PRANJE NOVCA

Predrag B. Marković,
sudija Opštinskog suda u Kragujevcu

 
Sam pojam pranja novca potiče od engleske reči money laundering, što znači legalizacija kapitala stečenog kriminalnom delatnošću, odnosno finansijske transakcije radi prikrivanja stvarnog porekla novca i drugih oblika kapitala na tržištu. Sastoji se u falsifikovanju finansijske dokumentacije i manipulacije u sistemu međubankarskih transakcija. Poslednjih godina se značajno izražava u utajama poreza, ilegalnoj trgovini drogama i oružjem, u organizovanoj kocki, prostituciji i reketu, kao i u procesima privatizacije kapitala u bivšim socijalističkim zemljama Istočne Evrope, kao i u organizovanim kriminalnim kanalima na Zapadu.

Termin “pranje novca” nastaje u SAD u periodu prohibicije (vreme zabrane točenja alkohola), u III deceniji prošlog veka, kada su kriminalci zarađeni novac od ilegalne proizvodnje i krijumčarenja alkoholnih pića prikazivali kao zaradu koju su ostvarili u lancu svojih perionica za pranje rublja i automobila, povodom te pojave počeo je da se upotrebljava termin “pranje novca”, odakle ga je preuzela Kriminološka nauka.

Postoje mnoge definicije ove pojave, tekstualno različite ali u suštini slične, u pojedinim delovima čak identične. Zbog toga nema velikih problema kada su u pitanju shvatanja, i određivanje sadržaja pojma pranje novca.1

Još 1984. godine komisija predsednika Sjedinjenih Američkih Država za organizovani kriminalitet definisala je “pranje novca” kao proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi ga prikazala na taj način da izgleda kao legalan.2

Pranje novca je izuzetna pretnja integraciji finansijskih ustanova koje dovode u nepovoljan položaj pravne subjekte koji legalno posluju. Perači novca uopšteno, ne nastoje da ostvare najvišu stopu dobiti na novac koji operu, već im je važnije mesto ili investicije koje će im omogućiti najlakšu i najbržu preradu novca. Tako novac može putovati iz zemlje sa dobrom ekonomskom politikom po kojoj se ostvaruju više stope dobiti u zemlje s lošijom politikom i nižim prinosima od uloženih sredstava, tako da se zbog pranja novca može dogoditi da se slobodni kapital ulaže manje racionalno, što uveliko može narušiti postojeće ekonomske tokove. Promena u potražnji novca - kao rezultat pranja novca, što se ne odražava u službenim pokazateljima - može na nacionalnom nivou izazvati nestabilnost kamata i kursa.

Pranje novca, kao i ostale nezakonite aktivnosti, uslovljavaju regresivnu distribuciju dohotka i stvaranje velike potrošačke moći pojedinaca u uslovima opšte recesije. Time se iskrivljuje struktura potrošnje, pogotovu među bogatima, i preobražava se postojeća socijalna stracifikacija nastajanjem društvenih grupa novih bogataša. Velika sredstva koja se zarađuju pranjem novca utiču na porast potražnje za luksuznim proizvodima, povećanje cena nekretnina i nekih potrošnih dobara, a sve napred navedeno između ostalog pospešuje i inflaciju.

Pranje novca osim što uveliko podriva slobodno tržište, narušava i demokratsku političku strukturu i političku stabilnost zemlje. Dobro je poznat slučaj da su predstavnici kokainskih kartela ili mafije pokušavali, i ponekad i uspevali, prodreti u središte tela vlasti pojedinih zemalja i potkupiti ih. Sam kolumbijski predsednik Ernesto Samper optužen je da je tokom izborne kampanje primao velike novčane iznose narko-mafije. Izgleda da su lokalni trgovci drogom nudili potpunu otplatu kolumbijskog spoljnjeg duga u zamenu za nesmetano delovanje.3

U Karipskoj državici Belize za 500 dolara može se otvoriti anoniman konto, dok se za dodatnih 500 dolara može dobiti čak i fiktivno ime nosioca računa. Ovakve povoljnosti kruže u nizu zemalja, uglavnom onih jedva vidljivih na mapi, naročito su omiljena Karipska ostrva te jedva nastanjene ostrvske državice krajnje egzotičnih imena, rasute u Tihom okeanu. U njima takođe komotno možete da osnujete tzv. anonimna akcionarska društva gde se uopšte ne zna ko je vlasnik ili pak preduzeće koje od sve svoje imovine poseduje tek poštansko sanduče.

