Prof. dr Vladimir V. Vodinelić
redovni profesor Fakulteta za poslovno pravo, Beograd
direktor Centra za unapređivanje pravnih studija, Beograd

Član 4. stav 1. tačka 5. Zakona o nasleđivanju (“Službeni glasnik RS”, br. 46/1995) propisuje:

“Ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):…

5) vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve ne vrati se u zemlju.

Sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.”

A, član 5. Zakona o nasleđivanju određuje da:

“Ostavilac može oprostiti nedostojnost, izuzev vojnom obvezniku koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane.”

Pri razmatranju pitanja da li je odredba člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. Zakona o nasleđivanju u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, br. 1/1990), relevantni su sledeći propisi.

“Odbrana Republike Srbije je pravo i dužnost svakog građanina.”

“Jamči se pravo svojine, u skladu s Ustavom ...

Jamči se pravo na nasleđivanje, u skladu sa zakonom.”

“Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično svojstvo.”

Odredbom člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. Zakona o nasleđivanju (dalje: ZON) ograničeni su kako pravo na nasleđivanje, zajamčeno članom 34. stav 2. Ustava Republike Srbije (dalje: Ustav RS), tako i pravo slobodnog testamentalnog raspolaganja, zajamčeno članom 34. stav 1. Ustava RS.

Što se tiče ovog poslednjeg prava, mada se u Ustavu RS nigde ne može naći izraz “pravo slobodnog testamentalnog raspolaganja” (kratko: sloboda testiranja), Ustav ipak jamči tu slobodu (kao što to čine i mnogi inostrani ustavi koji taj izraz takođe ne koriste). Sloboda testamentalnog raspolaganja, koja uključuje i ovlašćenje ostavioca da sam odluči o krugu svojih testamentalnih naslednika, nije, naime, eksplicitno ali jeste imanentno zajamčena Ustavom RS. Ustavno jamstvo prava svojine (član 34. st. 1. Ustava RS) sadrži, naime, u sebi i jamstvo slobodnog testamentalnog raspolaganja pravom svojine. A, kao što ustavno jamstvo prava svojine ne znači tek jamstvo prava svojine u užem, građanskopravnom smislu te reči (tj. jamstvo samo prava svojine u smislu Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa), nego i jamstvo imovine2), tako ni sloboda testamentalnog raspolaganja nije svedena samo na testamentalno raspolaganje pravom svojine već obuhvata i raspolaganje drugim prenosivim imovinskim pravima3).

Sloboda testamentalnog raspolaganja, odnosno pravo na nasleđivanje ograničeni su odredbom člana 4. st. 1. t. 5. i člana 5. ZON, kako to proističe iz formulacije samih tih članova, radi ostvarenja dužnosti odbrane zemlje. Zakonodavac je jedno Ustavom zajamčeno pravo - pravo na nasleđivanje, odnosno pravo testamentalnog raspolaganja, ograničio da bi doprineo ostvarivanju jedne Ustavom postavljenje dužnosti: odbrani zemlje. Odredba člana 51. Ustava RS stara se, naime, da interes odbrane zemlje bude ostvaren, jer odbranu zemlje postavlja kao dužnost građanina, a ZON, putem čl. 4. i 5, na taj način vrši pritisak na vojne obveznike da izvršavaju tu dužnost, što im kao sankciju stavlja u izgled (neoprostivu) nedostojnost da nasleđuju ako napuste zemlju da bi izbegli dužnost njene odbrane a ne vrate se pre ostaviočeve smrti.

Savezni ustavni sud (odluka U. br. 107/96 od 22.10.1999) protumačio je da je pravo na nasleđivanje odredbom člana 4. stav 1. tačka 5 i člana 5. ZON ograničeno ne samo u interesu odbrane zemlje kao takve, nego još i zato što vojni obveznik, koji napusti zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, time istovremeno izbegava da brani i imovinu ostavioca (arg. iz sledeće tvrdnje Saveznog ustavnog suda: “Pravo je zakonodavca da, određujući krug lica koja nasleđuju, propiše da lice, vojni obveznik koji je napustio zemlju i nije se vratio do smrti ostavioca, da bi izbegao Ustavom SRJ utvrđenu dužnost njene odbrane, a time i odbranu imovine ostavioca, ne može naslediti ostavioca zbog svoje nedostojnosti i da u tom slučaju pravo na nasleđivanje ostvaruju njegovi potomci.” /podvukao V. V. V./)4)

S obzirom na takav stav Saveznog ustavnog suda, svrha ovog ograničenja prava nasleđivanja bila bi - osim podsticanja da se vrši dužnost odbrane zemlje kao takve - još i podsticanje vojnog obveznika (potencijalnog naslednika) da brani imovinu (potencijalnog) ostavioca kako ne bi bio sankcionisan (neoprostivom) nedostojnošću za nasleđivanje.

