NOVA BEZBEDNOSNA POLITIKA REPUBLIKE SRBIJE

Goran D. Matić,
oficir pravne službe Ministarstva odbrane Republike Srbije

Nakon poslednjih političkih događanja na Balkanu i raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore, suočeni smo sa potrebom stvaranja nove politike nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao potrebnog preduslova i okvira, koji bi doveo do stabilnosti u regionu i uključivanja Srbije u svetske tokove. Pitanje kreiranja nacionalne bezbednosne politike je posebno značajno jer je ono ujedno i deo procesa “tranzicije” Republike Srbije, kao pokazatelj smera, tempa i dohvata reforme celokupnog društva.1 Navedeno pitanje stvaranja nove bezbednosne politike posebno dobija na značaju donošenjem novog Ustava Republike Srbije.

Nacionalna bezbednost, na izvestan način, svoj nastanak duguje Doktrini o nepovredivosti suvereniteta, koja datira još od 1555. godine (Augsburški mir), kojim je vladar dobio pravo da odlučuje o religiji svoje zemlje, a ovo pravo je, nakon toga, potvrđeno i modifikovano Vestfalskim mirom, jer je njime okončan tridesetogodišnji verski rat u Evropi između katolika i protestanata. Od Francuske buržoaske revolucije do sredine 20. veka, najveći broj država u svetu je konstituisan po modelu nacionalnih država, a mali broj onih koje su predstavljale zajednicu više naroda-nacija (SSSR, SFRJ i Čehoslovačka), raspao se na manje nacionalne države. U tom periodu, pojam nacionalne bezbednosti se prvenstveno odnosio na vojsku i njenu funkciju čuvara suvereniteta i integriteta države.2

Politika nacionalne bezbednosti predstavlja kontinuirani i sistematski (doktrinarno-normativni) pristup svake države problemu bezbednosti i očekivanja dostizanja takve bezbednosti. Osim toga, ona uključuje odluke o bezbednosnom sektoru koje utiču na spoljnu i unutrašnju bezbednost države i društva. Ova politika se zasniva na određenom pristupu bezbednosti, postavlja parametre za strategiju odbrane i vojnu doktrinu, a razvija se u okviru međunarodnih i regionalnih standarda propisanih brojnim dokumentima (Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope ili Evropske unije) u koje je uključena i država. Bezbednosna politika nije utemeljena samo na shvatanju potreba i prioriteta nacionalne bezbednosti, nego na nju utiču i razni spoljni činioci, pritisci i obaveze. U svim slučajevima treba da odgovara pravnim standardima, vrednostima i načelima ugrađenim u Ustav i zakonodavstvo.

Politika nacionalne bezbednosti daleko je uža od opšte (teorijske) koncepcije, a znatno šira od ustavno-pravne koncepcije bezbednosti. Njen zadatak je da posluži ostvarenju proklamovanih političkih ciljeva, odnosno usmeravanju zaštite društva u određenom pravcu, čime se omogućava njegov opstanak i razvoj. Kako je bezbednost atribut svake države, onda se politika nacionalne bezbednosti, između ostalog, utemeljuje na naučnom učenju o funkcijama države, jer se država ispoljava i kao pravna i kao politička organizacija. Kao politička organizacija, koja se povezuje sa drugim političkim faktorima, država služi i kao sredstvo političke moći. Državna organizacija nije sama sebi cilj, nego je sredstvo za zadovoljenje izvesnih društvenih potreba, a politička teorija treba da odgovori na pitanje da li i koliko država zadovoljava te potrebe radi kojih postoji, odnosno politički koncept bezbednosti treba da ponudi iste odgovore u odnosu na bezbednost, kao funkciju i sistem države i kao sredstvo za njeno ostvarenje.3

Reforma sektora bezbednosti, kao proces značajan za države Jugoistočne Evrope, predstavlja zaseban teorijski koncept, koji je pod uticajem Evropske Unije (EU) i Severnoatlantskog saveza (NATO), derivirao u celovitu političku strategiju. Ovaj pojam se sve više koristi i kao alatka društvenih i bezbednosnih procesa u nacionalnoj državi ili zajednici više njih. U tom se kontekstu, dometi reforme sektora bezbednosti često koriste i kao važan pokazatelj smera, tempa i zahvata ukupne demokratske reforme celog društva. Iako ne postoji opšteprihvaćena definicija, pod pojmom reforma sektora bezbednosti, podrazumeva se ukupnost promena u mišljenju i praktikovanju bezbednosti u okviru države. Reč je o jednoj zbirnoj sintagmi, koja nadilazi, ali u sebe i uključuje, niz uporednih, a relativno odvojenih reformi svakog od činilaca bezbednosti države. Dakle, pojam “sektor bezbednosti”, a iz njega izveden pojam “sistem bezbednosti”, po sadržaju i zahvatu širi od tradicionalnih pojmova “sektor odbrane” i “sistem odbrane”.4

Dimenzija reforme nacionalne politike bezbednosti i sektora bezbednosti, prema nekim autorima, obuhvata: promene u mišljenju i praktikovanju bezbednosti; izmene konstitucionalnih i institucionalnih aranžmana; uspostavljanje institucionalne kontrole (od strane skupštine, vlade i sudova) nad oružanim snagama; reformu oružanih snaga; kao i uspostavljanje bezbednosne saradnje i uključivanje u integracije.