Na Kajmanskim ostrvima sa samo 39.000 stanovnika recimo postoji 34.000 registrovanih kompanija, 590 banaka i 500 milijardi dolara na računima.

S obzirom da kriminalci ne objavljuju godišnje finansijske izveštaje teško je proceniti koja se količina para u svetu “opere”. Procena Međunarodnog monetarnog fonda je ipak, da tzv. “bruto kriminalni proizvod” u svetu iznosi više od 500 milijardi dolara godišnje, a po proceni Ujedinjenih nacija čak 80% navedenog iznosa ostvaren je trgovinom narkoticima.

Postoji krilatica da je san svakog perača novca da plati porez! Put koji treba da se pređe od prljavog novca do plaćanja poreza nije ni lak, ni jeftin. Vlasnici prljavog novca, stečenog trgovinom oružjem, narkoticima, pljačkom, piraterijom, ali i ucenama političara žele da ga uvedu u legalne tokove, da bi mogli da ulažu u legalan biznis i da ga uvećavaju. Za to, međutim moraju dobro da plate. Finansijskim stručnjacima koji će da odrade taj posao plaćaju i do 25% vrednosti ukupne sume, a procenat i dalje raste. Osamdesetih godina, ova usluga je koštala svega 6%, da bi krajem devedesetih dostigla 20%.

Kao ilustraciju navešćemo primer jednog Italijana, koji je pre nekoliko godina uhapšen pod sumnjom da je radio za mafiju. Nakon konfiskacije imovine ustanovljeno je da je posedovao 131 stan, 122 magacina, 20 fabrika, 10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci.

Novac dobijen iz kriminalnog delovanja obično korumpira službenike finansijskog tržišta uzrokujući dugotrajnu i teško popravljivu štetu tržišnom kredibilitetu. Pranje novca može korumpirati delove finansijskog sistema i onemogućiti uspešno upravljanje bankama i nadzornim telima. Ukoliko neki bankarski rukovodilac postane korumpiran, netržišno ponašanje može se proširiti u druga područja koja nisu povezana s pranjem novca, što ugrožava sigurnost i bonitet Banke. Osobe koje obavljaju nadzor nad radom Banke takođe mogu biti korumpirane ili zastrašene pretnjama, što smanjuje bonitet i potpuno onemogućava delotvornost nadzora. S toga je nužno jačati zakonske odredbe protiv pranja novca, ali to ne znači smanjenje tradicionalne bankarske kontrole.

Ukoliko su banke umešane u pranje novca, narušava se poverenje koje javnost ima u njih, te se, ako su povezane sa organizovanim kriminalom, podriva njihova stabilnost.

Uprkos kratkotrajnoj mogućoj dobiti, preti im neposredna opasnost od gubitka zbog prevara, kako zbog nemarnosti u proveri neželjenih stranaka ili narušenog integriteta njihovih službenika koji su povezani sa kriminalcima. U pranju novca kroz banke organizovani kriminal se često služi ljudima koji nemaju kriminalnu prošlost, što otežava otkrivanje takvog dela. Onda otvaraju račune preko kojih obrću velike novčane iznose, često uz pomoć nesavesnih bankarskih službenika.

Jedan od najpoznatijih uspešnih slučajeva sprečavanja pranje novca jeste akcija pokrenuta protiv Bank of Credit and Commerce International, (BCCI), koja je ponajviše delovala u Velikoj Britaniji i SAD-u i za koju su američke vlasti ustanovile da je oprala oko 32 miliona dolara. Uhapšen je znatan broj službenika među kojima i devetorica direktora banke. Banka je zbog protivzakonitog delovanja osuđena da plati kaznu od 15,3 miliona dolara te je uskoro potpuno prestala poslovati ostajući bez 530 hiljada štediša širom sveta i bez njihovih 12,4 miliarde dolara.4

Želja za sticanjem profita osnovni je motiv najvišeg broja počinjenih kriminalnih dela, kao što su trgovina narkoticima, protivzakonito uterivanje duga, nedozvoljena trgovina oružjem, krijumčarenje alkohola i duvana, piraterija, ucene i prevare. Pojedinci ili kriminalne grupe sa tako stečenim profitom, nazvani “vruć novac” da bi mogli da ga koriste na regularan način, prikrivaju njegovo poreklo. Da bi takav novac izgledao čist, podrazumeva se i njegovo pranje.