Odredba čl. 4. i 5. ZON nesaglasna je (a) sa članom 34. st. 1. i 2. Ustava RS (dalje pod V) i (b) sa članom 13. Ustava RS (VI)5), jer Ustavom zajamčeno pravo na nasleđivanje, odnosno slobodu testiranja ograničava nepotrebno, nepodesno, neprimereno (prekomerno) (V,C) i diskriminatorno (VI).

Odredba člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. ZON, mada uvedena radi ostvarivanja jednog opravdanog interesa (odbrana zemlje), koji je Ustavom priznat kao vrednost, i koji po značaju ne zaostaje za vrednošću slobode testiranja i prava na nasleđivanje (B), ipak nije u saglasnosti sa Ustavom zato što 1) nepotrebno, 2) nepodesno i 3) prekomerno ograničava Ustavom (član 34. stav 1. i 2) zajamčeno pravo slobodnog testiranja i pravo na nasleđivanje (C). Neustavnost odredbe člana 4. stav 1. tačka 5 i člana 5. ZON sastoji se, dakle, u prekoračenju tih granica dopustivosti ograničenja Ustavom zajamčenih prava (potrebnost, podesnost, primerenost ograničenja), koje su skupno obuhvaćene tzv. principom proporcionalnosti (C), dok nisu prekoračene neke druge granice dopustivog ograničavanja Ustavom zajamčenih prava, kao što su tzv. instituciona garantija i tzv. princip jedinstva (celine) Ustava (B). O obema vrstama granica, kao o granicama ograničivosti Ustavom zajamčenih prava, prvo će biti reči (A).

A) Granice ograničivosti. - Pravo na slobodno testamentalno raspolaganje, kao implicitni sastavni deo prava svojine, zajamčeno je “u skladu s Ustavom” (čl. 34. st. 1. Ustava RS: “Jamči se pravo svojine, u skladu s Ustavom ... “). Pravo na nasleđivanje zajamčeno je “u skladu sa zakonom” (član 34. stav 2. Ustava RS: “Jamči se pravo na nasleđivanje, u skladu sa zakonom”). Ali, ni onda kada Ustav (ustavotvorac) ovlasti zakon (zakonodavca) da on odredi sadržinu nekog zajamčenog prava, a samim time i njegove granice, zakon (zakonodavac) se ni u toj situaciji ne izjednačava sa Ustavom (ustavotvorcem). Ustav i tada zadržava odlučujuću ulogu, pošto je samo Ustav taj koji daje jamstvo onom pravu koje će zakon urediti. Zakon(odavac) je, dakle, upućen i tada, kada ga Ustav ovlasti da uredi sadržinu i time granice zajamčenog prava, da iz samog Ustava odnosno osloncem na njega izvuče zaključak o granicama dopuštenosti svoje aktivnosti - o razmerama ograničenja koje sme da uvede (granice ograničivosti). Pošto Ustav svagda ostaje kriterijum za proveru da li su sa Ustavom usaglašena zakonska ograničenja onih prava koja Ustav jamči, to svako ograničavanje nekog Ustavom zajamčenog prava koje izvrši zakon (zakonodavac) podleže proveri od strane ustavnog sudstva, nisu li prekoračene granice ograničivosti ustavnih prava. Evo tih granica, impliciranih u samom Ustavu, koje zakon ne sme prekoračiti pri ograničavanju prava koja su Ustavom zajamčena.