Država predstavlja regulator najvažnijih političkih i ekonomskih odnosa radi ostvarivanja jedinstvenih društvenih procesa i ciljeva. Da bi to ostvarila, država raspolaže monopolom fizičke sile, suverenom vlašću i organizacijom. U ostvarenju ovih društvenih procesa i ciljeva, razlikuju se dva momenta - iznalaženje državnog interesa i njegovo ostvarivanje. Iznalaženje državnog interesa nije ništa drugo nego razmišljanje o tome, šta je za državu u jednom periodu najkorisnije da uradi. Dakle, sa iznalaženjem državnog interesa, samo je zaključeno šta i kako treba da se uradi. Sa ostvarivanjem državnog interesa se prelazi iz sfere misli u sferu činjenica. Da bi mogla da dejstvuje van sebe same, u spoljnom svetu, svaka ideja se mora pretvoriti u silu, zbog čega ni država ne može svoje interese ostvariti drugačije nego razvijanjem izvesnog kvantuma snage. Državni život se manifestuje na taj način što država pokušava svojom kolektivnom snagom da ostvari ideje o svom interesu.5

U praksi ne postoji jedinstveni model normativno-političke uređenosti ove materije, koji bi se mogao “automatski” preuzeti, odnosno postoje samo određeni imperativni standardi Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i Evropske unije, na poljima bezbednosti i spoljne politike, humanitarnog prava i slično, koji moraju biti implementirani u dokumenta kojima se definiše bezbednosna politika. U pojedinim zemljama bezbednosna politika predstavlja zasebnu celinu, dok se u drugima ona sagledava kroz sistem odbrane. Interesantno je da Republika Srbija još uvek nije zauzela doktrinarni stav o pristupu i realizaciji njene bezbednosne politike, bilo kroz samostalno normiranje nacionalne bezbednosti ili kroz sagledavanje koncepta bezbednosti u sklopu sistema odbrane.

Integralno upravljanje i kontrola nad ostvarivanjem funkcija nacionalne bezbednosti podrazumeva sistemsko organizovanje i koordinirano sprovođenje mera i aktivnosti na području nacionalne bezbednosti, kao i njihovo stavljanje pod aktivnu kontrolu najviših tela vlasti (predsednik republike, vlada, skupština i pravosuđe), kao i javnosti. Po pravilu, u primeni politike nacionalne bezbednosti uključene su brojne državne službe, kao realizatori normativno-političkih dokumenata u ovoj oblasti, koji su nužni za razvoj političkih mera, zbog čega je važno da država razvije odgovarajući koncept, model i strategiju nacionalne bezbednosti, koja će uključiti sve bitne subjekte društva. Takav pristup pruža državi mogućnost da se svim bezbednosnim potrebama i problemima bavi na celovit i sveobuhvatan način. Novi bezbednosni rizici, izazovi i pretnje kao terorizam i organizovani kriminal, iziskuju naročitu koordinaciju i rukovođenje, jer borba protih tih pretnji zahteva uključenje različitih ustanova: vojske, ministarstva finansija, policije, službi bezbednosti i slično.

Uopšte o kreiranju nacionalne politike bezbednosti

Zadaci državnih organa na kreiranju nacionalne bezbednosne politike su prvenstveno usmereni ka utvrđivanju jednistvenog nacionalnog interesa, koji se imajući u vidu definisane interese na polju spoljne politike i bezbednosti, mora ugraditi u bezbednosni koncept i model. Iz koncepta i modela bezbednosti slede bezbednosne strategije, koje moraju poslužiti definisanju sistema odbrane, kao jedne od najznačajnijih funkcija na polju bezbednosti svake države.

