Slobodan Jovanović

 OseĆanje pravde
u Dinaraca*

1957. godina

Cvijić je tvrdio da u Dinaraca, čiji tip preovlađuje među Srbima, postoji jako osećanje pravde. To može biti tačno, ali valjalo bi dodati da to osećanje nije to isto što i osećanje zakonitosti. Srbin se brzo uzrujava na nepravdu učinjenu bilo njemu lično ili onima koji su mu bliski.

Ali on često smatra nepravdom i striktnu primenu opštih zakonskih propisa, pri kojoj se ne vodi računa o izuzetnim okolnostima svakog posebnog slučaja.

Posle propasti naše srednjevekovne države, mi smo isuviše dugo vremena živeli u malim krvnim i lokalnim zajednicama, u kojima su se ljudi između sebe znali i svojakali, i u kojima se stoga i društvena disciplina održavala s dosta ličnih obzira.

S obnavljanjem naše države početkom XIX veka, osetila se potreba jedne organizacije koja će sve lične obzire podrediti zahtevima jednoobraznosti i reda.

Zanimljivo je da su ideju zakonitosti doneli u Srbiju prekosavski Srbi, i da su pod njihovim uticajem propisani prvi pisani zakoni i ustrojeni sudovi koji će ih primenjivati. Srbijanci su se tek postepeno navikli na tu pravdu “vezanih očiju”, koja je neki put izgledala da radi čistog formalizma - vređa osećanja čovečnosti.

Isto tako, Srbijanci se još zadugo nisu mogli u javnim poslovima osloboditi pristrasnosti prema rođacima i prijateljima.

Osećanje dužnosti prema licima iz njihovog privatnog kruga pretezalo je nad osećanjem dužnosti prema opštoj zajednici.

U početku stvaranja političkih stranaka, stranke su ličile na neku vrstu duhovnog srodstva kao kumstvo ili pobratimstvo. Otuda između pripadnika iste stranke ne samo načelna saradnja, nego gotovo familijarna solidarnost, a između pripadnika suprotnih stranaka gotovo prekid ličnih odnosa.

Pored svega toga Srbijancima se priznavalo i priznaje, da imaju razvijeno osećanje za državu. Biće da je stvar u ovome. Svoju državu Srbijanci su stvarali posle duge i krvave borbe protivu tuđinske vlasti.

Državna ideja spojila se kod njih s nacionalnom idejom, i postala istoznačajna s nacionalnom slobodom.

Ima naroda kod kojih se državna ideja izjednačila s jednom dinastijskom tradicijom, ili s jednom političkom ideologijom i jednim državnopravnim poretkom, ili čak i s jednim životnim standardom. Ti narodi, u srećnijim prilikama nego Srbijanci, nisu morali gledati u državi najviše jemstvo svoje nacionalne slobode, radi koga valja u svako doba biti spreman na najveće žrtve.

O stranim uticajima

Srbija je bila mlada i mala država, i stoga je svoje političke ustanove često pravila po ugledu na starije i veće države. To je pak izazvalo pojavu protivnika stranih uticaja, koji su više ili manje sve naše nedaće stavljali na račun tih presađenih ustanova.

Kako smo mi naše političke obrasce tražili poglavito na Zapadu, protivnici stranih uticaja obeležavani su kao protivnici Zapada.

Neki od njih bili su dosta umereni, i tvrdili, što je bilo sasvim na svom mestu, da pri presađivanju stranih ustanova treba ići postepeno i obazrivo, ne gubeći iz vida naše domaće prilike, koje se razlikuju od prilika na Zapadu.

Ali bilo je i drugih protivnika Zapada, koji su verovali da je u nas bilo samoniklih političkih ustanova, koje su se mogle i bez tuđih obrazaca uspešno razvijati, ali čiji je razvitak izvitoperen upravo stoga što su se na te naše domaće ustanove htele nakalemiti strane.

U ovom sporu između zapadnjaka i njihovih protivnika, postavlja se ovo prethodno pitanje: Da li su u trenutku obnavljanja Srpske države u XIX veku doista postojale neke domaće političke ustanove koje su se i bez stranih obrazaca mogle dalje razvijati? Na ovo pitanje ne može se dati potvrdan odgovor.

