POŽELJNI PRAVAC OKONČANJA REFORME KRIVIČNOPROCESNOG
ZAKONODAVSTVA SRBIJE

Prof. dr Stanko Bejatović,
Pravni fakultet u Kragujevcu

ZaŠto ponovo o ovom pitanju?

Jedno od ključnih pitanja koje zahteva što hitniji odgovor u radu na predstojećoj reformi krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije započetoj donošenjem Zakonika o krivičnom postupku 2001. godine je pitanje puta koji treba da dovede do kraja tu reformu. Pitanje je neizbežan rezultat dve osobenosti sadašnjeg stanja našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva. Osobenosti “zahvaljujući” kojima će naša zemlja, kada je reč o Zakoniku o krivičnom postupku, ostati verovatno ne samo prepoznatljiva već i usamljena u krivičnopravnoj nauci uopšte. Prvo, nezabeležena brzina u izradi ZKP iz 2006. i pokretanje postupka za njegove, ne male, izmene i dopune i pre početka njegove primene, što samo po sebi sasvim dovoljno govori. Drugo, Srbija je, nema sumnje, jedina država ne samo u Evropi, već i uopšte, koja ima dva važeća Zakonika o krivičnom postupku. Oba su stupila na pravnu snagu, ali se jedan primenjuje u celini a drugi (onaj iz 2006. god.) samo delimično (u sasvim malom delu - samo 11 od ukupno 555 članova.) Sve ostale odredbe ovog novog Zakonika o krivičnom postupku trebalo je da počnu da se primenjuju 1. juna 2007. godine, ali je nekoliko dana pre isteka tog roka posebnim zakonom taj rok produžen do 31. decembra 2008. godine. Do tada važi ZKP iz 2001. god. Ovakva neobična i paradoksalna situacija, da postoje dva Zakonika o krivičnom postupku koja su na pravnoj snazi, od kojih se jedan primenjuje, a drugi treba da počne da se primenjuje tek nakon 2,5 godine pošto je stupio na pravnu snagu, dovodi do niza izuzetno negativnih posledica ne samo pravnotehničke prirode (npr. različiti momenti “stupanja na snagu Zakonika” i “početka njegove primene” što je i nelogično i teško objašnjivo) već i mnogo šire. Uz sve to, problem postaje još veći ako se ima u vidu i činjenica da sa danom početka primene ovog novog zakonskog teksta ističe i ustavni rok za njegovo usaglašavanje sa Ustavom. Naime, šest meseci nakon donošenja novog Zakonika o krivičnom postupku donet je novi Ustav Republike Srbije (10. novembra 2006. godine) koji predviđa ne mali broj novina u najvažnijem delu materije krivičnog procesnog prava - zaštiti ljudskih prava u krivičnom postupku. To nalaže obavezu usaglašavanja Zakonika o krivičnom postupku sa novim Ustavom. Shodno čl. 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava ovo usaglašavanje, kao i usaglašavanje svih ostalih zakona koji nisu u skladu sa Ustavom, mora se izvršiti do 31. decembra 2008. godine, što se poklapa sa predviđenim početkom primene novog Zakonika o krivičnom postupku. S obzirom na ovo, sasvim opravdano, kao prvo pitanje u radu na okončanju reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva mora se postaviti pitanje - koji zakonski tekst usaglasiti sa novim Ustavom Republike Srbije, i da li se u tom usaglašavanju ograničiti samo na usaglašavanje sa Ustavom ili pak ići i šire? Tri su moguća rešenja ovog pitanja: Prvo, da se Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine usaglasi sa Ustavom; Drugo, da se to usaglašavanje izvrši u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2006. godine; Treće, da se pristupi izradi novog teksta Zakonika o krivičnom postupku.

U davanju odgovora na postavljeno pitanje moraju se posebno uzetu u obzir dve činjenice. Prva se tiče kvaliteta teksta dva važeća Zakonika o krivičnom postupku, a on je prema, skoro jedinstvenom, mišljenju naše stručne javnosti sasvim suprotan. Naime, nasuprot ZKP iz 2001. godine koji je skoro jednoglasno ocenjen kao pozitivan i u skladu sa zahtevima vremena za koje je pisan uz istovremeni stav da njime nije završen proces reforme srpskog krivičnoprocesnog zakonodavstva na tekst ZKP iz 2006. godine date su brojne kritike. Takvog su intenziteta da se slobodno može reći da su upravo one i uticale na pokretanje postupka njegovih obimnijih izmena i dopuna i pre početka njegove primene, a potom i na prolongiranje roka početka same primene.

