POKUŠAJ KRIVIČNOG DELA RAZBOJNIŠTVA U SUDSKOJ PRAKSI

Zoran Tanasković,
advokat iz Beograda
 

Krivično delo razbojništva predviđeno je u članu 206. Krivičnog zakonika (“Službeni glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 i 107/2005) kao složeno krivično delo koje u sebi sadrži obeležja krivičnog dela krađe i krivičnog dela prinude. Ovakvo propisivanje bića krivičnog dela razbojništva znači, sa jedne strane, da je za postojanje ovog krivičnog dela potrebno da se istovremeno steknu sva njegova obeležja, i to kako obeležja krivičnog dela krađe, tako i obeležja krivičnog dela prinude, a sa druge strane, da se radi o prividnom sticaju između krivičnih dela krađe i prinude (naravno, kada je u pitanju isti napadni objekat). Ovo ima za posledicu da od momenta umišljajnog započinjanja radnje izvršenja, pa do ostvarenja svih obeležja ovog složenog krivičnog dela, postoji pokušaj, a to dalje znači da kada se ostvare sva obeležja jednog od krivičnih dela koja ulaze u sastav složenog krivičnog dela (npr. prinuda), još uvek smo na terenu pokušaja ako nisu istovremeno ostvarena i sva obeležja drugog krivičnog dela u sastavu ovog složenog krivičnog dela (npr. krađa).

U stavu 3. člana 206. Krivičnog zakonika predviđen je teži oblik ovog krivičnog dela ako je učinjeno od strane više lica ili ako je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda.

S obzirom na zaprećenu kaznu pokušaj je kažnjiv kako kod osnovnog, tako i kod kvalifikovanog oblika krivičnog dela razbojništva.

Vrhovni sud Srbije u svojoj presudi Kž. I 790/2006 od 17.5.2006. godine i Kž. I 1129/2006 od 14.6.2006. godine, zauzima stav da se i bez oduzimanja tuđe pokretne stvari kod kvalifikovanog oblika krivičnog dela razbojništva “radi o svršenom krivičnom delu, pošto je oštećeni u kritičnoj situaciji teško telesno povređen i pošto je pružio otpor, usled čega je izostalo protivpravno pribavljanje imovinske koristi”. Istovetan stav zauzet je i u drugoj presudi Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1129/2006 od 14.6.2006. godine: “Stoji činjenica da je u konkretnom slučaju izostala protivpravna pribavljena imovinska korist i to samo zbog otpora koji su oštećeni pružili, da je optuženi bio sprečen u dovršenju započete radnje da oduzme novac koji je uz upotrebu sile tražio, ali je umišljajnim nanošenjem teških telesnih povreda oštećenima po stavu Vrhovnog suda, optuženi ostvario sva bitna obeležja - objektivna i subjektivna, krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, pa se radi o svršenom delu, a ne pokušaju izvršenja istog, u vezi sa članom 30. KZ, kako je to našao prvostepeni sud...”.

Bitna obeležja krivičnog dela razbojništva, kvalifikovanog teškom telesnom povredom su: 1) upotreba sile ili pretnja da će se neposredno napasti na život ili telo, 2) oduzimanje tuđe pokretne stvari u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi i 3) umišljajno nanošenje teške telesne povrede. Delo će biti svršeno ako su ostvarena sva navedena obeležja, a ukoliko to nije slučaj (ostvarena su samo neka od nabrojanih obeležja) tada će postojati pokušaj ovog dela. U citiranim presudama Vrhovnog suda Srbije izričito se navodi da su ostvarena sva obeležja krivičnog dela kvalifikovanog oblika razbojništva, odnosno da je delo svršeno, iako je izostalo oduzimanje tuđe pokretne stvari. Određena nepreciznost postoji kod navedenih presuda u delu gde sud navodi da je izostalo protivpravno pribavljanje imovinske koristi. Naime, činjenica da li je ili nije ovim delom stvarno i pribavljena protivpravna imovinska korist nije od značaja za postojanje tog krivičnog dela, već je od značaja samo oduzimanje tuđe pokretne stvari u nameri pribavljanja takve protivpravne imovinske koristi. Proizilazi da je delo svršeno kada je tuđa pokretna stvar oduzeta u nameri da se time pribavi imovinska korist koja je protivpravna, a da li je takva korist i stvarno ostvarena nije od značaja za postojanje samog dela, već bi eventualno moglo da bude od značaja kod izricanja krivične sankcije. Iz navedenih presuda Vrhovnog suda jasno je da je u konkretnim slučajevima izostalo oduzimanje tuđe pokretne stvari, ali i pored toga Vrhovni sud Srbije zaključuje da se radi o svršenom krivičnom delu. Analizom ovih presuda ne dolazi se do zaključka da li Vrhovni sud Srbije zauzima stav da oduzimanje tuđe pokretne stvari, kod krivičnog dela razbojništva iz člana 206. Krivičnog zakonika kvalifikovanog umišljajno nanetom teškom telesnom povredom (stav 3), ne ulazi u biće krivičnog dela, ne čini njegovo obeležje, ili postoje okolnosti koje čine krivično delo svršenim i kada nisu ostvarena sva njegova obeležja određena zakonom.

