U SUSRET IZMENAMA ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

UGOVOR O POKLONU

Ljubica Milutinović,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Zakon o obligacionim odnosima usvojen je 30. marta 1978. godine a stupio na snagu 1. oktobra 1978. godine. Profesor pravnog fakulteta u Beogradu dr Mihailo Konstantinović još 1960. godine dobio je zaduženje da pripremi tekst koji će poslužiti kao prednacrt za izradu Zakona o obligacionim odnosima. On je to i učinio pa je tako nastala do danas čuvena Skica za Zakonik o obligacijama i ugovorima koja je prvi put štampana 1969. godine u izdanju Pravnog fakulteta u Beogradu. Na osnovu nje, tokom 1975. i 1976. godine sačinjen je Nacrt Zakona o obligacionim odnosima te je tokom 1977. godine u formi predloga zakona upućen Skupštini na usvajanje, da bi ga Skupština i usvojila 30. marta 1978. godine. Do današnjeg dana Zakon o obligacionim odnosima pretrpeo je neznatne izmene iako se još pre mnogo godina pokazalo da je ovaj zakon trebalo dopuniti nekim institutima koji su izostali pri njegovom donošenju. Ustavnim amandmanima iz 1971. godine podeljena je nadležnost između federacije i republika tako da je federacija nadležna za uređivanje ugovornih i drugih obligacionih odnosa u oblasti prometa robe i usluga, dok su drugi obligacioni odnosi bili predati u nadležnost republika i autonomnih pokrajina. Time je jedinstvena materija obligacija podeljena između federacije, šest republika i dve autonomne pokrajine.

Nakon 10 godina od primene Zakona o obligacionim odnosima Savez udruženja pravnika SR Srbije organizovao je savetovanje na Kopaoniku sa temom - 10 godina primene i neprimene Zakona o obligacionim odnosima, opšta pitanja i osnovna načela, ugovor. U Zborniku radova objavljen je i rad pod nazivom Raskid ugovora o poklonu autora Ljubice Milutinović tada sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu. Ugovor o poklonu nije našao svoje mesto u Zakonu o obligacionim odnosima kao i neki drugi klasični imenovani ugovori kao što su posluga ili doživotno izdržavanje uz obrazloženje da to nisu ugovori iz oblasti prometa robe i usluga. Autor referata na temu Raskida ugovora o poklonu zalagao se u referatu da se ugovor o poklonu unese u Zakon o obligacionim odnosima dajući svoje razloge za to.

Danas, 2006. godine, Ministarstvo pravde Republike Srbije formiralo je radnu grupu koja ima zadatak da izvrši određene izmene Zakona o obligacionim odnosima, pa između ostalog i unošenje ugovora o poklonu u taj zakon.

KARAKTERISTIKE UGOVORA O POKLONU

Ugovor o poklonu je imenovani ugovor poznat još iz davnih vremena, pominjan od najranijih pisanih pravnih izvora. To je formalni ugovor, koji nastaje nekada ispunjenjem realne forme (prosta predaja stvari), a nekada ispunjenjem posebne pisane forme izričito zakonom predviđene (prenos prava svojine na nepokretnosti ugovorom o poklonu). To je jednostrano obavezni ugovor (obaveza nastaje samo na strani poklonodavca) po pravilu komutativan, a izuzetno aleatoran ugovor. Međutim, njegova glavna pravna osobina je da je on dobročini ugovor, ugovor bez naknade. Iz ove njegove osobine proizilazi čitav niz pravila, naročito kod raskida ugovora, koja ga čine drugačijim od ostalih (teretnih) ugovora.

Poklon pripada grupi ugovora koji se zaključuju s obzirom na svojstva određene ličnosti u najvećem broju slučajeva, pa je namera da se učini poklon - animus donandi, bitan element ovog ugovora. Ako ta namera bude dovedena u pitanje, stiče se uslov za raskid ugovora (zbog nezahvalnosti, neblagodarnosti poklonoprimca). U pravnoj teoriji i zakonodavstvu ovaj ugovor se formuliše na različite načine. Njegovo najpotpunije određenje daje definicija da je to - ugovor kojim jedan ugovornik (poklonodavac) prenosi ili se obavezuje da prenese na drugog ugovornika (poklonoprimca) pravo svojine određene stvari, odnosno drugo određeno pravo, ili da mu, na račun svoje imovine, učini neku korist, i to sve bez odgovarajuće naknade1. Sličnu definiciju sadrži i odredba člana 509. Skice za zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Mihaila Konstantinovića, gde se kaže: “Ugovorom o daru obavezuje se darivalac da na obdarenika prenese bez naknade svojinu neke stvari, ili neko drugo pravo, ili da mu na koji drugi način učini kakvu korist na teret svoje imovine”.

