Novi set zakona, uredbi, propisa i uputstava koji reguliše sferu platnog prometa, svakako se ne može označiti kao reformski jer ništa od dosadašnje regulative u nama poznatoj formi nije ostalo, da bi se na to dodala nova u reformskom ruhu. Stoga ovo svakako nije reforma, bar u čisto semantičkom smislu značenja, mada dublja analiza sadržine velikog broja zakona, uredaba i uputstava relativno brzo potvrđuje da je dosta starog i dosadašnjeg samo promenilo imidž, a šta će biti sa suštinom to ostaje budućnosti da proceni. U Hrvatskoj i Sloveniji je poduhvat tranzicijskog zakonodavstva i napuštanja državno regulisanog platnog prometa uspešno okončan. U našem slučaju novi Zakon o platnom prometu prati skoro 40 uputstava, pravila i informacija, što govori o složenosti operacije prelaska platnog prometa iz Narodne banke Jugoslavije - Zavod za obračun i plaćanja (NBJ - ZOP) u banke. Navedena transformacija je veoma ozbiljna forma zakonodavne, regulatorne i ekonomske reforme jer je vezana za jednu od centralnih tačaka nacionalne privrede - sistem platnog prometa. Osvrt koji sledi pokušava da odredi determinante procesa i sagleda perspektive primene novog zakona u narednoj godini.

Naše je polazište pretpostavka da je legalna privreda dominantan oblik privređivanja (što nije validan zaključak već samo radna hipoteza). Sledeći polazni element je da su u okviru legalne privrede svi ravnopravni poslovni entiteti (nema povlašćenih i monopola, što takođe nije preterano snažna tvrdnja), potrebno je sagledati stvarne determinante sistema platnog prometa u nacionalnoj ekonomiji u pravnom, regulatornom i u finansijskom smislu, što mogu biti komplementarni aspekti ali takođe u određenoj meri delovati asinhrono. Pitanje je - šta je stvarno nacionalni sistem platnog prometa u ovom trenutku (u Srbiji)? Od odgovora na to pitanje u velikoj meri zavisi sagledavanje njegovih neposrednih perspektiva u 2003. godini kada na scenu bude stupila nova regulativa.

Država je u produženom višedecenijskom periodu bila generator ekonomskih i finansijskih kriza. U takvom haosu je dozvoljavala firmama da ulaze u nepokrivene deficite na nezakonitim osnovama. Za takvo delovanje u poslovnom i pravnom smislu je odobravana prećutna ili usmena saglasnost, ponekad čak i formalno-pravna odluka. Državna preduzeća su zapadala u deficite. Firme i lokalni organi vlasti su kreirali minusna salda na do sada nam poznatim žiro računima. Nažalost pomenute transaktore ništa nije primoravalo da u skladu sa uslovima odobrenih kredita otplaćuju svoje obaveze, kao ni druge obaveze prema poveriocima. Zbog toga su dugovanja iz poslovnih odnosa odnosno po osnovu transakcija često nastajala jednostranim raskidanjem ugovora, zapadanjem u docnju ili delimičnim ili potpunim izostankom otplate (glavnice i/ili kamate). Uz to su rasla međusobna potraživanja preduzeća po osnovu međukreditiranja koja nisu prolazila niti evidentirana kroz kanale platnog sistema, što je dodatna teškoća za pravosuđe. Sve je to bilo samo odsjaj u ogledalu realnog i finansijskog stresa u kome je Srpska privreda u produženom periodu odsustva čvrstog budžetskog ograničenja i sprovođenja striktne finansijske discipline. Država je u produženom višedecenijskom periodu koristila kao osnovne poluge moći pored policije i politike primarno sistem platnog prometa i banke. Stoga je sadašnji sistem platnog prometa u okviru ZOP-a u suštini “prekrasan” visoko pouzdan alat i instrument državne kontrole nad nacionalnom ekonomijom i finansijskim tokovima. Verovatno da Vlada još nije ni svesna ukupnih razmera gubitaka poluga moći, jer bez kontrole platnog prometa Vladi jedino ostaje budžet i ekonomska politika, kao efikasni instrumenti u tržišnom okruženju.

Sadašnji sistem plaćanja u suštini je finansijska agencija javnog sektora u ovoj oblasti. Ovaj sistem obavlja funkciju finansijske klirinške kuće i delimično poslove prinudne naplate dugova (što čini relativno neefikasno). Firme su sa uspehom zaobilazile ovu blokadu kroz barter, plaćanja u gotovu, cesije potraživanja i druge “inovativne” finansijske šeme. Uz to je ZOP obavljao funkciju naplate poreza.

