAVO NA SAMOODLUČIVANJE I PRISTANAK

Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja (pravo na samoodlučivanje) osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. Nad pacijentom se ne smeju preduzeti nikakve medicinske mere, bez njegovog pristanka.

Pristanak je punovažan ako ga je dao pacijent koji je sposoban da se saglasi sa medicinskom intervencijom. Ta sposobnost se kod nas poklapa sa poslovnom sposobnošću, mada u svetu uvek nije takav slučaj. Nju nemaju maloletnici i lica lišena poslovne sposobnosti. Njihov pristanak nije punovažan. U njihovo ime saglasnost - pristanak mogu dati roditelji, usvojitelj ili staratelj. Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije posebno predviđa, što je sasvim novo, da nadležni zdravstveni radnik koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan je da o tome obavesti odmah organ starateljstva. To je standard “najboljeg interesa deteta” prihvaćen iz Konvencije o pravima deteta. Dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može samo dati pristanak na predloženu medicinsku meru, a poslovno nesposoban pacijent treba i sam da bude uključen u donošenje odluke o pristanku na predloženu medicinsku meru, u skladu sa njegovom zrelošću i sposobnošću za rasuđivanje. Ova rešenja prihvatio je i novi Porodični zakon u delu koji se odnosi poslovnu sposobnost.

Roditelji, po vladajućem shvatanju u teoriji, ne mogu uskratiti pristanak na operaciju iz nerazumnih i religioznih razloga, ako je život deteta ugrožen. U SAD pristanak roditelja zamenjuje sudska naredba, uvek kada postoji opasnost po život deteta ili kada propuštanje lečenja može imati trajne i teške posledice po zdravlje deteta.

Pristanak mora biti dat dobrovoljno, a nikako iznuđen ili zasnovan na prevari. Takav pristanak ne bi bio punovažan. Međutim, ako je pacijent bio u zabludi za koju lekar ne odgovara, jer nije svojim ponašanjem doveo pacijenta u zabludu, pristanak je punovažan.

Medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zastupnika poslovno nesposobnog pacijenta, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima određenim zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom.

Pacijent može dati pristanak na predloženu medicinsku meru izričito (usmeno ili pismeno) ili prećutno (ako se tome nije izričito protivio).

Pristanak se može opozvati usmeno sve dok intervencija ne počne, pod uslovima propisanim zakonom, a i tada ako bi izostale štetne posledice.

Pacijentov pristanak kome nije prethodilo potrebno obaveštenje nema pravnu važnost, a lekar koji zahvat obavi, pa makar i propisno, snosi rizik njegovog neuspeha i štetnih posledica (član 32. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Hitna medicinska mera može se preduzeti nad pacijentom koji je bez svesti ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti pristanak, bez njegove saglasnosti. Nad takvim pacijentom medicinske mere u zdravstvenoj ustanovi mogu se preduzeti na osnovu konzilijarnog nalaza.

O komplikacijama u lečenju koje nastupe, kao i o učinjenim greškama u medicinskom tretmanu, lekar ima obavezu da obavesti pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika u cilju njihovog pristanka na određene medicinske mere koje treba preduzeti kako bi se dalja šteta otklonila, predupredila ili umanjila. Suprotno ponašanje predstavlja lekarsku grešku koja povlači za sobom imovinsko-pravnu odgovornost.

PRAVO NA UVID U MEDICINSKU DOKUMENTACIJU

Uredno vođenje medicinske dokumentacije i pravo pacijenta na uvid u medicinsku dokumentaciju višestruko su značajni (u prvom redu radi što boljeg praćenja toka bolesti i lečenja a potom i u slučaju dokazivanja eventualne lekarske greške, ili dokazivanja da je medicinski postupak propisno obavljen). Za pacijenta koji je novorođenče ili maloletno lice, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju imaju roditelji, staratelj odnosno zakonski zastupnik a članovi porodice pacijenta izuzetno imaju pravo uvida u medicinsku dokumentaciju svog člana porodice ako su ti podaci od značaja za njihovo lečenje.

Pacijent ima pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju, što pacijent novorođenče ili maloletno lice ostvaruje preko roditelja, staratelja ili zakonskog zastupnika.