Prljav novac prolazi kroz račune tzv. off shore pravnih lica, banaka, investicionih fondova, trgovinu automobilima i vrednosnim hartijama, korespondentne račune nekad uz preplitanje dve faze a nekad uz potpuno zbližavanje neke od faza.

Postoji veliki broj različitih tehnika “pranja novca” a zajedničko obeležje im je da novac prolazi kroz tri faze: ulaganje, prikrivanje i integracija.5

Faza ulaganja

U fazi ulaganja ilegalni profiti se uvode u legalni finansijski sistem. Gotovina pribavljena kriminalnim poslovima uplaćuje se na bankovne račune, obično pod izgovorom neke regularne delatnosti što predstavlja fazu ulaganja. Najčešće se depoziti ulažu zbog nekog legalnog posla, gde se plaćanje obavlja u gotovom novcu, kao što su na primer, garaže, luksuzni butici, galerije, komisioni, restorani, antikvarnice itd. Ukoliko se gotovina stvorena kriminalom pomeša sa prihodima legalnog poslovanja, smanjuje se mogućnost brzog otkrivanja vrućeg novca. Uplata u banku novca stečenog kriminalom, može biti izvršena na mnogo načina. Neki od postupaka koji su karakteristični za fazu ulaganja: uplata “vrućeg novca” pod pokrićem redovnih gotovinskih prihoda od poslovanja; osnivanje lažnih, tzv. “fantomskih preduzeća” koja ne posluju i postoje samo kao sredstvo za uplatu gotovog novca na račune u bankama, usitnjavanje velikih suma novca među saradnicima koji ga polažu na račune u iznosima koji su dovoljno mali ili su ispod zakonskog cenzusa, pa zbog toga nisu sumnjivi bankarskim radnicima i nisu predmet izveštavanja i posebnog praćenja.

U ovoj fazi u novije vreme susreće se i kupovina, odnosno preuzimanje preduzeća sa ozbiljnim finansijskim teškoćama, čiji računi treba da posluže samo kao tzv. bojler računi, gde će se sliti novac prethodno deponovan na račune raznih finansijskih institucija.

Faza prikrivanja

Nakon što je gotovina pretvorena u bankarski depozit, naredni korak u procesu pranja novca je faza prikrivanja, koja se ostvaruje prebacivanjem sredstava s jednog računa na račune raznih banaka u svetu, prividnih subjekata kao i drugih finansijskih institucija, a sve radi prikrivanja originalnog izvora i destinacije početnog kriminalnog kapitala. Novac se premešta mnogobrojnim transakcijama čiji je glavni cilj da se prikrije veza između novca i kriminalne aktivnosti od koje potiču. Tokom faze prikrivanja u procesu pranja novca obavi se veliki broj transakcija kojima se novac prenosi po čitavom svetu. Mnoge od tih transakcija su besmislene i za njih se ne može pronaći nikakvo pokriće poslovanja.

Prava svrha tih transakcija je da prikriju tragove kretanja novca i da otežaju posao svakome ko pokuša da istraži odakle novac potiče. Kada se novac nađe na nekom od računa, s njim se radi sve ono što može da prikrije njegovo poreklo. U ovoj fazi kupuju se polise osiguranja, daju pozajmice, kupuje skupocena roba, umetnička dela, akcije, investicioni fondovi, i koriste mnogi drugi finansijski instrumenti.

Faza integracije

Poslednja faza pranja novca kojom on ponovo ulazi u legalne ekonomske tokove je faza integracije. Novac se ulaže u zakonite poslove ili investira, posle čega se javlja kao novac koji potiče od zakonom dozvoljene delatnosti.

Popularni metod integracije novca stečenog kriminalom u legalne tokove je kupovina nekretnina, kao što su poslovne zgrade, skladišta ili stanovi.

Iako se ovaj novac finansira prljavim novcem, prihod koji se ostvaruje izdavanjem prostora u zakup neće biti sumnjiv jer je rezultat zakonom dozvoljene delatnosti. Cilj ove faze i procedure pranja novca je da se novac stečen kriminalom prebaci u poslove koje zakon ne zabranjuje. Jedan od njih je i oživljavanje preduzeća koja se nalaze u teškoćama investiranjem ogromnih suma novca. Preduzeće nastavlja normalno da posluje koristeći novac stečen kriminalom kao svoj kapital. Perači novca primaju dividende i direktorske plate, što su zakoniti vidovi prihoda.

