|
OGRANIČENJA AUTONOMIJE
VOLJE POKLONODAVCA
KOD UGOVORA O POKLONU
Jelena Borovac,
sudija Vrhovnog suda Srbije
U kodifikacijama XIX i XX veka ugovor o
poklonu je regulisan kao poseban imenovani ugovor.
Međutim,
prilikom stvaranja novog pravnog poretka nakon Drugog svetskog rata na
prostoru bivše SFRJ,
ugovor o poklonu je izostavljen u zakonskoj regulativi.
Ni u dugo očekivanom Zakonu o obligacionim odnosima
("Službeni list SFRJ",
br. 29/78, 39/85,
45/89, 57/89 i "Službeni
list SRJ", br.
13/93) koji je donet
1978. godine ovaj
ugovor nije uvršten u njegov sadržaj.
Obrazloženje zakonodavca dato zbog izostavljanja ugovora o
poklonu iz Zakona o obligacionim odnosima je bilo to što ovaj ugovor kao
dobročin nije tipičan pravni instrument prometa roba i usluga u oblasti
privrednog-pravnog
prometa te je stoga trebao da bude predmet republičkog odnosno
pokrajinskog zakonodavstva,
a ne Zakona o obligacionim odnosima koji je bio savezni zakon.
Međutim,
dogodilo se da on nikada nije bio regulisan ni republičkim ni
pokrajinskim zakonima.
Bez obzira na ovo ignorisanje od strane zakonodavca,
ugovor o poklonu je uvek bio prisutan u pravnom životu i nije
gubio od pripadajućeg mu značaja,
budući da je ugovor o poklonu povezan sa postojanjem privatne
svojine makar ona bila i u najmanjem obimu.
Dakle, dok
god ona postoji postojaće i ugovor o poklonu.
Razlozi leže u motivima kojima se rukovodi poklonodavac prilikom
njegovog zaključenja,
a oni su najčešće humanog karaktera i dozvoljeni su.
Ugovor o poklonu je sada ponovo predmet
odgovarajuće pažnje,
budući da Komisija za izradu Građanskog zakonika
(obrazovana Odlukom Vlade Republike Srbije
16. novembra 2006.
godine - "Službeni
glasnik RS" br.
104/06 i 110/06),
intenzivno na njegovoj izradi radi,
te će ugovor o poklonu dobiti svoje mesto u zakoniku,
koje mu odavno pripada.
U nedostatku zakonskog propisa,
u sudskoj praksi u parnicama čiji je predmet bio ugovor o poklonu
(razlozi za ništavost,
opoziv),
sudovi su se pozivali na pravna pravila Srpskog građanskog zakonika iz
1844. godine u kome je ugovor o poklonu regulisan u odeljku o
poklonima od paragrafa 561
do 568, a u
smislu odredbe Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre
6. aprila 1941.
godine i za vreme neprijateljske okupacije
("Službeni list FNRJ",
br. 86/46).
Vremenom se sve ređe u obrazloženjima sudskih presuda nailazi na
pozivanje na paragrafe i pravna pravila iz Srpskog građanskog zakonika,
tako da ukoliko nema mesta primeni Zakona o nasleđivanju SR
Srbije, u presudama
je izostavljeno pozivanja na bilo kakvo materijalno pravo i pored
obaveze da u obrazloženju budu navedeni zakonski propisi na kojima je
sud zasnovao presudu (član
342. stav 4
Zakona o parničnom postupku
- "Službeni list RS"
125/2004). Sa druge strane sudska praksa je bogata stavovima
donetim u ovim parnicama i ona će sada poslužiti prilikom normiranja
ugovora o poklonu.
Tako se iskristalisao i stav o njegovom nazivu te je skoro napuštena
upotreba izraza kao što je Ugovor o daru ili Darovni ugovor u korist
izraza Ugovor o poklonu.
POJAM UGOVORA O POKLONU
Ugovor o poklonu je takav ugovor na
osnovu koga poklonodavac poklonoprimcu predaje ili se obavezuje da preda
u svojinu određenu stvar ili da mu prenese neko drugo pravo,
bez naknade,
ili da mu na drugi način učini kakvu korist na teret svoje imovine1.