Krajnja granica do koje zakon (zakonodavac) sme ograničiti Ustavom zajamčeno pravo (krajnja granica ograničivosti) proističe iz tzv. ustavne institucione garantije.6) Pošto jamstvo nekog prava (i drugih pravnih instituta) ne potiče od zakona već od Ustava, zakon nikada ne sme da uvede takvo ograničenje zajamčenog prava (ni drugog zajamčenog instituta) koje ukida zajamčeno pravo (odn. institut) ili ga preobraća u nešto drugo (u neki drugi institut). Jer, kao što zakon (zakonodavac) nije u stanju da jamči pravo (institut), tako nije ovlašćen ni da ukida jamstvo koje je Ustav (ustavotvorac) dao, pa ni time što bi ukinuo pravo (institut) na koje se jamstvo odnosi, odnosno preobratio ga u nešto drugo od onoga što je zajamčeno.

Uz tu, krajnju granicu ograničivosti nekog zajamčenog prava, u Ustavu su implicirane i druge granice ograničivosti Ustavom zajamčenog prava. U situacijama kakva je ova koju analiziramo, a to znači, onda kada nije sam Ustav propisao ograničenja nekog prava koje jamči, nego je to učinio zakon - zakon (zakonodavac) koji bi da ograniči takvo Ustavom zajamčeno pravo nalazi pri tome kao dalje granice ograničivosti, s jedne strane, tzv. princip jedinstva (celine) Ustava, a sa druge strane, tzv. princip proporcionalnosti.

Zbog principa jedinstva (celine) Ustava,7) zakon (zakonodavac), kada donosi normu radi ostvarenja nekog interesa, ne sme da se ne obazire na to da li time ograničava neko drugo dobro koje Ustav priznaje, dakle, mora da ima u vidu celinu Ustava. Kada ograničava neki interes koji je priznat Ustavom kao vrednost, mora da se obazire na to da li interes radi koga to čini takođe ima ustavni rang: mora da vodi računa o tome da li je taj interes Ustavom priznat kao vrednost. Jednu ustavnu vrednost zakon (zakonodavac) sme da ograniči samo radi neke druge, koja je takođe Ustavom priznata kao vrednost, bilo neposredno, bilo posredno.

Zbog principa proporcionalnosti,8) i ona Ustavom zajamčena prava, čije je granice zakon (zakonodavac) ovlašćen da postavi, on sme da ograničava samo radi opravdanih, dovoljno važnih interesa, samo na način podesan za njihovo ostvarenje, i samo u meri koja je neophodna za njihovo ostvarenje. Zakonom se smeju ograničiti Ustavom zajamčena prava samo radi ostvarenja nekog opravdanog interesa (vrednosti) čija je važnost bar jednaka ili preteže u odnosu na važnost dotičnog ustavnog prava. A, ni pozivom na ostvarenje takvog (jednakog ili pretežnog) interesa, Ustavom zajamčeno pravo ne sme da se zakonom ograniči i nepotrebno sa stanovišta ostvarenja tog interesa, ni na način nepodesan za ostvarenje tog interesa, ni više nego što je to nužno odnosno dovoljno da bi se taj interes ostvario. Ograničenje jedne Ustavom priznate vrednosti nekim zakonom radi druge, takođe Ustavom priznate vrednosti, usklađeno je sa Ustavom samo ako je to ograničenje a. potrebno radi ostvarenja takve vrednosti (ispit ne/potrebnosti), b. podesno za to (ispit ne/podesnosti), i ako je c. primereno, tj. ne nadilazi meru potrebnu i dovoljnu za ostvarenje takve vrednosti (ispit ne/srazmernosti).

Analizirajući sa stanovišta svih navedenih kriterijuma da li su članom 4. stav 1. tačka 5. i članom 5. ZON prekoračene granice ograničivosti ustavnih prava, pokazuje se da neke granice ograničivosti nisu prekoračene (B), ali da druge jesu (C).

B) Neprekoračene granice ograničivosti. - Krajnja granica ograničivosti (proistekla iz institucione garantije) nije prekoračena konkretnim ograničenjem slobode testiranja, odnosno prava na nasleđivanje: pravo na nasleđivanje, odnosno sloboda testiranja, nisu članom 4. stav 1. tačka 5. i članom 5. ZON ukinuti kao pravo, kao institut, zajamčen Ustavom, niti su pretvoreni u nešto različito od onoga što se jamči.