Paralelno sa procesima donošenja ključnih političkih dokumenata na nivou države, sledi donošenje Ustava (kao pretpostavke i okvira svih normativno-pravnih akata jedne države) i sistemskih zakona, prvenstveno ključnog zakona o sistemu bezbednosti, iz kojeg bi proistekli ostali zakoni, kao o odbrani, vojsci, policiji, službama bezbednosti, terorizmu, organizovanom kriminalu i slično. Nakon toga, sledi na osnovu odgovarajućih studija i procena utvrđivanje bezbednosnih izazova, rizika i pretnji na nacionalnom i regionalnom nivou, kojem može prethoditi doktrinarno utvrđivanje određenih aspekata ugrožavanja bezbednosti. Suštinsko pitanje u kreiranju bezbednosne politike i institucionalnog reagovanja na bezbednosne izazove, rizike i pretnje je da li utvrđivati aktivnosti i mehanizme pre konkretnih napada ili pretnji (“ante delictum”) ili nakon njihovog realizovanja (“post delictum”). Suštinski ovo pitanje se svodi na modelovanje preventivnog i represivnog delovanja na bezbednosne izazove, rizike i pretnje, odnosno na korelaciju bezbednosti i vojske sa spoljnom politikom i diplomatijom.

Sektor bezbednosti - podrazumeva udruženo delovanje ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih, demografskih i ekoloških činilaca, unutar kojih komponenta oružanih snaga (vojno-policijska) gubi primat i monopol. Pojam oružanih snaga, pored tradicionalnih činilaca (vojske i policije), obuhvata i sve one organe države koji su ovlašćeni da nose i upotrebljavaju oružje, odnosno primenjuju silu: obaveštajno-bezbednosne ili tajne službe; finansijska policija; carina; sudske i zatvorske straže. Uz ove formacije, potrebno je i dodati i formacije iznikle iz procesa privatizacije delova sektora bezbednosti i oružanih snaga. Uslovno rečeno, sektor bezbednosti je moguće podeliti na državni i privatni.

Državni (javni) sektor bezbednosti organizuje delatnosti bezbednosti i zaštite, uglavnom za potrebe zaštite nacionalnih interesa, održavanja ustavnog poretka, javnog reda i mira, obezbeđivanje javnih skupova i drugih okupljanja građana, obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, bezbednost saobraćaja na putevima, nabavku, držanje i nošenje oružja i municije, proizvodnju i promet zapaljivih tečnosti i gasova, kao i zaštite od požara. Po pravilu, organizatori ovih delatnosti za potrebe bezbednosti i odbrane zemlje su državni organi, čije su nadležnosti i obaveze definisane zakonima i finansirane budžetskim sredstvima. Funkcionisanje državnog sektora bezbednosti, regulisano je zakonima o vojsci, o policiji, o službama bezbednosti i odgovarajućim podzakonskim aktima, pravilima službe, uputstvima, naredbama i slično.

Privatni sektor bezbednosti se organizuje kroz sistemski zakon, odnosno kroz osnivanje odgovarajućih privrednih subjekata - preduzeća, agencija i službi namenjenih pružanju određenih bezbednosnih usluga na tržištu, nezavisno od korisnika (državni organi, privredna društva i druga pravna lica), za koja ne postoji zakonom propisana obaveza organizovanja zaštite od strane vojske ili policije. Privatni bezbednosni sektor ili alternativna bezbednost nije konkurencija državi i njenoj bezbednosti, već je izraz potrebe društva, mešovitog i privatnog kapitala, kao i građana da u saradnji sa institucijama države, podigne nivo opšte bezbednosti na viši nivo u interesu svih. Bezbednost je najviša potreba svakog društva i vrhovni zakon, ali tačno je i to da apsolutna bezbednost ne postoji.6

Nova bezbednosna politika Srbije mora imati u vidu određene međunarodne standarde na polju normativno-pravnog regulisanja bezbednosti koji se ogledaju u sledećim oblastima: izgradnja nacionalnih strategija i zakonodavstva za borbu protiv terorizma, organizovanog kriminala, trgovine ljudima, kompjuterskog kriminala i slično; razvoj demokratije na nacionalnom planu, kao i razvoj mehanizama nenasilnog rešavanja konflikata i problema u međunarodnim odnosima; razvoj nacionalnih institucija i organa, a posebno specijalizovanih za oblast bezbednosti; na polju zaštite zajamčenih ljudskih prava - usklađivanjem nacionalnog zakonodavstva sa postojećim međunarodnim standardima, kao jednim od najznačajnih zadataka, pravo na život, pravo na slobodno mišljenje, pravo privatnosti - kroz zaštitu podataka o ličnosti i pravnim licima i slično; kontrola prometa lakog naoružanja, zabrane oružja za masovno uništavanje, kontrola prometa “dvostrukih” tehnologija.