Šta se smatra poklonom,
propisano je članom
50. Zakonom o nasleđivanju
("Službeni glasnik RS",
br. 46/95,
stupio na snagu 4.5.1996.
godine),
kojim je propisano da se poklonom smatra svako odricanje od prava,
pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika,
otpuštanje duga,
ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog
dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja
zanimanja kao i svako drugo besplatno raspolaganje.
U pravnoj teoriji su podeljena
mišljenja da li rad može da bude predmet ugovora o poklonu.
Čini se da preovlađuju argumenti da rad može da bude predmet
poklona i da je sada prilika da se kod određivanja pojma poklona u
Građanskom zakoniku obuhvati i rad kao njegov predmet.
Argumenti za to nalaze se u činjenici da rad predstavlja korist
za onog za koga je učinjen,
da se čini na teret imovine izvršioca rada
(izostanak nagrade),
da je takav rad u tom slučaju dobročin gest,
da motiv onoga ko rad čini
(poklonodavaca)
može biti humanog karaktera čak i većeg obima ili razlozi
zahvalnosti ili uzvraćanje za učinjenu uslugu poklonoprimcu.
Kod besplatnog rada očigledno da postoji volja ili namera da se
poklon čini,
odnosno unutrašnja potreba koja opredeljuje poklonodavca da dobročino i
bez naknade uveća imovinu poklonoprimcu.
Ukoliko je za rad ugovorena naknada tada je zaključen ugovor o
radu ili neki drugi,
a rad bez naknade je za sada nedefinisan.
BITNI ELEMENTI UGOVORA O
POKLONU
Iz same definicije ugovora o poklonu i
njegovih osnovnih karakteristika
(dvostrani pravni posao),
dobročini,
realan odnosno formalan (kod
usmene forme je potrebna predaja stvari,
pismena i posebna forma)
proizilazi da su bitni elementi ovog ugovora:
predmet ugovora (stvar,
ili neko imovinsko pravo ili neka druga korist koju poklonodavac
daruje poklonoprimcu)
i namera da se poklon učini.
Ugovor će nastati tek kada se postigne saglasnost volja ugovornih
strana o bitnim elementima ugovora.
Minimum te saglasnosti je sadržan u tome da se poklonoprimac
saglasi da primi poklon i da postoji namera poklonodavca da poklon učini
sa tačno određenim predmetom poklona.
Volja ili namera da se poklon učini
(animus donandi)
predstavlja kauzu ugovora o poklonu.
To je ona unutrašnja potreba ili motiv koji opredeljuje
poklonodavca da dobročino,
bez naknade uveća imovinu poklonoprimca.
Poklonodavac svoj subjektivni odnos prema predmetu poklona kao i
prema poklonoprimcu mora da iskaže jasno,
nedvosmisleno.
UGOVORNA SLOBODA
Granica ugovorne slobode u odnosu na
drugu ugovornu stranu (odnos
interpartes),
zaštićena je čitavim nizom pravnih sredstava kao što su sankcija
rušljivosti ugovora,
na primer usled zablude,
prevare ili pretnje2.
Svaki pravni sistem u svom mozaiku
pravnih normi nalazi mesta i za jedno područje na kome su veće
mogućnosti individualne aktivnosti i egzaltacije ličnosti.
To je domen,
bar u principu,
inicijative stranaka i mogućnosti regulisanja njihovih pravnih odnosa
putem njihovih voljnih akata,
ali uvek u okviru i duhu zakonom utvrđenih granica.
Tako, s
jedne strane,
pravni poredak dopušta slobodu ugovornog uređenja odnosa,
ali, s druge
strane, predviđa i
granicu do koje se ta sloboda može prostirati.
To je posledica duboke potrebe zajednice da dopusti i omogući
slobodno ispoljavanje volje određenih subjekata,
ali i da vodi računa o opštim normama zajednice koje se ne mogu
prepustiti individualnoj arbitrernosti i proizvoljnosti3.
AUTONOMIJA VOLJE UGOVORNIKA
Jedno od načela obligacionih odnosa je
autonomija volje,
koja je iskazana kroz slobodu strana u obligacionim odnosima u granicama
prinudnih propisa,
javnog poretka i dobrih običaja da svoje odnose urede po svojoj volji
(član 10.
Zakona o obligacionim odnosima).
