OTKAZ UGOVORA O RADU ZBOG STEČAJA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvod

Stečajni postupak se sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje. Nesposobnost za plaćanje postoji ako stečajni dužnik ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana, ako je potpuno obustavio plaćanje u periodu od 30 dana, ili kada je učinio verovatnim da već postojeće obaveze neće moći ispuniti o roku dospeća - preteća nesposobnost za plaćanje - član 2. stav 2. Zakona o stečajnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 84/2004). Stečaj se može okončati bankrotstvom ili reorganizacijom stečajnog dužnika. Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine, a pod reorganizacijom namirenje u skladu i pod uslovima propisanim planom reorganizacije.

Nezavisno od načina okončanja, pokretanje stečaja ex lege stvara i određene pravne posledice. One nastupaju sa danom isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli suda (član 59). Jedna od pravnih posledica koje nastupaju pokretanjem stečajnog postupka tiče se i pravnog položaja zaposlenih kod stečajnog dužnika. Njen pravni domašaj se opredeljuje odredbom člana 63. Zakona o stečajnom postupku. Saglasno toj odredbi pokretanje stečajnog postupka predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu, koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima. O otkazu ugovora o radu odlučuje stečajni upravnik (član 63. stav 2). Po datom otkazu o radu zaposlenom kod stečajnog dužnika stečajni upravnik obaveštava nadležni organ, odnosno organizaciju za zapošljavanje na čijoj teritoriji se nalazi sedište stečajnog dužnika. Stečajni upravnik je ovlašćen da uz saglasnost stečajnog sudije, pored zaposlenih kojima nije dat otkaz ugovora o radu, zaposli i nove radnike u cilju okončanja započetih poslova, ili vođenja stečajnog postupka (član 63. stav 3). Osim toga, a shodno imperativnoj odredbi člana 63. stav 4. Zakona o stečajnom postupku, stečajni upravnik je ovlašćen da uz saglasnost stečajnog sudije svim zadržanim licima na radu, kao i naknadno zaposlenim radnicima, odredi zarade i ostala primanja koja se namiruju iz stečajne mase kao troškovi stečajnog postupka.

Ovakvim uređenjem radno-pravnog statusa zaposlenih kod stečajnog dužnika nameće se pitanje primene pravila otkaza od strane poslodavca u postupku stečaja, koja su propisana odredbama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005). Sporno je da li se otkaz ugovora o radu zbog pokretanja stečaja mora dati pod uslovima i na način propisan odredbama člana 179-183. Zakona o radu.

Osim toga, sporno je da li se i u stečaju otkaz ugovora o radu mora dati u skladu sa postupkom propisanim odredbama člana 184-189. Zakona o radu. Reč je o pravilima koja se tiču: roka za davanje otkaza ugovora o radu; dostavljanja akta o otkazu ugovora o radu; obaveze uplate zarade i naknade zarade; posebne zaštite od otkaza ugovora o radu; otkaznog roka i novčane naknade.

U redovnom toku stvari poštovanjem ili nepoštovanjem tih pravila opredeljuje se zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa. Stoga se postavlja pitanje da li se ova pravila mogu direktno primeniti i u slučaju otkaza ugovora o radu datog zbog pokretanja stečajnog postupka.

Stečaj kao otkazni razlog

Otkaz ugovora o radu predstavlja jedan od Zakonom o radu propisanih pravnih osnova za prestanak radnog odnosa. Saglasno odredbi člana 178. i člana 179. Zakona o radu otkaz ugovora o radu mogu dati i zaposleni i poslodavac. Oni to mogu učiniti iz razloga koji su taksativno propisani tim odredbama. Međutim, u slučaju otkaza iz člana 179. tačka 1-6. Zakona o radu poslodavac je dužan da pre datog otkaza zaposlenog pismeno upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode upozorenja (član 180. Zakona o radu). S tim u vezi, poslodavac je dužan i da shodno odredbi člana 181. ZOR-a dato upozorenje zaposlenom dostavi na mišljenje sindikatu čiji je on član. Osim toga, odredbom člana 182. ZOR-a propisana je i zabrana poslodavcu da u roku od šest meseci od datog otkaza ugovora o radu zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su dovele do prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenja obima posla na istim poslovima zaposli drugo lice. Stavom 2. iste odredbe konstituisana je i obaveza poslodavca da u slučaju kada pre isteka roka od šest meseci nastane potreba za obavljanjem istih poslova prednost za zaključenje ugovora o radu da zaposlenom kome je prestao radni odnos. U sklopu tih ograničenja su i odredbom člana 183. Zakona o radu propisani opravdani slučajevi kada se zaposlenom ne može dati otkaz ugovora o radu.

Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje da li se navedeni uslovi i ograničenja za otkaz ugovora o radu primenjuju i u slučaju otkaza koji se daje zbog pokretanja stečaja. To pitanje je sporno, jer se ratio legis za otkaz ugovora o radu zbog pokretanja stečaja poistovećuje sa razlozima iz tačke 1. i 9. odredbe člana 179. Zakona o radu. Naime, sama činjenica pokretanja stečaja nije i dovoljan razlog da se zaposlenom kod stečajnog dužnika otkaže ugovor o radu. Zato je potrebno kumulativno postojanje i nekih od razloga koji su propisani tačkom 1. i 9. odredbe člana 179. Zakona o radu. Samo ti razlozi opravdavaju otkaz ugovora o radu u postupku stečaja. U protivnom, otkaz bi predstavljao izraz samovolje stečajnog upravnika, odnosno zloupotrebe prava. Stoga se nameće potreba za jasnim razgraničenjem pravnog domašaja Zakonom o radu propisanih uslova za otkaz ugovora o radu u postupku stečaja.

U iznalaženju odgovora na to pitanje mora se poći od odredbe člana 63. Zakona o stečajnom postupku. Odredbom stava 1. tog člana je propisano da sa pokretanjem postupka stečaja nastaje zakonom propisani pravni osnov zbog koga stečajni upravnik može otkazati ugovor o radu zaposlenim licima kod stečajnog dužnika. Međutim, odredba stava 3. istog člana propisuje da stečajni upravnik može, pored zaposlenih kojima nije dat otkaz ugovora o radu, zaposliti i potreban broj lica radi vođenja stečajnog postupka, ili okončanja započetih poslova. I ova odredba ima jasno jezičko značenje. Njome se iskazuje da mogućnost zapošljavanja novih lica kod stečajnog dužnika postoji samo zbog dovršetka već započetih poslova, odnosno vođenja stečajnog postupka. Primenom argumentum a contrario može se zaključiti da su iz istih razloga zadržana i zaposlena lica kod stečajnog dužnika kojima nije dat otkaz ugovora o radu. To znači da se i zadržana lica u radnom odnosu kod stečajnog dužnika i novoprimljeni radnici angažuju isključivo za dovršetak započetih poslova, ili radi vođenja postupka stečaja.

Pod poslovima radi vođenja stečajnog postupka podrazumevaju se ne samo poslovi unovčenja i prodaje imovine stečajnog dužnika u postupku bankrotstva, već i preduzimanje mera u cilju usvajanja i sprovođenja plana reorganizacije. Mere za realizaciju plana reorganizacije mogu predstavljati sve aktivnosti - delatnosti koje vode ekonomskom oporavku stečajnog dužnika. One se mogu realizovati kroz otpuštanje zaposlenih, zatvaranjem neprofitabilnih pogona, promenu delatnosti, otpočinjanje novih investicionih ulaganja i slično. U svim tim slučajevima objektivno može nastati potreba za otpuštanjem zaposlenih radnika kod stečajnog dužnika, ali i za zasnivanjem radnog odnosa sa novim licima. Potreba zasnivanja radnog odnosa sa novim licima nastaje zbog promene delatnosti kojoj ne odgovara postojeća kvalifikaciona struktura zaposlenih radnika kod stečajnog dužnika. Takva mogućnost nastaje i kad zaposleni radnici kod stečajnog dužnika ne ostvaruju očekivane rezultate rada. U tim slučajevima stečajni upravnik je ovlašćen da svim licima zaposlenim kod stečajnog dužnika koja nemaju potrebnu stručnu spremu, ili ne ostvaruju rezultate rada otkaže ugovor o radu. Stečajni upravnik može otkazati ugovor o radu i licima zaposlenim kod stečajnog dužnika koja nemaju potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima rade.