Prilikom oblikovanja dokumenata politike nacionalne bezbednosti (koncepata, modela, rezolucija, strategija, doktrina, programa, akcionih planova i slično), potrebno je obratiti pažnju na sledeća pitanja: od kojih vrsta bezbednosnih pretnji, rizika i izazova treba da bude zaštićena država, odnosno koje i čije vrednosti treba da budu zaštićene; kakva je vrsta bezbednosti potreba za to; koliko bezbednosti je dovoljno; kako se najbolje postiže odgovarajući stepen nacionalne bezbednosti, pridruživanjem nekom vojnom savezu ili održavanjem neutralnosti; koje vrste operacija bi mogle da preduzimaju snage nacionalne bezbednosti - samo odbrambene operacije ili će biti uključene i u mirovne operacije i koje; koja sredstva i koji državni sektori (resori) treba da budu uključeni u realizovanje politike nacionalne bezbednosti, koliko dugo i pod kojim uslovima; koliko često i u kojem periodu treba raditi reviziju nacionalne politike bezbednosti; kako održati ravnotežu između bezbednosnih interesa i zaštite ljudskih prava, odnosno opšteprihvaćenih demokratskih načela; koje su konkretne finansijske i ekonomske posledice funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti po poreske obveznike (cena bezbednosti); kakav će uticaj imati nacionalna bezbednosna politika i njena primena na spoljnu politiku i regionalnu stabilnost države.7

Jasno definisana nacionalna politika bezbednosti mora ostvariti uticaj na ljudske živote, imovinu i dobrobit, odnosno ona ne treba da bude prepuštena presudnom uticaju same izvršne vlasti (vlade) ili vojske; imati krupne posledice na budućnost vojske, službi bezbednosti i policije, kao i njihovih pripadnika; imati ozbiljne stimulativne posledice na nacionalnu ekonomiju.

Jedan od osnovnih principa ove politike je saradnja u bezbednosti, kao realizacija aktivnog i efikasnog učešća u međunarodnim naporima za izgradnju povoljnog bezbednosnog okruženja, koja mora gledati u oba smera, unutrašnjem i spoljašnjem, ali mora uključiti i druge dimenzije, koje nisu eksplicitno obuhvaćene ni kolektivnom bezbednošću ni kolektivnom odbranom. U dužem vremenskom periodu, vladala je relativna predvidljivost u međunarodnim odnosima. Ovu predvidljivost je presudno uslovljavalo postojanje sistema države kao glavnog i jedinog skeleta svetskih odnosa. Sistem suverenih država i dalje čini svojevrsni bezbednosni sistem “prvi svet u svetu”. S druge strane, pojedinci, poddržavni, naddržavni, transnacionalni, multinacionalni, globalni i drugi subjekti i faktori, izgrađuju bezbednosni sistem na podlozi nezapamćenog tehnološkog napretka “drugi svet u svetu”, ne samo međunarodnih, nego svetskih i globalnih odnosa.

Saradnja u bezbednosti je strateški sistem razvijen oko jezgra koga čine države liberalne demokratije, uvezane u mrežu formalnih ili neformalnih saveza i institucija, koje prepoznaju zajedničke vrednosti i koje praktično i transparentno sarađuju u oblasti ekonomije, politike i odbrane. U sistemu saradnje i bezbednosti, ciljevi nacionalne bezbednosti država, uvezani su sa: unapređivanjem i zašitom ljudskih prava unutar granica i izvan njih (pojedinačna bezbednost); održavanjem mira i stabilnosti unutar zajedničkog prostora (kolektivna bezbednost); uzajamnom zaštitom od spoljne agresije (kolektivna odbrana); aktivnim unapređivanjem stabilnosti u drugim oblastima gde bi konflikt mogao ugroziti njihovu zajedničku bezbednost, korišćenjem političkih, informacionih, ekonomskih i vojnih sredstava (unapređenje stabilnosti).

Nacionalna bezbednost u perspektivi postaje ljudska bezbednost, koja na prvo mesto stavlja pojedinca i zajednicu. U stvarnosti, to države navodi da u odgovore na pretnje uključe: inicijative za rešavanja sukoba i izgradnje mira, u kojima je čovek u centru pažnje; intervencije u ekstremnim slučajevima, kad drugi napori propadnu, intervenisanje u sukobima radi zaštite stanovništva u opasnosti; reaktivno delovanje kao pružanje pomoći, tokom ili posle građanskog rata.

Osnovni princip kreiranja bezbednosne politike (potencijalnih država-kandidata za ulazak u Evroatlantske ekonomske i bezbednosne integracije) predstavlja primat međunarodnog nad unutrašnjim pravom, kroz konkretizaciju međunarodnih obaveza države iz oblasti politike bezbednosti, proistekle iz: 1) potpisivanja konvencija i rezolucija Ujedinjenih nacija; 2) potpisivanja regionalnih konvencija i preporuka (pre svega Saveta Evrope i Evropske Unije); 3) pristupanja bezbednosnim i političkim integracijama; 4) potpisivanja multilateralnih i bilateralnih međunarodnih ugovora; 5) unilateralnog prihvatanja obaveza; i 6) faktičkog postupanja državnih organa;

Pored toga, postoje i međunarodna običajna načela koja stvaraju referentni okvir. Deklaracija 2625 (XXV) Generalne skupštine UN o načelima međunarodnog prava, koja se odnose na uspostavljanje prijateljskih odnosa i saradnje između država (1970) priznata je kao autentično tumačenje povelje Ujedinjenih nacija.