Princip slobode ugovaranja sastoji se
iz mnoštva raznorodnih sloboda,
među kojima su najvažnije sloboda da se ugovor zaključi ili ne
zaključi (ako je na
sklapanje ugovora bio primoran protivpravnim radnjama drugih lica ili
objektivnim okolnostima ili ako je odgovarajuću odluku doneo pod
uticajem vlastite zablude,
ugovor je pravno nevaljan);
sloboda izbora ugovornog partnera
(ako je izbor učinjen pod uticajem zablude o ličnosti izabranoga,
to može biti razlog da se ugovor ospori,
ukoliko su lična svojstva partnerova za drugog ugovornika bila
bitna - intuitu
personae);
sloboda uređivanja sadržine ugovora,
sloboda određivanja tipa ugovora
(strane ugovornice nisu vezane za zakonske tipove ugovora);
sloboda određivanja obaveznosti ugovora koja pak ima razne
modalitete 4.
OGRANIČENJE AUTONOMIJE VOLJE
POKLONODAVCA
Ograničenje autonomije volje
poklonodavca sadržano je u Zakonu o nasleđivanju,
kroz odredbe koje regulišu prava nužnih naslednika da traže
vraćanje poklona od poklonoprimca
(delimično ili u celosti)
kada im je povređeno pravo na nužni nasledni deo
(čl. 48. i
49) i kroz odredbe o načinu utvrđivanja vrednosti poklona
(čl. 51. i
52). Propisano je da samo nužni naslednici imaju pravo da
zahtevaju vraćanje poklona zbog povrede nužnog dela u roku od tri godine
od smrti ostavioca.
Detaljno je regulisan i redosled vraćanja poklona
(čl. 56-60)
kao i uračunavanje poklona u nasledni deo zakonskih naslednika
(čl. 66-77).
Iz navedenih zakonom predviđenih
ograničenja volje poklonodavca proizilazi da najveću autonomiju volje
poklonodavac ima prilikom zaključenja ugovora o poklonu učinjenih u
dobrotvorne i druge opšte korisne svrhe,
jer je Zakonom propisano da u vrednost zaostavštine na osnovu
koje se izračunava nužni deo,
ne ulaze pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne
svrhe. Isti status
imaju i troškovi koje je ostavilac utrošio na izdržavanje i školovanje
zakonskog naslednika (član
49). Dakle,
bez značaja je činjenica što troškovi utrošeni na izdržavanje i
školovanje jednog od zakonskih naslednika npr.
u inostranstvu mogu prevazilaziti vrednost nepokretnosti koje će
kasnije biti predmet zaostavštine.
Međutim, na
ovom mestu se mora istaći da je vrednost troškova školovanja kao i
opravdanost bitna kod uračunavanja poklona u nasledni deo.
Tako ono što je utrošeno na izdržavanje i obavezno školovanje
naslednika se ne uračunava u nasledni deo naslednika,
ali će sud odlučiti o tome da li će izdaci koje je ostavilac
učinio za dalje školovanje naslednika uračunati u njegov nasledni deo i
koliko, ceneći
naročito vrednost zaostavštine i troškove školovanja i osposobljavanja
za samostalan život ostalih naslednika
(član 76).
Ograničeniji obim autonomije volje
poklonodavca, ali
ne uvek, dolazi do
izražaja kod ugovora o poklonu u kojima poklonoprimac nije zakonski
naslednik poklonodavca.
Naime,
prilikom izračunavanja nužnog dela i utvrđivanja vrednosti zaostavštine
na osnovu koje se izračunava nužni deo,
dodaje se i vrednost poklona koje je ostavilac u poslednjoj
godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici
(čl. 48.
stav 4). Prema ovoj
zakonskoj odredbi,
svi oni pokloni koje je poklonodavac učinio u periodu koji je prethodio
poslednjoj godini njegovog života,
licima koja nisu njegovi zakonski naslednici neće biti uračunati
u vrednost zaostavštine na osnovu kojih se izračunava nužni deo.
Prema tome,
lica koja nisu zakonski naslednici,
poklonoprimci,
po proteku godinu dana od učinjenog poklona,
a u okviru koga poklonodavac nije preminuo,
postići će pravnu sigurnost ugovora o poklonu,
a autonomija volje poklonodavca će biti očuvana.