Međutim, saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o radu otkazni razlozi koji se tiču neostvarivanja rezultata rada, odsustva potrebnog znanja i sposobnosti za obavljanje određenih poslova mogu dovesti do otkaza ugovora o radu samo po izvršenoj dostavi pismenog upozorenja zaposlenom na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i proteka roka od najmanje pet dana za izjašnjenje na navode iz upozorenja. To je prethodni uslov za donošenje zakonite odluke o prestanku radnog odnosa po tom osnovu. Očito je da ti otkazni razlozi predstavljaju osnov za prestanak radnog odnosa i u slučaju pokretanja stečajnog postupka. Otuda se postavlja pitanje da li je prethodna dostava upozorenja zaposlenom na postojanje otkaznog razloga uslov prestanka radnog odnosa i u postupku stečaja.

Mišljenja smo da u slučaju otkaza ugovora o radu zbog pokretanja stečajnog postupka nema mesta primeni odredbe člana 180. Zakona o radu. Ovo iz razloga što je mogućnost otkaza zbog pokretanja stečajnog postupka sui generis razlog koji je predviđen odredbom člana 63. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Odredba člana 179. Zakona o radu ne poznaje pokretanje stečajnog postupka kao poseban razlog za otkaz ugovora o radu. Iz rečenog sledi da je taj razlog za otkaz ugovora o radu propisan samo Zakonom o stečajnom postupku. Zakon o stečajnom postupku je po pitanju zasnivanja i prestanka radnog odnosa poseban zakon u odnosu na Zakon o radu, koji ta pitanja uređuje na opšti način. Osim toga, mogućnost otkaza ugovora o radu zbog pokretanja stečajnog postupka se i predviđa u cilju efikasnog okončanja stečaja. Zato se Zakonom o stečajnom postupku i ne predviđa primena posebnih uslova za davanje otkaza ugovora o radu propisanih Zakonom o radu. Naprotiv, on eksplicitno proširuje ovlašćenja stečajnog upravnika. Takav zaključak se temelji ne samo u odredbi člana 63. već i u odredbi člana 133. stav 4. Zakona o stečajnom postupku. Naime, odredba člana 133. stav 4. Zakona o stečajnom postupku izričito propisuje da se prava zaposlenih kod stečajnog dužnika ostvaruju u skladu sa propisima koji regulišu radne odnose samo tokom sprovođenja usvojenog plana reorganizacije. Iz takvog zakonskog naređenja proizlazi da se pre usvajanja plana reorganizacije, odnosno za sve vreme trajanja stečajnog postupka (kako u bankrotstvu, tako i u postupku reorganizacije) isključuje primena propisa kojima se uređuju radni odnosi. Iz tog razloga se davanje otkaza ugovora o radu u postupku stečaja ne uslovljava dostavljanjem prethodnog upozorenja zaposlenom i ostavljanjem roka za izjašnjenje o navodima iz upozorenja. To je logična posledica zakonom propisane hitnosti stečajnog postupka (član 29. stav 2). Osim toga, stečaj predstavlja i generalnu egzekuciju nad imovinom stečajnog dužnika. Ona se sprovodi u cilju namirenja potraživanja svih stečajnih poverilaca. Stoga se i postupak takvog namirenja mora sprovesti po posebnim pravilima. Ta pravila se određuju upravo Zakonom o stečajnom postupku. Specifičnošću tog postupka uslovljena je i potreba posebnog uređenja radno-pravnog statusa zaposlenih kod stečajnog dužnika. Ona se, pored isključenja Zakonom o radu propisanih uslova za davanje otkaza ugovora o radu, ispoljava i kroz zakonsko konstituisanje ovlašćenja stečajnom upravniku da uz saglasnost stečajnog sudije zaposlenim kod stečajnog dužnika odredi visinu zarade i ostalih primanja (član 63. stav 4).

