POZNAVANJE PRAVA

Ljiljana Milanković-Vasović

Propisi jedne zemlje su, naravno, na jeziku razumljivom građanima te zemlje. To znači da svako (ko je pismen) može da ih pročita i razume.

To, dalje, znači da svako može (mora) da postupa u skladu sa njima. Iz toga opet proizilazi, da svako može da ih primenjuje, pa dalje - i da ih tumači i na kraju - i da ih propisuje.

Izgleda, da je negde, u tom nizu - DOŠLO DO GREŠKE.

Da li baš svako može da primenjuje, tumači i naročito, da propisuje pravne norme?

Čini se da u praksi preovladava potvrdan odgovor.

Razlozi takvog odnosa su mnogobrojni, ali će sada ostati po strani, jer je centralno pitanje, kao što je rečeno, nešto drugo.

Pitanje je - Da li svako može da pročita i primeni propis, onako kako ga je shvatio. Da li tu uopšte i ima šta da se shvata, ili je sve vrlo precizno i do detalja propisano. I ako jeste, da li je dovoljno “slepo” se držati samo slova pojedine (konkretne) odredbe. Da li mogu da se propisuju nove norme, kako kome zatreba, jer mu se čini da postojeće ne regulišu pitanje koje njega boli?

Ako se nekome čini da je postavljanje ovih pitanja besmisleno i da je potpuno jasno da je odgovor negativan, da se ne može tako “formalistički” gledati na ovu stvar - podsećam na praksu, na faktičko stanje u našem pravnom sistemu.

Stoga, ostaju otvorena pitanja, zbog kojih, da bi dobili argumentovane odgovore i nešto “širu sliku”, moramo se malo “vratiti nazad” odnosno “uzdići sa pojedinačnog na opštiji nivo”. U stvari moramo poći od samog termina - pravo.

Šta je pravo?

Pravda! Norma! Propis!

Pravila ponašanja!

Uslov i način uređenja odnosa među ljudima.

Sredstvo prinude. Odlika vlasti nad građanima.

Sve to i još mnogo toga javlja se kao asocijacija na termin - pravo.

Nije čudo jer, pravo je složena pojava, s jedne strane, dok se s druge strane, različite pojave (društvene, psihičke i  dr.) nazivaju ovim, istim pojmom. Kako kaže dr Radomir Lukić - “Ono je idealna pojava - kao skup misli, ali je istovremeno i realna pojava - jer je iskazano nekim realnim iskazima koji stvarno postoje u ljudskom društvu”.

Definisati pojam prava, vrlo je kompleksan zahtev. Dr Toma Živanović je primetio da se u zakonodavstvima nalaze pravni propisi koji daju definicije o raznim objektima, ali da nigde nema propisa koji bi definisao pojam samog prava, kao glavnog, regulatornog sistema društva.

Ostavljeno je teoriji da odredi pojam prava. A u teoriji postoji mnoštvo shvatanja i definicija, “gloženja” i nesaglasnosti čak i u najbitnijim obeležjima pojma prava.

Po jednima je to skup pravnih normi.

Po drugima je društveni odnos, životni odnos, koordinacija, granica i garancija socijalnih odnosa.

Po trećima, prethodna dva određenja su isključiva, uska i nedovoljna za definisanje ovako složene pojave.

Pravo NIJE “PROSTO FORMA” (prost oblik regulisanja društvenih, životnih odnosa), kao što su to neki uzimali, MADA JE ONO TO PRVENSTVENO i mada je njegova MATERIJA, sama po sebi, VANPRAVNE PRIRODE - kaže dr Živanović.

Pravo je skup normi kojima se regulišu društveni odnosi i koje država primenjuje sa ukupnošću pravne strukture koja proizilazi iz tog regulisanja, uslovljen razvojem društva i prirodom odnosa u njemu i koji služi za uravnoteženje i ostvarivanje odgovarajućih potreba, interesa i ciljeva u društvu, bez čega nema zajedničkog života i rada ljudi, ni njihovog opstanka - dr. Slobodan Blagojević.

Pravom se, uz pomoć državne sile, regulišu društveni odnosi među ljudima, određuje se kakva prava i dužnosti ima svaki pojedini građanin i tako se postižu određeni društveni ciljevi koji su državi i pravu postavljeni - dr Radomir Lukić.

PRAVO - KOMPLEKSNA POJAVA

Definicija pojma prava ima bezbroj. Ono što nas ovde zanima, nije još jedna rasprava o pojmu prava, niti “otvaranje starih pitanja” ili predlaganje “novih definicija”.