Druga činjenica tiče se jedne, čini se prilično negativne, osobenosti našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva u poslednjih nekoliko godina. To su vrlo česte i neretko obimnije izmene i dopune i bujanje sporednog krivičnoprocesnog zakonodavstva, i to bez prethodno jasno utvrđene koncepcije o podeli materije koja treba da predstavlja sadržaj pojedinih zakonskih tekstova iz ove oblasti. Usled ovog, došli smo u takvu situaciju da se sporednim krivičnoprocesnim zakonodavstvom regulišu i ona pitanja koja bi po svojoj prirodi morala da predstavljaju isključivi predmet regulisanja Zakonika o krivičnom postupku, što je smatramo potpuno neadekvatno. Ako se ovome doda takođe nesporna činjenica da postoje i ne male razlike u regulisanju važnih - suštinskih pitanja između Zakonika o krivičnom postupku, kao lex generalis i posebnih odredbi kao lex specijalis (slučaj. npr. sa određenim aspektima problematike opšteg definisanja organizovanog kriminaliteta), kao i brojne negativnosti pravno-tehničke prirode, onda celokupan problem dobija posebno na svome značaju. Sa ovakvim stanjem krivičnoprocesnog zakonodavstva veoma teško se snalaziti u njegovoj praktičnoj primeni i čini se da bi i iz ovog razloga ipak trebalo pribeći donošenju potpuno novog Zakonika o krivičnom postupku, s tim što bi brojna pozitivna rešenja iz sadašnjih Zakonika morala da budu preuzeta i od strane novog Zakonika, svakako uz znatno drugačiju normativnu razradu određenog broja rešenja, posebno iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine koja su načelno posmatrano sasvim ispravna, ali normativno loše razrađena (slučaj, npr. sa novim konceptom istrage, sporazumom o priznanju krivice, i sl.).

S obzirom na prednje izneseno čini se najispravnijim rešenje po kojem treba rad na okončanju započete reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva završiti donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku s tim da polaznu osnovu za njegovu izradu čini Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine, a da se u isti ugrade ona rešenja ZKP iz 2006. godine koja su u funkciji efikasnosti krivičnog postupka, a koja su ne samo prisutna već i pokazala dobre rezultate u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu, a normativno posmatrano poprilično loše razrađena u ZKP iz 2006. godine. Zatim, da se iz ZKP iz 2001. godine izbace ona rešenja koja su se pokazala u međuvremenu kriminalno-politički neopravdanim. Jednom rečju, u radi na izradi novog ZKP treba voditi računa da njegov sadržaj ne bude ni ekstremno radikalan ni nepotrebno konzervativan. U prilog opravdanosti ovakvog jednog pristupa u radu na okončanju reforme krivičnoprocenog zakonodavstva Srbije govori i činjenica da je on na liniji zalaganja i najvećeg dela naše stručne javnosti, izraženih na brojnim stručnim skupovima. (Slučaj npr. sa jednoglasno usvojenim zaključcima učesnika redovnog godišnjeg savetovanja srpskog Udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu održanom na Zlatiboru septembra meseca 2007. god.).

PoŽeljni pravci buduĆih intervencija u naŠem kriviČnoprocesnom
zakonodavstvu

Rad na okončanju započete reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije je zadatak čija realizacija neminovno predstoji, i to treba da bude prilika da se ono saobrazi sa zahtevima i potrebama novonastale društvene stvarnosti. Prolongirano vreme početka primene novog ZKP na 31. decembar 2008. godine ni u kom slučaju ne sme da znači samo čekanje proteka ovog vremena i sa istim početak primene takvog zakonskog teksta. Nasuprot. To mora da bude prilika za donošenje novog ZKP čiji sadržaj mora da bude u skladu sa tri zahteva. Prvo, usaglašavanje sa novim Ustavom; Drugo, stvaranje još potpunije normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka kao celine započete donošenjem Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. god., uz istovremeno vođenje računa da se time ne smanji dostignuti nivo sloboda i prava čoveka i građanina uopšte; Treće, da se otklone nelogičnosti na koje je ukazala sudska praksa a i da se neka sadašnja zakonska rešenja zamene celishodnijim. Nije mali broj pitanja koja bi morala da budu uzeta u obzir u ostvarivanju ovako projektovanih zahteva. Na sva ta pitanja, zbog ograničenog obima teksta, nemoguće je ukazati na ovome mestu. Zbog toga ukazujemo samo na neka, po našem mišljenju najaktuelnija od njih.

