POSTUPAK SUDA PO ZAHTEVU ZA RASKID UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI

Gordana Ainšpiler,
Sudija Višeg trgovinskog suda u Beogradu

Prema članu 133. Zakona o obligacionim odnosima ukoliko dođe do nastupanja okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveza jedne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, strana čije je ispunjenje znatno otežano odnosno koja ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Ugovor se raskida sudskim putem, što znači da ta strana ne može dati izjavu volje suprotnoj strani kojom će ugovor raskinuti, odnosno tako data izjava neće proizvoditi pravno dejstvo. Neophodno je da se podnese tužba nadležnom sudu sa zahtevom za - sudski raskid ugovora zbog nastupanja promenjenih okolnosti. Značajno je da se u toj situaciji može tražiti samo raskid ugovora tužbom, a ne i izmena ugovornih odredaba. U toku postupka po tužbi za raskid međutim, može ukoliko se stranke saglase, doći do izmene ugovornih odredaba, tako da on bude prilagođen okolnostima. Predlog izmene ugovora može dati i strana čije je izvršenje otežano, pa da suprotna strana na uslove-izmene pristane ili suprotna strana, u želji da održi ugovor na snazi uz pravične izmene. U toj situaciji neophodno je takođe da pristane ugovorna strana čije je izvršenje znatno otežano. Tako se postupak po tužbi za raskid ugovora može završiti i sporazumnim izmenama ugovora u kom slučaju sud neće izreći raskid ugovora.

Prema članu 135. Zakona o obligacionim odnosima pri odlučivanju o raskidu ugovora, odnosno o njegovoj izmeni sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste i opštem interesu kao i o interesu obeju strana. Odredbe ovog člana su načelno propisale o čemu sve sud treba da vodi računa pri odlučivanju o raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti, ali je postupak suda zapravo zavistan od svakog konkretnog slučaja. Sud će u svakom konkretnom slučaju, morati da ispita sve okolnosti koje su od uticaja na odluku o raskidu ugovora, posebno imajući u vidu načelo poštenog prometa i vodeći računa o cilju ugovora. Sud pri tom mora imati u vidu i normalan uobičajen rizik kod ugovora koji je predmet spora kao i opšti interes. Posebno je značajno naglasiti da sud pri donošenju odluke o raskidu ugovora ima u vidu interese obe parnične strane. To znači da navedena institucija nije ustanovljena i ne može se primeniti čim su se promenile okolnosti i stekli uslovi za njenu primenu, isključivo u cilju i interesu strane čije je ispunjenje znatno otežano. Sud naprotiv mora voditi računa o interesu obe ugovorne strane i tek ocenom oba interesa doneti odluku o raskidu ugovora. Raskidom ugovora bez obzira iz kojih razloga do njega došlo prekidaju se dotadašnji odnosi među strankama, ali šire gledano i tokovi privrednog prometa se prekidaju u jednom delu, raskidom bilo kog ugovora. Sve ovo sud mora imati u vidu pri oceni da li će ugovor raskinuti zbog promenjenih okolnosti, s obzirom da se radi o opštem interesu.

ODRICANJE OD POZIVANJA NA PROMENJENE OKOLNOSTI

Kako nastanak promenjenih okolnosti dovodi do mogućnosti raskida ugovora zbog nastanka istih, to ugovorne strane u trenutku zaključenja ugovora, u želji da isključe svaku mogućnost neizvršenja ugovornih obaveza, često ugovaraju odnosno predviđaju da se odriču pozivanja na promenjene okolnosti. U sudskoj praksi se stoga postavilo pitanje valjanosti odnosno punovažnosti ovakvog člana ugovora.