U navedenoj deklaraciji UN proglašeno je sledećih osam nedeljivih načela jednake vrednosti:

načelo 1. - Uzdržavanje od pretnje i upotrebe sile;

načelo 2. - Mirno rešavanje međunarodnih (međudržavnih) sporova;

načelo 3. - Nepovredivost granica i teritorijalnog integriteta država;

načelo 4. - Pravo naroda na samoodređenje i miran život na sopstvenim teritorijama unutar međunarodno priznatih i garantovanih granica;

načelo 5. - Suverena jednakost država i neintervenisanje u unutrašnje poslove;

načelo 6. - Poštovanje ljudskih prava;

načelo 7. - Međudržavna saradnja;

načelo 8. - Ispunjavanje, u dobroj veri, obaveza preduzetih u skladu sa međunarodnim pravom.

Međunarodno humanitarno pravo i ljudska prava

Ključni problem prilikom kreiranja i definisanja nacionalne bezbednosne politike predstavlja načelo 6. koje se tiče poštovanja ljudskih prava. Sporazumi o ljudskim pravima su dinamični dokumenti, “živi instrumenti”, koje treba tumačiti u svetlu savremenih okolnosti. Pod međunarodnim humanitarnim pravom se podrazumeva korpus zakona i običaja, čiji je cilj da se minimizuju posledice rata, tako što će se uspostaviti izvesna ograničenja za metode ratovanja i pružiti zaštita onima koji su pogođeni ratom, uključujući tu i aktivne učesnike u borbama. Međunarodno pravo insistira na naizgled nelogičnom principu da se čak i u vreme rata mora poštovati dostojanstvo ljudskog života. Međunarodni sporazumi koji obuhvataju humanitarno pravo predstavljaju zajedničko nastojanje nacija sveta da se definiše i stvori skup zakonski obavezujućih standarda koji se moraju primenjivati za vreme trajanja oružanih sukoba. Ljudska prava se razlikuju od humanitarnog prava po tome što nastoje da prošire skup zaštita, prava i sloboda na sve ljude i u svakom trenutku. Na taj način ljudska prava definišu suštinski odnos između države i onih nad kojima ona ima vlast. Međutim, uprkos navedenim razlikama, ima područja u kojima se zaštite preklapaju. Iako neka ljudska prava mogu biti opravdano suspendovana za vreme unutrašnjih kriza ili ratova, ostaju ona suštinska, ključna prava koja moraju biti zaštićena, kako u ratu, tako i u miru. Kao i međunarodno humanitarno pravo, ljudska prava se sastoje uglavnom od korpusa međunarodnih sporazuma.

Prema dokumentima međunarodnog humanitarnog prava, danas postoje jasno definisani zakonski standardi koji regulišu sve aspekte ratovanja. Ovi standardi su sadržani u četiri Ženevske konvencije iz 1949. godine, koje predstavljaju primarne izvore međunarodnog humanitarnog prava. Ove konvencije su ratifikovale gotovo sve zemlje na svetu, a one sadrže skup zakonom obavezujućih zabrana koje utvrđuju ponašanje u ratu. Ženevske konvencije, donete su 12. avgusta 1949. godine: Konvencija (I) za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu; Konvencija (II) za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru; Konvencija (III) o postupanju sa ratnim zarobljenicima; Konvencija (IV) o zaštiti građanskih lica za vreme rata.

Dana 8. juna 1977. godine usvojena su i dva protokola koji su dopunili i proširili zaštite koje se obezbeđuju Ženevskim konvencijama. Ti protokoli su: Dopunski protokol uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba (Protokol I) i Dopunski protokol uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba (Protokol II).

U oblasti zaštite ljudskih prava, dva najznačajnija dokumenta su: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine. Fundamentalna ljudska prava mogu se podeliti u dve osnovne kategorije.

Prva kategorija uključuje prava, slobode i zaštite koje svaki pojedinac treba da uživa u svakom trenutku. Ova lična prava i zaštite definišu suštinski odnos između svakog pojedinca i države, uključuju prava kao: pravo na privatnost; pravo na zakonom propisano suđenje; pravo okupljanja; pravo na obrazovanje i učešće u vlasti. Osim ovih prava, ona obuhvataju i prava na slobodu veroispovesti, misli, izražavanja i udruživanja.

