Zašto (još) nisam otišao iz Visokog saveta pravosuđa

NENAPISANA OSTAVKA

Prof. dr Zoran R. Tomić,
Pravni fakultet, Beograd

 “Nemam više vremena za hodočašća, (naglo se smanjuje putanja do ušća),
nemam kad da se osvrćem i vraćam... (Nemam kad da usvajam zapovesti nove),
mnogo mi je i starih deset zapovesti”

 (Desanka Maksimović, “Nemam više vremena”).

1. - Visoki savet pravosuđa (osnovan 2001, profunkcionisao početkom 2002. godine), kao poglavito personalno-predlagački organ pravosudne samouprave, ima u svom sastavu i jednog stalnog člana kojeg bira Narodna Skupština “između tri kandidata koja predloži Vrhovni sud Srbije” (član 3. stav 2. Zakona o Visokom savetu pravosuđa). On nije predstavnik Parlamenta, već onog dela domaćeg pravništva izvan pravosudnih redova (po stavu 3. istoga člana). Na tom mestu sam već četrdesetak meseci. Izgleda, međutim, da ovoga leta na nekim sednicama Saveta, ne po izuzetku, bilo ostajem u manjini, odnosno uzdržan, bilo učestvujem u predlaganju kandidata u pogledu kojih ne raspolažem(o), ex post se ispostavlja, s dovoljno autentičnih podataka. To se doduše i ranije povremeno dešavalo, ali sam tada opravdanje nalazio u “dečijim bolestima”. Ovih nedelja, pak, u meni se postepeno rađa samozapitanost. Da li se manevarski prostor Saveta, i moj lično, smanjuje? Ukratko: “Kao da je sve više slučajeva koje sve manje razumem i mogu da kontrolišem, pa ne bih želeo da za tako nešto budem nadalje odgovoran. Stoga se, istupajući iz članstva Saveta, zahvaljujem njegovim pripadnicima na saradnji, a Vrhovnom sudu Srbije i Narodnoj Skupštini, na poverenju...” I tako dalje. To bi mogao da bude nekakav prednacrt, skica suštine moje eventualne buduće ostavke (s pozivom na član 7. stav 2. Zakona o kojem je reč).

No, đavo mi ne da mira (a nisam njegov advokat!). Je li mestimično “ljuljanje Saveta” srazmeran razlog da se ode? Da li je ovo razdoblje baš pravi “trenutak” za napuštanje Saveta? I kome u stvari da podnesem tu hipotetičku ostavku (dabome, pravno mi je adresat poznat!)? Saziv Parlamenta koji me je izabrao (bez ijednog glasa protiv!), 2002. godine, odavno ne postoji. Promenila se i nekad Đinđićeva stranka: đinđićevski šef tadašnje vladajuće poslaničke grupe - u čije mi je ime onomad za govornicom izričito dao prednost pri izboru - isključen je iz te Partije (koja danas, kao deo opozicije, ponajviše kritikuje Savet, katkad me i javno koreći /sic!/ kako Parlamentu ne polažem račun o sopstvenom savetskom činjenju??). Da se obratim “ostavkom” direktno Vrhovnom sudu Srbije, njegovoj Opštoj sednici koja me je svojevremeno stavila na vrh tročlane liste predloga za stalnog člana Saveta? Taj sud - premda i sam po sastavu proteklih nekoliko godina dobrano osvežen - biva od 2000. godina pojačano napadan kao kočničar reformi (i još mnogo gore!) od onih koji se tobože izjašnjavaju za nezavisnost sudstva. Čak se i presude najviše sudske instance Srbije - a o njihovoj sadržini se ekspertski neretko i te kako može raspravljati! - paušalno osporavaju iz političke sfere, što je apsolutno nedozvoljeno. S druge strane, u celom pravosuđu je jako mnogo i zatečenih i novonastalih kadrovskih i drugih problema, te se tako stvara slika da je nesrećni krug magično zatvoren. Nije tajna da u oceni pionirskog rada mahom poslovima zatrpanog Saveta, nikada nije bilo jednodušja, ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu. A da savet od osnivanja nipošto nije marginalna, da nije ničija marionetska institucija, svedoči i okolnost da mu je zakonodavna i izvršna vlast protivustavno već oduzimala ili sužavala stožerna, sudskoj grani prirodno svojstvena ovlašćenja. Isto je učinjeno i pre neki dan, novelom Zakona o sudijama, tako što su dosadašnje čisto autonomne prerogative Saveta u pogledu uvećanja plata u pravosuđu naprasno vezane (bez standardnog demokratskog konsultovanja stručne javnosti) za saglasnost ministra pravde! U ovim domaćim nesređenim delikatnim vremenima, postojeće pravo i njegovi poslenici - kakvi da su! - malo-malo pa posrću pred naletom političkih vetrova, dok nacionalni i građanski princip još uvek nisu pronašli odgovarajuće uravnoteženje.