Ovde moramo samo napomenuti da se često sve tri faze ponekad ne mogu razlikovati. Pojedine faze pranja novca mogu biti iste ili se još češće mogu međusobno preklapati. Kako će se odvijati pojedina faza i koje će se metode pri tom koristiti, zavisi od raspoloživih mehanizama za pranje i od zahteva organizovanog kriminala koji je taj posao naručio. U svakom slučaju pranje novca podrazumeva mnogobrojne međusobne različite tehnike koje su obično složene, domišljate i tajne. Zajedničko je da se njima mora sakriti poreklo i ime vlasnika novca, te da naručilac želi zadržati kontrolu nad samim postupkom i po potrebi ostvariti njegovu promenu.

Očito se najviše u borbi protiv pranja novca može učiniti u fazi ulaganja, kada - pogotovu nakon prodaje droge na ulici, prodavci ostavljaju sredstva koja su velika i po vrednosti i po količini (često i veća nego što je iznosila i sama droga). Kako se kriminalci moraju lišiti gotovog novca, tu su posebno ugrožene ustanove koje primaju depozit. Evropska zajednica donela je stoga stroge propise po kojima se zahteva identifikacija stranke koja otvara račun i uplaćuje, obavezno vođenje odgovarajuće evidencije o depozitima, te obaveštenje nadležnih organa o sumnjivim finansijskim transakcijama. U SAD-u postoji zakonska obaveza da banke moraju obavestiti nadležna tela o gotovinskim uplatama na račun u iznosu većem od 10.000 dolara, sličan propis postoji i u Australiji, ali za sada ne postoji u Evropi. Ipak, gotovo su sve evropske zemlje već promenile ili upravo menjaju svoje zakonodavstvo, tako da se u sumnjivim slučajevima ne poštuje odredba o bankarskoj tajni, odnosno moraju se nadležna tela obavestiti o finansijskim transakcijama za koje se opravdano sumnja da nisu u skladu sa zakonom.6

PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U MEĐUNARODNOM PRAVU

Da bi se napred nedozvoljene delatnosti suzbile, Međunarodna zajednica je pristupila normiranju adekvatnih mera, sredstava i postupaka u pojedinim zemljama, a u cilju sprečavanja i suzbijanja ovakvih nedozvoljenih delatnosti. Tako je doneto više Međunarodnih pravnih akata kojima su precizirane nedozvoljene delatnosti i pojedini oblici i vidovi pranja novca, kao i mere i postupanja Nacionalnih zakonodavaca u pravcu suzbijanja ove pojave. Tako je i u Evropskom pravu pranje novca dobilo status samostalnog krivičnog dela, ali ovo delo poznaje i niz Nacionalnih krivičnih zakonodavaca.

Shvativši realnu opasnost od organizovanog kriminaliteta Internacionalnog karaktera koji ne poznaje političke, državne i ideološke granice među narodima, državama i kontinentima Međunarodna zajednica počinje da radi na razvijanju i koncipiranju strategije opšte borbe protiv najopasnijih vidova kriminaliteta, trgovine opojnim drogama, belim robljem, oružjem itd., a sa čime je u nerazdvojivoj vezi i pranje novca. U tom smislu u poslednjih nekoliko godina je doneto više Međunarodnih pravnih akata, koji u ovu borbu unose nova sredstva, metode i postupke. To su konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i psihotičkim supstancama (doneta 1988. godine u Bernu), Konvencija o pranju novca, istrage i u rešavanju zaplene konfiskacije dobiti od kriminalaca (doneta 1990. godine u Strazburu), direktiva za sprečavanje korišćenja finansijskog sistema u cilju pranja novca (iz 1991. godine), kominike (donet 1993. godine na Kipru) i Konvencija OUN protiv Transnacionalnog organizovanog kriminala (iz 1988. godine).

Navedena međunarodna pravna akta predstavljaju pravni osnov za regulisanje pojedinih inkriminisanih ponašanja u vezi sa pranjem novca u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu. Stoga je veoma značajno na koji način nacionalnog zakonodavstva uređuju krivično-pravni osnov pranja novca. Ovo tim pre što mnoga rešenja predviđena navedenim međunarodnim pravnim aktima nalaze svoje oživotvorenje i primenu kroz rešenja u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu.

Konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine, opojnim drogama i psihotičkim supstancama (“Sl. list SFRJ - međunarodni ugovori”, br. 14/90), poznata kao “Bečka konvencija”, koju je prihvatilo više od 100 država, predviđa obavezu država potpisnica da u svom nacionalnom zakonodavstvu inkriminišu brojne aktivnosti vezane za trgovinu opojnim drogama, kao i da pranje ovako stečenog novca predvide kao krivično delo. U članu 3. Konvencije predviđeno je da će sve neophodne mere svaka stranka - potpisnica usvojiti kako bi se po njenom zakonu utvrdile kao krivični prekršaj određene aktivnosti, pod uslovom da se naravno čine namerno, pa je tako predviđeno i da se mora inkriminisati i konverzija ili transfer svojine, uz znanje da je takva svojina stečena trgovinom droge ili drugih psihotičnih supstanci, bilo da se radi o samom trgovcu ili o osobi koja je učestvovala u skrivanju ili prikrivanju nezakonitog porekla svojine ili pomagala nekom licu koje je umešano u počinjenje takvog ili takvih prekršaja da bi izbeglo zakonske posledice svojih dela; isto tako inkriminišući i zavisno od ustavnih načela i osnovnih koncepcija pravnog sistema - sticanje, posedovanje ili korišćenje svojine, saznanjem, u vreme prijema, da je takva svojina stečena na osnovu jednog ili više prekršaja utvrđenih u skladu sa Konvencijom, ili učešće u takvom prekršaju ili prekršajima. Takođe, Konvencija nepropisanog i da će svaka strana potpisnica usvojiti neophodne mere da bi se omogućila zaplena prihoda koja potiče od trgovine droge ili svojina čija vrednost odgovara vrednosti takve dobiti, pored navedenog svaka strana potpisnica usvojiće i neophodne mere da se njenim nadležnim organima omogući da identifikuju, otkriju, zamrznu ili zaplene dobit, odnosno svojinu, a radi konačne zaplene, s tim što će radi sprovođenja ovih mera svaka strana potpisnica ovlastiti svoje sudove ili druge nadležne organe da nalože da bankarska, finansijska ili komercijalna evidencija bude stavljena na raspolaganje, zaplenjenje, kao i da strane potpisnice neće odbiti da deluju po odredbama ovog stava iz razloga bankarske tajne, dakle, Konvencijom je predviđeno da države potpisnice omogućavaju jedna drugoj uzajamnu pravnu pomoć.

Dodajmo i to da je Bečkoj konvenciji pristupilo više od 170 država, među njima su i tzv. “finansijski rajevi” gde se prihod stečen od droge legalizuje suprotno odredbama Konvencije, naime, služba (biro) Ujedinjenih Nacija za kontrolu droge i prevencije kriminaliteta (UN Office for Drug Control and Crime Prevention), je napravila listu “najvažnijih finansijskih rajeva”, poznatih po pranju novca, gde su zemlje raspoređene u određene geografske zone.7

Drugi značajni akt iz ove oblasti jeste Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene i konfiskacije dobiti od kriminala ili Evropska konvencija koju je doneo Savet Evrope 8. novembra 1990. godine u Strazburu. Ovu konvenciju ratifikovala je Savezna skupština, a tekst Konvencije je objavljen u “Službenom listu SRJ” - Međunarodni ugovori, broj 7/2002. Ova konvencija takođe, propisuje obavezu država koje su je prihvatile da u svom nacionalnom zakonodavstvu predvide posebno krivično delo pranje novca. Obeležja ovog dela su određena na identičan način kao i Bečkom konvencijom, s tom razlikom što se u ovom slučaju teži oduzimanju i konfiskaciji sve vrste imovinske dobiti koja je stečena, ne samo nezakonitim delatnostima vezanim za opojne droge, već i za terorizam, trgovinu belim robljem, oružjem i krivičnim delima kojima se ostvaruje veliki profit.

Tako je u članu 6. ove konvencije određen pojam i obeležje krivičnog dela pranje novca koje se sastoji u umišljajnom preduzimanju jedne ili više od sledećih delatnosti:

-   konverziji ili transferu imovine uz znanje da takva imovina predstavlja prihod od kriminala s ciljem prikrivanja ili neistinitog prikazivanja nezakonitog porekla imovine, ili pomaganju nekom licu koje je uključeno u činjenje predikatnog krivičnog dela da izbegne zakonske posledice svojih dela;

-   prikrivanju ili neistinitom prikazivanju pravne prirode izvora, mesta, upotrebe, kretanja, prava ili svojine u odnosu na imovinu, znajući da ta imovina predstavlja prihod stečen činjenjem krivičnog dela;

-   sticanju, posedovanju ili korišćenju imovine sa znanjem u vreme prijema da takva imovina predstavlja prihod od krivičnog dela;

-   učestvovanju, određivanju ili zaveri radi činjenja, pokušaju činjenja i pomaganja, posticanju ili olakšanju i savetovanju u cilju činjenja bilo kog krivičnog dela.