Druga kategorija prava i zaštita odnosi se na pojedince koji se nalaze u zatvoru ili su podvrgnuti krivičnom gonjenju. Ova prava definišu specijalna prava i zaštite čiji je cilj da se sa osobama koje se nalaze u pritvoru ili su optužene za neki zločin postupa pravično. Ova prava uključuju: pretpostavku nevinosti, pravo na ćutanje, pravo na advokata i pravo na javno suđenje, kao i zabranu ponovnog suđenja za isto delo i zabranu retroaktivne primene zakona.8

Nacionalna bezbednosna politika i sprovođenje ljudskih prava, oslanjaju se na osnovne principe. Jedina efikasna bezbednosna politika je ona koja razume i obuhvata ljudska prava. Konkretne bezbednosne mere i aktivnosti, koje proizlaze iz bezbednosne politike ne smeju da krše ljudska prava, odnosno moraju da budu u skladu sa ljudskim pravima. Ljudska prava zahtevaju usmeren ili proporcionalan odgovor. Pod izuzetnim okolnostima, može se javiti potreba za zakonskim odstupanjem od izvesnih standarda ljudskih prava. Prilikom stvaranja nacionalne bezbednosne politike, postoje priznate osnove za ograničenje ljudskih prava. Ove osnove obuhvataju zaštitu prava i sloboda drugih; državnu bezbednost; javnu bezbednost; javno zdravlje i moral i sprečavanje nemira i kriminala. Normalno funkcionisanje krivičnog zakonodavstva moglo bi da posluži kao rešenje za određeni problem. Ne postoje okviri za podrazumevanje osnova za ograničenje ljudskih prava koji nisu eksplicitno navedeni. Ograničenje mora da ispuni neophodnu društvenu potrebu, ima veoma dobar razlog i bude proporcionalno. Prilikom implementacije ljudskih prava u nacionalnu bezbednosnu politiku neophodan je multidisciplinaran pristup.

Međunarodni (multilateralni i bilateralni) ugovori o bezbednosti i odbrani

Međunarodni (multilateralni i bilateralni) ugovori o bezbednosti i odbrani - ograničavaju i ponekad poboljšavaju mogućnosti definisanja politike nacionalne bezbednosti. Širok je raspon međunarodnih multilateralnih ugovora iz oblasti bezbednosti. Glavne kategorije takvih ugovora su: Ugovori koji regulišu svetsku bezbednost (Povelja Ujedinjenih nacija); Međunarodni ugovori o međunarodnom humanitarnom pravu, koji regulišu međunarodne i nemeđunarodne oružane sukobe (četiri Ženevske konvencije, uključujući i dva dodatna protokola); Međunarodni ugovori o različitim vrstama naoružanja i njihovoj upotrebi (Ugovor o antibalističkim raketama, ugovor o smanjenju strateškog naoružanja, Konvencija o protivpešadijskim minama i slično); Međunarodni ugovori kojima se ustanovljavaju regionalne organizacije koje se delimično odnose na bezbednosna pitanja (Povelja organizacije Američkih Država, Ugovor o Evropskoj Uniji, zaključni akt OEBS i slično); Regionalni ugovori o vojnoj saradnji i uzajamnoj odbrambenoj pomoći (Ugovor o NATO, Dogovor o Partnerstvu za mir, Međuamerički ugovor o uzajamnoj pomoći).

Odredbom glave V ugovora o EU iz Mastrihta predviđena je zajednička spoljna i politika bezbednosti, koja je delimično izmenjena Amsterdamskim ugovorom o EU. Prema tim izmenama, određeno je da će se postavljeni ciljevi zajedničke spoljne i politike bezbednosti, realizovati utvrđivanjem načela i opštih smernica za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, odlučivanjem o zajedničkim strategijama, usvajanjem zajedničkih akcija i stavova i jačanjem sistemske saradnje između članica EU u vođenju politike. Na sastanku saveta EU u Briselu, 12-13. decembra 2003. godine, usvojena je Strategija evropske bezbednosti. To predstavlja najviši izraz samostalne bezbednosne politike, odvojene od politike NATO. Strategija je urađena sa namerom da EU omogući efikasnije suočavanje sa novim pretnjama, izazovima i rizicima bezbednosti, kao i da pruži veći doprinos u stvaranju regionalnog sistema bezbednosti, kao dela jednog globalnog sistema. Težište strategije je usmereno ka: izgradnji efikasnog multilateralizma u saradnji sa UN; borbi protiv terorizma, strategiji prema Bliskom Istoku i jasnoj politici prema tekućim i eventualnim krizama u Evropi. Sadrži tri celine: 1) bezbednosno okruženje; 2) globalne ciljeve; 3) instrumente za upravljanje krizama i prevenciju sukoba.9

