Zoran Tanasković, advokat

Krajem 2003. godine Skupština Srbije i Crne Gore ratifikovala je Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Evropska konvencija). To je momenat kojim se otvara mogućnost za domaće građane da se, radi zaštite prava i sloboda određenih tom konvencijom, mogu obratiti predstavkom (zahtev, application) Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (dalje: Evropski sud). Zahtev se podnosi protiv države članice (Srbije i Crne Gore, u ovom slučaju, odnosno protiv bilo koje države koja je potpisala i ratifikovala Evropsku konvenciju) zbog povrede ljudskog prava ili osnovne slobode koju je ta država članica učinila na štetu građanina ili određene asocijacije koja može biti nosilac takvih prava i sloboda. Ovde treba napomenuti da je mogućnost obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava za naše građane postojala i ranije, jer se svako, bez obzira na svoje državljanstvo, može obratiti tom sudu, ukoliko je neka od država članica povredila njegovo pravo ili slobodu iz Evropske konvencije. Dakle, i ranije je bilo moguće da državljanin Srbije i Crne Gore podnese predstavku Evropskom sudu protiv neke od država članica koje su ratifikovale Evropsku konvenciju (takav je slučaj Banković i drugi protiv Belgije i drugih, koji je grupa naših građana 1999. godine pokrenula pred Evropskim sudom zbog bombardovanja zgrade RTS-a od strane NATO). Novo nakon ratifikacije je da je sada moguće pokrenuti postupak pred Evropskim sudom protiv Srbije i Crne Gore, kao države članice, s tim što takav postupak može da pokrene domaći državljanin, ali i svaki stranac koji smatra da mu je Državna zajednica ili država članica povredila ljudsko pravo ili osnovnu slobodu.

Iz napred navedenog je jasno da se pred Evropskim sudom može tražiti zaštita samo onih ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su propisane Evropskom konvencijom. Ovde treba imati u vidu da Evropska konvencija ne sadrži sva ljudska prava i osnovne slobode, koje se danas priznaju od strane prosvećenih naroda i koje su uređene drugim međunarodnim dokumentima. Ljudska prava i osnovne slobode iz Evropske konvencije su ljudska prava prve generacije, prema najčešće primenjivanoj generacijskoj podeli ljudskih prava, odnosno građanska i politička prava. Prema toj podeli, koja svoj osnov nalazi u vremenu kada su pojedine grupe prava i sloboda nastali, u drugu generaciju ljudskih prava spadaju ekonomska, socijalna i kulturna prava, a u treću grupu spadaju najmlađa prava kao što su razna prava vezana za ekologiju, onda pravo na razvoj, po nekim autorima pravo na mir i drugo.

Evropska konvencija štiti uglavnom građanska i politička prava, a to su upravo ona ljudska prava i slobode koja se tiču odnosa između pojedinca i države i koja predstavljaju branu državnoj vlasti i samovolji. Samo neprikosnovena zaštita ljudskih prava i to prvenstveno građanskih i političkih, daje određenoj državnoj strukturi (vlasti) neophodan legitimitet.

Evropska konvencija štiti sledeća ljudska prava i osnovne slobode:

Pravo na život zaštićeno je članom 2. Evropske konvencije i ovo pravo je dopunjeno Protokolom broj 6. usvojenim 1983. godine i Protokolom broj 13. iz 2002. godine, tako da pravo na život danas garantuje da niko ne može namerno biti lišen života i takođe zabranjuje izricanje i izvršenje smrtne kazne. Izuzetak je mogućnost da se zakonom predvidi postojanje smrtne kazne samo za dela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti. Takođe, ne smatra se protivpravnim lišenje života proisteklo iz upotrebe sile koja je bila apsolutno nužna radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja, u slučaju zakonitog hapšenja ili sprečavanja bekstva lica zakonito lišenog slobode i prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobuna.

Apsolutna zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja propisana je članom 3. Evropske konvencije. Ovde ne postoje odstupanja, niti izuzeci, kako je to slučaj kod pojedinih drugih prava. U vezi sa ovim pravom je i Konvencija o zabrani mučenja koja je u parlamentu Državne zajednice ratifikovana istovremeno sa Evropskom konvencijom i kojoj je svrha prvenstveno preventivne prirode.