Razlog pominjanja je pokušaj da se podseti - da se radi o vrlo kompleksnoj pojavi, koja nije samo reč ili asocijacija na razumljivi termin. Radi se, o veoma složenom sistemu odnosa i veza raznorodnih pojava, a koji su, svi zajedno, iako na prvi pogled ne izgleda tako, od izuzetnog značaja za svakodnevni život pojedinca.

Pravo je u svakom segmentu života. Kupujemo, prodajemo, poklanjamo, nasleđujemo, zapošljavamo se, razvodimo se, svađamo se, krademo, varamo ...

Kako kaže Đorđo Del Vekio - Nema unakrsnog odnosa među ljudima, nema mogućeg nesporazuma, bilo složenog bilo nepredviđenog, koji ne prima i ne zahteva neko pouzdano pravno rešenje.

Shvatiti suštinu prava, shvatiti ga kao sistem i celinu - nužan su preduslov uspešnog ostvarenja postavljenih zadataka, odnosno ispunjenja svoje uloge u društvu i time doprinošenja sopstvenom razvoju, ali i razvoju društva kao celine.

Razumeti da pravo - i u svojoj istorijskoj, i pozitivnoj egzistenciji - nije fizički fakt po svojoj prirodi, već manifestacija duha i to najsuptilnijih misaonih delatnosti, onih misaonih aktivnosti koje teže da prevaziđu razilaženja i suprotnosti uobličavajući harmonizovan sistem - uslov je koji nikako ne treba gubiti iz vida.

VULGARIZACIJA PRAVA

Pravo je dakle - i norma i odnos. Pravna norma je samo element, pokazatelj i merilo prava - ali nije pravo, kao kompleksna pojava.

Normativističko shvatanje prava - kao skupa zakona, kojim je sve regulisano i u kome nema nejasnoća, nedoslednosti i praznina, odnosno kojima je sve izričito propisano - dosta je često u praksi (i kod nas i u svetu). Još je Đorđo Del Vekio opisao ovu situaciju.

Pravo je, prema vulgarnom mišljenju, pismeni dokument, kodeks, koji se može rukom opipati i koji sadrži sve. Svako pitanje ili pravna kontroverza - treba neposredno da nađe svoje rešenje u postojećem pravu. Otuda kod laika česta pretenzija da od pravnika traže, ne toliko mišljenje, koliko sigurno proricanje ishoda nekog spora. Zamerke pravnicima - da veštački, iz nekih kvazi profesionalnih razloga komplikuju pitanja koja su im poverena - direktna su posledica ovakvog shvatanja (jer ako postoji zakon u kome je sve rešeno, treba ga samo primeniti, u čemu je problem). I pravnik i sam zakon - shvataju se kao nekakve mašine, koje, kada se stave u pogon, treba samo da “izbace” rešenje, odnosno da daju tačan odgovor (razume se, za svaki konkretan slučaj).

Jedva da je potrebno istaći kako je ova koncepcija beskrajno daleka od stvarnosti. Nisu pravnici ti koji veštački komplikuju ljudske odnose, već su oni sami, po svojoj prirodi - izuzetno raznovrsni, složeni i stalno novi i različiti. Pravnik ima zadatak da ih shvati, da skupi sve bitne elemente (koji nisu uvek najvidljiviji), da ih sažme i svede na pravilo (ukoliko postoji, a ako ne postoji - da nađe adekvatno rešenje, uključujući i učešće u formulaciji dotičnog pravila) i da pri tom bude vrlo oprezan, delikatan i suptilan jer se, u krajnjoj liniji radi o nečijoj slobodi, imovini, jednom reči - o životu.

Ovakvo shvatanje prava donosi ogromnu odgovornost i zahteva težak umni rad i veliko praktično i teoretsko znanje.

Praktično znanje se može steći radom, teoretsko - ne, jer su za to potrebne godine školovanja (izučavanja, studiranja).

POTREBA ZA TEORIJSKIM ZNANJEM

Pitanje potrebe za teoretskim znanjem, davno je postavljeno, kao što su i svi argumenti “za i protiv” odavno već izneti. Veliki broj, u svetu priznatih, pravnih mislilaca, posvetio je značajnu pažnju ovom pitanju.

Srpska pravna misao dala je svoj doprinos i na ovom polju. Nemoguće je navesti sve argumente iz radova plejade naših pravnih velikana. Stoga ćemo u nastavku teksta citirati argumente i objašnjenja data u udžbeniku za studente pravnog fakulteta “Uvod u pravo”, dr Radomira Lukića, iz razloga njihove  kompleksnosti, konciznosti, razložnosti i lepote stila.