Ovakvo uređenje pravnog položaja zaposlenih u postupku stečaja uslovljeno je potrebom efikasnog obezbeđenja svih preduslova za nesmetano i što hitnije sprovođenje stečajnog postupka. Zato se Zakonom o stečajnom postupku opredeljuje i poseban razlog za otkaz ugovora o radu. To je ratio legis zbog koga se u slučaju otkaza ugovora o radu datog u postupku stečaja mora isključiti primena Zakonom o radu propisanih uslova. Time se stvara zakonska osnova da se razlozi za otkaz ugovora o radu u postupku stečaja opredeljuju prirodom posla koje obavljaju zaposleni i obimom i strukturom poslovnih aktivnosti stečajnog dužnika koje će se nastaviti nakon pokretanja stečajnog postupka. Iz istih razloga Zakon o stečajnom postupku ne propisuje ni posebne kriterijume kojima bi se rukovodio stečajni upravnik prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu, odnosno zadržavanju na radu pojedinih zaposlenih. Međutim, to ne znači da stečajni upravnik može otkazati ugovor o radu mimo bilo kakvih kriterijuma. Naprotiv, otkaz ugovora o radu ne može biti izraz njegove samovolje, već objektivnog sagledavanja ekonomske situacije stečajnog dužnika i procene potreba efikasnog vođenja i okončanja stečajnog postupka. Ovi kriterijumi su posebno opredeljeni ciljem zbog koga se stečajni postupak i pokreće. Stoga se stečajni upravnik prilikom davanja otkaza ugovora o radu mora rukovoditi ekonomskom celishodnošću i objektivnom procenom kompetentnosti, stručnosti i efikasnosti zaposlenih kod stečajnog dužnika. To su ujedno i razlozi zbog kojih se može dati otkaz ugovora o radu u postupku stečaja. Takvo postupanje stečajnog upravnika je imperativ, jer se pokrenuti stečajni postupak može okončati reorganizacijom stečanog dužnika, za šta su stečajnom upravniku potrebni najodgovorniji i najstručniji radnici stečajnog dužnika. Jednak kvalifikacioni i ekonomski zahtev postoji i u slučaju stečaja koji vodi unovčenju imovine stečajnog dužnika u postupku bankrotstva. Stoga i stečajni upravnik može otkazati ugovor o radu samo u slučaju odsustva odgovarajuće kvalifikacione strukture i potrebne stručnosti zaposlenih kod stečajnog dužnika koji su u stanju da na očekivani način doprinesu okončanju započetih poslova.

Sledom rečenog, isključena je i obaveza stečajnog upravnika da upozorenje o otkazu ugovora o radu dostavlja na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član (član 181. Zakona o radu). Iz istih razloga stečajni upravnik je oslobođen i obaveze propisane odredbom člana 182. Zakona o radu. I to je posledica specifičnosti stečajnog postupka koje opredeljuju potrebu za isključenjem uslova za otkaz ugovora o radu propisanih odredbama Zakona o radu. Ona je uslovljena činjenicom da se otkaz ugovora o radu u postupku stečaja daje u cilju stvaranja kvalifikacionih preduslova za efikasni dovršetak započetih poslova ili sprovođenje statusnih i organizacionih promena stečajnog dužnika. Taj postupak se mora hitno realizovati. On podrazumeva otpuštanje svih radnika sa neadekvatnom kvalifikacionom strukturom i umesto njih zapošljavanje novih radnika sa potrebnom stručnom spremom. Stoga se propisanim pravilima Zakona o stečajnom postupku o davanju otkaza ugovora o radu isključuje i primena odredbom člana 182. stav 1. Zakona o radu propisane zabrane zapošljavanja drugog lica na istim poslovima u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa zaposlenom zbog ekonomskih ili organizacionih potreba. Potreba efikasnih promena zatečene kvalifikacione strukture zaposlenih kod stečajnog dužnika razlog je i isključenju primene odredbom člana 182. stav 2. Zakona o radu propisane prednosti otpuštenog radnika u zaključenju ugovora o radu u slučaju da se pre isteka roka od šest meseci od datog mu otkaza ukaže potreba za obavljanjem istih poslova. Zbog istih razloga u postupku stečaja se isključuje zabrana davanja otkaza ugovora o radu u slučajevima propisanim odredbom člana 183. Zakona o radu. Ovakvo zakonsko uređenje je imperativ, jer se u protivnom isključuje mogućnost okončanja stečaja reorganizacijom stečajnog dužnika. To je razlog zbog koga se i odredbom člana 128. stav 1. tačka 16. Zakona o stečajnom postupku propisuje da jednu od mera za realizaciju plana reorganizacije predstavlja i otpuštanje zaposlenih. To praktično znači da se realizacija mere otpuštanja zaposlenih ustanovljena planom reorganizacije stečajnog dužnika uslovljava samo Zakonom o stečajnom postupku propisanim procentom glasova stečajnih poverilaca potrebnim za njegovo usvajanje (član 132. stav 7. i 9. Zakona o stečajnom postupku).