Odredbe o ugovoru o poklonu sadrže skoro svi građanski zakonici XIX i XX veka kao što su: Austrijski građanski zakonik, Nemački građanski zakonik, Švajcarski Zakon o obligacijama, Građanski zakonik NR Poljske, Građanski zakonik NR Mađarske, Građanski zakonik RS FSR, itd. Ugovor o poklonu sadržan je i u Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Konstantinovića dok Zakon o obligacionim odnosima, ugovor o poklonu nepravedno i neopravdano ne reguliše. Podela zakonodavne nadležnosti između federacije i republika odnosno autonomnih pokrajina, u vreme donošenja Zakona o obligacionim odnosima dovela je do toga da se ne steknu uslovi za donošenje Građanskog zakonika. Naime, prema odredbi člana 281. stav 1. tačka 4. Ustava SFRJ “Federacija preko saveznih organa uređuje osnove obligacionih odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa robe i usluga”. U skladu sa tim, smatralo se da ugovor o poklonu ne reguliše odnose u oblasti prometa robe i usluga, te mu stoga i ne pripada mesto u ovom zakonu. Ugovor o poklonu trebalo je da regulišu republička i pokrajinska zakonodavstva, što ni 10 godina posle donošenja Zakona o obligacionim odnosima, kada je pisan referat na ovu temu nije učinjeno. Možemo odmah konstatovati da to ni do danas nije učinjeno.

Međutim, iako Zakon o obligacionim odnosima ne reguliše ugovor o poklonu, on se punovažno zaključuje i problemi u praksi nastaju zbog činjenice da se ovi ugovori i dalje zaključuju, a za sporne odnose nastale povodom njihovog zaključivanja i iz njih samih, nema zakonske regulative, već sudovi i dalje primenjuju pravna pravila bivših građanskih zakonika. Ovo bez obzira na činjenicu da stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima ta pravila treba da prestanu da budu u primeni. Bez obzira što zakonom nisu regulisani ugovori o poklonu punovažno se zaključuju i egzistiraju u pravnom životu. Ali, kada se u njihovoj primeni pojave sporna pravna pitanja, ili steknu uslovi za njihov raskid, onda se aktuelizuje pitanje postojanja pravne regulative radi rešavanja spornih pravnih odnosa.

RASKID UGOVORA O POKLONU

Razlozi za raskid ugovora o poklonu u najširem smislu mogu se podeliti u dve grupe:

1) razlozi koji se tiču ugovornih strana;

2) razlozi koji se tiču prava trećeg lica2.

Razlozi koji se tiču ugovornih strana mogu se podeliti na:

a) razloge predviđene voljom stranaka i

b) razloge zakonom predviđene (nezahvalnost, nemanje sredstava za život, poništenje i razvod braka).

Razlozi koji se tiču prava trećih lica, zakonom su predviđeni u slučaju povrede nužnog dela nužnih naslednika, povrede prava izdržavanja određenih lica i povrede prava poverilaca (uslovi za paulijansku tužbu).