Našu srednjevekovnu državu - Turci su razorili, a u trenutku oslobođenja od Turaka - od njene organizacije nije više bilo ni traga. Zatekle su se samo organizacije nižeg stupnja - organizacije plemenske, seoske, porodične. Ako se vrh tih organizacija htela ponovo graditi državna organizacija, njen obrazac morao se tražiti na strani.

Nepoverenje prema stranim obrascima nije smelo ići tako daleko, da zbog njega ostanemo pri primitivnim lokalnim i krvnim zajednicama, kao da bi jedino one odgovarale našim domaćim prilikama.

Stoji to, da su pobornici zapadnih ustanova nailazili na otpor, ali taj otpor nije dolazio od predstavnika nekih domaćih ustanova.

Oni koji su ustajali protiv zapadnih obrazaca, nisu bili u stanju protivstaviti nikakve domaće obrasce. Obrasci koje su oni isticali, bili su opet tuđinski. Evo samo nekoliko fakata.

U doba kneza Miloša ustavobranitelji su zahtevali, da se propišu pisani zakoni koji će u interesu bezbednosti pojedinaca ograničiti nosioce državne vlasti. Ustavobranitelji su imali pred očima primere iz Habzburške Monarhije, i prvi zakoni koji su pod njihovim uticajem izdani, bili su prevodi austrijskih zakona.

Knez Miloš pak hteo je da i dalje vlada bez zakonskih ograničenja, onako kako je video turske paše da vladaju.

Austrijski zakoni bili su besumnje jedan stran obrazac, ali ni tursko pašovanje, protiv koga je naš narod dizao bune, nije bilo nikakav nacionalni ideal.

Za druge vlade Obrenovića, prvo, liberali, pa onda radikali borili su se za učešće Narodne skupštine u zakonodavstvu, za slobodu štampe i druge političke slobode, i najzad za punu parlamentarnost i političku odgovornost ministara.

Vladalac, naprotiv, težio je da bude onako slobodan u tumačenju državnih interesa kako je to bio slučaj u staroj policijskoj državi; a ako to nije mogućno, a ono bar u administraciji i u političkim poslovima da ima odrešene ruke.

Liberali i radikali stajali su pod jakim uticajem zapadnog liberalizma i zapadne demokratije, ali i policijska država bila je sa strane pozajmljeni obrazac.

Za druge vlade Obrenovića politički život bio je pun buna, zavera i atentata. Za to nam nisu bili krivi strani obrasci - bila nam je kriva naša plahovita narav, koja nam nije bila nametnuta sa strane.

Pošto je pod Ustavom od 1888. parlamentarni režim zaveden, protivnici Zapada poglavito taj režim uzimaju na nišan. Po njima, taj režim dovodi u pitanje državno jedinstvo, jer političke stranke, koje pod tim režimom otimaju maha, stavljaju svoje posebne interese iznad opštih državnih interesa.

O tim interesima mnogo bi bolje vodio brigu jedan kralj oslobođen pritiska stranaka. Parlament ne bi morao biti ukinut, ali njegovi članovi ne bi se smeli deliti na stranke. Zašto se država ne bi uredila po primeru zadruge?

Starešina zadruge dogovara se o svemu s ostalim zadrugarima, ali posle toga odlučuje on sam. Kao u zadruzi, tako i u državi mora biti jedna glava koja vodi.

Protivnici Zapada govorili su s oduševljenjem i ranije o zadruzi, kao da bi ta ustanova najbolje odgovarala našem nacionalnom karakteru. Ali kako onda objasniti da se ta ustanova nije mogla održati ni kao čisto porodična ustanova?

Pored sve pretpostavljene podudarnosti s našim nacionalnim karakterom, ona je stala propadati u toku XIX veka.

Urediti celu državu po obrascu jedne razgranatije seoske porodice, i voditi njene poslove po običnom zdravom razumu jednog seoskog domaćina, to je i ranije, a kamoli danas u doba tako mnogobrojnih i složenih državnih zadataka, bila čista utopija.