Sa iznetih razloga u postupku stečaja se isključuje i primena pravila postupka propisanih odredbama člana 184-189. Zakona o radu. Otuda se zaposlenom kod stečajnog dužnika može dati otkaz ugovora o radu za sve vreme trajanja stečajnog postupka, nezavisno od rokova zastarelosti propisanih odredbom člana 184. Zakona o radu. Otkaz ugovora o radu u stečaju ne može se uslovljavati ni obavezom poslodavca - stečajnog dužnika da zaposlenom isplati sve neplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktima i ugovorom o radu (član 186. stav 1. Zakona o radu). Isključena je i mogućnost ostvarenja prava zaposlenog da u skladu sa odredbom člana 189. stav 1. Zakona o radu ostane na radu do isteka otkaznog roka. Zaposleni se ne može koristiti tim pravima u postupku stečaja iz razloga što ona nisu garantovana Zakonom o stečajnom postupku. Odsustvo ovih prava u stečaju uslovljeno je potrebom uspostavljanja ravnopravnog položaja svih poverilaca u postupku namirenja njihovih potraživanja prema stečajnom dužniku. Stoga se i potraživanja zaposlenih mogu izmiriti na način propisan odredbama Zakona o stečajnom postupku. To podrazumeva mogućnost namirenja neizmirenih zarada, naknada zarade i drugih potraživanja zaposlenih po osnovu rada u skladu sa ustanovljenim prioritetima i organičenjima propisanim isplatnim redovima Zakonom o stečajnom postupku (član 35). To praktično znači da se neisplaćene zarade zaposlenom posle pokretanja stečajnog postupka mogu ostvariti samo kao troškovi stečajnog postupka u okviru prvog isplatnog reda (član 35. stav 1. tačka 1. u vezi člana 63. stav 4. Zakona o stečajnom postupku). Preostale neisplaćene zarade i druga primanja zaposlenih ostvarena pre pokretanja stečajnog postupka mogu se namiriti samo u visini i za vreme propisano drugim isplatnim redom (član 35. stav 2. tačka 2. Zakona o stečajnom postupku). Odredba člana 35. stav 2. tačka 2. Zakona o stečajnom postupku propisuje da u drugi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka. Ostatak tih potraživanja može se izmiriti samo kao potraživanje četvrtog isplatnog reda (član 35. stav 4. Zakona o stečajnom postupku). Pri tome, treba istaći da se sva ta potraživanja zaposlenih ostvaruju u skladu sa odredbom člana 35. Zakona o stečajnom postupku propisanim prioritetima namirenja i srazmeri adekvatne vrednosti stečene mase. Stoga se u postupku stečaja isključuje mogućnost uslovaljavanja otkaza ugovora o radu prethodnom isplatom svih neizmirenih zarada, naknade zarade i drugih primanja zaposlenih.

Iz istih razloga se u stečajnom postupku isključuje i primena ostalih organičenja ustanovljenih pravilima postupka u slučaju otkaza propisanih odredbom člana 187. i 188. Zakona o radu.

Zaštita prava zaposlenih zbog nezakonito
datog otkaza u postupku stečaja

Odredbom člana 191. u vezi člana 195. Zakona o radu propisana je sudska zaštita prava zaposlenih zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Ona se ostvaruje vraćanjem zaposlenog na rad i isplatom naknade štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja pripadaju zaposlenom po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Izuzetno, zaposlenom koji ne zahteva vraćanje na rad, sud po njegovom traženju može obavezati poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi, a u zavisnosti od njegovih godina života, vremena provedenog na radu i broja izdržavaanih članova porodice (član 197. stav 1, 2. i 4. Zakona o radu). U tom slučaju sudska zaštita nezaposlenog se ostvaruje po pravilima parničnog postupka pred opštinskim sudom, kao stvarno nadležnim sudom za rešavanje tih sporova. Međutim, ovakva vrsta sudske zaštite prava zaposlenih nije propisana i odredbama Zakona o stečajnom postupku. Stoga je sporno da li se pod istim uslovima može ostvariti sudska zaštita prava zaposlenih i u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa u postupku stečaja.