Pravilo je, da se punovažno zaključeni ugovor o poklonu ne može opozvati3. Takođe, postoje pokloni koji se nikako ne mogu opozvati, a to su: uobičajeni pokloni, nagradni pokloni, pokloni učinjeni u dobrotvorne ciljeve i tome slično4. Navedena pravila mogu biti izmenjena voljom ugovarača - odredbama ugovora. Sami ugovarači mogu u ugovor o poklonu uneti odredbu kojom se poklonodavcu daje pravo na jednostrano raskidanje ugovora i to bilo uz ispunjenje kakvog uslova, bilo po slobodnoj oceni, i to kako do izvršenja, tako i posle izvršenja ugovora. Međutim, takva odredba ne sme biti protivna prinudnim, pravnim i moralnim normama. Ugovorne strane ugovor o poklonu mogu i sporazumno raskinuti. Kada je ugovor o poklonu zaključen kao realan ugovor, njegov sporazumni raskid nije moguć, jer sporazum o njegovom raskidu značio bi zaključenje novog ugovora u kojem strane ugovornice imaju promenjene uloge. Znači, sporazumni raskid je moguć samo kada se ugovor zaključuje bez predaje stvari. On nema retroaktivno dejstvo, pa ukoliko je poklonodavac delimično ispunio svoju obavezu, ne može tražiti povraćaj datog (sem ukoliko je to posebno ugovoreno), već se gasi samo njegova dalja obaveza ispunjenja u budućnosti. I za sporazumni raskid ugovora važi pravilo da nije u suprotnosti sa javnim poretkom i dobrim običajima zato što su osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima obavezna za sve obligacione odnose bez obzira gde su i na koji način regulisani. Stoga se sloboda ugovaranja ima poštovati samo uz ograničenja iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima. Sporazumni raskid ugovora o poklonu predviđa i Skica za Zakonik o obligacionim odnosima i ugovorima prof. Konstantinovića u članu 521. prema kojoj odredbi je punovažna odredba ugovora o povraćaju dara darivaoca, ako obdarenik umre pre njega.

Skoro sva zakonodavstva predviđaju slučajeve kada se ugovor o poklonu može raskinuti jednostranom voljom poklonodavca. Ti slučajevi se najčešće pojavljuju posle izvršenja ugovora. Zajednički razlozi za skoro sve pravne sisteme su:

1)    nezahvalnost poklonoprimca;

2)    osiromašenje poklonodavca.

U teoriji i zakonodavstvu zakonska mogućnost raskidanja ugovora o poklonu od strane poklonodavca naziva se “opozivanje poklona - revocatio. To nije poništaj ugovora o poklonu, jer on dolazi u obzir samo u slučaju postojanja pravno relevantnih nedostataka u momentu zaključenja ugovora, a u slučaju opoziva poklona ne radi se o pozivanju poklonodavca na nedostatke koji su se pojavili (koji su postojali) u momentu zaključenja ugovora, nego na činjenice koje su nastale po zaključenju, pa čak i izvršenju ugovora5. Takođe se ne radi ni o uslovno zaključenom ugovoru o poklonu, jer bi u tom slučaju ugovor automatski prestao nastupanjem uslova, već nastupanje zakonom predviđenih okolnosti daje pravo poklonodavcu na raskid ugovora. Ukoliko poklonodavac to pravo ne koristi, ugovor ostaje na snazi sa svim svojim dejstvima i proizvodi posledice.