Nadležni zdravstveni radnik ima obavezu urednog vođenja medicinske dokumentacije, evidentiranja svih medicinskih mera preduzetih nad pacijentom, a posebno anamnezu, dijagnozu, dijagnostičke mere, terapiju i rezultat terapije, kao i savete date pacijentu.

Ako su podaci iz medicinske dokumentacije od značaja za lečenje članova porodice pacijenta, onda izuzetno i oni imaju pravo uvida u medicinsku dokumentaciju svog člana porodice.

PRAVO PACIJENTA NAD KOJIM SE VRŠI MEDICINSKI OGLED

Samo nad punoletnim poslovno sposobnim pacijentom i uz njegov pismeni pristanak, može se preduzimati medicinski ogled. Pre pristanka pacijent ima pravo na dovoljno obaveštenje o cilju, postupcima, očekivanim rezultatima, mogućim rizicima i neprijatnim pratećim okolnostima ogleda. Pacijent mora biti upozoren da je slobodan da ogled odbije, kao i da ima pravo da pristanak uvek opozove.

Izuzetno, nad maloletnim i poslovno nesposobnim pacijentom može se preduzeti medicinski ogled, ali samo radi njegove neposredne koristi i uz pristanak njegovog zakonskog zastupnika.

Zabranjeno je preduzimanje medicinskih ogleda u privatnoj praksi.

PRAVO NA PRIGOVOR (ZAŠTITNIK PACIJENTOVIH PRAVA)

Zdravstvene ustanove su dužne da organizuju rad zaštitnika pacijentovih prava (lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi koje obavlja poslove zaštite pacijentovih prava). Zaštitnika pacijentovih prava određuje direktor zdravstvene ustanove. On je samostalan u svom radu i direktor ne može uticati na njegov rad i odlučivanje ali to ničim nije sankcionisano. Čini se da pitanje njegove nezavisnosti je na neki način kompromitovano načinom njegovog izbora. Možda je moglo biti predviđeno bolje rešenje u smislu veće nezavisnosti zaštitnika pacijentovih prava od direktora zdravstvene ustanove.

Zaštitniku pacijentovih prava pacijent kome je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan pruženom zaštitom podnosi prigovor usmeno na zapisnik ili pismeno, o kom prigovoru se odlučuje najdalje za pet dana od dana podnošenja prigovora uz mogućnost obraćanja zdravstvenoj inspekciji ili nadležnom organu zdravstvenog osiguranja.

PRAVO NA NAKNADU ŠTETE

Važan korak u novom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti je predviđanje mogućnosti naknade štete zbog stručne greške zdravstvenog radnika, što predviđa član 40. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Naime, pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravo na naknadu štete ne može se unapred isključiti ili ograničiti.

Pravo na naknadu štete predviđeno je i za pacijenta koji zbog medicinskog ogleda pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju, bez obzira na krivicu. Zdravstvena ustanova ima obavezu da pre početka medicinskog ogleda osigura pacijenta za slučaj nastanka štete po zdravlje kao i da zaključi ugovor sa pacijentom kojim se određuje iznos neophodnih troškova koji pripadaju pacijentu koji učestvuje u medicinskom ogledu.

Iako postupak i način ostvarenja prava na naknadu štete ne reguliše Zakon o zdravstvenoj zaštiti, već upućuje na opšta pravila o odgovornosti za štetu (u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima) ipak je ovo značajan korak u smislu ostvarenja prava pacijenta kome je šteta prouzrokovana. Još značajnija novina je formulisanje stručne lekarske greške. Pod stručnom greškom, u smislu ovog zakona podrazumeva se nesavesno lečenje odnosno zanemarivanje profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, odnosno nepridržavanje ili nepoznavanje utvrđenih pravila i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenta. Stručna greška se utvrđuje u disciplinskom postupku pred nadležnim organom komore, odnosno u postupku redovne i vanredne provere kvaliteta stručnog rada zdravstvenog radnika.