Članom 136. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da se strane mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na određene promenjene okolnosti, osim ako je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. Tumačenjem navedenog člana, i mnogobrojnih stavova u sudskoj praksi, ustaljeno je mišljenje da se odricanje od pozivanja na promenjene okolnosti, učinjeno uopšteno, ne može prihvatiti kao valjano. Naprotiv, ovakav član u suprotnosti je sa javnim poretkom i ugovorna odredba koja je kao uopšteno odricanje od promenjenih okolnosti uneta u sporazum stranaka, apsolutno je ništava. Takva odredba ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo i u slučaju predviđanja iste stranke se i dalje mogu pozivati na promenjene okolnosti. Drugačija je situacija ukoliko stranke ugovorom unapred predvide odricanje od pozivanja na određene promenjene okolnosti. U tom slučaju mora tačno biti navedeno na koje se okolnosti misli izričitim navođenjem ovih okolnosti. Samo takva ugovorna odredba u smislu člana 136. Zakona o obligacionim odnosima biće važeća i proizvodiće pravno dejstvo, te ukoliko upravo te okolnosti nastupe strana čije je ispunjenje otežano neće moći da traži raskid ugovora. Međutim, čak ni kod konkretno određenih okolnosti za čije se nastupanje stranke odriču unapred prava na raskid ugovora, iste neće proizvoditi pravno dejstvo u svakom slučaju i bez izuzetka. Pravilno je da se shodno iznetom stranke mogu sporazumeti na navedeni način i sud će takav sporazum u principu priznati. Međutim, ukoliko sud oceni da je navedeni sporazum u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja ovakvoj klauzuli se neće pružiti pravna zaštita. To je ograničenje autonomije volje stranaka koje je u smislu i skladu i sa opštim principima Zakona o obligacionim odnosima. Sudovi su, tokom prethodnog perioda, pre donošenja Zakona o obligacionim odnosima izgradili značajnu sudsku praksu u pogledu toga za koje okolnosti, i do koje mere se može prihvatiti odricanje od poziva stranaka na nastupanje istih. Tako prema sudskoj praksi odredbe o odricanju imaju ograničen domet ukoliko što se stranka odriče prava da zahteva raskid ili izmenu samo zbog onih izmena cene koje ne prelaze okvire normalnog poslovnog rizika. Naprotiv, ukoliko cene prelaze te okvire, onda bi odricanje od prava na poziv na promenjene okolnosti bilo suprotno načelu savesnosti i poštenja te sud istom ne bi pružio zaštitu. I posle donošenja Zakona o obligacionim odnosima nastavljena je nepromenjena sudska praksa, te je kao generalni stav zauzeto mišljenje da se dejstvo promenjenih okolnosti može sporazumom stranaka isključiti samo do granica normalnog uobičajnog poslovnog rizika. Nastupanje svih promenjenih okolnosti iznad navedenih granica ne može se unapred isključiti. U svakom konkretnom slučaju, u sporu sud će razmatrajući sve relevantne elemente konkretnog obligacionog odnosa odrediti koje su granice normalnog rizika poslovanja i da li s obzirom na to priznaje pravo na odricanje od primene ovog instituta. Značajno je naglasiti da se odricanje može ugovoriti u korist jedne strane iz ugovornog odnosa ili u korist obe odnosno svih ugovornih strana. Sud će u postupku posebno, strožije ceniti situaciju u kojoj se samo jedna ugovorna strana odrekla mogućnosti korišćenja ovog instituta, jer već sama činjenica da se kod dvostrano teretnih ugovora samo jednoj ugovornoj strani uskraćuje mogućnost pozivanja na promenjene okolnosti dok druga strana zadržava ovo pravo, ukazuje na neke elemente neravnopravnosti ugovornih strana, koji su postojali u trenutku zaključenja ugovora. Stoga u ovim postupcima sud ima izuzetno značajnu ulogu kako u pogledu utvrđivanja svih elemenata koji su relevantni za donošenje odluke, tako i u oceni savesnosti i poštenja ugovornih strana, a od čega zavisi odluka o pravu na odricanje od poziva na promenjene okolnosti.