1) Nezahvalnost poklonoprimca

Najčešći razlog koji poklonodavcu daje pravo da ugovor o poklonu jednostrano raskine, predviđen u skoro svim građanskim zakonicima, je - nezahvalnost poklonoprimca prema poklonodavcu. Nezahvalnost poklonoprimca prema poklonodavcu daje pravo poklonodavcu da raskine ugovor o poklonu i zahteva povraćaj poklonjene imovine. Revokacija poklona u ovom slučaju se pojavljuje kao civilna kazna za neblagodarnog poklonoprimca6. Ali opoziv ugovora o poklonu može se tražiti i bez isticanja zahteva za povraćaj predmeta ugovora o poklonu. Od volje tužioca zavisi da li će istaći zahtev za povraćaj celog predmeta ugovora o poklonu ili samo jednog dela (stav izražen u presudi Okružnog suda u Beogradu Gž. 228/90). Ovaj razlog za raskid ugovora o poklonu upravo proističe iz dobročinog karaktera ugovora o poklonu. Namera darežljivosti poklonodavca, najčešće je inspirisana naročitim odnosom - naklonošću poklonodavca prema poklonoprimcu. Ako dođe do nezahvalnosti u određenom stepenu, poklonodavac stiče pravo na raskid ugovora. Međutim, mogu postojati razni oblici i stepeni nezahvalnosti. Svi oni nemaju podjednaku težinu i ne vode istom rezultatu. Zakon uzima u obzir samo teže oblike nezahvalnosti - kvalifikovane nezahvalnosti. Različiti zakonici različito određuju stepen nezahvalnosti. Na primer, Opšti imovinski zakonik, SGZ, OGZ i drugi postavljaju objektivna merila nedajući mogućnost subjektivnoj oceni poklonodavaca. Tako na primer SGZ u Paragrafu 567. kaže da se takva nezahvalnost mora manifestovati u nanošenju štete životu, telu, časti ili imovini poklonodavca. Dalje, građanski zakonici Mađarske, Čehoslovačke i drugi daju opštu klauzulu i ostavljaju sudu na ocenu konkretno ponašanje poklonoprimca, a prema predviđenom standardu - opštoj klauzuli. Tako na primer Mađarski građanski zakonik u Paragrafu 582. stav 2. predviđa da ako poklonoprimac, odnosno srodnici koji žive sa njim zajedno, izvrše tešku povredu prava na štetu poklonodavca ili njegovih bliskih srodnika, poklonodavac može zahtevati vraćanje predmeta poklona ili dobijanje za njega odgovarajuće vrednosti. Na kraju, neki zakonici kao što su švajcarski Zakon o obligacijama ili AGZ smatraju da je potrebno da se nezahvalnost ispolji kao krivično delo, a SGZ, Poljski građanski zakonik i drugi, smatraju da se ta nezahvalnost mora ispoljiti kao krajnja, očigledna, velika nezahvalnost.

Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru u članu 487. u stavu 2. predviđa da “samo kad bi se obdarenik pokazao krajnje neblagodarnim prema darivaocu, ovaj može tražiti povratak onoga što mu je na dar dao”, a u članu 488. propisuje “uzimlje se da je obdarenik krajnje neblagodaran, kad namišljeno darivaocu o glavi radi, ili ruku na njž digne, ili ga inače teško uvrijedi, ili mu nahvalice uzrokuje kakvu zamašnu štetu u imovini”.

Duhu našeg prava odgovara shvatanje o gruboj nezahvalnosti bez obzira da li ona istovremeno i krivično delo, ili ne, a ostaviti sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li određene radnje i ponašanje poklonoprimca predstavljaju grubu nezahvalnost. Sud će pritom imati u vidu ono što se u jednoj sredini najčešće dešava prema uobičajenom i redovnom toku stvari. U ovom smislu se kretala i dosadašnja sudska praksa. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje i ono se ne sastoji samo u radnjama koje mogu povući krivičnu odgovornost poklonoprimca. Tako se u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 2934/91 navodi da osuda u krivičnom postupku zbog krivičnih dela ugrožavanja sigurnosti i uvrede poklonodavca može se smatrati teškom neblagodarnošću prema poklonodavcu, što je razlog za opoziv ugovora o poklonu. U presudi Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 583/86 se navodi da ničim neizazvani fizički napad poklonoprimca na poklonodavca, uz docnije pretnje i uvrede, uvek znači neblagodarnost, te u smislu pravnih pravila građanskog prava predstavlja osnov za opoziv poklona. Međutim, prema navodima iz presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1943/87 činjenice da tuženi nije obilazio svoga oca - poklonodavca, nije mu nosio poklone i nije ga pomagao, nisu razlog za opozivanje ugovora o poklonu, jer ne predstavljaju grubu negladarnost, već običnu nezahvalnost koja spada u domen moralnih, a ne pravnih normi koje regulišu uslove za opoziv ugovora o poklonu.

U pravnoj teoriji i zakonodavstvu, ne postoji jedinstven stav o tome da li nezahvalnost treba da se odnosi samo na ličnost poklonodavca ili pak na njemu bliska lica. Prvi stav je zastupljen na primer u SGZ, AGZ, dok drugi postoji u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru gde se u članu 488. stav 2. predviđa: “Taka nedopuštena djela koja obdarenik učini ženi svoga darivaoca, mužu svoje darivalice, roditeljima ili djeci njihovoj, smatraće se da su isto tako teška, da su učinjena samome darivaocu”. Ili, u švajcarskom Zakonu o obligacijama, Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima u članu 517. navodi se: “Darivalac može raskinuti ugovor i opozvati dar ako obdarenik svojim ponašanjem prema njemu, ili nekom njemu bliskom licu, pokaže veliku neblagodarnost”.