Najmanje izraženu autonomiju volje
odnosno najveće ograničenje,
poklonodavac ima kada poklon učini nekom od zakonskih naslednika,
i istovremeno najmanju pravnu sigurnost ima poklonoprimac koji je
zakonski naslednik poklonodavca.
To je zato što je zakonodavac propisao da se zakonskom nasledniku
uračunava u njegov nasledni deo poklon koji je ma na koji način dobio od
ostavioca (član
66. stav 1).
Poklon se nasledniku ne uračunava u nasledni deo,
ako je ostavilac u vreme poklona ili docnije ili u zaveštenju,
izjavio da se poklon neće uračunati,
ili se iz okolnosti može zaključiti da je to bila namera
ostaviočeva s tim da se time ne dira u pravila o nužnom delu
(član 61.
stav 1).
Čini se da bi volji poklonodavca.
a ne zakonodavca,
trebalo da se ostavi odluka o tome da li će se zakonskom
nasledniku uračunati u njegov nasledni deo poklon koji je dobio od
ostavioca. Stoga bi
u svakom ugovoru o poklonu valjalo da se ostavilac izjasni o tome da li
se vrednost učinjenog poklona uračunava ili ne u nasledni deo
poklonoprimca.
Sadašnje zakonsko rešenje da tumačenje volje poklonodavca o tome da li
će se poklon uračunati u nasledni deo poklonoprimca nakon njegove smrti,
zavisi od izjave ostavioca koju je dao u vreme poklona ili
docnije (nije
propisana forma)
ili u zaveštenju,
ostavlja veliki prostor za vođenje parnica nezadovoljnih,
zavađenih ili izneverenih očekivanja zakonskih naslednika
ostavioca i to u dugom vremenskom periodu nakon smrti poklonodavca.
Pogotovo ostavljanje sudu da zaključuje iz okolnosti kakva je
bila namera ostaviočeva,
a što je uvek faktičko pitanje koje se dokazuje najčešćim i
najnepouzdanijim dokaznim sredstvom,
svedocima,
otvara teren za duga parničenja i naravno za sumnju u to da li je volja
poklonodavca iz svih okolnosti pravilno utvrđena.
Poklonodavac bi svoju volju trebao da
iskaže u samom ugovoru o poklonu,
na jasan i nedvosmislen način i time omogući da se ugovor koji je
on zaključio za svog života i po svojoj volji ispuni onako kako je on to
želeo, a ne da
njegova volja bude predmet ispitivanja i procenjivanja nakon njegove
smrti. Pravna
sigurnost poklonoprimca bi ovim bila obezbeđena,
a i pravna situacija zakonskih naslednika bi bila jasna.
Upravo iz iskazane volje poklonodavca u samom ugovoru bi se
videli motivi poklonodavca za zaključenje ugovora o poklonu.
Ukoliko životne prilike nekih od njegovih zakonskih naslednika
iziskuju potrebu da poklonodavac za svog života želi da mu pomogne ili
doprinese poboljšanju materijalne situacije poklonoprimca,
a poklonodavac ne želi da rasporedi svoju imovinu za života ili
pak ne postoji saglasnost svih zakonskih naslednika za raspodelu imovine
za života,
poklonodavac učinjenim poklonom može da zadovolji potrebe tog zakonskog
naslednika,
poklonoprimca, a da
pri tome ne želi da dira u nasledna prava njegovih ostalih zakonskih
naslednika. Takvu
svoju volju poklonodavac će iskazati u samom ugovoru.
Međutim,
ukoliko je motiv za učinjeni poklon bio izuzetna privrženost prema nekom
ili nekim od zakonskih naslednika,
osećaj zahvalnosti ili bilo koja druga pozitivna ljudska emocija,
poklonodavac će taj svoj motiv za zaključenje ugovora iskazati
kroz volju da se učinjeni poklon ne uračunava u nasledni deo
poklonoprimca, kao
zakonskog naslednika i to treba da učini u samom ugovoru.
Nema razloga da to iskazuje mimo ugovora u vreme njegovog
zaključenja ili docnije,
ili u zaveštenju (koje
može biti rušljivo ili ništavo),
a ponajmanje da se iz okolnosti u sudskom postupku dokazuje i
tumači kakva mu je volja bila.