DUŽNOST OBAVEŠTAVANJA O NASTUPANJU PROMENJENIH OKOLNOSTI

Strana koja želi da se pozove na promenjene okolnosti, te da kao posledicu nastupanja istih traži raskid ugovora, dužna je da odmah po saznanju za nastupanje promenjenih okolnosti - obavesti suprotnu   o postojanju istih i obavesti je takođe o svojoj nameri da traži raskid ugovora s pozivom na navedene okolnosti. Ovo pravilo i dužnost obaveštavanja predviđeno je članom 134. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeno pravilo zapravo predstavlja savesnost strane koja se želi pozvati na promenjene okolnosti i suprotnu stranu štiti od nastanka štete nastale raskidom ugovora a izvan granica u kojima je ona nužna. Posebno je značajno da ukoliko strana koja se želi pozvati na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, propusti da obavesti suprotnu stranu o svojoj nameri ona to svoje pravo ne gubi. Prema tome ona se uvek može tužbom obratiti sudu sa zahtevom za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, pa i kad sve do tužbe nije obavestila suprotnu stranu o takvim svojim namerama. Ovo je značajna razlika od instituta ugovorne kazne npr. u kojoj se pravo na ugovornu kaznu zbog neblagovremenog ispunjenja zadržava samo ukoliko se u trenutku prijema neblagovremenog ispunjenja posebno naglasi suprotnoj strani da će se ostvariti i pravo na ugovornu kaznu. Propuštanje, međutim, obaveštenja suprotne strane o volji da se ugovor raskine zbog promenjenih okolnosti nije bez sankcije, jer će u tom slučaju shodno citiranim odredbama člana 134. Zakona o obligacionim odnosima, strana koja je propustila da izvrši obaveštenje odgovarati za štetu koju je druga strana pretrpela, zbog toga što joj zahtev nije bio na vreme saopšten. Šteta će u takvoj situaciji biti dosuđena prema opštim pravilima o šteti, odnosno kada tužilac dokaže postojanje i visinu i odgovornost tuženog za nastupanje iste.

SUDSKA PRAKSA U VEZI PROMENJENIH OKOLNOSTI

Da li se menja odnos između izvođača i podizvođača, došlo do zaključenja međudržavnog ugovora kojim se menjaju rokovi i način naplate potraživanja glavnog izvođača od inostranog investitora?

Ako je međudržavnim ugovorom promenjen način i vreme naplate potraživanja glavnog izvođača od inostranog investitora, a stranke o tome ne postignu saglasnost, niti su u mogućnosti da odustanu od ugovora jer su radovi završeni, onda takav međudržavni ugovor ima uticaja na odnos glavnog izvođača i podizvođača jer je došlo do nepredviđenih promena okolnosti koje utiču na mogućnost izvršenja obaveza glavnog izvođača prema podizvođaču u zemlji.

(Međurepublički sastanak privrednog sudstva, 10.6.1987)

Kada posle zaključenja ugovora o građenju u kome je ugovorena fiksna cena dođe do nepredviđenog povećanja troškova građenja usled porasta cena usluga i ličnih dohodaka radnika i to u meri u kojoj bi za izvođača ispunjenje ugovora bilo preterano otežano, onda on može osnovano tražiti izmenu ugovora u pogledu cene usluga i ličnih dohodaka radnika, ali ne i u odnosu na cenu građevinskog materijala, ako je celokupan ugovoreni iznos kupoprodajne cene primio odmah po potpisivanju ugovora.

(Viši privredni sud u Beogradu, Pž.4859/78)

Pravo raskida ugovora o osnivanju preduzeća zbog promenjenih okolnosti može se zahtevati tužbom u sporu između samih osnivača, a ne između osnivača i novoosnovanog preduzeća kao pravnog lica i subjekta upisa.