Među brojnim pitanjima ovog karaktera posebnu pažnju zaslužuju sledeća pitanja:

2.1. Promena koncepta istrage

U vremenu čiji smo savremenici jedno od najaktuelnijih pitanja istrage kao celine, posmatrano na samo u okvirima jedne države već uopšte, jeste pitanje njenog koncepta, odnosno sistema. Ovo iz razloga što upravo u ne malom stepenu od načina rešavanja ovog pitanja zavisi i pitanje efikasnosti ne samo istrage već i krivičnog postupka kao celine. Zbog ovog, jedan od zahteva koji treba da bude ostvaren prilikom bilo koje intervencije u jednom krivičnoprocesnom zakonodavstvu jeste da se tim intervencijama stvara normativna osnova za daljnje povećanje efikasnosti krivičnog postupka s tim što to ne sme da ide na uštrb međunarodnim aktima i nacionalnim zakonodavstvom zagarantovanih sloboda i prava učesnika krivičnog postupka uopšte. Jedan od načina postizanja ovog cilja je i promena koncepta istrage. Neophodnost promene ovako datog koncepta istrage, i to sa ciljem prelaska sa sudskog na tužilački ili tužilačko - policijski koncept istrage javlja se iz više razloga. Među njima poseban značaj imaju sledeći: Prvo, stvara se normativna osnova za efikasniji krivični postupak, što potvrđuju rezultati postignuti u zemljama koje su prihvatile takav koncept istrage (slučaj npr. sa Nemačkom, BiH i dr.) i u kojima je danas skoro nemoguće naići na zahteve za ukidanje ovog koncepta istraga odnosno za ponovno vraćanje na njen sudski koncept; Drugo, veći stepen aktivnosti javnog tužioca, u ovom nego u sudskom konceptu istrage, a što je u skladu sa njegovom osnovnom funkcijom krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela. Uz to, ovaj koncept istrage u saglasnosti je i sa načelom legaliteta krivičnog gonjenja koje obavezuje javnog tužioca na pokretanje i vođenje krivičnog postupka kada su ispunjeni zakonski uslovi za to, kao i u skladu sa njegovom obavezom pružanja dokaza kojima dokazuje osnovanost svog optužnog akta. Treće, adekvatniji način regulisanja odgovornosti za neefikasnost istrage. Četvrto, usaglašavanje krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije sa savremenim komparativnim krivičnoprocesnim zakonodavstvom i međunarodnim krivičnim pravom. Posmatrano sa ovoga aspekta jedna od bitnih odlika istrage, odnosno prethodnog ili pripremnog krivičnog postupka uopšte u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu jeste sve veće povećanje uloge javnog tužioca i policije, odnosno angažovanja policije uz nadzor i rukovođenje javnog tužioca i sve veće opadanje značaja sudije kao subjekta preduzimanja istražnih radnji. Čak šta više i zemlje koje se smatraju kolevkom sudskog koncepta istrage isti sve više napuštaju. Slučaj npr. sa Francuskom. Jednom rečju tužilački, odnosno tužilačko - policijski koncept istrage je dominantan u savremenom krivičnom procesnom pravu, i to kako u komparativnim nacionalnim krivičnoprocesnim zakonodavstvima tako i pred međunarodnim krivičnim sudovima. Odnosno, slobodno se može konstatovati da on kao takav predstavlja trend. Čak šta više i onaj mali broj zemalja koji još uvek nije prešao na ovaj koncept istrage ozbiljno radi na prethodnom stvaranju praktičnih preduslova za prelazak na isti. (Slučaj npr. sa Slovenijom i Hrvatskom); Peto, postignuti rezultati kod tužilačkog koncepta istrage u zemljama koje su u cilju povećanja efikasnosti istrage a time i efikasnosti krivičnog postupka kao celine upravo pribegle intervencijama ove vrste u svom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Ilustracije radi dovoljno je navesti primer Nemačke kao jedne od prvih zemalja Evrope sa ovim konceptom istrage; Šesto, smanjenje mogućnosti nepotrebnog ponavljanja dokaza do kojeg dolazi u sudskom konceptu istrage; Sedmo, pravna priroda istrage koja nije sudska već tužilačko policijska delatnost. Uz ovo, ovakva njena pravna priroda u saglasnosti je i sa njenim ciljem, a to je prikupljanje materijala potrebnog za podizanje optužnog akta od strane javnog tužioca, što u skladu sa prednje iznesenim načelima treba da radi on samostalno ili zajednički on i policija. Osmo, doprinos potpunijoj realizaciji nekih od osnovnih načela krivičnog procesnog prava (npr. načela neposrednosti).

Što se tiče argumenata koji govore protiv tužilačkog, odnosno tužilačko - policijskog koncepta istrage oni takođe moraju biti uzeti u obzir iz razloga što odluka o ovom pitanju mora da bude zasnovana ne na prostim željama i utiscima već na argumentima a do njih se može doći samo istovremenom analizom razloga i za i protiv ovog koncepta istrage. Kada je reč o razlozima protiv tužilačkog, tužilačko-policijskog koncepta istraga (Atak na međunarodnim aktima i nacionalnim zakonodastvom zagarantovane slobode i prava građana; Opasnost od zloupotreba od strane policije; Koncentracija više funkcija u rukama tužioca; kadrovski i tehnički potencijal tužilaštva i policije i nespremnost prakse) naše je mišljenje da oni samo na prvi pogled mogu staviti pod znak pitanja opravdanost ovakve jedne ideje. Čak šta više i kod argumenta koji su u vreme donošenja ZKP iz 2006. godine opravdano stavljali pod znak pitanja ovaj koncept istrage u tom momentu (tehnički i kadrovski potencijal i nespremnost prakse) čini se da su stvoreni preduslovi za njihovo prevazilaženje u ostavljenom vremenu okončanja reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva. Usled ovog, ni oni ne mogu više da posluže kao opravdan argumenat protiv ovog novog koncepta istrage.