U našem pravu je prihvatljivije ovo drugo gledište, mada i kod nas ima suprotnih mišljenja, prema kojima, za opoziv poklona, ne bi trebalo uzeti postupke poklonoprimca prema članovima porodice poklonodavca, odnosno njegovim bliskim srodnicima, jer je jedno odnos poklonoprimac - poklonodavac, a drugo poklonoprimac - srodnici poklonodavca, treće odnos poklonodavac - njegovi srodnici. Srodnici u zaključenju ovog ugovora nisu učestvovali, čak o njemu ne moraju ni znati. Izgleda prihvatljivije gledište da gruba nezahvalnost može biti ispoljena i prema licima bliskim poklonodavcu (deca, roditelji, bračni drug), jer se naklonost poklonodavca prema poklonoprimcu može izneveriti i na taj način. Postoji neblagodarnost poklonoprimca kad se stavlja na stranu svoga supruga, koji vređa, fizički napada i ugrožava život poklonodavca. Takvo ponašanje poklonoprimca predstavlja osnov za raskid ugovora o poklonu (navodi se u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 148/82).

Ukoliko postoji gruba nezahvalnost prema poklonodavcu, koju poklonodavac poklonoprimcu nije oprostio, poklonodavac može raskinuti ugovor jednostranom izjavom volje upućene poklonoprimcu, te ukoliko nije došlo do predaje stvari, poklonodavac se oslobađa obaveze ispunjenja, a ukoliko je predmet poklona predat, može se podneti tužba za povraćaj predmeta poklona. Zbog pravne sigurnosti izjava o raskidu ugovora o poklonu treba da bude data u pisanoj formi. Odricanje od prava na raskid ugovora u slučaju nezahvalnosti, protivno je dobrim običajima i moralu i kao takvo bez pravne važnosti.

Pravo na raskid ugovora zbog nezahvalnosti poklonoprimca, prestaje smrću poklonoprimca kao i protekom jedne godine od dana saznanja za nezahvalnost, odnosno 10 godina od učinjene nezahvalnosti. U slučaju smrti poklonoprimca pravo na raskid se ne može isticati protiv njegovih naslednika, dok pravo na raskid zbog nezahvalnosti prelazi na naslednike poklonodavca (ovakvo rešenje dato je u Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima). Sudska praksa uzima rok od tri godine od zaključenja ugovora o poklonu ili nastanka uzroka zbog kojeg se raskid traži, a saglasno pravnim pravilima građanskog prava. U presudi Vrhovnog suda Srbije Gzz. 13/78 se navodi da prema pravnim pravilima građanskog prava, opoziv poklona zbog neblagodarnosti poklonoprimca može se zahtevati u roku od tri godine od zaključenja ugovora o poklonu, ili nastanka uzroka zbog koga se opoziv traži.

Poklon učinjen u dobrotvorne i opšte korisne svrhe ne može se raskinuti zbog nezahvalnosti. U slučaju raskida ugovora o poklonu iz razloga nezahvalnosti poklonodavac ima pravo na povraćaj datog i to u zavisnosti od toga da li je predmet poklona u državini poklonoprimca ili kod trećeg lica, primenjivaće se različita pravna pravila. U slučaju kada je predmet ugovora o poklonu u državini poklonoprimca, primenjuju se pravila savesne i nesavesne državine, pa je odgovornost nesavesnog držaoca daleko oštrija, a savesni držalac postaje nesavestan momentom podnošenja tužbe za povraćaj predmeta poklona. Kada se pak, predmet ugovora o poklonu u trenutku raskida ugovora i povraćaja nalazi kod trećeg lica, primenjuju se pravila o savesnosti i nesavesnosti poklonoprimca, pa savestan poklonoprimac vraća ono što je na osnovu teretnog otuđenja dobio kao naknadu, ali ne i preko vrednosti poklonjene stvari, dok kod besteretnog otuđenja nema obavezu vraćanja poklonjene stvari. Nesavesni poklonoprimac mora vratiti punu vrednost poklonjene stvari bez obzira da li je tu vrednost otuđenjem dobio, pa i u slučaju kada je predmet poklona besteretno otuđio. Treće savesno lice postaje vlasnik otuđene stvari bez obzira na raskid ugovora o poklonu7.