Formulacija člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. ZON nedvosmisleno deklariše da je ostvarivanje dužnosti odbrane zemlje ta Ustavom priznata vrednost zbog koje je taj zakon vojnim obveznicima, koji napuste zemlju da bi izbegli dužnost njene odbrane, ograničio pravo na nasleđivanje, a ostaviocima, slobodu testamentalnog raspolaganja u korist takvih vojnih obveznika. Princip jedinstva (celine) Ustava time je uvažen, pošto je i odbrana zemlje takođe jedna ustavna vrednost (član 51. Ustava RS). Mada Ustav sâm nije uspostavio odnos između ovih dveju vrednosti (između prava na nasleđivanje, odnosno slobode testiranja, sa jedne, i odbrane zemlje, sa druge strane), mada nije on odredio da jedna ograničava drugu, nego je zakon (zakonodavac) odredio da se jedna od njih ograničava radi ostvarenja druge, zakon (zakonodavac) nije pri tome izašao iz okvira Ustava, pošto je i odbrana zemlje ustavna vrednost.

Kada se ograničenje iz člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. ZON ispita iz jednog od aspekata principa proporcionalnosti (tj. sa stanovišta važnosti i ranga vrednosti čijem ostvarenju ograničenje hoće da služi), može se tvrditi da tim ograničenjem nije neka, i to veća Ustavom priznata vrednost žrtvovana radi druge, manje, tako da ni ta granica ograničivosti ustavnih prava nije povređena. Naime, odbrana zemlje, interes kojeg zakonodavac reklamira u članu 4. stav 1. tačka 5. i članu 5. kao interes koji je hteo da ostvari, opravdan je i po važnosti bar jednak slobodi testiranja, odnosno interesu nasleđivanja. Da interes odbrane zemlje spada u krug opravdanih interesa, nesumnjivo je već po tome što je sam Ustav uspostavio dužnost odbrane zemlje (čl. 51. Ustava RS). Nema nikakvog oslonca u pravnom sistemu ni za to da se smatra da taj interes predstavlja manju vrednost od slobode testamentalnog raspolaganja, odnosno od prava na nasleđivanje.

(Za razliku od toga, ako bi i izbegavanje odbrane imovine ostavioca trebalo da bude uzeto kao razlog za ograničenje prava na nasleđivanje (što je konsekvenca iz stava Saveznog ustavnog suda)9), radilo bi se o jednom nelegitimnom razlogu i cilju. Princip jedinstva (celine) Ustava i princip proporcionalnosti bili bi tada povređeni, a zakonsko ograničenje neustavno, pošto interes ostavioca da potencijalni naslednik brani njegovu imovinu ne predstavlja opravdani interes kojeg Ustav priznaje, niti interes koji bi po važnosti bio bar jednak pravu na nasleđivanje. Naime, dok je odbrana zemlje ustavna vrednost, odbrana imovine ostavioca to nije. Dok izbegavanje odbrane zemlje predstavlja neizvršavanje jedne Ustavom postavljene dužnosti, ne postoji nikakva, ni Ustavom ni drugim pravnim normama postavljena dužnost da se brani imovina ostavioca. Vojnog obveznika ni Ustav ni drugi delovi pravnog poretka ne podstiču da brani imovinu ostavioca, niti ga i jedna pravna norma izlaže bilo kakvoj sankciji zbog nebranjenja imovine ostavioca. Eventualni interes ostavioca da vojni obveznik, potencijalni naslednik brani njegovu imovinu, nema status pravno zaštićenog interesa. Ako ostavilac u pogledu svoje imovine i ima korist od toga da vojni obveznik, potencijalni naslednik brani zemlju, u pogledu te koristi niti je ostaviocu priznato neko pravo, niti je potencijalnom nasledniku nametnuta ikakva dužnost. Ne radi se o pravnoj dužnosti potencijalnog naslednika prema ostaviocu, već o tzv. pravnom refleksu jedne dužnosti vojnog obveznika kojoj ne odgovara nikakvo pravo ostavioca (posredi je pravni refleks dužnosti odbrane zemlje). A pravni refleks, za razliku od prava i dužnosti, ne može se povrediti, te se ni pravne posledice (sankcije) ne smeju vezivati uz to. Napustivši zemlju da bi izbegao dužnost odbrane zemlje, potencijalni naslednik nije se time ogrešio ni o kakvo pravo ostavioca ni o bilo kakvu dužnost prema ostaviocu, pa ne sme ni biti sankcionisan zbog toga.)10)