Ukratko, usled nedostatka domaćih političkih tradicija, borba između zapadnjaka i njihovih protivnika pretvorila se u sukob dveju ideologija, koje su obe bile tuđinskog porekla.

Jedna strana borila se za liberalizam i parlamentarnost, a druga za jaku državnu vlast i autoritet vladaoca. Ni jedna ni druga strana nije mogla tvrditi da jedino ona razume domaće prilike. Tačno je bilo samo to, da je od domaćih prilika zavisilo, koja će strana kada preovladati.

Nekolika mišljenja
o našem nacionalnom karakteru

1

U našoj književnosti nema onakve slike nacionalnog karaktera kao što su u španskoj književnosti Don Kihot i Sančo Pansa.

Može biti u nekima više šaljivim, nego junačkim pesmama o Kraljeviću Marku bilo bi pokušaja slikanja nacionalnog karaktera, ali ti su pokušaji još daleko od dovršene slike.

Ljubiša je u Vuku Dojčeviću dao lik Bokelja, a Sremac u Vukadinu lik Užičanina, ali to su lokalni tipovi: to nije opšti nacionalni tip.

Od vremena na vreme, mahom u usmenim razgovorima čuju se kritike nacionalnog karaktera. One se ponajviše tiču naše inteligencije i njene nesposobnosti za složan rad.

Risto Radulović, Mostarac, koji je pisao na početku XX veka, objašnjavao je to preteranim individualizmom naših intelektualaca.

Oni ne shvataju politiku kao javnu službu, već kao priliku za samoisticanje. Oni se klone praktičnog rada, na kome bi se odmah videlo, da li su im pogledi tačni. Oni se gube u velikim planovima, o kojima samo pričaju.

Po Raduloviću, ta njihova ambicija, neobuzdana i u praznom govoru rasplinuta, bila je glavni uzrok naših narodnih nedaća.

Radulović je imao pred očima političare iz naših krajeva pod Habzburzima. Zamerke koje je on njima činio, mogle su se učiniti i srbijanskim političarima. I oni su mnogo mislili na sebe i svoj lični uspeh. Ni oni nisu marili sitan, ali postojan praktični rad na češki način. I oni su više zborili, nego tvorili.

Ova poslednja crta bila je besumnje znak odvratnosti prema radu uopšte, ali u njoj se u isto vreme ogledala i ona pripovedačka mašta koja je svojstvena Dinarcima.

Oni vole da pričaju, i to o sebi samima. U toku pričanja sve se više udaljuju od stvarnosti, - i kao u lovačkim pričama sve prikazuju zanimljivijim i značajnijim nego što je u stvari. Njihov govor nije običan govor: to je ono pusto maštanje koje ubija volju za stvarni rad.

2

Proučavanjem našeg nacionalnog karaktera bavio se i Bogdan Popović, ali je o tome malo pisao. Njegovo mišljenje može se ponajpre saznati iz rasprave - Šta Srbi imaju da nauče od Engleza.

Tu je nas Srbe opisivao kao mlad narod, koji se zbog nedovoljne kulture, što će reći, zbog nedovoljnog iskustva života, još nije naučio samosavlađivanju.

Mi imamo “suviše živ temperament”, suviše se “brzo uzrujavamo pod uticajem spoljašnjih utisaka”, ne vladamo dovoljno nad osećanjima, otuda naša “razdražljivost, naprasitost, suviše strasne želje, suviše jaka srdžba, kad se te želje ne ispune”.

Mi nismo rđavi, ali zbog svoje neobuzdanosti - kadri smo pod prvim utiskom učiniti stvari koje su gore nego što nam je pravi karakter.

Mi imamo bistru i živu pamet, ali baš ona nas navodi na brze i jednostrane zaključke, i ne da nam da stvari mirno i sa svake strane promatramo.