I u svojoj ranijoj praksi Vrhovni sud Srbije zastupa stav da je u pitanju svršeno krivično delo razbojništva i kada tuđa pokretna svar nije oduzeta, ako je primenom sile umišljajno ostvarena teža posledica u vidu teške telesne povrede ili smrti nekog lica. Tako u presudi Kž. 978/2002 od 2.10.2002. godine Vrhovni sud navodi: “Krivično delo teški slučaj razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi člana 168. stav 1. KZ RS svršeno je ako je pri izvršenju razbojništva nekom licu sa umišljajem naneta teška telesna povreda bez obzira da li je stvar oduzeta ili ne.” U presudi Kž. 1504/01 od 23. maja 2002.Vrhovni sud Srbije zauzima isti stav: “U prvoj fazi izvršenja krivičnog dela umišljajno i zajednički svojim radnjama izvršili su krivično delo razbojništva u pokušaju iz čl. 168. st. 1. KZS u vezi čl. 19. KZJ i time je osnovno krivično delo (razbojništvo) po preduzetim radnjama u granicama umišljaja optuženih ostalo u pokušaju. Oštećeni je odbio da im preda opojnu drogu i pokušao begom da se udalji sa lica mesta. Prvooptuženi je nakon nastojanja da oduzme opojnu drogu sa umišljajem ispalio hitac iz pištolja u telo oštećenog koji se udaljavao i usmrtio ga, te je time ostvario elemente krivičnog dela teškog slučaja razbojništva iz čl. 169. st. 2. u vezi čl. 168. st. 1. KZS.” U ovoj presudi Vrhovni sud takođe zauzima stav da je nastupanjem teže posledice krivično delo dobilo karakter svršenog krivičnog dela iako je osnovno delo (obično razbojništvo) definitivno ostalo u pokušaju. Pri tome sud nalazi da je drugooptuženi, kod koga umišljajem nije bila obuhvaćena teža posledica - smrt oštećenog, odgovoran samo za pokušaj krivičnog dela razbojništva, a da je to delo ostalo u pokušaju jer nije oduzeta tuđa pokretna stvar od oštećenog (opojna droga). Takođe, u presudi Kž. 799/03 od 1.4.2004. Vrhovni sud Srbije navodi: “Krivično delo teškog slučaja razbojništva je svršeno kada je učinilac u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist usmrtio oštećenog za koga je znao da radi u Švajcarskoj i pretpostavljao da ima novca, a nakon toga počeo po stanu oštećenog da traži novac, ali ništa ne našavši napustio je stan oštećenog, a da ništa nije oduzeo.”