Iz obrazloženja:

Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilaca - fizičkih lica za utvrđivanje da je raskinut ugovor o osnivanju tuženog preduzeća “V” DD i da isti ne proizvodi pravno dejstvo. Tužioci su u žalbi istakli da imaju pravo raskida ugovora o osnivanju tuženog u smislu odredbe člana 133. ZOO, jer su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti zbog kojih se ne može ostvariti svrha ugovora. Žalba je neosnovana. Prema shvatanju drugostepenog suda pravo raskida ugovora o osnivanju na osnovu odredbe člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, pod propisanim uslovima, može se zahtevati tužbom u sporu između samih osnivača, a ne između osnivača i novoosnovanog preduzeća kao pravnog lica i subjekta upisa.

(Viši privredni sud u Beogradu, Pž.6389/95 od 28.12.1995)

Ugovorne stranke se mogu pozivati na promenjene okolnosti samo u periodu od zaključenja do dospelosti ugovorom preduzete obaveze, a ne i u slučaju promenjenih okolnosti nastalih po ispunjenju ugovornih obaveza.

Iz obrazloženja:

Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženog nije osnovana. Vrhovni sud nalazi da se u reviziji neosnovano poziva na to da su privredni sudovi raspravili sporni iznos pogrešnom primenom materijalnog prava. Ne može se tražiti raskid ispunjenog ugovora, pa ni sa pozivom na odredbe člana 133. stav 1. ZOO. Po revidentu mane u primeni materijalnog prava dokazuju se novim saznanjem u vezi činjenica koje određuju kvalitet brašna putem laboratorijske analize brašna od strane Zavoda za tehnologiju žita i brašna Tehnološkog fakulteta u N.S. Međutim, ovakvim navodima tuženi u stvari iznosi svoje viđenje spora i pobija ocenu izvedenih dokaza, protivno propisu člana 385. stav 3. ZPP. Na promenjene okolnosti moglo se pozivati samo u periodu počev od zaključenja ugovora zaključno do dospelosti ugovorom preuzete obaveze pa su bez osnova revizijske tvrdnje da su stavom 1. člana 133. ZOO predviđene mogućnosti raskida ili izmene ugovora i u slučaju promenjenih okolnosti kada su obaveze iz ugovora ispunjene.

(Vrhovni sud Srbije, Prev. 81/99 234.3.1999)

Obaveza plaćanja provizije za izdatu bankarsku garanciju nije uslovljena isplatom banke garanta korisniku bankarske garancije. Ta obaveza se može isključiti samo za period u kome za vreme važenja bankarske garancije dođe do promenjenih okolnosti zbog kojih inostrani poverilac ne može tražiti naplatu od glavnog dužnika.

Iz obrazloženja:

Prema odredbi člana 1083. ZOO, bankarskom garancijom banka garant se obavezuje prema trećem licu - korisniku garancije da će mu za slučaj da nalogodavac ne izvrši obavezu iz ugovora, ona izmiriti obavezu pod uslovima iz bankarske garancije. Prema tome obaveza plaćanja provizije po osnovu bankarske garancije nastaje izdavanjem bankarske garancije, a pravo na proviziju nije uslovljeno plaćanjem banke garanta korisniku garancije. Pravo banke na proviziju po izdatoj bankarskoj garanciji predstavlja cenu za rizik koji ona preuzima za slučaj da glavni dužnik - korisnik bankarske garancije ne izvrši obavezu prema korisniku bankarske garancije - poveriocu iz osnovnog posla. Obaveza plaćanja provizije, dakle, nije uslovljena isplatom banke garanta korisniku bankarske garancije. Prema tome, pogrešan je pravni zaključak nižih sudova, da tužilac kao banka garant nema pravo na proviziju samo iz razloga što nije vršila nikakva plaćanja prema inostranstvu. U ponovnom postupku prvostepeni sud će raspraviti i utvrditi kolika provizija je ugovorena između tuženog kao nalogodavca i tužioca kao banke garanta, te će u vezi s tim ceniti visinu ugovorene provizije, a pored toga raspraviće i utvrditi da li je nakon zaključenja ugovora o izdavanju bankarske garancije došlo do izmenjnih okolnosti koje bi mogle biti od značaja na obaveze plaćanja tuženog tužiocu provizije po osnovu bankarske garancije. Naime, ukoliko za vreme važenja bankarske garancije dođe do promenjenih okolnosti zbog kojih inostrani poverilac nije mogao tražiti naplatu u spornom periodu glavnog duga od tuženog - glavnog dužnika, kao štu su sankcije i prestanak funkcionisanja platnog prometa sa inostranstvom, te kao što je odlaganje plaćanja po zaključenom ugovoru između nalogodavca i korisnika bankarske garancije, tada ne bi postojao nikakav rizik tužioca prema tuženom po osnovu bankarske garancije, te u tom periodu tužilac ne bi mogao osnovano potraživati proviziju od tuženog.