Za slučaj da je u ugovoru o poklonu
izostavljena odredba o tome da li se učinjeni poklon uračunava ili ne u
nasledni deo poklonoprimca,
valjalo bi to izostavljanje tumačiti tako da se poklon ne
uračunava u nasledni deo.
Razlog za takvo tumačenje nalazi se u osnovnom principu da
ograničenja od pravila treba istaći.
Sadašnje zakonsko rešenje kojim se uračunava poklon u nasledni
deo poklonoprimca treba shvatiti kao ograničenje volje poklonodavca da
poklonom uveća imovinu poklonoprimca na račun svoje imovine.
POBIJANJE POKLONA OD STRANE
TREĆIH ZAINTERESOVANIH LICA
Treća lica mogu da dođu u situaciju da
imaju opravdan razlog da pobijaju poklon.
To je slučaj kada se poklon pobija zbog povrede obaveze
izdržavanja.
Poklonodavac koji je po zakonu dužan da izdržava određena lica,
ne može činiti poklone kojima bi svoju imovinu smanjio u tolikoj
meri da time dovede u pitanje pravo izdržavanih lica.
Drugi opravdan razlog je kod pobijanja poklona od strane
poklonodavčevih poverilaca radi namirenja svojih potraživanja putem
Paulijanske tužbe (actio
Pauliana) po
pravilima propisanim za pobijanje dužnikovih pravnih radnji.
Dok u opravdanost napred navedena dva
razloga ne treba sumnjati,
opravdanost pobijanja poklona zbog povrede nužnog naslednog dela
može da bude predmet diskusije.
Prema Zakonu o nasleđivanju,
nužni naslednici imaju pravo da traže vraćanje poklona
(delimično ili u celosti)
kojima je povređen njihov nužni deo.
To je slučaj onda kad ukupna vrednost zaveštajnog raspolaganja i
učinjenih poklona premašuje raspoloživ deo.
U slučaju povrede nužnog dela prvo se smanjuju raspolaganja
učinjena zaveštenjem,
pa ukoliko nužni deo time ne bi bio podmiren,
onda se vraćaju pokloni,
po redosledu koji je zakonom propisan.
Rok u kome se to može učiniti iznosi tri godine od smrti
ostavioca.
Pravo nužnih naslednika da traže
povraćaj poklona kojim je povređen njihov nužni deo bilo je predviđeno i
Opštim Austrijskim građanskim zakonikom
(član 951)
te Zakonikom građanskim za Knjaževstvo Srbsko
(obnarodovan na Blagovesti
25. marta 1844.
godine)
kojim su pravo na nužni deo imala deca poklonodavca.
Ne samo zbog činjenice što je od
donošenja navedenih zakonika proteklo više od
150 godina (dobra
rešenja nemaju rok trajanja)
i što su se značajno promenile društvene prilike kao i odnosi u
porodici, što je i
svojina prošla kroz različite oblike već zbog potrebe sagledavanja
ugovorne slobode i autonomije volje ugovornika u sadašnjem pravnom
poretku, čini se da
je potrebno preispitati dužnost poklonodavca da svojim zakonskim
naslednicima ostavi nužni deo na račun učinjenih poklona.
Nema neoborivih argumenata kojima bi se branilo izjednačenje
raspolaganja zaveštenjem i ugovorom o poklonu sa aspekta nužnog dela.
Treba poći od pravne prirode ova dva načina raspolaganja imovinom.
Ugovor o poklonu (inter
vivos) je
dvostrani,
jednostrano obavezni,
dobročin ugovor kod koga osnov obavezivanja na strani
poklonodavca čini njegova pobuda
(animus donandi)
da se liši svoje imovine radi uvećanja imovine poklonoprimca,
dok je zaveštenje jednostrana,
lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono
raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti
(mortis causa),
u zakonom određenom obliku
(član 78.
Zakona o nasleđivanju).
Drugi argumenti za uskraćivanje prava
zakonskih naslednika na nužni deo iz vrednosti učinjenih poklona,
(koje je poklonodavac ma na koji način učinio bilo nekom od
zakonskih naslednika bilo onima koji to nisu)
tiču se slobode sticanja imovine i njenog raspolaganja.
Pre svega,
niko nema obavezu da stvara imovinu.