POSREDOVANJE

Novinu u Zakonu o komorama zdravstvenih radnika čine odredbe sadržane u Glavi VIII koje se odnose na posredovanje u sporovima i odredbe o disciplinskom postupku. Posredovanje je uvedeno radi vansudskog rešavanja sporova između članova komore, kao i između člana komore i pacijenta, u vezi sa obavljanjem zdravstvene delatnosti, u kom slučaju se imenuje posrednik. Postupak posredovanja pokreće se na zahtev strana u sporu a o ličnosti posrednika potrebno je da se strane u sporu usaglase. Taj postupak se okončava izmirenjem, odnosno sporazumom strana u sporu ili konstatacijom da posredovanje nije uspelo, o čemu se donosi zaključak. Na ovaj način daje se prednost mirnom rešavanju sporova, kao alternativa sudskom postupku, a u cilju očuvanja ugleda zdravstvenih ustanova. Ova odredba će svakako biti inspiracija i za zdravstvene ustanove i centre da obrazuju svoje službe posredovanja u cilju mirnog rešenja sporova koji mogu nastati.

DISCIPLINSKA ODGOVORNOST

Disciplinska odgovornost članova komore veoma je važna jer se ustanovljava odgovornost člana komore pred sudom časti ako činjenjem ili nečinjenjem izvrši povredu profesionalne dužnosti ili ugleda člana komore. Član komore vrši povredu profesionalne dužnosti ili ugleda člana komore ako između ostalog postupa u suprotnosti sa odredbama zakona kojim se uređuje zdravstvena zaštita i zakona kojim se uređuje zdravstveno osiguranje u pružanju zdravstvene zaštite pacijentima, povredi etičkih kodeksa, obavlja zdravstvenu delatnost nestručno, odnosno u suprotnosti sa savremenim dostignućima medicinske, stomatološke, farmaceutske nauke i prakse ili ako načini stručnu grešku, kao i u drugim slučajevima. Etički odbor komore i etički kodeks svakako će doprineti poboljšanju rada i reda u zdravstvu i boljem ostvarenju zdravstvene zaštite uopšte.

DUŽNOSTI PACIJENTA

U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti posebno su normirane dužnosti pacijenata, jer je korelat svakom pravu dužnost. Zato, i pacijenti treba da znaju da ih pored prava, očekuju i određene dužnosti, koje su zakonom jasno definisane u odredbama člana 42. i 43. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Pacijenti su dužni da se pridržavaju opštih akata zdravstvene ustanove o uslovima boravka i ponašanja u njoj, da potpišu pismenu izjavu u slučaju da zahtevaju da prekinu lečenje i pored upozorenja doktora medicine ili stomatologije na moguće posledice zbog takve odluke, a ako odbiju da daju pismenu izjavu o tome će se sačiniti službena beleška koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji. Pacijent je dužan da pri ostvarenju zdravstvene zaštite aktivno učestvuje pri zaštiti, očuvanju i unapređenju svoga zdravlja, da u potpunosti informiše nadležnog zdravstvenog radnika o istinitim podacima o svom zdravstvenom stanju i da se pridržava uputstva i preduzima mere propisane terapije od strane nadležnog zdravstvenog radnika.

Ako se pacijent ne pridržava obaveza koje su napred navedene, nadležni zdravstveni radnik može otkazati pružanje dalje zdravstvene zaštite pacijentu, osim hitne medicinske pomoći. On o tome mora da obavesti direktora zdravstvene ustanove ili osnivača privatne prakse, kao i da u medicinsku dokumentaciju pacijenta unese razloge za odbijanje pružanja zdravstvene zaštite.

Prava i dužnosti pacijenta se moraju posmatrati u međusobnoj povezanosti. Nepoštovanje pacijentovog prava, usled čega može doći do stručne lekarske greške zbog nesavesnog lečenja, zanemarivanja profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenta, dovodi do krivično-pravne ili građansko-pravne odgovornosti lekara za naknadu štete po opštim pravilima o odgovornosti za štetu koja su regulisana odredbama Zakona o obligacionim odnosima, a na čiju primenu Zakon o zdravstvenoj zaštiti upućuje.

Zakon o obligacionim odnosima u članu 192. predviđa da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili bude veća nego što bi inače bila, ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu. To je tzv. pravilo o podeljenoj odgovornosti.