Od svih engleskih osobina, Popović je najviše preporučivao englesku dobrotu. Dobrota je u pravom smislu reči suviše retka stvar, da bi se mogla pripisivati jednom celom narodu. To što je Popović nazivao dobrotom, bilo bi može biti tačnije nazvati - pitomošću. Do svetskih ratova Englezi su živeli u miru, slobodi i blagostanju. To je u znatnoj meri ukrotilo divlju zver koja se krila u njima kao u svakom čoveku.

Kad je govorio o engleskoj dobroti, Popović je verovatno mislio na ovu razliku koja postoji između engleske i srpske dobrote. Za onoga koga voli, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza. Ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, kad ga vidi u nevolji. Srbin čini dobro iz ljubavi, a Englez iz osećanja dužnosti.

Uz dobrotu Popović je pominjao i englesku sposobnost samosavlađivanja.

Englezi su doista gospodari svojih osećanja. Čovek bi čisto rekao da je u njih tačno proračunato šta, kad i koliko treba da osećaju. Zahvaljujući tom tačnom odmeranju, oni su u stanju držati zajedno i ona osećanja koja se uzajamno isključuju.

Ne samo nama, nego i drugima njihova ličnost izgleda stoga pocepana, nelogična, pa čak i neiskrena. Kod njih nisu retki primeri da muž i žena i posle razvoda braka ostanu dobri prijatelji, ili da politički protivnici posle srdačne zajedničke večere napadaju odmah zatim jedan drugoga u Parlamentu, i to bez rukavica.

Prema tome nije bilo ništa neobično što su se ubrzo posle svršenog Prvog svetskog rata ponašali prema dojučerašnjim neprijateljima kao da ništa nije ni bilo.

Za razliku od nas, oni svoju javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne.

U vršenju javne službe bezlični su i neumitni - gotovo do bezdušnosti. Ne znaju ni za sevap ni za hatar. Duše valja, ne znaju ni za inat.

Te tri turske reči, govorio je istoričar Ljubomir Kovačević, izvitoperile su ceo naš javni život.

Englezi važe kao narod koji poštuje predanja i teško menja ustanove. To je tačno, ali u manjoj meri za novu demokratsku, nego za staru aristokratsku Englesku.

Ipak po svojoj sposobnosti da mire suprotna osećanja, Englezi manje žive u prošlosti i starim uspomenama nego na primer Irci ili mi Srbi.

Oni brzo otpisuju ono što je bilo i prošlo, pa se opredeljuju prema novom činjeničnom stanju.

Jedan naš čovek žalio se jednom Englezu, kako je britanska Vlada odjednom zaboravila što je, po svom vlastitom priznanju, dugovala generalu Mihailoviću. Englez je odgovorio da je engleski narod još više dugovao Vinstonu Čerčilu, pa je ipak zato prvih narednih izbora odbacio Čerčila.

Kad god im bitni interesi nisu u pitanju, Englezi se brzo priklanjaju svršenom činu i prilagođavaju promenjenim prilikama.

Oni to čine ne samo u svojim spoljašnjim radnjama, nego i u svojim unutrašnjim osećanjima, - ne samo, dakle, disciplina volje, nego i disciplina srca.

Da li ćemo to nazvati razumnošću ili neosetljivošću, objektivnošću ili sebičnošću, to je sporedno.

Glavno je da tu sposobnost samosavlađivanja koju Englezi imaju, mi Srbi nemamo.

O toj razlici valja nam razmišljati, ne da bismo se u svemu na Engleze ugledali, već da bismo sebe same bolje poznali.

3

Bogdan Popović govorio je s psihološkog gledišta o našem nacionalnom karakteru. Jovan Skerlić govorio je više sa sociološkog gledišta.

Za polaznu tačku uzimao je da jezgro Srbije čini Šumadija i Mačva, a da su ta dva kraja naseljena hajducima i uskocima dobrim delom iz Hercegovine, Bosne i Sandžaka. Kao nekom “revolucionarnom selekcijom” stvorena je jedna “srčana i buntovna rasa”.

Njene dobre osobine bile su slobodoljubivost, “sposobnost za veliki polet u časovima pregnuća”, čudnovata prirodna bistrina, samostalnost i oštrina suda, s nečim u isto vreme trezvenim i pravoumnim.