Pošto teorija ne daje nikakva potpuna znanja ni o jednoj državi i pravu, često se smatra da je ona nepotrebna, da je samo uzaludno opterećenje. Ono što je glavno, to je kako glase odnosni pravni propisi, a to teorija zaista ne daje. Međutim, BEZ ZNANJA KOJA ONA PRUŽA, LAIK I PRAKTIČAR ĆE UVEK OSTATI SAMO TO, A NIKAKO STRUČAN PRAVNIK KOJI PRAVO NAUČNO SHVATA, TJ. KOJI GA SHVATA KAO SISTEM I KAO CELINU I KOJI SHVATA NJEGOVU SUŠTINU. Znanja koja daje teorija zato su neophodna za pravnika.

TEORIJA najpre otkriva takve veze između raznih pojmova koje se bez nje ne mogu otkriti. Povezujući razne konkretne pojave u jednu višu, opštu, i najzad - ovakve više, opštije - u najviše, državu i pravo, ona omogućuje da se dublje shvate pojave i da se shvate u sistemu, u suštini, i kao celina. Tako, na primer, ona otkriva da i krivac - u krivičnom pravu i prekršilac ugovora - u građanskom pravu, imaju istu suštinu - prekršioca pravne norme. Iza Petra, koji nije pravna pojava, porodično pravo - će otkriti dete, građansko pravo - subjekta svojine, ustavno pravo - građanina itd, a teorija će otkriti - SUBJEKTA PRAVA, kvalitet koji se može otkriti samo ako se vrši dublja analiza od onih koju vrše pomenute pojedine konkretno pravne nauke. I ne samo da će to otkriti u Petru, nego i u svim ostalim ljudima, pa i u nekim društvenim ustanovama i organizacijama. Očigledno je da nam to produbljuje znanje o pravnim pojavama.

Razume se, baš ta apstraktnost teorije može da dovede i do grešaka u izgrađivanju njenih pojmova i zakona. Da bi nam teorija dala tačna znanja, potrebno je da tačno apstrahuje ono što je zajedničko pravnim pojavama i da to tačno povezuje s onim što je bitno za njihov nastanak i razvoj. Međutim, izvesti to tačno nije laka stvar. No, iako je teško, kad je jednom pravilno izvedeno, rezultati su veoma značajni.

I ovi teorijski rezultati su od velikog značaja upravo za praksu. Jer, znanja stečena iz posebnih pravnih nauka služe praksi. To znači da na osnovu tih znanja ljudi treba da, kako se to kaže, primene pravo u praksi i da praktično rade u državnoj organizaciji na ostvarenju njenih zadataka.

Praktično primenjuje pravo saobraćajac - kad izriče kaznu, sudija - kad donosi presudu, upravni organ - kad izdaje naredbu, poreski organ - kad naplaćuje porez, običan građanin - kad sklapa ugovor itd.

Na praktičnoj primeni prava često rade i ljudi koji pre toga nisu ni u najužem obimu izučavali nijednu pravnu nauku, tzv. laici. To je sasvim razumljivo kad je reč o običnim građanima, jer oni nisu pravnici. Ali to je često slučaj i kad je reč o ljudima koji rade u državnim organima, koji su državna službena lica. Ovakvi ljudi, radeći dugo u državnim organima i primenjujući pravo, često stiču znatna pravna praktična znanja. Oni znaju kako glase odnosni pravni propisi i oni ih s manje ili više uspeha primenjuju.

Ali, bilo da su izučavali posebne pravne nauke, bilo da nisu, ljudi koji u praksi primenjuju pravo ili rade u državnoj organizaciji osećaju velike teškoće u radu ako im nedostaje dovoljno opšteg pravnog znanja, onog znanja koje se obično naziva teorijskim. Pravnik isključivi praktičar, iako, po pravilu, stiče veliko iskustvo u praktičnoj primeni prava, zbunjuje se čim dođe do složenijih pitanja upravo zato što mu nedostaje opšte znanje o pravu.

BEZ POZNAVANJA opšteg pojma države i prava, bez poznavanja njihovog položaja i uloge u društvu, od kojih oni zavise, bez poznavanja opšteg odnosa pravnih propisa među sobom, NE MOŽE NIJEDAN takav organ PRAVILNO RADITI, niti se IJEDAN PRAVNI PROPIS MOŽE PRAVILNO PRIMENITI.