Zabrana ropstva i prinudnog rada se kao civilizacijska tekovina nalazi u mnogim međunarodnim dokumentima, posebno u multilateralnim, usvojenim u okviru organizacije UN. Evropska konvencija propisuje kada se rad ne smatra prinudnim, kao što je slučaj uobičajenog rada lica zakonito lišenih slobode, obavezan rad određen tokom uslovnog otpusta kao krivična sankcija, služba vojne prirode u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti i koja se obavlja kao zamena za služenje vojnog roka, te rad u slučajevima nesreća i tragičnih događaja i drugi rad koji se smatra uobičajenom građanskom dužnošću.

Pravo na slobodu i sigurnost je jedno od najznačajnijih civilizacijskih prava i predstavlja zaštitu od nezakonitog i samovoljnog hapšenja i drugih lišenja slobode. Ovim pravom se sa jedne strane garantuje da se hapšenje ne može izvršiti bez odluke nadležnog suda, uz obavezu da se uhapšeni odmah, na svom jeziku ili jeziku koji razume, obavesti o razlozima za njegovo hapšenje, a sa druge strane garantuje se pravo na sudsku zaštitu u svim drugim slučajevima zakonitog lišenja slobode, koji nisu u vezi sa kakvim krivičnim postupkom (deportacija stranca, sprečavanje širenja zaraznih bolesti, duševno poremećena lica, alkoholičari, uživaoci droga, skitnice i drugo). Značajno je pravo uhapšenog da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu ukoliko se suđenje u tom roku ne održi, kao i obaveza suda da postupke ispitivanja zakonitosti lišenja slobode razmatraju sa posebnom hitnošću. U vezi sa ovim pravom je i zabrana dužničkog zatvora, pravo na naknadu neopravdano osuđenom licu i pravo na naknadu štete zbog nezakonitog hapšenja ili lišenja slobode.

Pravo na pravično suđenje ovlašćuje pojedinca da o njegovim građanskim pravima ili o krivičnoj optužbi protiv njega mora raspravljati nepristrasan i nezavisan sud i to u razumnom roku, u javno sprovedenom postupku i uz javno izricanje presude, osim u slučajevima gde se javnost isključuje u interesu morala, javnog reda, nacionalne bezbednosti, zaštite maloletnika i zaštite privatnog života stranaka, kao i iz razloga posebnih okolnosti kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde. U određenom smislu ovo pravo predstavlja pravo pojedinca na sud, njegovo pravo da svoj slučaj iznese pred sud i da o njemu dobije sudsku odluku. Dalje, svako ko je optužen za krivično delo smatra se nevinim dok se suprotno ne dokaže u skladu sa zakonom, garantuje se pravo na odbranu u krivičnom postupku i pravo na besplatnu pravnu pomoć licima koja nemaju dovoljno sredstava, pravo na prevodioca po potrebi, pravo na žalbu u krivičnim stvarima, sa mogućim izuzetkom kod dela malog značaja i u slučajevima kada je u prvom stepenu sudio najviši sud ili je u drugom stepenu preinačena prvostepena oslobađajuća presuda. Takođe je garantovano pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dva puta u istoj krivičnoj stvari (ne bis in idem), osim u slučaju kada se postupci vode u različitim državama ili u slučaju ponavljanja postupka nakon oslobađajuće presude zbog novih dokaza i novootkrivenih činjenica. Pravo na pravično suđenje je, od svih ostalih prava iz Evropske konvencije, najčešće osporavano pravo u praksi Evropskog suda, a u tranzicionim zemljama čest je slučaj kršenja ovog prava zbog nesprovođenja sudskog postupka u razumnom roku.

Član 7. Evropske konvencije propisivanjem kažnjavanja samo na osnovu zakona potvrđuje zabranu retroaktivnosti krivičnog zakonodavstva i primat opštih pravnih načela koja priznaju civilizovani narodi u slučajevima kada delo, u vreme izvršenja, nije bilo propisano kao krivično delo unutrašnjim zakonodavstvom, ali je bilo protivno načelima humanosti i drugim opšteprihvaćenim načelima međunarodne zajednice.

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života zabranjuje javnim vlastima da se mešaju u privatnu sferu pojedinca, njegov porodični život, dom i korespondenciju, osim kada je to neophodno i u skladu sa demokratskim standardima, a radi zaštite nacionalne i javne bezbednosti, ekonomskih interesa države, sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala, kao i radi zaštite prava i sloboda drugih. Kao i kod drugih ograničenja prava, u praksi Evropskog suda, pored ostalih kriterijuma, ovde značajnu ulogu ima načelo proporcionalnosti, koje, ukratko rečeno, znači da se prilikom zadiranja u privatnu i porodičnu sferu pojedinca mora uspostaviti razuman odnos između štete koja se time čini pojedinačnom interesu i značaja opšteg dobra čijoj se zaštiti teži, odnos koji je prihvatljiv u demokratskom društvu.