2) Osiromašenje poklonodavca

Drugi razlog za raskid ugovora o poklonu, doduše manje zastupljen od prvog, je nedostatak nužnih sredstava za život poklonodavca, tzv. osiromašenje poklonodavca. Za raskid ugovora o poklonu zbog osiromašenja zahtevaju se strožiji uslovi, jer se ovde radi o činjenicama koje su nezavisne od držanja i ponašanja poklonoprimca - objektivnim okolnostima. Potrebno je da poklonodavac, posle obećanog ili predatog predmeta ugovora o poklonu, zapadne u takvo materijalno stanje, da nema nužnih sredstava za život, ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava8. Prema odredbama Srpskog građanskog zakonika mogućnost raskida ugovora o poklonu zbog osiromašenja važi samo kada je ugroženo lično izdržavanje poklonodavca, dok prema Nemačkom i Austrijskom građanskom zakoniku poklonodavac ima ovo pravo i u slučaju kada nije u mogućnosti da ispunjava zakonske obaveze izdržavanja prema drugim licima. Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru ovaj razlog za raskid ugovora o poklonu ne sadrži.

U slučaju da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora iz razloga što poklonodavac nema dovoljno sredstava za život ili nema dovoljno sredstava za izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava, raskid treba da deluje za ubuduće ukoliko nije došlo do predaje predmeta poklona, a ukoliko je predmet poklona kod poklonoprimca, može tražiti tužbom povraćaj po pravilima o savesnoj državini. Pošto je ovaj razlog vezan sa objektivnim okolnostima (osiromašenje bez krivice poklonoprimca) treba voditi računa i o interesima poklonoprimca. Ako je i poklonoprimac u teškoj materijalnoj situaciji, bez nužnih sredstava za život ili izdržavanje lica koje je po zakonu dužan da izdržava, raskid ne treba dozvoliti, odnosno poklonodavcu ne treba dozvoliti pravo na povraćaj predmeta poklona. Poklonoprimac se može osloboditi obaveze vraćanja predmeta poklona i u slučaju ako se obaveže da poklonodavcu daje nedostajuća sredstva za život, ili za izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava. Ovakvo pravilo je ustanovljeno da bi se zaštitili interesi poklonoprimca, a ne samo poklonodavca. Poklonodavac se ovog prava ne može unapred odreći, te bi odricanje od toga prava odredbu ugovora o tome činilo ništavom9. U presudi Vrhovnog suda Srbije Gzz. 20/89 se navodi da osiromašenje poklonodavca ili gruba nezahvalnost poklonoprimca nije uzrok ništavaosti, već predstavljaju razlog za opoziv odnosno raskid ugovora o poklonu. U presudi Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 512/89 se izražava stav da poklonoprimac može ponuditi poklonodavcu izdržavanje, ako je ovaj osiromašio da ne može da se izdržava sam, umesto opoziva poklona. Vrhovni sud Srbije u odluci Rev. 952/78 navodi da opozivu ugovora o poklonu zbog osiromašenja ima mesta ne samo kad se radi o gubitku imovine, već i kad se radi o gubitku mogućnosti za obezbeđenje sredstava za život. Takav gubitak postoji kad je u ugovoru navedeno da majka poklanja imovinu svojoj kćeri da bi se ona o njoj brinula i starala, pa usled smrti kćerke majka ostane bez takve brige i staranja.

Ugovor o poklonu može se raskinuti i u slučaju razvoda ili poništenja braka zaključenog sa poklonoprimcem. Postoje različita pravila koja regulišu ovo pitanje kod poništenja, od onih koja se primenjuju kod razvoda braka. Pravila o vraćanju poklona u ovom slučaju menjala su se sa izmenama regulative o Zakonu o braku i porodičnim odnosima pa nadalje, što takođe ukazuje na potrebu da se ovo pitanje na jedan opšti način reguliše. Uz opšteprihvaćeno pravilo o razlikovanju običnih i ostalih poklona, različita zakonodavstva ovo pitanje različito regulišu. Nepodeljeno je mišljenje da se pravo na povraćaj nesrazmerno datog poklona uvek može ostvariti, dok se obični pokloni ne vraćaju.