Navešćemo jedan prost primer za to. Ako jedan niži organ NEMA OPŠTEG ZNANJA o državi i pravu, ako ne zna NJIHOVU ULOGU U DRUŠTVU, ako ne zna IZ ČEGA SE SASTOJE država i pravo, ako ne zna SVOJ POLOŽAJ U STRUKTURI države i prava, onda on NE MOŽE ni da pravilno vrši svoju dužnost, jer je NE RAZUME. Tako, ako bi postojao, recimo, propis da se pri donošenju neke odluke on mora držati zakona, on bi se držao zakona samo zato što je tako naređeno, a ne zato što je ubeđen da treba da se drži zakona, jer je razumeo zašto se treba držati zakona. I kao što dete, na primer, pere ruke samo zato što mu je naređeno, ne znajući zašto, i kao što je ono sklono da ih ne pere, čim mu se čini da za to neće biti kažnjeno, tako i ovaj pravni praktičar - neće primeniti zakon, čim to bude mogao, odnosno kad god mu njegov lični interes ili ubeđenje daju povod da to ne učini, a strah od kazne ne bude postojao.

Kad bi, međutim, znao da je on samo jedan DEO SLOŽENE DRŽAVNE ORGANIZACIJE i da je NJEGOVA ODLUKA - samo JEDAN ELEMENT PRAVA KAO CELINE I SISTEMA, kad bi znao da ta organizacija NE MOŽE DA FUNKCIONIŠE ISPRAVNO, niti da se pravo može kao sistem ostvariti - ako SVAKI NJIHOV DEO ne bude funkcionisao onako kako je to unapred određeno, i kad bi znao da država i pravo imaju određenu ulogu u društvu, od čijeg pravilnog ispunjenja zavisi, u krajnjoj liniji, i njegov sopstveni položaj, život i svi ostali osnovni interesi, ONDA BI ON RAZUMEO ŠTA ZNAČI ZAKONITOST I KAKVA JE NJENA VAŽNOST i onda bi je se svesno i dobrovoljno držao, čak i kad se ne bi plašio kazne, kao što i dete pere ruke bez prinude kad sazna da je to uslov zdravlja.

Prema tome, PRAKTIČNA ZNANJA KOJA SE STIČU U PROCESU PRIMENE PRAVA I FUNKCIONISANJA DRŽAVNE ORGANIZACIJE, mada zasnovana na posebnim pravnim naukama, NISU DOVOLJNA ZA ISPRAVNU PRIMENU PRAVA. Takva znanja daju suve prakticiste, gole tehničare, koji ne znaju suštinu ni osnovna načela, koji s DRŽAVOM I PRAVOM postupaju kao s mrtvom i slučajnom stvari, a ne kao s jednim PROMIŠLJENIM I CELOVITIM SISTEMOM, u kome SU SVI ELEMENTI TESNO JEDAN S DRUGIM SPOJENI I ZAVISE JEDAN OD DRUGOGA.

DA BI SE U DRŽAVNOJ ORGANIZACIJI MOGLO PRAVILNO RADITI I OSTVARIVATI NJENI CILJEVI, kao i da bi se pravo moglo pravilno primenjivati, potrebno je, dakle, NE SAMO POZNAVANJE KONKRETNE državne organizacije i odnosnih pravnih propisa, makar i u celini, nego JE POTREBNO I ODREĐENO OPŠTE ZNANJE o državi i pravu kao celini, O VEZI koja postoji između njihovih elemenata, a naročito O MESTU I ULOZI DRŽAVE I PRAVA u široj celini čiji su oni sastavni deo, i od koje zavise.

To opšte, teorijsko znanje upravo pruža Uvod u pravo, pa je zato izučavanje ovog predmeta neophodno za svakog pravnika, pa i onoga koji ne misli da se bavi naukom, odnosno teorijom, nego da se posveti praktičnoj primeni prava u kojoj bilo od njegovih brojnih grana.
 

*       *       *

Šta reći na kraju? Da li je potrebno dodati još koji argument u korist šireg poznavanja prava?

Ili prosto zaključiti da se u primeni i tumačenju neke pravne norme - ne treba slepo držati samo slova pojedine (konkretne) odredbe. Da je treba razumeti, shvatiti njenu unutrašnju logiku, njenu vezu sa drugim normama i pojavama, kao i njeno mesto u kompletnom pravnom sistemu.

Jedino tako se može primeniti važeće pravo i na nove slučajeve. Samo tada neće biti “hiperprodukcije propisa”, slobodne volje (do samovolje) u tumačenju i primeni, nerazumevanja, a time i nepoštovanja, zloupotrebe, kršenja ili ignorisanja propisa.

Samo poznavanje prava - obezbeđuje funkcionisanje prava.