Sloboda misli, savesti i veroispovesti koja znači slobodu ispoljavanja vere i uverenja i vršenja verskih obreda, uz pravo svakoga da promeni svoja lična uverenja i svoju veru, i uz ograničenja koja su u demokratskom društvu neophodna u interesu javne bezbednosti, javnog reda, zdravlja, morala i zaštite prava drugih. Ograničenja neophodna u demokratskom društvu predstavljaju standard na koji se Evropski sud često poziva i koji bi se ukratko mogao predstaviti dostignutim demokratskim nivoom u razvijenijim zemljama članicama Saveta Evrope.

U neposrednoj vezi sa prethodnom slobodom je i sloboda izražavanja, koja obuhvata pravo posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i slanja informacija bez mešanja vlasti i bez obzira na državne granice. I ovde su moguća ograničenja u javnom interesu, ali samo pod uslovom da su neophodna u demokratskom društvu.

Sloboda okupljanja i udruživanja odnosi se na mirno okupljanje i udruživanje sa drugima uključujući i pravo na osnivanje sindikata i učlanjivanje u njega bez ograničenja, osim onih koja su u javnom interesu neophodna u demokratskom društvu. Dalja ograničenja ove slobode moguća su u odnosu na pripadnike oružanih snaga, države i policije. U vezi sa tim nameće se zaključak da ni njima ova sloboda nije uskraćena, već su samo moguća stroža ograničenja od onih koja se odnose na ostale građane.

Pravo na sklapanje braka garantovano je Evropskom konvencijom muškarcima i ženama, s tim što države članice unutrašnjim zakonodavstvom uređuju pitanje uzrasta potrebnog za ostvarivanje ovog prava i uređuju sam institut braka. Supružnici su ravnopravni u pogledu svojih međusobnih građanskih prava i obaveza kao i u svom odnosu prema deci.

Pravo na delotvorni pravni lek propisuje obavezu države članice da u svom unutrašnjem pravu propiše postupak za zaštitu osnovnih sloboda i ljudskih prava iz Evropske konvencije, čime će omogućiti pojedincu da zaštitu zbog povrede nekog od tih prava i sloboda traži pred nadležnim državnim organom (koji ne mora biti sud) i da je dobije u razumnom roku. Prema stavu Evropskog suda pravni lek je delotvoran ako to pokazuje praksa u zemlji članici i nije dovoljno da je mogućnost upotrebe određenog pravnog leka samo predviđena unutrašnjim propisima. Pravo na pravni lek odnosi se isključivo na ljudska prava i osnovne slobode koji su propisani Evropskom konvencijom, za razliku od prava na pravično suđenje, koje se odnosi na zaštitu svih onih prava koja poznaje unutrašnje zakonodavstvo države članice, bez obzira da li su ona i međunarodno priznata ili nisu.

Zabrana diskriminacije u uživanju prava i sloboda propisanih Evropskom konvencijom, a po osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog i socijalnog porekla, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovnim stanjem, rođenjem ili drugim statusom, proširena je Protokolom broj 12. od 2000. godine na zabranu takve diskriminacije u pogledu bilo kog prava predviđenim unutrašnjim zakonodavstvom države članice.

Zaštita imovine odnosi se na fizička i pravna lica i garantuje im pravo na neometano uživanje svoje imovine i zabranu njenog oduzimanja, osim u javnom interesu i u skladu sa zakonom i načelima međunarodnog prava. Ovim se ne ograničava pravo države u pogledu regulisanja, u opštem interesu, načina korišćenja imovine i naplate poreza, dažbina i kazni iz te imovine.

Pravo na obrazovanje je jedno od prava koja ne spadaju u striktno građanska i politička prava prve generacije, na koja se Evropska konvencija prvenstveno odnosi. Razlog za unošenje ovog prava Protokolom iz 1952. godine je u njegovom očiglednom značaju kod ostvarivanja drugih prava i sloboda određenih ovom konvencijom. Pored propisivanja da niko ne može biti lišen obrazovanja, Evropska konvencija zahteva poštovanje prava roditelja na obrazovanje i nastavu koji su u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima.

Pravo na slobodne izbore nalaže državama ugovornicama da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore za zakonodavna tela, sa tajnim glasanjem i drugim uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja.