Kriza u kojoj se nalazi nacionalni bankarski sektor je svoj prvi “Cunami” dostigla administrativnom odlukom centralne banke da ukine i da prestanu sa radom četiri velike takozvane socijalističke banke (Velike - 4). Ne ulazeći u dublju analizu ovog procesa, posledica zapostavljanja stabilnosti i sigurnosti banaka je bio potpuni gubitak poverenja javnosti i transaktora u banke i državu. Štediše više nisu štedele, depoziti firmi su bežali od banaka. Banke više nisu bile u stanju (mada će to još dugi biti problem u različitim transpozicijama) da funkcionišu kao prave i visoko odgovorne komercijalne tržišne intermedijarne finansijske institucije, jer nisu mogle da odobravaju zajmove zbog toga što ih skoro niko nije ni vraćao. Banke uz to nisu raspolagale relativno pouzdanim instrumentarijumom da zakonski primoraju klijente da plaćaju svoje obaveze u skladu sa potpisanim ugovorom o zajmu, što će još dugo biti situacija u praksi (nepouzdanost javnih registara, neefikasno pravosuđe, neadekvatna pravna zaštita poverilaca i odsustvo tržišno usmerenog stečajnog zakonodavstva). Stoga su problemi likvidnosti i solventnosti sa poslovne, finansijske i pravne tačke gledišta postajali sve akutniji i zahtevali su snažan zaokret.

Banke su da bi opstale primorane da budu sve konkurentnije i poslovno efikasnije. Nude sve brže usluge platnog prometa za šta je ZOP kakvog ga znamo prava prepreka, jer svakako da nije agencija sa kojom sarađuju već ona koje se plaše i koja im naređuje. Uvođenje elektronskog bankarstva zahteva značajne promene u sferi platnog prometa. Na primer, banke u Hrvatskoj su počele da se bave samostalno platnim prometom 2000. godine, dok će naše imati tu šansu 2003. Time se u Srbiji definitivno razbija monopol države i ZOP-a. Svakako da će biti tužnih, ali tako je uvek kada se rastajemo sa prošlošću što nosi dozu odmerene nostalgije.

Novi Zakon o platnom prometu (“Sl. list SRJ”, br. 3/2002 - dalje Zakon) počeće da se primenjuje od 1. januara 2003. godine i doneće sasvim novu ulogu i obaveze banaka, klijenata i NBJ koja će u suštini ostaviti onaj deo ZOP-a koji će obavljati platni promet između banaka. Cilj Zakona je stvaranje uslova da banke samostalno obavljaju platni promet. To će činiti kroz formiranja specijalnog organizacionog dela i obezbeđenje tehničko tehnoloških uslova (oprema, softver, i sl.). Banke će biti povezane sa NBJ tako da će opet postojati neki “mini” ili za nas nevidljivi centralni ZOP (ZOP svih ZOP-ova). No, ko bi ga znao može i da preraste u nešto veće, što se nikada sa sigurnošću ne može tvrditi. Sa centralnim kliringom koji ostaje u nadležnosti dela NBJ koji će se baviti tim delom platnog prometa, moći će da kontaktiraju samo ovlašćena lica, uz maksimalno obezbeđivanje sigurnosti i zaštite sistema platnog prometa.

Otvaranje računa klijenata kod banaka

Banke su započele posao informisanja klijenata i mogućnost postoji da se već od 1. oktobra 2002. godine otvaraju računi, što pre to bolje. Za otvaranje računa klijent treba da ispuni propisane uslove - da podnese zahtev sa pratećom dokumentacijom (novi identifikacioni poreski broj, ugovor). Banke izveštavaju NBJ o otvorenim računima, radi održavanja centralne nacionalne baze podataka za potrebe vođenja jedinstvenog javnog registra računa. Osnovni elementi ugovora o otvaranju računa su propisani odlukom. Nalozi za plaćanje se mogu davati u pismenoj formi, elektronskim putem ili usmeno. Veoma bitni elementi novog zakona uređuju pitanja međusobnih prava i obaveza banke i klijenta u izvršavanju naloga za plaćanje. Značajna su razgraničenja kada se smatra da je nalog izvršen, pitanja odgovornosti za neizvršavanje naloga kao i za pogrešno izvršene naloge, zatim kašnjenja u izvršavanju naloga. Određeni su precizno način i rokovi dostavljanja izveštaja o svim promenama na računu klijenta. Predviđaju se sledeći načini dostavljanja izveštaja: poštom, na šalteru, faksom, elektronski. Klijent je obavezan da banku obavesti o svim statusnim promenama. Kada je klijent teritorijalno dislociran u odnosu na banku ili njenu organizacionu jedinicu za obavljanje platnog prometa može na različite načine da prima i šalje naloge za plaćanje, pri čemu je svakako najznačajniji i biće najpodesniji način elektronskim putem ili angažovanjem agenta date banke kod koje drži račun, jer su sa ovim i usko povezana pitanja podizanja gotovog novca.