Problematikom preduzimanja adekvatnih mera za sprečavanje i suzbijanje pranja novca bavila se takođe i Konvencija OUN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, s dva dopunska protokola, i to: protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom. Ovi poslednji međunarodni pravni akti doneti su na konferenciji pod okriljem Organizacije Ujedinjenih Nacija koja je održana decembra meseca 1998. godine u Palermu. Ovu konvenciju, sa dopunskim protokolima, ratifikovala je Savezna skupština, a tekst konvencije i dopunskih protokola objavljen je u “Sl. listu SRJ” - Međunarodni ugovori, br. 6/2001. Gotovo na istovetan način kao i Evropska konvencija i ova konvencija, u članu 6 utvrđuje da kriminalizacija pranja dobiti stečene kroz kriminal određuje pojam i karakteristike krivičnog dela pranje novca, koje su sve države potpisnice ove konvencije dužne da unesu u svoje nacionalno krivično zakonodavstvo, takođe su, u članu 7. ove konvencije predviđene i mere za borbu protiv pranja novca kojima su utvrđeni subjekti, aktivnosti i postupci nadležnih nacionalnih organa u sprečavanju i suzbijanju različitih oblika i vidova pranja novca.

Na osnovu ovih međunarodno-pravnih akata, posebno Evropske konvencije i Konvencije OUN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala niz država je u svom nacionalnom zakonodavstvu predvidelo samostalno krivično delo pranje novca obezbeđujući pri tom i određenu vrstu i meru krivičnih sankcija.8

PRANJE NOVCA KAO KRIVIČNO DELO U NAŠEM KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU

Zakon o sprečavanju pranja novca koji je, kao što smo već istakli donet septembra 2002. godine, a stupio na snagu 1. jula 2002. godine (“Sl. list SRJ”, br. 53/2001), a zatim je 2005. godine donet novi Zakon o sprečavanju i pranju novca (“Sl. list SCG”, br. 85/05). Novim zakonom veoma je jasno definisano šta se smatra pranjem novca i koje mere treba da preduzmu banke i sve ostale finansijske institucije da bi se ovo krivično delo suzbilo a po mogućstvu i iskorenilo doslednom primenom ovog zakona. Donošenjem Zakona o sprečavanju pranja novca (“Sl. list SFRJ”, br. 53/2001) krajem septembra 2001. godine, naša država se pridružila velikom broju država savremenog sveta koje su se ujedinile u nastojanju da spreče i suzbiju najopasnije vidove i oblike organizovanog kriminaliteta imovinskog karaktera kao velikog bezbedonosnog problema koji ne poznaje granice.

Od jula 2002. godine kada je kod nas stupio na snagu Zakon o sprečavanju i pranju novca, u Srbiji je podneto između 20-30 prijava za krivično delo pranje novca, međutim, ni jedan slučaj do sada nije prema mojim saznanjima procesuiran, niti je doneta pravnosnažna sudska presuda.

Takođe, Specijalno tužilaštvo podiglo je u julu mesecu 2006 godine optužnicu protiv 15 ljudi koje tereti za zločinačno udruživanje pranja novca i zloupotrebu službenog položaja. Lica protiv kojih je podignuta optužnica ostvarila su imovinsku korist od 210 miliona dinara, od čega je 160 miliona dinara neplaćenog poreza na štetu države a dobit članova grupe je oko 55 miliona dinara.