Sloboda kretanja, obezbeđuje slobodu kretanja u svakoj državi u kojoj se pojedinac zakonito nalazi i slobodu izbora boravišta, kao i slobodu napuštanja bilo koje zemlje, uključujući i sopstvenu. Ovo pravo uvedeno je Protokolom broj 4. iz 1963. godine, u jeku hladnog rata, i verovatno je predstavljalo, na neki način, reakciju demokratskog sveta na preterana ograničenja i negaciju ovog prava u zemljama istočnog bloka. U pitanju je klasično građansko pravo, koje prema Evropskoj konvenciji može biti podvrgnuto zakonskim ograničenjima koja su u javnom interesu neophodna u demokratskom društvu.

Na kraju, Evropska konvencija, dopunama iz Protokola broj 4. i broj 7. utvrđuje prava u vezi sa proterivanjem stranaca, ali i domaćih državljana. Zabranjeno je proterivanje sopstvenih državljana, što uključuje i pravo povratka državljana na teritoriju svoje države. Zabranjeno je grupno proterivanje stranaca, a kod pojedinačnih slučajeva određena je zaštita u postupku proterivanja stranaca, koja strancu garantuje pravo da iznese razloge kojima osporava svoje proterivanje i pravo na postupak pred nadležnim organom, te pravo da u tom postupku bude odgovarajuće zastupljen, uz široko postavljeni izuzetak, kada stranac može biti proteran i pre nego što iskoristi navedena svoja prava, ako je to neophodno u interesu javnog reda ili se zasniva na razlozima nacionalne bezbednosti. Interesantno je da su ova prava stranaca u praksi Evropskog suda često povezana sa pravom na poštovanje privatnog i porodičnog života, kada su u pitanju brakovi domaćih i stranih državljana, te kada proterivanje stranca istovremeno predstavlja smetnju porodičnom životu.

Prema članu 1. Evropske konvencije države ugovornice preuzele su obavezu da poštuju i svakome u svojoj nadležnosti jamče prava i slobode navedene u toj konvenciji. U tom smislu države su dužne da u postupku, po svojim unutrašnjim zakonima, ispitaju i utvrde da li u nekom konkretnom slučaju postoji povreda nekog prava ili slobode iz Evropske konvencije. Ipak, konačnu reč daje Evropski sud, koji je ovlašćen da utvrdi da li je konkretnim postupkom ili pravnim aktom države ugovornice (odnosno njenih organa) povređeno određeno pravo ili sloboda iz Evropske konvencije, a nakon što su u tom pravcu iscrpljena sva pravna sredstva na unutrašnjem planu. Evropski sud pri tome nije ovlašćen da poništi takav pravni akt, niti da naredi određenu radnju kojom bi se sanirala utvrđena povreda. Evropski sud, kada utvrdi povredu prava ili slobode iz Evropske konvencije jedino može da dosudi pravičnu naknadu žrtvi i obaveže državu da istu isplati u određenom roku, koji je po pravilu 3 meseca. O izvršenju presude Evropskog suda stara se Komitet ministara Saveta Evrope i iste se presude, u dosadašnjoj praksi, izvršavaju bez izuzetka. Država članica dužna je takođe da podnosi izveštaj o izvršenju presude Evropskog suda i preduzetim merama, tako da iako Evropski sud nije u mogućnosti da poništi propis ili zabrani praksu koji su u suprotnosti sa Evropskom konvencijom, ova obaveza snažno doprinosi implementaciji prava i sloboda u unutrašnji pravni poredak svake države ugovornice.

Srbija i Crna Gora su i ranije ratifikovale pojedine međunarodne ugovore iz oblasti građanskih i političkih prava - Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima usvojen u Njujorku 19. decembra 1966. godine (“Službeni list SFRJ”, br. 7/77) i Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena u Njujorku 10. decembra 1984. godine (“Službeni list SFRJ”, br. 9/91), koji ugovori načelno sadrže gotovo sva politička i građanska prava sadržana u Evropskoj konvenciji. Novi kvalitet je mogućnost građana da se neposredno, protiv svoje države, obrate Evropskom sudu, kao jednom međunarodnom i nadnacionalnom sudu.

Ovakav sistem zaštite koji uključuje donošenje presude obavezujuće za državu nije predviđen ni jednim drugim međunarodnim instrumentom i u dosadašnjom praksi je pokazao visok stepen efikasnosti. Ipak ne treba izgubiti iz vida da se trenutno u Evropskom sudu nalazi oko 12.000 nerešenih predmeta, te da proširenje Saveta Evrope novim članicama postavlja pitanje sposobnosti Evropskog suda, s obzirom na svoje kapacitete, da odgovori nagomilanim zahtevima za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.