Rđave su strane bile preterani individualizam, nesposobnost za organizovanu zajedničku radnju, “oskudica osećanja celine zemlje i države”.

Zahvaljujući svojim dobrim osobinama, Srbi su stvorili svoju nacionalnu državu, u kojoj vlada demokratska jednakost, i u kojoj se i građanstvo i inteligencija jednako osvežavaju priticanjem zdrave krvi sa sela.

Rđave osobine Srba izbile su u “mrskoj zloći i zavisti” i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala.

Radulović je naglašavao preteranu ambiciju naših intelektualaca, koja je sprečavala njihovo prilagođavanje praktičkim mogućnostima.

Bogdan Popović je naglašavao njihovu nesposobnost samosavlađivanja.

Skerlić je naglašavao njihov nedostatak društvene solidarnosti, i time objašnjavao što su isto tako brzo malaksavali, kao što su se brzo i oduševljavali: pojedinac, da bi istrajao u svojim naporima, mora se osećati podržan od jedne grupe.

Više od Radulovića i Popovića, Skerlić je pored naših mana isticao i naše vrline. Naročito je cenio ono bistro i tačno zapažanje i onu kritičku oštrinu kojom su se odlikovali iz Zapadne Srbije Vuk i Cvijić, a iz Šumadije, bar po Skerlićevom mišljenju, Svetozar Marković.

Skerlić je verovao u one ideale razumnosti i čovečnosti koje su propovedali prosvetitelji XVIII veka. Držao je da bismo se mi po boljim osobinama našega karaktera mogli razvijati saobrazno tim idealima. Otuda i njegova velika ljubav za Dositeja.

Skerlićevo shvatanje nacionalnog karaktera osniva se uglavnome na Cvijićevim istraživanjima, koja su pokazala da je dobar deo Srbije naseljen Dinarcima.

Kod Skerlića se već oseća idealisanje dinarskog tipa. Njegova buntovna slobodoljubivost uzima se čak kao znak neke urođene sklonosti ka slobodoumnoj filozofiji XVIII veka. Ostavljajući to na stranu, Skerlić je bolje nego iko drugi izrazio ono mišljenje koje su predratni naraštaji imali o dinarskom tipu kao o osnovnom elementu našeg nacionalnog karaktera.

4

Moja lična opažanja slažu se umnogome s opažanjima Radulovića, Popovića i Skerlića. I kod inteligencije, i kod političara, pa i kod vojnika koji su se mešali u politiku, zapažao sam isti individualistički dinamizam.

Među profesorima Beogradskog univerziteta bilo je ljudi izuzetnog pregnuća, velike snage i ne male smelosti, koji su krčili neutrvene puteve, otvarali nove vidike, i pri tome neki put razbijali okvire svoje uže struke.

Uzimajući za primer samo Jovana Cvijića, vidi se kako je on, u svojim proučavanjima isprva samo geografskim, postepeno obuhvatao Balkansko poluostrvo isto tako i s etnografskog i sociološkog gledišta, otkrivajući nove oblasti za naučno istraživanje, i nalazeći sam podesne metode za njihovo obrađivanje.

Slična širina obuhvata udružena sa samostalnošću pogleda vidi se i kod Bogdana Popovića, i kod Jovana Skerlića, i kod Vladimira Ćorovića. Pored tih profesora čija su imena postala poznata i najširoj publici, bilo je i drugih koji zbog prirode svoje struke nisu privlačili u istoj meri pažnju šire publike, ali čiji su radovi u stranom naučnom svetu bili zapaženi i cenjeni.

Sposobnost naših intelektualaca za smele pokušaje i teške napore opominjala bi na sličnu sposobnost naših vojnika u toku onovremenih ratova.

Preveliki individualizam naših intelektualaca otežavao im je zajednički rad. Bilo je profesora koji su znali i umeli da udese spregu studenata za stručna istraživanja, ali ni na pojedinim fakultetima ni u stručnim časopisima saradnja nije bila koordinovana, nego je svaki vukao na svoju stranu.