Na kraju, u vezi sa ovim pitanjem posebno treba apostrofirati činjenicu da taj novi, tužilački koncept istrage da bi bio u funkciji kako efikasnosti krivičnog postupka kao celine tako i u funkciji što potpunijeg poštovanja zagarantovanih sloboda i prava njenih učesnika mora da bude, i u našem ZKP, zasnovan na načelima na kojima počiva ovaj koncept istrage uopšte. Reč je pre svega o načelu striktnog i jasnog razgraničenja ovlašćenja i nadležnosti aktivnih subjekata istrage i na taj način isključenja mogućnosti samovolje i arbitretnosti nekog od njih, što mora se priznati nije slučaj sa Zakonikom o krivičnom postupku iz 2006. god.

Stvaranje normativne osnove za efikasniji krivični postupak

ZKP iz 2001. godine doneo je značajne novine po pitanju stvaranja normativne osnove za efikasniji krivični postupak. Međutim, sasvim pogrešno bi bilo zaključiti da su time iscrpljene sve normativne mogućnosti za daljnje pojednostavljenje i ubrzanje krivičnog postupka. Nasuprot. Rešenja prisutna u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu kao i njihova sudska praksa govore u prilog toga da postoje još ne male mogućnosti sa ovim ciljem. U ovome kontekstu sasvim je opravdano ozakonjenje i u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu instituta nagodbe (sporazuma o priznanju krivice) između tužioca i okrivljenog. Reč je o institutu čija se suština ogleda u prethodnom pregovaranju o priznavanju krivice između tužioca i okrivljenog i naknadnom prihvatanju ili neprihvatanju od strane suda postignutog sporazuma između tužioca i okrivljenog. U slučaju opredeljivanja zakonodavca za ozakonjenje ovog instituta u našem krivičnoprocesnom zakonodavstvu, a čini se da za to govori niz argumenata, posebnu pažnju treba posvetiti načinu regulisanja sledećih njegovih pitanja. To su:

a) Da li za sva ili samo za određena - lakša krivična dela dati mogućnost primene ovog instituta?

b) Pitanje granica kažnjavanja osumnjičenog odnosno okrivljenog lica u slučaju postizanja i od strane suda prihvatanja sporazuma o priznanju krivice;

c) Pitanje uloge oštećenog lica i branioca u postupku pregovaranja o priznavanju krivice;

d) Pitanje procesnog aktiviranja suda, odnosno i

e) Pitanje mogućnosti i osnova upotrebe pravnog leka u ovakvom jednom postupku.

U razmatranju opravdanosti ovakvog jednog predloga, pored ostalog, treba imati u vidu i sledeću činjenicu. To je da se ne radi o institutu koji je specifičnost samo krivičnih postupaka anglosaksonskog pravnog sistema. Nasuprot. Reč je o institutu koji je samo ponikao u anglosaksonskim krivičnim postupcima, a poslednjih decenija prihvaćen u ne malom broju kontinentalnih krivičnih postupaka. Ako se ovome doda i činjenica da je u postupcima u kojima je prisutan dosta dobro primljen i da se uopšte ne dovodi pod znak pitanja onda ovakav jedan predlog na svome značaju dobija još više.