(Vrhovni sud Srbije, Prev. 66/99 od 22.9.1999)

Poverilac osnovano može ostvarivati naknadu štete u vidu izgubljene dobiti samo u slučaju dokaznog postupanja činjenica na osnovu kojih je još u vreme zaključenja ugovora dužnik morao predvideti takvu štetu kao moguću posledicu povrede ugovora.

Iz obrazloženja:

Naknada štete u vidu izmakle koristi nastale zbog povrede ugovorne obaveze o datumu vraćanja pozajmice može se ostvariti samo u slučaju postojanja uslova propisanih odredbom člana 266. stav 1. u vezi člana 262. stav 2. ZOO. Saglasno toj odredbi zakona ostvarenjem prava na naknadu izmakle koristi uslovljeno je postojanje činjenica koje su bile poznate, ili morale biti poznate dužniku na osnovu kojih je u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora i nastanak takve štete. Jezičko značenje te odredbe nedvosmisleno ukazuje da se pitanje osnovanosti zahteva za naknadu izmakle dobiti ceni na osnovu postojanja činjenica koje su u vreme zaključenja ugovora bile poznate, ili morale biti poznate dužniku. Pored toga, postojanje takvih činjenica je u vreme zaključenja ugovora moralo nedvosmisleno upućivati da će se u slučaju dužničke docnje poverilac lišiti mogućnosti ostvarenja dobiti koju bi u redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima svakako ostvario replasmanom pozajmljenih sredstava. Prema tome, tužilac bi mogao ostvariti izmaklu dobit samo u slučaju dokaznog postojanja činjenica na osnovu kojih je još u vreme zaključenja ugovora dužnik morao predvideti takvu štetu kao moguću posledicu povrede ugovora. U konkretnom slučaju, nema ni jednog dokaza kojim se potvrđuje postojanje takvih činjenica. Naprotiv, dokazano je da se pravni predhodnik tužioca u vreme zaključenja ugovora o zajmu nije bavio sticanjem dobiti plasmanom slobodnih novčanih sredstava, šta više i pozajmljeni novac u spornom odnosu je dat tuženom kao beskamatni zajam. Zato je očito da kod takvog stanja stvari tuženi nije mogao predvideti da će njegova docnja u povraćaju zajma dovesti do gubitka u imovini zajmodavca. Iz tog razloga je pravno neutemeljen i zahtev tužioca za naknadu izgubljene dobiti kao posledice tuženikove docnje kojom je onemogućen da izvrši replasman pozajmljenih sredstava. Sledom rečenog, nema mesta ni stanovištu drugostepenog suda da se osnovanost tuženikovog zahteva zasniva na činjenici da je pravni prethodnik tužioca docnije pripojen preduzeću koje je u okviru svog poslovanja ostvarivalo dobit plasmanom slobodnih novčanih sredstava na tržištu novca. Ovo sa razloga, što je ugovor o zajmu iz koga potiče sporni odnos, zaključen mnogo pre zajmodavčevog pripajanja tom preduzeću. Zato nema mesta vezivanju osnovanosti tužbenog zahteva za promenjene okolnosti nastale nakon zasnivanja ugovornog odnosa tuženog i pravnog prethodnika tužioca.