C) Prekoračene granice ograničivosti. - Međutim, nepoštovanjem drugih aspekata principa proporcionalnosti prekoračene su granice neprekoračivosti Ustavom zajamčenih prava. Naime, iako je uvedeno radi jednog interesa, priznatog Ustavom kao vrednost (radi odbrane zemlje), koja ne zaostaje po važnosti za interesom slobodnog testiranja odn. interesom nasleđivanja - ograničenje iz člana 4. stav 1. tačka 5. i član 5. ZON neustavno je jer za ostvarenje tog deklarisanog cilja ono nije ni a) potrebno, ni b) podesno, ni c) primereno. Tako su nepoštovanjem tih drugih aspekata principa proporcionalnosti prekoračene granice ograničivosti Ustavom zajamčenih prava.

a) Nepotrebnost ograničenja. - Nijedno Ustavom zajamčeno pravo zakon (zakonodavac) ne sme da ograničava nepotrebno: ustavno jamstvo štiti pravo od svakog izlišnog ograničavanja. Ograničenje prava na nasleđivanje, odnosno slobode testiranja nije uopšte potrebno za ostvarenje interesa odbrane zemlje (koji je u član 4. stav 1. tačka 5. i članu 5. ZON reklamiran kao cilj ograničenja), i zato to ograničenje predstavlja proizvoljno zadiranje u Ustavom zajamčena prava. Postoje, naime, drugi pravni instrumenti i načini - pre svih, oni upravnopravni i kaznenopravni, kojima se država stara o tome da vojni obveznici izvršavaju svoju obavezu odbrane zemlje. Njima se taj cilj postiže i bez ograničavanja Ustavom zajamčene slobode testiranja i prava na nasleđivanje. Ti drugi načini su ujedno i dovoljni za postizanje deklarisanog cilja. Ako postoje drugi načini ostvarenja interesa kojima se interes može ostvarivati a da se ne ograniči Ustavom zajamčeno pravo na nasleđivanje, odnosno sloboda testiranja, tada je - budući da je izlišan - nedopušten ovaj način kojim se ograničava pravo na nasleđivanje, odnosno sloboda testiranja. Kada se na vršenje dužnosti odbrane zemlje ne bi moglo dovoljno uticati na druge načine, tek tada bi se moglo pomišljati na usaglašenost sa Ustavom ovog ograničenja prava na nasleđivanje, odnosno slobode testiranja. Ovako, zaludno je ograničeno jedno ustavno pravo.

(Ograničenje je nepotrebno i ako bi, poput Saveznog ustavnog suda,11) tumačili da je ZON zato imao pravo da uvede ograničenje prava na nasleđivanje vojnog obveznika koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, odnosno ograničenje slobode testiranja u njegovu korist, jer je takav vojni obveznik, potencijalni naslednik ujedno izbegao da brani imovinu ostavioca. I kada bi odbrana imovine ostavioca bila legitimni cilj (a već je objašnjeno pod V,B da nije tako), ovo ograničenje bi bilo izlišno za njegovo ostvarenje. Jer, sam ostavilac je u stanju da se, izražavajući svoju testamentalnu volju, stara o svome interesu (da li da imenuje za svog naslednika nekoga ko se ogrešio o dužnost odbrane zemlje), te je izlišno da zakonodavac suplira njegovu volju, oduzimajući mu čak posve mogućnost raspolaganja u korist takvog vojnog obveznika.12)