Preispitivanje nekih odredaba Zakonika
o načelu oportuniteta krivičnog gonjenja

Jedna od izuzetno značajnih novina koja karakteriše Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine jeste i mogućnost primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja i prema punoletnim učiniocima krivičnih dela. Petogodišnje iskustvo funkcionisanja ove novine pokazalo je njenu punu kriminalnopolitičku opravdanost. Međutim, izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz maja meseca 2004. godine izvršenim u vezi sa ovim načelom ozbiljno je dovedeno pod znak pitanja njegovo funkcionisanje u skladu sa razlozima koji su inače doveli do njegovog ozakonjenja. Naime, ovim intervencijama propisano je da odluku o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac može da donese samo uz saglasnost suda. Ceneći prema obrazloženju zakonodavca glavni razlog uvođenja ove novine jeste “oduzimanje tužiocu prava izricanja krivičnih sankcija” budući da mu takva funkcija ne pripada. Cilj koji je prema zamisli zakonodavca trebao da bude postignut ovakvom intervencijom nije ostvaren. I nakon ovih izmena kao i pre pravo tužioca po ovom pitanju ostalo je neizmenjeno. Istina sada je ono stavljeno samo pod kontrolu suda, ali sa otvorenim pitanjem: Ko je funkcionalno nadležan da daje takvu saglasnost? Odgovor na ovo pitanje ne daje Zakonik, što govori i u prilog nepreciznosti ovakve jedne odredbe. Sa ovakvom jednom intervenciojom koja uz sve to nije ni u skladu sa prirodom načela oportuniteta krivičnog gonjenja a što se dokazuje i neargumentovanim pravljenjem razlike između dva njegova moguća oblika, došli smo u situaciju da je ozbiljno dovedeno pod znak pitanja ili najblaže rečeno nepotrebno otežano praktično funkcionisanje ovakve jedne, kriminalnopolitički posmatrano, izuzetno korisne novine. Kontrola odluke javnog tužioca o odlaganju krivičnog gonjenja je neophodna, ali ona treba da se obezbedi na drugi a ne na ovakav način. Npr. uslovljavanjem davanja prethodne saglasnosti oštećenog ili pak mogućnošću preispitivanja takve odluke od strane neposredno višeg ili i najvišeg javnog tužioca, što je inače uglavnom i prisutno rešenje u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Pored ovog, čini se nužnom još jedna intervencija kod ovog načela. Ona se tiče procesne forme određivanja mere koju javni tužilac nalaže osumnjičenom.

Preispitivanje pojedinih rešenja o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog
i nesmetano vođenje krivičnog postupka

Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine doneo je nekoliko izuzetno značajnih novina po pitanju mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Među njima su najznačajnije one koje se tiču pritvora i mere zabrane napuštanja boravišta. Cilj ovih izmena bio je stvaranje normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka (npr. putem ograničavanja trajanja pritvora) i usaglašavanje teksta Zakonika sa međunarodnim pravnim standardima po tom pitanju. Ovako postavljeni cilj u velikom stepenu je ostvaren Zakonikom o krivičnom postupku iz 2001. godine. Međutim, izmenama i dopunama istog iz maja meseca 2004. godine i 2007. god., odstupljeno je, u određenom stepenu, od ovako postavljenih ciljeva. Opravdano se može postaviti pitanje u kojem stepenu su saglasna pojedina od pozitivnih rešenja sa ovim ciljevima. Ne dovodeći ni u kom slučaju pod znak pitanja opravdanost razloga koji su doveli do izmena u trajanju pritvora mora se ipak postaviti pitanje: Da li ovako regulisani rokovi trajanja pritvora utiču na efikasnost rada suda?

Imajući u vidu prednje iznesene ciljeve po pitanju mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupku, a koji se po našem mišljenju ni u kom slučaju ne bi smeli dovesti pod znak pitanja, čini se da bi u predstojećem radu na okončanju reforme našeg Zakonika o krivičnom postupku bilo neophodno razmotriti i sledeća pitanja u vezi sa ovim merama. To su:

a) Preispitivanje razloga za pritvor i rokova trajanja pritvora, kao i pitanje prekida toka tih rokova;

b) Mogućnost većeg učešća branioca pri odlučivanju o pritvoru;

c) Mogućnost uvođenja tzv. kućnog pritvora;

d) Stvaranje normativne osnove za proširivanje mogućnosti određivanja jemstva koje bi trebalo, konačno i kod nas da ima značajnije mesto u sistemu mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Potpuno usklađivanje sa ratifikovanim
međunarodnim pravnim aktima i drugim opšteprihvaćenim pravnim standardima

Jedan od zadataka koji u celosti mora da bude ostvaren u radu na okončanju reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva jeste i njegovo potpuno usklađivanje sa ratifikovanim međunarodnim pravnim aktima i drugim opšteprihvaćenim pravnim standardima, i to posebno pravnim standardima Evropske Unije.

U vezi sa ovim zahtevom treba konstatovati da je krivičnoprocesno zakonodavstvo Srbije u velikom stepenu već usaglašeno sa najvećim brojem ratifikovanih međunarodnih pravnih akata, a što se pre svega odnosi na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, postupak usklađivanja još nije završen. Postoje određena pitanja koja su još uvek otvorena posmatrano sa ovoga aspekta. (Slučaj npr. sa Konvencijom UN o transanacionalnom organizovanom kriminalu i njena dva protokola). Pored ovog, u postupku realizacije ovog zadatka mora se voditi računa i o sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava. Naime, i pored toga što sudska praksa ovog suda nije, posmatrano formalnopravno, izvor prava te kao takva nije ni neposredno obavezujuća, njen značaj je ogroman jer se sudskim odlukama ovog suda praktično tumače i bliže određuju pojedine odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda usled čega su one, suštinski posmatrano, postale nezaobilazne. Ako se ovome doda i činjenica da se one u najvećem delu (preko 50% svih odluka) odnose upravo na krivični postupak onda ovakva jedna konstatacija po pitanju njihovog karaktera još više dobija na svome značaju.