U procesu uvođenja u praksu novog zakona i prateće regulative bitno je da se klijenti, banke, NBJ, druge finansijske institucije, pravosuđe i advokatura upozna sa novim instrumentima platnog prometa, načinima i procedurama postupanja kod upotreba čekova u platnom prometu (Američki sistem plaćanja), kao i načinom realizacije akceptnih naloga izdatih do 31. decembra 2002. godine. Banke će jedinstveno utvrđivati sadržinu, način upotrebe i ovlašćenja iz Zakona o platnom prometu kao efikasne osnove za ispostavljanje naloga za naplatu. Takođe će obavljati gotovinski platni promet za svoje klijente, trebovaće gotov novac od NBJ, što će moći da čine samo sedišta banke.

Zakašnjenje Srbije u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju u sferi reforme sistema platnog prometa nije preveliko kalendarski gledano (3 godine), ali je pitanje kako će izgledati 2003. godina. Preciznije treba sagledati kako će nova infrastruktura plaćanja u realnom vremenu na osnovu principa bruto obračuna (e. RTGS) kao i manjih plaćanja - žiro kliring funkcionisati u praksi. Budimo precizniji potrebno je sagledati da li će i u kojoj meri država da se meša i usmerava kao što je do sada činila, kanale i tokove novca.

Ključ nije samo u tome šta će se dešavati sa platnim prometom već sa pravnim i institucionalnim okvirom u finansijskom sektoru koji treba da obezbede stabilnost finansijskih institucija. Bitno je da tržišni participanti budu uvereni da su institucije transparentne i neutralne, da se ostvaruje optimalna efikasnost i konkurentnost kao i zaštita interesa kupaca (u konkretnom slučaju klijenata) u pogledu finansijskih usluga koje im se nude, posebno onih koji nisu dovoljno informisani. Na ovom putu prvo početne i grube harmonizacije sa pravom EU potrebno je poboljšavati efikasnost supervizorskih finansijskih institucija. Svakako da je jedan od prvih koraka definitivan prekid “incestuozne” veze između Vlade, centralne banke, banaka i platnog prometa. Jedino ćemo na taj način obezbediti stabilnost i efikasnost finansijskog sistema i zaštitu interesa potrošača. Tek posle ove faze koja može trajati godinu ili dve, možda i znatno duže moguće je fino podešavanje zakonodavstva i regulatornih institucija standardima EU (za šta je takođe potrebno par godina ili više).

Zakon o platnom prometu stvarno uvodi veoma velike novine, za neke od nas vrlo male, za druge samo semantičke, za treće funkcionalne, za neke neprihvatljive, i tako dalje. Nepobitna je činjenica da će svakako operacije platnog prometa od sada biti regulisane na sasvim novi način kroz mnoštvo uputstava, odluka, rešenja, a nakon toga i sudskih odluka koje će “pisati” nove članove ovog Zakona. Pred nama nastaju novi odnosi između banaka i klijenata, savremeni instrumenti platnog prometa (e-novac, e-bankarstvo), međubankarska poravnanja platnih transakcija, sistemi supervizije platnog prometa i operacija plaćanja. Ovo nije samo velika promena za klijente, već i za banke, centralnu banku i vladine institucije i agencije. Vara se bilo ko ako misli da je stepen neizvesnosti, rizika i teškoća sa kojim će se ostali učesnici u ovoj igri suočavati veliki, a da će neko ostati na pijedestalu nedodirljivosti. Republička poreska administracija će preuzeti naplatu poreza, statistika svoje nadležnosti, dok će poslovi javnog registra biti rešavani delimično kroz ostatke ove službe i formiranje novih. Ovo su nova veoma stroga pravila igre koja važe za sve, pri čemu međunarodni poverioci imaju veoma izraženu nameru i sposobnost da povećavaju pritisak da ih primenjujemo bez izuzetka. U svakom slučaju klijenti banaka će od sada biti u pravnom i poslovnom pogledu u znatno boljoj i snažnijoj poziciji u odnosu na banke i državu, što je prevelika promena i za svest kamoli za biznis, menadžment i pravnu praksu. Obrt je stvarno kopernikanskih razmera, mada na prvi pogled izgleda da je tipa - izmenićemo sve da ne bi ništa promenili.