U određenim slučajevima treća pravno zainteresovana lica mogu tražiti opoziv poklona, kada su njihova prava povređena, u kom slučaju stiču pravo da se utvrdi da učinjeni poklon ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na njih, u meri u kojoj je njihovo pravo povređeno ili ugroženo. Najčešće su to slučajevi:

1)    povreda prava nužnih naslednika;

2)    povreda prava lica koja imaju zakonsko pravo izdržavanja u odnosu na poklonodavca;

3)    povreda prava poverilaca poklonodavca (uslovi za podizanje paulijanske tužbe).

Ova tužba ima za cilj da stavi van snage ugovor o poklonu u meri koja je potrebna da se poverioci namire. Ona potiče još iz Rimskog prava i naziva se actio pauliana ili paulijanska tužba. Zakon o obligacionim odnosima u delu pobijanja dužnikovih pravnih radnji sadrži odredbe o pobijanju u članu 280. do 285. Poklonoprimac može izbeći vraćanje poklona ukoliko ispuni poklonodavčevu obavezu prema poveriocu. Ukoliko je poklonoprimac savestan, nije dužan da vrati više nego što je poklonom primio. Zakon o obligacionim odnosima predviđa rokove za podnošenje ove tužbe i to jednu godinu za teretna raspolaganja, a za ostale slučajeve tri godine i to od dana preduzete pravne radnje koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. Odredbom člana 282. Zakona o obligacionim odnosima isključuje se pobijanje zbog oštećenja poverilaca u slučaju uobičajenih prigodnih darova, nagradnih darova i darova učinjenih iz zahvalnosti, srazmerno materijalnim mogućnostima dužnika.

Pravni režim ugovora o poklonu različit je od pravnog režima teretnih ugovora, i to ne samo kod raskida ugovora već i kod uslova za nastanak i sposobnost ugovaranja. On često može biti vezan sa nedozvoljenim motivima, zbog čega ga treba sa posebnom pažnjom i razmatrati, a samim tim i regulisati. U Zakon o obligaacionim odnosima ovaj ugovor nije unet jer se pošlo od činjenice da on ne reguliše ugovorne odnose u oblasti prometa robe i usluga. Međutim, ovim ugovorom se i te kako vrši promet, on se često zaključuje, javljaju se problemi pri razrešavanju pravnih odnosa proistekli iz ovog ugovora, zbog čega svakako postoji potreba da ovaj ugovor bude unet i regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Iz činjenice da je on dobročin ugovor, ne može se nikako izvući zaključak da je on ugovor od manjeg značaja od ostalih ugovora, jer on predstavlja punovažni osnov za prenos odgovarajućeg prava sa jednog lica na drugo. Zato i ne čudi namera zakonodavca da ovaj ugovor unese u Zakon o obligacionim odnosima zbog čega je i formirana radna grupa koja će na tome raditi. Naravno, zadatak radne grupe se ne iscrpljuje samo u unošenju ovog ugovora u zakon, ali je ovo svakako jedan od važnih zadataka.

_____________________________

1 Perović Slobodan - Obligaciono pravo, Beograd, 1985. godina, strana 602

2 Živojin Perić - Obligaciono pravo, Beograd, 1922. godina, strana 1-34

3 Član 487. stav 1. Opšteg imovinskog zakonika, Paragraf 566. SGZ, Paragraf 946 AOGZ

4 Član 520. skice za Zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Mihaila Konstantinovića, Beograd, 1969. godina

5 Loza B: Obligaciono pravo, Sarajevo, 1977. godina, strana 64

6 Jakov Radišić, Revokacija poklona, Aneks 1957. godine, broj 4, strana 486

7 Perović Slobodan - Obligaciono pravo, Beograd, 1985. godina

8 Mihailo Konstantinović - Skica za Zakonik o obligacijama i ugovorima

9 Mihailo Konstantinović - član 519. Skice za Zakon o obligacijama i ugovorima