Stanojevićeva Enciklopedija bila je skoro jedinstven primer, da se veći broj profesora udruži za zajednički posao; ali i tu je koordinacija, pored svih napora samoga Stanojevića, ostala labava.

Uopšte govoreći, na Beogradskom univerzitetu, tom centru našeg intelektualnog života, bilo je više lične inicijative nego udruženog rada. Pojedinci su uzimali isuviše na sebe, trošili snagu neštedimice i takoreći sagorevali na poslu.

U političkom svetu videlo se nešto slično. Stranačka disciplina obuzdavala je individualizam donekle, ali u međustranačkoj borbi - naša plahovitost i isključivost izbijala je na videlo. Otuda i sklonost ka jednostranim i preteranim odlukama.

Prema Dvoru političari bili su ili suviše savitljivi ili suviše kruti: ili udvorice ili republikanci. Iste krajnosti predstavljali su, s jedne strane, “realni političari”, koji radi vlasti žrtvuju sva načela, - a s druge strane politički idealisti, koji kritikuju sve da ne bi morali primiti odgovornost ni za šta, i koji se o svom čistunstvu, odnosno o svojoj popularnosti staraju više nego o državnim interesima.

Izgledalo je da ima da se bira između političara koji imaju praktičnog smisla, ali nemaju političkog poštenja, i političara koji imaju političkog poštenja, ali nemaju praktičnog smisla.

Naš individualizam ometao je u znatnoj meri pravilnu primenu parlamentarizma. Taj sistem pretpostavlja vođenje javnih poslova putem diskusije, ali diskusije razložne i trpeljive, koja ima da, ako je mogućno, dovede do kompromisa.

Kod nas, sa našim naravima, diskusija se začas pretvarala u ličnu prepirku, predmet diskusije postajao je sporedan, - i kao u sportskim utakmicama gledalo se samo, ko će koga nadigrati.

Umesto kompromisa, pri kome bi obe strane bar nešto dobile, političari su više voleli kavgu, iz koje su obe strane izilazile nagrđene i oštećene.

Iz tih razloga za vlade kralja Petra opstrukcija je postala stalno obeležje našega parlamentarizma, iako u nas nije bilo onakvih verskih ili narodnosnih ili socijalnih razlika koje su u nekim drugim zemljama opstrukciju uzrokovale.

Kod onih oficira koji su se, kao crnorukci, mešali u politiku, osobine naših političara ispoljavale su se još drastičnije.

Crnorukci bili su oduševljeni nacionalisti, koji su verovali u istorijsku misiju Srbije i bili rešeni da se toj misiji posvete. Ali to patriotsko oduševljenje ugušilo je svaku kritičnost u njima.

Oni su kao mesečari postali neosetljivi za teškoće i opasnosti. Tražili su akciju što pre i po svaku cenu.

Nisu uviđali da inicijativa nije uvek, pod svima okolnostima, polovina uspeha, - i da krenuti događaje - nije to isto što i događajima upravljati.

Bili su ljuti na Vladu što vazdan procenjuje situaciju i što se plaši rizika. Ko god se ne bi s njima slagao, bio bi ili “beskičmenjak” ili rđav Srbin.

S tim neobuzdanim dinamizmom, oni su u vreme mira bili tako osioni, da Vlada nije znala šta da radi s njima, - a u vreme rata tako smeli, da su smelost plaćali glavom.

5

Našeg individualista koji ima ambicije, ali ima i snage, prati kao senka individualist koji ima ambicije, ali nema snage.

Nezadovoljena ambicija rađa zavist, - i znaci zavisti bili su česti i u politici, i u književnosti, i u nauci.

Zavist je neizbežno izazivala lične sukobe, jalovo rasipanje snage i samo još više smetala složnom radu, za koji ni inače nije u nas bilo mnogo sklonosti.

Ali zbog te ružne strane našeg individualizma, kao ni zbog njegovih preteranosti, ne treba gubiti iz vida da je on bio pun snage i poleta, i da njemu Srbija duguje mnogo za sva svoja postignuća do stvaranja Jugoslavije.