b) Nepodesnost ograničenja. - I kada bi bilo potrebno, predmetno ograničenje bi opet bilo neustavno, jer bi bilo nepodesno. Nijedno ustavom zajamčeno pravo zakon (zakonodavac) ne sme nepodesno da ograničava: ustavno jamstvo štiti pravo od svakog ograničavanja koje je nepodesno da ostvari cilj zbog koga se uvodi. A dotično ograničenje slobode testiranja, odnosno prava na nasleđivanje, u onom delu odredbe koji se odnosi na čas povratka vojnog obveznika u zemlju, nije uopšte podesno (nije u stanju) da ostvari reklamirani interes odbrane zemlje. Mogućnost nasleđivanja, odnosno testamentalnog raspolaganja isključena je tom odredbom ako je vojni obveznik napustio zemlju da bi izbegao dužnost odbrane zemlje a ne vrati se pre ostaviočeve smrti. Taj deo odredbe (da se nije vratio u zemlju pre ostaviočeve smrti) predstavlja ograničenje prava nasleđivanja, odnosno slobode testiranja koje je nepodesno za ostvarenje deklarisanog zakonskog cilja (odbrane zemlje) i zato predstavlja proizvoljno ograničenje. Ako je cilj odredbe iz članova 4. i 5. ZON da, stavljajući im u izgled sankciju nedostojnosti za nasleđivanje, podstakne vojne obveznike da brane zemlju, pa da ih sankcioniše isključenjem prava na nasleđivanje zbog toga što je nisu branili, onda bi - po prirodi stvari - za nedostojnost pravno relevantan morao biti momenat, da li se vojni obveznik vratio u zemlju dok je još postojala potreba za njenom odbranom, a ne sam povratak pre ostaviočeve smrti. Sadašnja odredba, međutim, čini nedostojnim one koji se vrate posle smrti ostavioca, i njih lišava prava na nasleđivanje, dok ne čini nedostojnim one koji su se vratili pre ostaviočeve smrti, ali tek pošto je prestala potreba za odbranom. Iako su oni podjednako tako izbegli dužnost odbrane zemlje, kao i oni koji su se vratili tek po ostaviočevoj smrti! Vezujući nedostojnost za povratak posle smrti ostavioca, umesto da nedostojnost veže za povratak posle prestanka situacije odbrane zemlje, sadašnja odredba predstavlja nedopustivo ograničenje ustavnog prava na nasleđivanje (onih koji su se vratili posle ostaviočeve smrti) jer pravo ograničava a da nije u stanju, nije podesna da ostvari deklarisani cilj ograničenja - da podstakne na odbranu zemlje (na povratak u zemlju dok još postoji potreba njene odbrane).

(Smatramo li, na tragu stava Saveznog ustavnog suda13), legitimnim dodatnim ciljem norme da podstakne vojne obveznike da brane imovinu ostavioca, a ako to ne čine, da ih sankcioniše nedostojnošću za nasleđivanje, i tada bi - u svetlu ovih istih, upravo navedenih razloga - odredba članova 4. i 5. bila nepodesna da doprinese ostvarivanju i tog dodatnog cilja, te joj i u tom slučaju manjka osnov zašto ograničava jedno ustavno pravo.)

c) Neprimerenost (prekomernost) ograničenja. - I kada bi bilo i potrebno i podesno, ograničenje iz članova 4. i 5. ZON nije u skladu sa Ustavom zato što je neprimereno (prekomerno). Nijedno Ustavom zajamčeno pravo zakon (zakonodavac) ne sme neprimereno (prekomerno) da ograničava: ustavno jamstvo štiti pravo od svakog onog ograničavanja koje je neprimereno (prekomerno) zato što bi i manje ograničenje od njega bilo dovoljno da se ostvari cilj. Ograničenje iz članova 4. i 5. ZON je prekomerno zato što je neodređeno. Ograničenja Ustavom zajamčenih prava moraju biti dovoljno precizna, da ne bi pružala mogućnost da se u primeni norme zajamčena prava ograničavaju preko mere koja je neophodna. Odredbom članova 4. i 5. ZON uvedeno je upravo jedno takvo, nedovoljno određeno ograničenje, kome je imanentna realna opasnost prekomernog ograničavanja Ustavom zajamčenog prava u primeni odredbe. Pošto sam Ustav RS nije uopšte odredio sadržinu “dužnosti odbrane zemlje”, zakonodavac bi smeo da predvidi pravne posledice ogrešenja o tu dužnost samo ako on precizno odredi u čemu se sastoji ta dužnost pa time i ogrešenje o nju. Zakon o nasleđivanju, međutim, uopšte ne određuje taj ključni pojam, iako uz njega vezuje vrlo značajne, teške pravne posledice (sankciju nedostojnosti, sužavanje slobode testiranja).

Osim toga, zbog neodređenosti središnjeg pojma, odredba nameće sudovima posao da se u njenoj primeni bave dnevnopolitičkim procenama, a što nikada ne sme da bude posao suda jer sud ne predstavlja organ političke vlasti. Ograničenje je, dakle, uz sve drugo, još i protivno prirodi sudske vlasti (kao nepolitičke), koja je određena Ustavom.