Bez obzira što je u ljudskoj prirodi da imovinu stvara,
da poseduje,
da li će to nekom poći za rukom ili ne,
zavisi od čitavog niza okolnosti
(imovno stanje predaka,
mogućnost školovanja,
mogućnost da ličnim radom ostvari višak sredstava,
način života,
sreća, itd.).
Ukoliko lice koje je vlasnik određene imovine ima takve motive da
je spreman da se te imovine liši za svog života i pokloni je nekom licu
i to naravno učini po svojoj slobodnoj volji,
zašto bi ovaj njegov gest bio ograničen voljom njegovih zakonskih
naslednika da traže nužni deo od poklonjene imovine nakon njegove smrti
kad ni za vreme njegovog života nisu imali pravo da intervenišu u bilo
kom pravcu.
Ni učinjeni pokloni nemaju istu sudbinu.
Postoje pokloni koji se ne mogu opozvati.
Tako zakonski naslednici nemaju pravo na nužni deo ukoliko je
poklon učinjen u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe,
a nemaju ni pravo na nužni deo ukoliko je poklon učinjen licima
koji nisu zakonski naslednici,
ukoliko je poklon učinjen pre poslednje godine života
poklonodavca. Osim
toga, pravo na
nužni deo se faktički ostvaruje samo na poklonjenim nekretninama.
Poklone čiji je predmet novac ili neka dragocenost koji nemaju
pismeni trag je teško dokazati u sudskom postupku.
Ne možemo zanemariti činjenicu da vlasnik u slučaju prodaje svoje
imovine, sa novcem
raspolaže slobodno i može da ga potroši po svom nahođenju bez polaganja
računa svojim zakonskim naslednicima.
Deo novca može biti poklonjen nekom od zakonskih naslednika u
tajnosti od ostalih i takvo raspolaganje poklonodavca ostaće nedostupno
za sve one druge zakonske naslednike od kojih je poklon učinjen u
tajnosti. Dakle,
ukoliko je tajnost obezbeđena,
volja poklonodavca je sprovedena.
Međutim,
kada je poklon učinjen pismenim ugovorom jer je predmet nepokretnost,
tada je njegova volja ograničena pravom na nužni deo.
Proizilazi da zakonodavac volju poklonodavca gradira različitim
stepenima u zavisnosti od toga kome se poklon čini,
vremena kada se čini te šta je predmet poklona.
Autor se zalaže za zakonsko rešenje po
kome bi nužni deo mogao biti povređen samo zaveštenjem jer je to
raspolaganje za slučaj smrti,
a da bi pravo na njega trebalo ukinuti kod ugovora o poklonu jer
jer se radi o raspolaganju inter vivos.
Ovakvo rešenje bi pored drugih pozitivnih efekata naročito
doprinelo pravnoj sigurnosti poklonoprimca.
Ako je nužni deo stvarno pravo,
pravo na vraćanje poklona može se zahtevati u roku od tri godine
od smrti ostaviočeve (član
59. stav 2.
Zakona o nasleđivanju),
a ako je nužni deo obligaciono pravo,
dopuna novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri
godine od smrti ostavioca
(član 58.
stav 2. Zakona o
nasleđivanju).
Vreme kada je zaključen ugovor pri tome nije relevantno.
Stoga se u praksi događa da poklonoprimac koristi kao vlasnik
nekretninu godinama pre smrti poklonodavca u koju ulaže i povećava njenu
vrednost, potom
bude tužen pri isteku roka od tri godine radi povrede nužnog dela i
nakon dugotrajne parnice (opterećene
brojnim dokazima te veštačenjem vrednosti poklona),
dođe u situaciju da nakon dugog perioda vlasništva,
vraća deo poklona.
Njegova pravna sigurnost po proteku veoma dugog perioda biva
narušena.
Ha formiranje ovakvog stava autora,
uticala je bogata sudska praksa,
proistekla iz parnica u kojima su zakonski naslednici dokazivali
simulovanost ugovora o doživotnom izdržavanju,
dokazujući da se radilo o ugovoru o poklonu ili tražeći raskid
tog ugovora zbog neispunjenja od strane davalaca izdržavanja.
Tu je i sadržina brojnih ugovora o poklonu i ugovora o doživotnom
izdržavanju koji su bili sporni i stoga bili predmet parnica sa
raznovrsnim tužbenim zahtevima.