Mišljenja smo da je odgovor na to pitanje odrečan. Ovo iz razloga što se otkaz ugovora o radu u postupku stečaja može dati samo iz razloga propisanih odredbom člana 63. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Ovu odluku može doneti stečajni upravnik za sve vreme trajanja stečajnog postupka. Nesporno je da se takva odluka donosi u vezi i povodom stečaja. Stoga saglasno odredbi člana 15. stav 2. tačka b) Zakona o sudovima (“Službeni glasnik RS”, br. 46/91, 60/91, 18/92, 71/92, 63/01, 130/03, 29/04) rešavanje tih sporova ne spada u stvarnu nadležnost opštinskog, već trgovinskog suda.

Međutim, nastali sporni odnos u postupku stečaja može se rešavati pred trgovinskim parničnim sudom samo ako njegovo rešavanje nije stavljeno u nadležnost stečajnih organa. Odredbom člana 63. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da stečajni upravnik odlučuje o otkazu ugovora o radu. On tu odluku može doneti za sve vreme trajanja stečajnog postupka. Osim toga, on je na temelju odredbe člana 63. stav 4. Zakona o stečajnom postupku ovlašćen i da uz saglasnost stečajnog sudije određuje visinu zarada i drugih primanja zaposlenih zadržanih na radu kod stečajnog dužnika.

Propisivanjem nadležnosti stečajnog upravnika za donošenje tih odluka opredeljena je i stvarna nadležnost stečajnog veća i vrsta pravnog leka za odlučivanje o zaštiti prava zaposlenih povređenih njihovim donošenjem. Ovakvo stanovište se temelji u odredbi člana 11. stav 6. Zakona o stečajnom postupku. Njome je određeno da stečajno veće odlučuje o prigovorima protiv radnji stečajnog upravnika. Dosledno tako konstituisanom ovlašćenju stečajnog veća očito je da stečajno veće postupa kao prvostepeni sudski organ u postupku ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa zaposlenih kod stečajnog dužnika. U istom svojstvu stečajno veće odlučuje i o prigovoru zaposlenih na odluku stečajnog upravnika o određenoj visini zarade i drugih primanja zaposlenih zadržanih na radu kod stečajnog dužnika. Stoga se i u jednom i u drugom slučaju tako donete odluke stečajnog veća mogu pobijati žalbom pred Višim trgovinskim sudom, kao stvarno nadležnim sudom za odlučivanje u drugom stepenu. Stvarna nadležnost Višeg trgovinskog suda za odlučivanje po žalbi na rešenje stečajnog veća utemeljena je u odredbi člana 32. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. To je posledica zakonskog naređenja da stečajno veće ima apelacionu nadležnost samo u slučajevima koji su izričito propisani odredbama Zakona o stečajnom postupku. U protivnom, za odlučivanje o izjavljenoj žalbi na rešenje doneto u postupku stečaja stvarno je nadležan Viši trgovinski sud. Zbog toga se i protiv rešenja stečajnog veća donetog po prigovoru na odluku stečajnog upravnika o otkazu ugovora o radu može izjaviti žalba Višem trgovinskom sudu, kao drugostepenom sudu. U tom slučaju Viši trgovinski sud će odluku o žalbi doneti primenom pravila parničnog postupka koja se saglasno odredbi člana 5. Zakona o stečajnom postupku shodno primenjuju i u postupku stečaja.