U konkretnom slučaju radi se o pranju novca što je teško dokazati jer su svi nelegalni poslovi pokriveni papirima, a ceo posao je besprekorno funkcionisao na sledeći način. Optuženi su nalazili ljude koji su na svoje ime osnivali i registrovali preduzeće, a zatim blanko potpisanu dokumentaciju i pečat preduzeća predavali članovima kriminalne grupe. Članovi kriminalne grupe su zatim izdavali fiktivnu dokumentaciju preduzećima i preduzećima sačinjavali neistinite isprave, u kojima su lažno prikazivali da je između preduzeća kojima je upravljala ta grupa i drugih preduzeća vršen promet roba i usluga, iako toga nije bilo. “Perači”, odnosno “fantomi” su firme koje su služile za pranje novca, odnosno za legalizaciju nezakonitog poslovanja preduzeća i pravdanje ulaza i izlaza robe. Optužena kriminalna grupa je osnovala četiri “perača - fantoma”, koji su poslovali sa 750 preduzeća i privrednih subjekata i poslovanje preduzeća je trenutno pred istragom, tako da se uskoro očekuje pokretanje postupka za zloupotrebe u privredi i mahinacije.

Pranjem novca u smislu navedenog zakona smatra se:

1. konverzija ili prenos imovine, saznanjem da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili netačno prikaže poreklo imovine;

2. prikrivanje ili netačno prikazivanje činjenica u vezi sa imovinom, saznanjem da je ta imovina stečena krivičnim delom;

3. sticanje, držanje ili korišćenje imovine, saznanjem, u trenutku prijema, da je ta imovina stečena izvršenjem krivičnog dela;

4. prikrivanje, u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala (“Službeni list SCG”, broj 85/05).

Imovinom se smatraju stvari (pokretne i nepokretne), novac, prava, hartije od vrednosti i druge isprave kojima se može utvrditi pravo svojine i drugih prava. Novcem se smatra gotov novac, efektivni strani novac, depoziti na računima (dinarski i devizni), kao i druga sredstva plaćanja.

U članu 4. predviđene su radnje i mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca koje su dužni da preduzimaju pravna lica (obveznici i odgovorna lica u pravnim licima). Tako da su obveznici u smislu ovog zakona banke i druge finansijske organizacije, menjači, osiguravajuća društva, investicioni fondovi, berze i zalagaonice (“Službeni list SCG”, broj 85/05).

U članu 5. propisano je da je obveznik dužan da utvrdi identitet stranke i izvrši identifikaciju, prikupi podatke o stranci i transakciji i sve ostale podatke koji su značajni za otkrivanje pranja novca, a to su dužni da urade u sledećim slučajevima: pri otvaranju računa, pri svakoj transakciji, gotovinskoj i bezgotovinskoj ili pri više međusobno povezanih transakcija u ukupnom iznosu od 15.000 Eura, kao i kod poslova u vezi sa životnim osiguranjem, kada pri svakoj transakciji bez obzira na vrednost posumnjaju da se radi o pranju novca, kao i kod igara na sreću kada se uplaćuje ili isplaćuje iznos od 1.000 Eura ili više u dinarskoj protivvrednosti. Takođe treba napomenuti da obveznik nije dužan da izvrši identifikaciju u slučaju međubankarskih transakcija (“Službeni list SCG”, broj 85/05).

U novom Krivičnom zakonu koji stupa na snagu januara 2006. godine Zakon, je u članu 231. predvideo posebno krivično delo pranje novca, tako da se naša zemlja priključila naporima Međunarodne zajednice u borbi i suzbijanju ove nezakonite - kriminalne delatnosti (Osnovni Krivični zakon).

Inače, krivično delo pranje novca javlja se u tri oblika a to su: osnovni, posebni i teži oblik.

Osnovni oblik krivičnog dela - naš Zakon sankcioniše kaznu zatvora od 6 meseci do 5 godina, a navedenom kaznom biće sankcionisan svako onaj ko izvrši konverziju ili prenos imovine, saznanjem da ta imovine potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenica o imovini saznanjem da ta imovine potiče od krivičnog dela. Takođe Zakonom će biti sankcionisani i svi oni koji drže ili koriste imovinu za koju su u trenutku prijema znali da ta imovina potiče od krivičnog dela.

Poseban oblik krivičnog dela za koji je Krivičnim zakonom predviđena kazna zatvora do 3 godine postoji u slučaju ako učinilac nije znao da se radi o novcu koji je pribavljen nekim krivičnim delom, ali je mogao da zna ili je bio dužan da to zna, tako da se u ovom slučaju radi o lakšem obliku vinosti pri čemu činilac postupa nehatom, u odnosu na poreklo stečenog novca koji je predmet izvršenja ovog krivičnog dela.

Najteži oblik ovog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 1 do 10 godina, postoji u slučaju ako je na ovaj način učinjena delatnost pranja novca u iznosu koji prelazi 1,5 milion dinara. Dakle, visina “opranog” protivpravno stečenog novca predstavlja kvalifikatornu okolnost ovog krivičnog dela.