Neodređenost ključnog izraza kojim se služi ZON i upućenost suda na dnevnopolitičke procene za njegovo određivanje u primeni, mogu rezultirati i time da bi sud morao dati legitimaciju Miloševićevim ratničkim pohodima i kvalifikovati ih kao dužnost odbrane zemlje. Time bi sud došao u sukob i sa Zakonom o amnestiji, koji je 2001. godine stao na stranu onih koji su odbili da ovu agresivnu politiku poistovete sa dužnošću odbrane zemlje (“Službeni list SRJ”, br. 9/2001 od 2.3.2001).14) Pošto u ovim slučajevima nema osnova ni za krivičnu odgovornost, koja je glavno sredstvo podsticanja vršenja dužnosti odbrane zemlje i sankcionisanja nevršenja, utoliko je manje primereno i utoliko je više prekomerno pobočno sredstvo podsticanja i sankcionisanja, kakvo je ograničenje slobode testiranja, odnosno prava na nasleđivanje.

(Ako bi cilj norme videli i u podsticanju vojnih obveznika da brane imovinu ostavioca, što sugeriše Savezni ustavni sud,15) odredba članova 4. i 5. bila bi podjednako neprimerena (prekomerna) i za ostvarivanje takvog cilja, i to iz istih navedenih razloga iz kojih je neprimerena (prekomerna) za ostvarivanje cilja kojeg reklamira sama zakonska odredba.)

Odredba člana 4. stav 1. tačka 5. i člana 5. ZON nesaglasna je sa članom 13. Ustava RS, koji sadrži princip jednakosti, odnosno nediskriminacije: “Građani su jednaki u pravima i dužnostima ...”. Princip jednakosti, odnosno nediskriminacije zabranjuje da se - bez razumnog razloga - ono što je isto ili bitno slično nejednako pravno tretira (da se proizvoljno, bez razumnog razloga pravno razlikuje), a ono što je bitno različito, da se tretira pravno jednako (da se proizvoljno, bez razumnog razloga pravno izjednačava).16) Odredba članova 4. i 5. ZON ogrešuje se o princip jednakosti na oba načina: uvodi neke značajne pravne razlike među lica koja su u istoj ili bitnoj sličnoj poziciji, a da nedostaje razuman razlog za to što se samo nekim od tih lica ograničava Ustavom zajamčeno pravo (proizvoljno razlikovanje) (A); ne pravi neke pravne razlike između lica koja su u bitno različitoj poziciji, a da manjka ikakav razuman razlog što su nekim od tih lica ograničena Ustavom zajamčena prava dok drugima nisu (proizvoljno nerazlikovanje) (B).

Zakonodavac je vezan ustavnim principom jednakosti, odnosno nediskriminacije i onda kada postavlja ograničenja pravima, zajamčenim Ustavom, tako da je reč o još jednoj granici ograničivosti zajamčenih prava: ova se ne smeju bez razumnog razloga ograničavati diskriminatorno. Odredbom članova 4. i 5. ZON zakonodavac je prekoračio i ovu granicu. Ogrešenje o princip jednakosti, odnosno nediskriminacije sastoji se u tome što ZON, mada ne postoji nikakav razuman razlog kojim bi se te diskriminacije mogle opravdati, čini nedostojnim za nasleđivanje samo neke od kršilaca dužnosti odbrane zemlje, dok druge, koji su takođe kršili istu tu dužnost, pošteđuje ove sankcije, ostavljajući im nedirnuto pravo da nasleđuju, a ostaviocima nedirnutu mogućnost da u njihovu korist testamentalno raspolažu.