Inače, prigovor protiv odluke stečajnog upravnika o otkazu ugovora o radu zaposlenom kod stečajnog dužnika može se izjaviti u roku od pet dana od dana dostavljanja odluke licu kome je otkaz dat. Žalba protiv rešenja stečajnog veća donetog po prigovoru na odluku stečajnog upravnika može se izjaviti u roku od osam dana od dana njene dostave zaposlenom. Istina, odredbama Zakona o stečajnom postupku nije izričito propisano da se odluka stečajnog upravnika o otkazu ugovora o radu neposredno dostavlja i zaposlenom licu kome je otkaz dat. Obaveza neposredne dostave ove odluke je shodno odredbi člana 63. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisana samo organizaciji za zapošljavanje na čijoj se teritoriji nalazi sedište stečajnog dužnika. Međutim, Zakon o stečajnom postupku ne propisuje obavezu isticanja ove odluke na oglasnoj tabli suda ili njenog objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”. Stoga se analognom primenom odredbe člana 63. stav 2. Zakona o stečajnom postupku može zaključiti da se odluka o otkazu ugovora o radu mora neposredno dostaviti i licu kome je otkaz dat. Ovo utoliko pre što se radi o zaštiti ustavom garantovanog prava na rad. Iz istih razloga se shodnom primenom odredbe člana 136. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 125/04) u vezi odredbe člana 5. Zakona o stečajnom postupku doneta odluka o prigovoru protiv odluke o datom otkazu ugovora o radu, kao i odluka o žalbi po izjavljenom prigovoru moraju neposredno dostaviti licu koje je te pravne lekove izjavilo. Zbog toga se saglasno odredbi člana 31. stav 2. i člana 32. stav 3. Zakona o stečajnom postupku i početak roka za izjavljivanje prigovora, odnosno žalbe mora računati od dana izvršene dostave zaposlenom licu odluka koje se tim pravnim lekom pobijaju. Osim toga, zbog hitnosti stečajnog postupka Zakon o stečajnom postupku propisuje i da prigovor i žalba ne zadržavaju izvršenje odluka protiv kojih su ti pravni lekovi izjavljeni (član 31. stav 5. i član 32. stav 6. Zakona o stečajnom postupku). Iz istih razloga, a shodno odredbi člana 31. stav 3. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se odluka o prigovoru mora doneti u roku od pet dana od dana prijema, dok je odredbom člana 32. stav 5. istog Zakona određeno da se odluka o žalbi mora doneti najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema žalbe.

Prema tome, zakonitost odluke o otkazu ugovora o radu datog zaposlenom u postupku stečaja može se ispitati samo pred Zakonom o stečajnom postupku ovlašćenim organima. To su stečajno veće, kao prvostepeni i Viši trgovinski sud, kao drugostepeni sudski organi. Postupak za zaštitu tog prava se pokreće podnošenjem odgovarajućeg pravnog leka u rokovima i po pravilima propisanim odredbama Zakona o stečajnom postupku. Time je isključena mogućnost da se postupak zaštite prava zaposlenog zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod stečajnog dužnika ostvaruje na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 191. i člana 195. Zakona o radu. Iz tog razloga nema mesta ni zasnivanju stvarne nadležnosti opštinskog suda za odlučivanje o zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu datog zaposlenim licima kod stečajnog dužnika u postupku stečaja.

U slučaju uspeha u sporu zaposleni ima pravo da se vrati na poslove i radne zadatke na kojima se nalazio pre otkaza ugovora o radu. Zbog nezakonito datog otkaza zaposleni može ostvariti i pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade koja bi mu pripala u skladu sa odlukom stečajnog upravnika, kao i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Međutim, dosuđena naknada štete zaposlenom ne može se isplatiti na teret stečajne mase. Ovo iz razloga što je tako pričinjena šteta zaposlenom prouzrokovana nezakonitim postupanjem stečajnog upravnika. Stoga saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o stečajnom postupku za tako pričinjenu štetu zaposlenom radniku kod stečajnog dužnika neposredno odgovara stečajni upravnik svojom ličnom imovinom.

Z a k lj u č a k

U skladu sa iznetim razmatranjima u ovom tekstu može se zaključiti:

1. Zakonom o radu propisani uslovi i postupak za otkaz ugovora o radu ne primenjuju se u postupku stečaja.

2. U postupku stečaja otkaz ugovora o radu se može dati samo pod uslovima i na način propisan odredbom člana 63. Zakona o stečajnom postupku.

3. Zaštita prava zaposlenih zbog nezakonito datog otkaza ugovora o radu u postupku stečaja ostvaruje se podnošenjem prigovora stečajnom veću protiv odluke stečajnog upravnika kojom je zaposlenom otkaz dat.

4. Po žalbi protiv odluke stečajnog veća donetoj po prigovoru zaposlenog na odluku stečajnog upravnika o otkazu ugovora o radu odlučuje Viši trgovinski sud.

5. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa u postupku stečaja zaposleni ima pravo da traži vraćanje na rad i isplatu naknade pričinjene mu štete u visini izgubljene zarade koju bi ostvario u skladu sa odlukom stečajnog upravnika i neplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

6. Za pričinjenu štetu zaposlenom zbog nezakonito datog otkaza ugovora o radu neposredno odgovara stečajni upravnik celokupnom ličnom imovinom.