Preispitivanje odredaba o svedoku saradniku

Institut svedoka saradnika koji predstavlja relativnu novinu u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije i pored niza kontraverznosti prisutnih u krivičnom procesnom pravu uopšte ne sme da se dovede pod znak pitanja. Međutim, detaljnom analizom njegovog sadašnjeg regulisanja dobija se utisak da se u njegovom normiranju prišlo poprilično brzo i nedovoljno argumentovano iz razloga čega bi, po pitanju istog, bilo neophodno izvršiti ne male intervencije, i to sve po ugledu na rešenja prisutna u najvećem broju savremenih krivičnoprocesnih zakonodavstava koja poznaju ovaj institut (Italije, Nemačke, SAD i sl.). Slučaj npr. sa pitanjem uslova pod kojima jedno lice može da dobije svojstvo svedoka saradnika. Zatim, tu je i pitanje samog postupka za sticanje i gubitak svojstva svedoka saradnika u okviru kojeg bi posebna pažnja trebala da se posveti ulozi oštećenog u tom postupku, kao i pitanje krivične odgovornosti ovog subjekta u slučaju kada pred sudom da iskaz u skladu sa preuzetim obavezama. Čini se da bi ovo pitanje moralo da pretrpi najradikalnije izmene, i to na taj način što bi kao pravilo važilo njegovo blaže kažnjavanje a abolicija samo kao izuzetak i sl.

Preispitivanje načela zbornosti suđenja

Član 24. st. 1. Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine proširena je funkcionalna nadležnost sudije pojedinca, i to na taj način što je određeno da je on nadležan da sudi za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do tri godine. Ozakonjenjem ovakvog rešenja produžen je, sasvim opravdano, trend odstupanja od načela zbornosti suđenja započet Zakonom o krivičnom postupku iz 1976. godine. Razlozi opravdanosti ovakvog rešenja su brojni i nisu samo teoretski već i praktični. Uslede istih, čini se da bi bilo sasvim opravdano i dalje nastaviti sa tako započetim trendom odstupanja od načela zbornosti suđenja. Za vreme u kojem živimo sasvim adekvatnim rešenjem po ovom pitanju čini se rešenje prisutno u hrvatskom Zakoniku o krivičnom postupku. Prema istom, sudija pojedinac je funkcionalno nadležan da sudi za krivična dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju do pet godina, a za teža krivična dela, tj. za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina takođe je nadležan sudija pojedinac ako se sa time slože krivičnoprocesne stranke do početka glavnog pretresa. Izuzetak su samo krivični slučajevi za koja je sastav veća propisan posebnim zakonom. Ovakvim jednim rešenjem krivični postupak pred opštinskim sudovima postao bi ne samo jeftiniji već i efikasniji uopšte, a to istovremeno ne bi išlo na uštrb zakonitosti rešenja konkretne krivične stvari.

Međusobno usaglašavanje zakonskih
tekstova iz oblasti materijalnog, procesnog
i izvršnog krivičnog prava

Paralelno sa radom na reformi Zakonika o krivičnom postupku odvija se i rad na reformi drugih zakonskih propisa iz kruga koji se zove krivčnoprocesno zakonodavstvo Srbije posmatrano u širem smislu reči. Primera radi dovoljno je samo konstatovati da bi trebali u vremenu koje predstavlja ne samo veoma blisku budućnost već i sadašnjost da dobijemo novi Krivični zakonik, Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i sl. Svi ovi, kao i drugi zakonski tekstovi iz označenog kruga koji se zove kivičnoprocesno zakonodavstvo, donose niz novina koje se, neke manje a neke više, tiču i odredaba Zakonika o krivičnom postupku, i kao takve same po sebi zahtevaju i neminovne intervencije u samom Zakoniku o krivičnom postupku i obratno. Iz ovih razloga, a u cilju izbegavanja onoga što karakteriše sadašnje krivičnoprocesno zakonodavstvo Srbije, a to je njegova međusobna neusaglašenost po nizu pitanja neophodno je u radu na okončanju reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva posvetiti posebnu pažnju upravo međusobnom usaglašavanju zakonskih tekstova iz oblasti materijalnog, procesnog i izvršnog krivičnog prava.