Bilateralni dogovori ili ugovori o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj vojnoj pomoći - Pri pravljenju obrisa nacionalne bezbednosne politike, bilateralni ugovori, kao i multilateralni, takođe imaju ključnu ulogu. Uključenjem samo dve države, o odrebama takvih ugovora ili dogovora može se pregovarati sa ciljem što većeg prilagođavanja posebnim vrednostima, okolnostima i potrebama uključenih zemalja. Primer su ugovori o smanjenju strateškog naoružanja (START) između bivšeg SSSR i SAD. Bilateralni ugovori bili su korišćeni ne samo kao izražavanje prijateljstva i neagresivnosti između država, već kao i rešavanje praktičnih slučajeva uspostavljanja vojne saradnje, što u nekim slučajevima uključuje dozvolu za transport ili raspoređivanje trupa i naoružanja na stranoj teritoriji. Sve u svemu, bilateralni ugovori mogu da budu shvaćeni kao sredstvo izražavanja spoljne bezbednosne politike, poboljšanje prijateljskih odnosa sa drugim zemljama i rešavanje konkretnih problema iz oblasti bezbednosti i odbrane.10

Nacionalna politika bezbednosti iz perspektive pola - Jednakost polova predstavlja relativno novo pitanje, smatra se veoma važnim merilom i u bezbednosnim stvarima, ne samo zato što većinu pogođenih bilo kojim oružanim sukobom (izbeglice i raseljena lica), čine žene i deca, nego i zbog toga što žene čine više od polovine svetskog stanovništva, imaju jednaka prava kao i muškarci, a mogu znatno da doprinesu rešavanju bezbednosnih pitanja. Učešće ženskih talenata i pogleda u kreiranju nacionalne bezbednosne politike vodi ka atropocentričnim odgovorima na bezbednosne izazove, rizike i pretnje. Zbog toga, kada se ukazuje na jednakost polova prilikom modelovanja i kreiranja nacionalne politike bezbednosti, od suštinskog je značaja imati u vidu dva ugla posmatranja. Prvi, nacionalna politika bezbednosti uvek mora biti usredsređena na pitanje polova, jer treba predstaviti moguća rešenja i uvesti strukture koje obezbeđuju poštovanje ženskih prava i interesa. Drugi, od suštinskog je značaja promovisanje učešća žena na svim nivoima odlučivanja i u svim poljima povezanim sa politikom bezbednosti.

Specifična uloga i doprinos udruženja građana i naučno-istraživačkih instituta u odnosu na kreiranje nacionalne bezbednosne politike - Udruženja građana su u načelu privatne neprofitne organizacije koje nastoje da predstave društvene težnje i interese o specifičnim pitanjima. Izraz non-governmental organizations (NGO) iz engleskog izvornika prevodimo, za potrebe ovog rada, sa izrazom udruženje građana, a ne pomodnim, rogobatnim i netačnim izrazom nevladine organizacije. Engleska reč government se često prevodi u njenom britanskom značenju kao vlada, dok se ona treba sagledavati u njenom američkom značenju. Posebnost političkog sistema SAD je razlog što reč government u SAD ima znatno šire značenje, obuhvata sve tri grane vlasti (izvršnu, sudsku i zakonodavnu), ali je šire od izraza vlast, jer obuhvata i sve članove vlasti. Moglo bi se reči da američko značenje ove reči obuhvata čitav politički establišment. Ako bi smo se prilikom prevođenja izraza NGO držali britanske konstrukcije, najtačnije bi bilo prevesti ga kao nedržavne organizacije. Naučno-istraživački instituti mogu biti udruženja građana nezavisna od države ili nasuprot tome, da budu državni, finansirani iz budžeta.

Udruženja građana i naučno-istraživački instituti mogu da jačaju demokratski i parlamentarni nadzor nad kreiranjem i realizacijom nacionalne bezbednosne politike na više načina: objavljivanjem nezavisnih analiza i podataka o bezbednosnom sektoru i vojnim i odbrambenim pitanjima u skupštini i medijima; posmatranjem i pospešivanjem poštovanja vladavine prava i ljudskih prava unutar bezbednosnog sektora; isticanjem bezbednosnih pitanja važnih čitavom društvu kao političkih pitanja; doprinosom izgradnji stručnosti i mogućnosti državnih organa organizovanjem kurseva i seminara; pružanjem alternativnih stručnih gledišta o nacionalnoj bezbednosnoj politici, budžetima za odbranu, podsticanjem javne rasprave i formulisanjem mogućih političkih mera i slično; davanjem povratnih informacija o odlukama iz politike nacionalne bezbednosti i načinu njihove primene; obrazovanjem javnosti i omogućavanjem alternativnih rasprava u javnosti o ključnim pitanjima i problemima nacionalne politike bezbednosti.