Odmah je potrebno uočiti da je u međuvremenu stupio na snagu novi Krivični zakonik, te da je slučaj kvalifikovanog razbojništva sada drugačije propisan. Krivični zakon Republike Srbije (“Službeni glasnik SRS”, br. 26/77, sa kasnijim izmenama i dopunama), koji je bio na snazi do 31.12.2005. godine, u članu 168. propisivao je krivično delo razbojništva, a u članu 169. teške slučajeve razbojništva. Prema tom zakonu teški slučajevi razbojništva postoje (između ostalog) ako je pri izvršenju razbojništva nanesena nekom licu sa umišljajem teška telesna povreda. Kod primene bivšeg člana 169. Vrhovni sud Srbije (a i nižestepeni sudovi) akcenat je stavljao na pojam “pri izvršenju”, pravilno nalazeći da za postojanje teškog slučaja razbojništva nije potrebno da je krivično delo razbojništa svršeno. Nanošenje teške telesne povrede (ili smrti po starom zakonu) potrebno je da je nastupilo pri izvršenju krivičnog dela razbojništva, dakle od momenta započinjanja radnje izvršenja, pa sve dok krivično delo nije svršeno u materijalnom smislu. U vezi sa tim jasan je stav ranije prakse Vrhovnog suda Srbije da je u pitanju svršeno krivično delo teški slučajevi razbojništva i kada je izostalo oduzimanje tuđe pokretne stvari kao obeležje krivičnog dela razbojništva, odnosno kada je razbojništvo ostalo u pokušaju.

Radi potpunijeg sagledavanja ovog pitanja treba napomenuti da ni ranija praksa Vrhovnog suda Srbije nije bila jedinstvena. Izuzeci su postojali, bez nekog jasnije obrazloženog razloga. Na primer, u jednoj skorijoj presudi (Kž. I 1346/2005 od 4.10.2005. godine) Vrhovni sud Srbije nalazi da postoji pokušaj krivičnog dela teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i članom 19. Osnovnog krivičnog zakona, a ne svršeno delo, ako učinilac nije uspeo da oduzme tuđu pokretnu stvar, iako je pri izvršenju dela sa umišljajem naneo žrtvi tešku telesnu povredu. Ovo zbog toga što “u odsustvu bitnog obeležja osnovnog dela iz člana 168. stav 1. KZ RS koje se tiče pribavljanja protivpravne imovinske koristi, samo može biti govora o pokušaju izvršenja tog dela, dok je nanošenje teške telesne povrede okolnost u vezi sa drugim obeležjem dela (primenom sile) usled koje to delo poprima kvalifikovani oblik iz člana 169. stav 1. KZ RS.”

S obzirom na navedeno, a zanemarujući izvesnu neusklađenost sudske prakse u ovom pitanju, može se uočiti da u starom Krivičnom zakonu RS nije ni postojao oblik krivičnog dela razbojništva kvalifikovanog teškom telesnom povredom, već se radilo o posebnom krivičnom delu teški slučajevi razbojništva iz člana 169. tog zakona, koje krivično delo je imalo određenu samostalnost u odnosu na krivično delo (običnog) razbojništva iz člana 168. KZ RS. Tu samostalnost obezbeđivala je upotreba termina “pri izvršenju” ukazujući da krivično delo razbojništva, ako je pri njegovom izvršenju naneta teška telesna povreda, ne mora da bude svršeno da bi postojao svršeni oblik teškog slučaja razbojništva iz tadašnjeg člana 169. stav 1. KZ RS.