Preciznije određivanje pojedinih zakonskih pojmova (izraza) i propisivanje preciznijih uslova za primenu pojedinih mera i instituta

Kao što je to već konstatovano i dokazano na ne malom broju primera (slučaj npr. sa pojmom organizovani kriminal, svedokom saradnikom, prikrivenim islednikom i sl.) jedna od osobenosti postojećeg stanja krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije, i to posebno onog njegovog dela koji se tiče problematike organizovanog kriminala jeste i nepreciznost pojedinih zakonskih pojmova i predviđanje veoma širokih, nedovoljno određenih uslova za primenu pojedinih mera i instituta, a što samo po sebi dopušta proizvoljnost i samovolju od strane onih koji primenjuju takvu normu. Svako dokazivanje negativnosti ovakvih zakonskih rešenja je suvišno. Usled ovog, u predstojećem radu na okončanju reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva posebna pažnja mora da se posveti upravo ovakvim normama, a njih kao što je to već konstatovano nije mali broj. Zakonik o krivičnom postupku kao osnovni seizmograf sloboda i prava čoveka, odnosno kao osnovni seizmograf stepena demokratičnosti jednog društva kao celine mora da bude takav da ako već ne može u celosti da isključi onda da svede na najmanju moguću meru proizvoljnost i samovolju u primeni određene norme usled njene nepreciznosti.

Veća zaštita učesnika krivičnog postupka

Jedan od bitnih preduslova za efikasno delovanje subjekata krivičnog postupka a time i za efikasan krivični postupak kao celinu jeste i efikasna zaštita učesnika krivičnog postupka. Bez adekvatne zaštite učesnika krivičnog postupka nema ni mogućnosti njihovog delovanja na zakonom propisani način, što posebno dolazi do izražaja kod pojedinih - najtežih oblika kriminaliteta (organizovanog kriminaliteta, terorizma, ratnih zločina) i kod pojedinih krivičnih subjekata (slučaj npr. sa pojedinim kategorijama svedoka i oštećenih lica). Polazeći od ovog, sasvim ispravnog, stava u savremenoj nauci krivičnog prava, kao i u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu predviđa se niz mera čiji je cilj što veća zaštita učesnika krivičnog postupka a posebno što veća zaštita lica oštećenog izvršenjem krivičnog dela. S obzirom, na ovo mora se postaviti pitanje: Da li je postojeća zaštita učesnika krivičnog postupka, a posebno lica oštećenog izvršenjem krivičnog dela u okviru našeg krivičnog postupka, posmatrano sa normativnog aspekta, adekvatna ili ne. I pored toga što ZKP iz 2001. godine i neka rešenja u našem kasnijem pozitivnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu uopšte predstavljaju korak napred ipak se mora konstatovati da ona kao takva još uvek nije dovoljna. Ispravnost ovakve konstatacije najbolje potvrđuju odredbe konvencija koje tretiraju ovu problematiku, kao i čitav niz preporuka Saveta Evrope u vezi sa ovim, a i rešenja prisutna u komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu. Iz ovih razloga, u predstojećem radu na reformi našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva pažnju treba posvetiti i ovoj problematici. (Slučaj npr. sa neophodnosti predviđanja posebnih instrumenata zaštite oštećenog lica i njegovih interesa u slučaju primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja, u slučaju primene novih procesnih metoda i sredstava u postupku rasvetljavanja najtežih krivičnih dela, kao i u slučaju primene posebnih krivičnih postupaka.

Preispitivanje odredaba Zakonika
o postupcima za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa

U nameri stvaranja normativne osnove za pojednostavljenje i ubrzanje krivičnog postupka u svim slučajevima kada to kriminalnopolitički razlozi opravdavaju izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz maja meseca 2004. godine proširena je mogućnost kažnjavanja bez održavanja glavnog pretresa na krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do tri godine. Ovakvo jedno rešenje je za pozdraviti i u skladu je sa našim ranijim predlozima po tom pitanju. Međutim, čini se da sa ovim ne treba stati. U slučaju prihvatanja iniciranog proširenja funkcionalne nadležnosti sudije pojedinca bilo bi opravdano razmisliti, iz ovih istih razloga, i o daljnjem proširivanju mogućnosti kažnjavanja bez glavnog pretresa, i to na sva krivična dela iz nadležnosti sudije pojedinca. Druga intervencija kod ove vrste postupaka, posmatrano uopšte, trebalo bi da se kreće u pravcu potpunog ukidanja druge vrste ovih postupaka (Postupka za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije). Ovo ne samo iz razloga što u postojećem normiranju ovog postupka ima mnogo kontradiktornosti, već i iz razloga što se osnovna ideja ove vrste postupaka može postići i putem adekvatne primene samog postupka za kažnjavanje pre glavnog pretresa, i to posebno u slučaju prihvatanja njegovog iniciranog proširenja.