U svakom slučaju, bez obzira o kom se obliku ovog krivičnog dela radi, Sud učiniocu ovog krivičnog dela uz kaznu (zatvor ili novčana kazna) obavezno izriče i meru bezbednosti oduzimanja novca ili dobiti koji su predmet “pranja”.

Naša država preduzima velike napore u pravcu iskorenjivanja pojava pranja i prikrivanja novca i u tom smislu donela je mnogo zakonskih i podzakonskih akata, među kojima bi posebno istakli Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl. glasnik RS”, br. 27/2002, 42/2002 i 39/2003). Ovim zakonom su posebno uređeni nadležnosti i ovlašćenja državnih organa Okružnog suda u Beogradu, Specijalnog tužilaštva, Službe za suzbijanje organizovanog kriminala u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova i posebne pritvorske jedinice u sastavu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, a sve to radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinioca krivičnog dela kada postoji elemenat organizovanog kriminala.9

Osim napred navedenih državnih organa postoje i drugi državni organi koji su tu da bi sprečili, otkrili i sankcionisali sve one koji ne postupaju u skladu sa Zakonom, između ostalih su i policija, javno tužilaštvo, bezbednosno-informativna agencija, sudovi, carinski organi, poreska policija, kao i svi ostali društveni činioci.

Da bi borba protiv krivičnog dela pranje novca bila bolja i efikasnija zahteva i angažovanje svih društvenih činioca jer ovo krivično delo ugrožava pre svega ekonomske, političke, pravne, kulturne i sve druge značajne vrednosti jednog društva. Oblici ove organizovane kriminalne delatnosti nisu uvek uočljivi i prepoznatljivi, te svakako otežavaju blagovremeno preduzimanje efikasnih mera za njihovo sprečavanje i suzbijanje.

Pranje novca predstavlja veoma opasnu kriminalnu delatnost sa visokim stepenom društvene opasnosti, tako da se ovo krivično delo teško otkriva a i dokazuje. Takođe moramo istaći da je pranje novca posledica neefikasnog funkcionisanja institucija sistema, tako da borba protiv ove društveno negativne pojave predstavlja i borbu za reformu institucije, jer samo boljim i efikasnijim institucijama možemo se suprotstaviti pranju novca i samim tim podići životni standard građana na viši nivo, a to ćemo učiniti pre svega doslednim sprovođenjem Zakona, što efikasnijim radom policije, kao i primenom kaznene politike u našim sudovima.

________________________

1 Dr Nebojša Teofilović i Milenko Jelačić. Sprečavanje, otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela korupcije i pranja novca. Beograd, Policijska akademija, 2006, strana 13 i 14.

2 President's Comission on Organized Crime - The Cash Connection: Organized Crime, Financial Institutions and Money Laundering, Washington, 1984, str. 7.

3 Predrag Bejković, Pranje novca, www.ijf.hr

4 Predrag Bejković, www.ijf.hr

5 Dr Nebojša Teofilović i Milenko Jelačić. Sprečavanje, otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela korupcije i pranje novca. Beograd, Policijska akademija, 2006. strana 17, 18 i 19.

6 Predrag Bejković, www.ijf.hr

7 Milan Škulić. “Organizovani kriminalitet, Beograd, Dosije 2003. godine, strana 132, te zone su Karibi - Aruba, Bahami, Barbados, Belize, Bermudska ostrva, Britanska Devičanska ostrva, Elmani, Kostarika, Holandski Antili, Panama, St. Kitts, Nevis, St. Lucia, St. Vicent, Turks, Kalkos, Afrika i Indijski okean, Liberija, Azija, Pacifik, Srednji Istok - Bahami, Kukova ostrva, Dubai, Hong - Kong, Labuand, Libija, Makau, Marinska ostrva, Singapur, Vanuatu, Zapadna Samoa; Evropa - Andora, Kipar, Lamanš, Irska (Dablin), Luksemburg, Malta, Monako, Švajcarska.

8 Dr Ljubomir Stajić i Dr Dragan Jovašević, Bezbednosni pravni aspekti pranja novca kao kriminalne delatnosti.

9 Dr Ljubomir Stajić i Dr Dragan Jovašević, Bezbednosni pravni aspekti pranja novca kao kriminalne delatnosti.