Zatečeno stanje u Srbiji - Raspadom SFRJ i stvaranjem Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), od 1993. godine, eliminisana je bezbednosna politika i koncept, koji je bio razvijan kao model “Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite”, uz ocenu da je prevaziđen i ideološki obojen.

Srbija, kao država članica SRJ, nije imala nikakvih konkretnih potreba niti ustavnih nadležnosti da razvija svoju bezbednosnu politiku i koncept, nego je svoje potrebe za bezbednošću amortizovala kroz savezne institucije i organe. Donošenjem Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, bezbednost kao funkcija je prepuštena državama članicama, dok je odbrana kao deo sistema bezbednosti ostala na zajedničkom nivou. Ovakvo rešenje je u praksi dovelo do delimične političko-normativne regulative na polju bezbednosti (zaokružen je samo sistem odbrane strategijom i doktrinom), što opet nije bilo dovoljno samo po sebi za realizaciju priključenja Evroatlantskim bezbednosnim i ekonomskim integracijama.

Ključna pitanja kreiranja bezbednosne politike Republike Srbije, možemo svesti na potrebu definisanja: državnog interesa; koncepta i modela bezbednosti; bezbednosnih strategija i odgovarajućih doktrina; ustavnih i zakonskih rešenja; bezbednosnih tela izvršne vlasti i adekvatnog naučnog multidisciplinarnog pristupa problemu.

Osvrt na rešenja iz novog Ustava Republike Srbije ili novi ustavno-pravni koncept bezbednosti - Interesantno je napomenuti da novi Ustav Srbije nije u celosti definisao koncept i model bezbednosti. Ustav u prvom delu ne definiše postavku nacionalne bezbednosti kao značajnu ustavnu kategoriju, dok u drugom delu posvećenom ljudskim i manjinskim pravima u članu 27. deklarativno obrađuje pravo na slobodu i bezbednost, odnosno konceptualno čitav ovaj član je posvećen zaštiti prava na slobodu. U četvrtom delu Ustava Srbije u članu 97. tačka 4. navodi se da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana, što opet otvara konceptualno pitanje da li je odbrana šira funkcija države od bezbednosti ili su pak one ravnopravne, dok je prema nekim iskustvima država EU, odbrana zapravo u funkciji bezbednosti.

U prilog ovakvoj tvrdnji idu i odredbe člana 99. Ustava Srbije, prema kojima Narodna skupština usvaja strategiju odbrane, dok se o strategiji nacionalne bezbednosti u Ustavu Srbije ne govori čak ni u naznakama.

U predstojećem periodu neophodno je kroz buduće zakonske reforme, kao i izradu strateških dokumenata utvrditi osnovne instrumente nacionalne bezbednosne politike. To pre svega znači državno opredeljenje za nacionalni koncept i model bezbednosti, a potom i viziju mesta i uloge funkcije odbrane u sistemu bezbednosti u Republici Srbije, kroz kreiranje odgovarajuće strategije, doktrine i sistemske zakone na polju bezbednosti i odbrane.

_____________________________

1 Hadžić M.; Zamisao reforme sektora bezbednosti; Smisao reforme sektora bezbednosti (priručnik); Centar za civilno-vojne odnose; Beograd 2004.; str. 9;

2 Stojković B.; Promene u teorijskom pristupu bezbednosti; Vojno delo broj 1/06; Vojnoizdavački zavod - Beograd 2006.; str. 77;

3 Savić A.; Uvod u državnu bezbednost; Viša škola unutrašnjih poslova - Beograd 2000.; str. 25;

4 Pogledati Hadžić M.; Zamisao reforme sektora bezbednosti; Smisao reforme sektora bezbednosti - priručnik; Centar za civilno-vojne odnose u Beogradu, 2004.; str. 9-46;

5 Stajić Lj.; Osnovi bezbednosti, Fakultet civilne odbrane - Beograd 2005.; str. 11;

6 Milošević M.; Fizičko-tehničko obezbeđenje i protivpožarna zaštita; “Glosarijum” - Beograd 2006.;

7 Born H.; Priručnik za poslanike broj 5/03 - Parlamentarni nadzor bezbednosnog sektora: načela, mehanizmi i praksa; Goragraf, Beograd - 2003.; str. 27-28;

8 Grum D.; Priručnik za istražitelje povrede ljudskih prava (prevod Ivović V.); Fond za humanitarno pravo - Beograd 2004.;

9 Savić S.; Zapadnoevropska unija - nastanak, uloga i transformacija; Vojno delo broj 1/06; Vojnoizdavački zavod - Beograd 2006.; str. 41;

10 Born H.; Priručnik za poslanike broj 5/03 - Parlamentarni nadzor bezbednosnog sektora: načela, mehanizmi i praksa; Goragraf, Beograd - 2003.; str. 32-34;