2. - Koliko znam, osećam i naslućujem, Savet praktično ne odlučuje ni po čijem spoljnom diktatu. Time nisam kazao da je ukupna uloga resornog ministra (ma ko to konkretno bio), kao obaveštenog i uticajnog čoveka s raznovrsnim kontaktima, u datom kontekstu zanemarljiva. Naprotiv. S tim u vezi, takođe, samostalnoj pravnoj poziciji Saveta bilo bi primerenije da ima sopstvenu administrativnu službu, a ne da se koristi tehničkim uslugama ionako opterećenih činovnika Ministarstva pravde. Inače, Savet deluje na dva delimično odvojena koloseka: sudijskom i tužilačkom. Teško je poreći da je kod predlaganja sudijskog kadra načelno situacija znatno jasnija i prozračnija, u poređenju sa onom iz javno-tužilačkog miljea. Ne samo zbog toga što je prilikom rešavanja o sudijama i predsednicima sudova ex lege brojniji sastav Saveta, nego su i informacije o njima mahom dostupnije, raznovrsnije i rafiniranije. A i sudijska (ne)aktivnost se po prirodi stvari lakše meri i tečnije brojčano iskazuje od javno-tružilačke. Da podsetim: tzv. pozivni sastav Saveta je sasvim drugačiji, zavisno da li je reč o sudijskim ili tužilačkim personalnim pitanjima. Tako, tužioci-članovi Saveta ne učestvuju u predlaganju sudija, a ni obrnuto. Ovo se ne odnosi na predsednika Vrhovnog suda i Republičkog javnog tužioca kao stalne članove po položaju kod kojih rečenog ograničenja nema. (Stalni članovi su i ministar pravde i predstavnik Advokatske komore Srbije.) Zato su i obrazloženja savetskih predloga za sudijske funkcije neretko zrelija i čitkija. Postoje svakako i kompromisi. Manji ili veći, otvoreniji, odnosno skriveniji. Primerice, šta znači i kako “ispravljati nepravde iz ranijih vremena”? Koji je recept za razdvajanje struke i politike, pri čemu vazda imam u vidu Sartrove “Prljave ruke”? Kako doći do pojedinih ključnih, u dostupnim papirima nesadržanih kadrovskih, posebno onih respektabilnih a prima facie neslužbenih momenata? Da podsetim, po važećem zakonu, ako na Skupštini ne prođe neki predlog Saveta (bilo da jeste, ili nije u međuvremenu podržan od Odbora), jedino Savet - i niko više! - sme da plasira novo ime za istu upražnjenu stolicu. Što se tiče tešnje saradnje sa Odborom za pravosuđe i upravu, bilo je nagoveštaja da je ona najzad krenula: Naime, pre par meseci, na jednom (do sada jedinom) zajedničkom sastanku, dogovorili smo se da Savet Odboru upućuje spiskove prijavljenih kandidata, kako bi Odbor, na osnovu svojih saznanja, prethodno - dakle unapred, a ne naknadno kada Savet već uobliči svoje predloge! - mogao da nam pravovremeno, ozbiljno i razložno skrene pažnju na neke bitne, čak opredeljujuće stavke i u vezi s pojedinim, recimo spornim kandidatima. Nisam primetio da je ta dvosmerna, zakonski nepoznata (ali ne i zabranjena!) komunikacija iole do danas oživotvorena.

Šta bilo da bilo, valja ipak svojski pokušati da se nastavi doprinošenju urednom i pravilnom funkcionisanju Saveta i pravosuđa uopšte. Sa svešću da za misiju Saveta ima i pojedinačnih i grupnih, političkih i drugih lobističkih zainteresovanosti, pa i verovatnih pokušaja pritisaka na njegove članove. Naročito nisu poželjni vremenski tesnaci (bilo ih je ponajviše kod uhodavanja Saveta, kao i u toku vanrednog stanja!), kada se sednica hitno, na prečac zakaže, a da pripadajući pisani materijal nije dostavljen, odnosno stigne naknadno pa su temeljne pripreme za “dnevni red” gotovo neizvodljive. Na kraju krajeva, što više argumentovanih, preciznih, potpunih i tačnih podataka prispe sa raznih strana na adresu Saveta, to je veća šansa za njegove pravednije, kvalitetnije predloge. Neophodan je blagovremeni i što celovitiji činjenični mozaik - ne samo od prijavljenih kandidata, već i od Odbora za pravosuđe i upravu, zatim iz advokatskih i drugih pravničkih krugova - a pre svega od matičnih i nadzornih organa, kako od njihovih kolegijuma, tako i od starešina, kao i iz samih lokalnih sredina. Dobrodošle su i potpisane predstavke građana, potkrepljene solidnim dokazima. Uz to, posete pojedinih članova Saveta sudovima i tužilaštvima radi neposrednog uvida u nečije postupanje, kao i pozivanje kandidata oko kojih postoje dileme i razgovor sa njima na sednici Saveta - dragoceni su, i držim da bi trebalo da budu učestaliji. Sve to u cilju predlaganja i izbora doista sposobnih, stručnih i dostojnih predsednika sudova, sudija, tužilaca i zamenika tužilaca.

Beograd, 20.7.2005.