Problem utvrđivanja uzročnosti između postupka ili propuštanja pacijenta i nastale štete, je najveći problem koji se ovde postavlja. On se svodi na pitanje da li je propust pacijenta adekvatan uzrok nastaloj šteti, ili bi do nje inače došlo zbog lekarske greške lekara. U teoriji ne postoji jedinstveno mišljenje o tome da li ponašanje pacijenta koji zanemaruje svoje dužnosti, treba kvalifikovati kao elemente koji dovode do odgovornosti samog pacijenta za štetu. Međutim, nepodeljeno je mišljenje da izvesni namerni ili svesni propusti pacijenta, u slučaju kada su pacijenti upoznati sa mogućim štetnim posledicama, dovode do umanjenja naknade štete, saglasno visini utvrđenog doprinosa pacijenta.

Odredba člana 43. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti koja daje pravo zdravstvenom radniku da otkaže pružanje zdravstvene zaštite pacijentu koji se ne pridržava propisanih obaveza, izuzev hitne medicinske pomoći, vrlo strogo je koncipirana, i svakako je morala malo pažljivije biti razrađena. Praksa pred nama će pokazati nedostatke te odredbe u svom nerazrađenom obliku.

U uporednom pravu, pa i kod nas, najčešći slučajevi u kojima su se lekari pozivali na doprinos pacijenta nastanku štete su: nepostupanje pacijenta u skladu sa uputstvima lekara; nedolazak pacijenta na dodatno ispitivanje; davanje nepotpunih ili pogrešnih podataka prilikom uzimanja anamneze, a nešto ređe i odbijanje pacijenta da se podvrgne hirurškoj intervenciji radi umanjenja nastale štete, tj. delimičnom umanjenju štetnih posledica.

Kada je u pitanju preduzimanje nove hirurške intervencije kao načina umanjenja štete, u prisustvu činjenice da niko ne mora da se podvrgne hirurškoj intervenciji ukoliko to ne želi, važno je na pravi način protumačiti pravni standard koji se odnosi na ponašanje “razumnog čoveka” i “redovnog toka stvari” a čemu prethodi detaljno utvrđivanje pravno relevantnih okolnosti i činjenica. Za procenu ovih standarda najčešće se uzimaju kao elementi: rizik potrebne hirurške intervencije radi uklanjanja ili smanjenja štete, verovatnoća uspeha, trpljenje pacijenta zbog preduzete intervencije (bol, strah itd.), kao i moguće trajne posledice ako se ta intervencija ne izvede. Ako bi intervencija bila jednostavna, lako podnošljiva i sa izgledom na uspeh bez očekivanog rizika, doprinos pacijenta bi sigurno u nekom makar i malom procentu, postojao.

Pacijent svojim radnjama (aktivnim ili pasivnim - radi što ne sme ili ne radi što treba i na šta mu se ukazuje) može doprineti uvećanju štete ili sprečiti njeno smanjenje. Takvo ponašanje pacijenta ako je svesno učinjeno, svakako mora biti pravno respektovano i sankcionisano kroz umanjenje visine naknade štete.

Napuštanje lečenja, odbijanje dodatnih ispitivanja koja su neophodna, sigurno predstavljaju kršenje opštih dužnosti pacijenta, koji propusti ne mogu ostati nekažnjeni, kroz umanjenje naknade štete, pod uslovom da bi u odsustvu takvog ponašanja šteta bila manja ili bi potpuno izostala.

Greške u anamnezi, teško mogu opravdati grešku lekara, jer lekar pre svih ima obavezu da uzme tačnu anamnezu, pa bi on i bio dužan da dokaže da mu je pacijent dao pogrešne podatke ili još teže, prećutao bitne činjenice sa namerom da prouzrokuje štetu.

Naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti napravio je prvi korak u regulisanju prava i dužnosti pacijenta, ali svakako ima još mnogo toga što bi trebalo regulisati, da bi stanje u ovoj oblasti bilo bolje, naravno uz svakodnevno popravljanje materijalnog položaja i uslova u zdravstvu, osavremenjavanje medicinskih tehnologija i usavršavanje stručnih znanja medicinskih radnika.

Neprocenjivi značaj imaju kvalitet veštačenja i etički lik veštaka, za postizanje ovog cilja, jer njihov rad nije samo na sagledavanju propusta i utvrđivanju štetnih posledica radi njihovog otklanjanja, već je istovremeno i preventivan u cilju smanjenja neželjenih događanja.