Stvaranje normativne osnove za daljnje
pojednostavljenje krivičnog postupka

Zakonikom o krivičnom postupku iz 2001. godine načinjen je značajan korak u stvaranju normativne osnove za pojednostavljenje krivičnog postupka. Međutim, sasvim pogrešno bi bilo zaključiti da su rešenjima i istom iscrpljene sve mogućnosti po ovom pitanju. Nasuprot. U komparativnom krivičnopocesnom zakonodavstvu postoji i niz drugih rešenja ovog karaktera koja su pokazala dobre rezultate u svojoj praktičnoj primeni. Njihov cilj je sve veće svođenje klasičnog krivičnog postupka, krivičnog postupka sa svim njegovim stadijumima i fazama, samo na teža krivična dela. S obzirom na ovo, i rešenja ovog karaktera moraju biti jedno od pitanja predstojeće reforme našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva.

Preispitivanje sistema pravnih lekova

Jedno od pitanja kojem bi takođe bilo neophodno posvetiti posebnu pažnju u radu koji nam predstoji jeste i sistem pravnih lekova. Više je razloga koji nameću neophodnost intervencija u važećem sistemu pravnih lekova. Među njima su najznačajniji oni koji se tiču već izvršenih kao i planiranih promena u pravnom sistemu Republike Srbije. Ne upuštajući se u nabrajanje drugih razloga koji nameću neophodnost ovih intervencija treba konstatovati da je kod noveliranja sistema pravnih lekova neophodno posebno uzeti u obzir pitanja vezana za organizaciju i nadležnost organa krivičnog pravosuđa, za ostvarivanje osnovnih načela krivičnog postupka, o dostupnosti pravnog leka učesnicima krivičnog postupka, zatim pitanje uticaja posebnih krivičnih postupaka, kao i drugih faktora na izgradnju sistema pravnih lekova. Isto tako, u cilju stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka, a da to ne ide na uštrb zagarantovanih sloboda i prava čoveka i građanina treba razmotriti i mogućnosti, koje dopuštaju, pod određenim uslovima, i isključenje prava na pravni lek. Jednom rečju novelirani sistem pravnih lekova treba da zadovolji dva dijametralno suprotna društvena interesa. Imperativ da se pravnim lekom omogući ispravljanje sudske odluke i time osigura zakonitost, i zahtev da se obezbedi pravna sigurnost čoveka svođenjem na razumno vreme neizvesnosti okrivljenog u pogledu prava države na kažnjavanje (ius puniendi).

Ostale poželjne intervencije
u krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije

Pored prednje iznesenih pitanja koja po našem mišljenju predstavljaju prioritet u predstojećem radu na okončanju reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije, bilo bi poželjno, u cilju što potpunijeg ostvarivanja prednje označenih projektovanih zadataka, razmotriti i neka druga pitanja, i to sve polazeći od rešenja po istim prisutnim u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu i rezultata postignutih u njihovoj praktičnoj primeni. Slučaj npr. sa pitanjima koja se tiču: poboljšanja procesnog položaja oštećenog lica, poboljšanja procesne discipline učesnika krivičnog postupka, mogućnosti pribavljanja veštačenja od strane krivičnoprocesnih stranaka, mehanizama kontrole optužnice i sl.

Umesto zakljuČka

Imajući u vidu prednje izneseno okončanjem započete reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije, a što bi po našem mišljenju trebalo da se završi donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku treba da se ostvare tri cilja. Prvo, potpuno usaglašavanje sa novim Ustavom Republike Srbije koji je doneo ne male novina po pitanjima koja razrađuje ovaj zakonski tekst. Drugo, da se stvori normativna osnova za što efikasniji krivični postupak, a što može da se ostvari ozakonjenjem novih rešenja koja su se dugi niz godina pokazala efikasnim u savremenom komparativnom krivičnoprocesnom zakonodavstvu (promena koncepta istrage, sporazuma o priznanju krivice) kao i otklanjanjem nedostataka iz postojećeg krivičnoprocesnog zakonodavstva na koje je ukazala sudska praksa, odnosno i zamenom pojedinih zakonskih rešenja celishodnijim. Treće, da se istovremeno vodi računa i o zaštiti ljudskih sloboda i prava zagarantovanih kako međunarodnim aktima koja obavezuju našu zemlju tako i nacionalnim zakonodavstvom. Jednom rečju, da se vodi računa o uspostavljanju normativne ravnoteže između zahteva za efikasnošću krivičnog postupka i zaštite ljudskih sloboda i prava. Ostvarivanjem ovih ciljeva Srbija bi dobila moderno, savremeno krivičnoprocesno zakonodavstvo, zakonodavstvo koje bi u celosti bilo usaglašeno sa opšteprihvaćenim pravnim standardima iz ove oblasti. Zakonodavstvo koje Srbija kao pravna država zaslužuje. Zakonodavstvo čija reforma već sutra neće biti tema svakodnevnih stručnih i ne samo stručnih rasprava.