Krivično delo razbojništa iz člana 206. stav 3. Krivičnog zakonika je kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela. Kvalifikatorna okolnost je teža posledica u vidu teške telesne povrede nanete sa umišljajem. Članom 27. Krivičnog zakonika propisana je odgovornost za težu posledicu tako da je potrebno da je teža posledica proizašla iz krivičnog dela, što znači izvršenjem osnovnog oblika krivičnog dela. Sledi da kvalifikovani oblik krivičnog dela nema samostalnost u odnosu na osnovni oblik, kakav stepen samostalnosti je imalo ranije krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169. KZ RS u odnosu na (obično) razbojništvo iz člana 168. KZ RS. Prema tome, da bi postojao kvalifikovani oblik bilo kog krivičnog dela, pa i krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. Krivičnog zakonika, neophodno je da je izvršen ili pokušan osnovni oblik tog krivičnog dela. Ovo zbog toga što, prema citiranom članu 27. Krivičnog zakonika, teža posledica proizilazi iz krivičnog dela, odnosno njegovog osnovnog oblika. Ako se ima u vidu da je pravilo (kod posledičnih krivičnih dela) i najčešći slučaj da delo ostaje u pokušaju ako nije ostvarena propisana posledica kao bitan element bića tog krivičnog dela, može se zaključiti da je zakonodavac, propisujući težu posledicu, prvenstveno imao u vidu svršeno krivično delo u njegovom osnovnom obliku, a iz kog dela proizilaze propisane posledice: oduzimanje tuđe pokretne stvari i teška telesna povreda, kao i posledice koje su konzumirane osnovnim oblikom, kao na primer: uvreda, laka telesna povreda, ugrožavanje sigurnosti i slično. Iz navedenog proizilazi jasan zaključak da će sud, u svakom konretnom slučaju, prvo raspraviti da li postoji osnovni oblik krivičnog dela, a tek onda da li postoji i teža posledica koja mu daje kvalifikovani oblik. Postojanje osnovnog oblika krivičnog dela sud procenjuje na osnovu njegovih obeležja određenih zakonom, pa kada nađe da su se sva obeležja stekla zaključiće da je delo svršeno, a ukoliko se nisu stekla sva obeležja zaključiće da je delo ostalo u pokušaju, a pod uslovom da neka od obeležja ipak postoje. Kod krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika, ako sud nađe da nije oduzeta tuđa pokretna stvar, a postoji primena sile i namera sticanja protivpravne imovinske koristi, delo će kvalifikovati kao pokušaj razbojništva. Ako je ovaj osnovni oblik krivičnog dela razbojništva kvalifikovan teškom telesnom povredom nanetom sa umišljajem nekom licu, tada će se i dalje raditi o pokušaju jer je iz pokušaja razbojništva proizašla teža posledica u vidu teške telesne povrede.

S obzirom na navedeno nemoguće je da postoji kvalifikovani oblik krivičnog dela, kao svršeno delo, a da je istovremeno osnovni oblik ostao u pokušaju. Ako je krivično delo razbojništva kvalifikovanog teškom telesnom povredom svršeno i bez oduzimanja tuđe pokretne stvari, to bi značilo da oduzimanje tuđe pokretne stvari i nije obeležje ovog krivičnog dela, a s obzirom da delo ne može da bude svršeno ako nisu ostvarena sva njegova obeležja, pa bi došli do apsurdne situacije da bi, primera radi, postojalo ovo krivično delo ako je primenom sile naneta teška telesna povreda, iako sila nije bila uperena na oduzimanje tuđe pokretne stvari, već na pribavljanje protivpravne imovinske koristi na drugi način. Tako bi se iznuda, kod postojanja teške telesne povrede, kvalifikovala uvek kao razbojništvo u svom kvalifikovanom obliku, a što je neprihvatljivo i protivno zakonu.

Logikom koju ovde primenjuje sud dolazimo, na primer, do apsurdnog zaključka da bi kod krivičnog dela silovanja kvalifikovanog teškom telesnom povredom iz člana 178. stav 3. Krivičnog zakonika postojalo svršeno krivično delo i onda kada do nasilne obljube nije došlo usled efikasnog otpora žrtve, a u slučaju da je pri tom žrtvi naneta teška telesna povreda.

Napred navedeno ukazuje da ne postoje valjani pravni razlozi u prilog stava izraženog u citiranim presudama Vrhovnog suda Srbije. Čini se da je u pitanju inercija u primeni zakona od strane suda, gde je nastavljeno sa ranijom sudskom praksom i kod primene novog Krivičnog zakonika, iako u njemu, za razliku od ranijeg Krivičnog zakona RS, više nema uporišta za ovakvu praksu. Nema ni kriminalno političkih razloga za ovakvu primenu zakona, jer je sud ovlašćen da i kod pokušaja krivičnog dela izrekne istu kaznu kao i za svršeno delo, a ublaženje kazne je samo mogućnost iz člana 30. Krivičnog zakonika, koju prvostepeni sud ne mora da primeni, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, a naročito težinu nanete povrede. Možda se ovde radi o određenom nepoverenju Vrhovnog suda u rad prvostepenih sudova iz kog razloga im se oduzima i sama mogućnost da izreknu ublaženu kaznu primenjujući institut pokušaja.