A) Proizvoljne pravne razlike. - Zemlju ne brane, kako oni koji napustivši zemlju izbegnu dužnost njene odbrane, tako ni drugi koji istu tu dužnost odbrane zemlje podjednako tako izbegnu na bilo koji način. Ipak, samo prve ZON hendikepira kao nedostojne za nasleđivanje. Sa stanovišta odbrane zemlje, dakle, sa stanovišta cilja ove norme, svi su oni, dakle, u istoj poziciji (niko od njih ne brani zemlju, svi se ogrešuju o istu dužnost), ali ZON, uprkos tome, među njih unosi bitnu nejednakost u pravima: prvi nemaju pravo da naslede, a drugi ga imaju. Drugačije rečeno, ignorišući istovetnost pozicije u kojima se lica nalaze, bez postojanja ikakve razlike među njima koja bi bila bitna, ZON je proizveo među njima bitnu razliku u pogledu pravne posledice - nejednakost u pravima. Kako se ta bitna pravna nejednakost ne može braniti baš nikakvim razumnim razlogom, reč je o proizvoljnoj diskriminaciji pri ograničavanju Ustavom zajamčenih prava, nespojivoj sa ustavnim principom jednakosti u pravima. Ta proizvoljnost uvedenog bitnog pravnog razlikovanja među nevršiocima jedne te iste dužnosti odbrane zemlje, ta nemogućnost da se ikakvim razumnim razlogom objasni njihova bitna nejednakost u pravima da naslede, samo je još očiglednija kada se ima u vidu to da oni kršioci te dužnosti koji u lakšem vidu izbegnu dužnost odbrane zemlje, napustivši je, bivaju sankcionisani nedostojnošću za nasleđivanje, dok nesmetano mogu nasleđivati drugi kršioci iste dužnosti koji, ne napustivši zemlju, počine neki neuporedivo teži oblik izbegavanja iste dužnosti odbrane zemlje.

B) Proizvoljno pravno nerazlikovanje. - Po rešenju koje sadrži ZON, vojni obveznik koji se u zemlju vrati tek pošto prestane situacija odbrane zemlje može da nasledi podjednako kao i onaj koji se vratio dok je još postojala potreba za odbranom zemlje: dovoljno je da se vratio pre ostaviočeve smrti. Međutim, ako se vojni obveznik vratio u zemlju pre ostaviočeve smrti ali tek pošto je prestala potreba odbrane zemlje, sa stanovišta reklamiranog cilja norme (odbrane zemlje) moralo bi biti isto kao da se nije ni vratio: morao bi biti nedostojan za nasleđivanje. A po ZON - nije. Takvo pravno izjednačavanje (tj. nepravljenje pravnih razlika između) lica koja su sa stanovišta cilja norme (tj. sa stanovišta odbrane zemlje kao ustavne vrednosti) u bitno različitoj poziciji, čini očiglednim da je potpuno proizvoljno, tj. da nema nikakvo razumno utemljenje, to zašto je onda nedostojan za nasleđivanje, dakle, ograničen u istovetnom, Ustavom zajamčenom pravu na nasleđivanje, onaj ko se u zemlju vratio posle ostaviočeve smrti.

U širini u kojoj je iskazan, nije ispravan stav Saveznog ustavnog suda da je “Pravo ... zakonodavca da ... propiše da lice, vojni obveznik koji je napustio zemlju i nije se vratio do smrti ostavioca, da bi izbegao Ustavom SRJ utvrđenu dužnost njene odbrane, a time i odbranu imovine ostavioca, ne može naslediti ostavioca zbog svoje nedostojnosti”.17) Pravo zakonodavca da donese propis takve sadržine uslovljeno je, naime, poštovanjem nekolikih principa koji važe kao granice ograničivosti Ustavom zajamčenih prava uopšte (V,A). Zakonodavac nema pravo da propiše nedostojnost za nasleđivanje kao ograničenje ustavnog prava na nasleđivanje, odnosno kao ograničenje slobode testiranja, između ostaloga onda kada je takav propis nepotreban, nepodesan ili neprimeren (prekomeran) za ostvarivanje cilja koji se hoće postići propisivanjem nedostojnosti, pošto se tada propis kosi sa principom proporcionalnosti, kao što nema pravo da to propiše ni onda kada se takav propis kao diskriminatoran kosi sa principom jednakosti (V,A, V,C). Kada je svojevremeno Savezni ustavni sud ispitivao ustavnost odredbe članova 4. i 5. ZON, u potpunosti je propustio da je analizira sa stanovišta principa proporcionalnosti, dok je ispit te odredbe sa stanovišta principa jednakosti sveo samo na jedan njegov aspekt (da li je izvršena diskriminacija s obzirom na rasu, nacionalnu pripadnost, itd.),18) pa nije ni konstatovao njene neusaglašenosti sa Ustavom. Nadati se da Ustavnom sudu Srbije neće promaći da su odredbom ZON prekoračene, u tim principima sadržane granice dopuštenosti ograničenja ustavom zajamčenih prava (kako je to pokazano i obrazloženo pod V,C i VI).

_________________________