Naime,
upravo iz razloga što lice koje ne želi da njegovi zakonski naslednici
nakon njegove smrti pretenduju na nužni deo njegove imovine sa kojom
želi slobodno da raspolaže za života,
ne zaključuje ugovor o poklonu već pribegava zaključenju ugovora
o doživotnom izdržavanju,
koji je po svojoj prirodi i elementarnim karakteristikama potpuno
drugačiji ugovor.
Tako, lice kome
uopšte nije potrebno izdržavanje,
već je naprotiv takvog imovnog stanja da može i želi da zaključi
ugovor o poklonu,
pribegava zaključenju ugovora o doživotnom izdržavanju u kome ima ulogu
primaoca doživotnog izdržavanja samo iz razloga da bi na taj način
raspolagao imovinom u neokrnjenom delu odnosno da se nužni naslednici ne
bi koristili svojim pravom.
Ovako zaključeni ugovori pak nakon smrti
"primaoca izdržavanja",
bivaju predmet parnica u kojima naslednici traže raskid ugovora
zbog neizvršenja jer je fakat da njima izdržavanje nije bilo potrebno
ili su ga samo simbolično primali radi toga da kasnije neko od zakonskih
naslednika takav ugovor ne bi mogao pobijati zbog neispunjenja.
Ovde se naravno postavlja pitanje dozvoljenosti izigravanja prava
zakonskih naslednika.
Naravno, da
izigravanje bilo čijih zakonskih prava nije dozvoljeno.
Ali dokle god je zakonom regulisano ovako kao što je to sada,
izigravanja će biti čak i kod onih koji nemaju svest o tome da
čine nešto nedozvoljeno,
vođeni željom da sa svojom imovinom raspolažu slobodno.
Stoga se čini da bi ravnoteža između zakonskog propisa i
autonomne volje poklonodavca mogla da bude bolje uspostavljena nego što
je to sada.
Drugačije zakonsko rešenje dovelo bi do
značajnog smanjenja broja zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju
između supružnika.
Zaključuju ga obično supružnici koji ili nemaju dece uopšte ili nemaju
zajedničku decu.
Upravo na primeru tih ugovornika koji pribegavaju zaključenju ugovora o
doživotnom izdržavanju iako ih Porodični zakon obavezuje da međusobno
jedno drugog izdržavaju i pomažu se,
govori u prilog napred rečenom.
Prava volja supružnika je u stvari da spreče zakonske naslednike
da ističu svoje pravo na nužni deo ukoliko zaključe ugovor o poklonu ili
pak sačine zaveštenje.
Ugovornici veruju da je sigurniji pravni put ugovor o doživotnom
izdržavanju da svoju volju raspolaganja celokupne imovine uspešnije
sprovedu pri čemu se primat daje raspolaganju imovinom,
a ne potrebom izdržavanja,
što bi morao da bude razlog za zaključenje ugovora o doživotnom
izdržavanju.
Punovažnost odredbe ugovora
o povraćaju poklona poklonodavcu
ukoliko poklonoprimac umre pre njega
U nedostatku zakonskog propisa kojim bi
bilo predviđena punovažnost odredbe ugovora o povraćaju poklona
poklonodavcu,
ukoliko poklonoprimac umre pre njega
(budući da ni ugovor o poklonu nije bio zakonom propisan),
ugovornici takvu odredbu ugovora nisu ni ugovarali.
Mada se teorija izjasnila da bi takva odredba ugovora bila
punovažna, u praksi
se nije koristila.
Ovaj nedostatak je prouzrokovao određeni broj parnica između
poklonodavca i naslednika poklonoprimca ponekad i nakon dugog vremena od
datuma zaključenja ugovora o poklonu.
Po pravilu,
to su bili ugovori zaključni između roditelja i deteta,
ako dete umre pre roditelja.
Zakonski naslednici poklonoprimca,
deca i supružnik,
zbog loših odnosa sa poklonodavcem ovoga izazovu na obraćanje
sudu. U parnici,
poklonodavac dokazuje da su nastupile okolnosti za opoziv ugovora
o poklonu u vidu osiromašenja i onda kada to nije slučaj ili za
neblagodarnost bilo poklonoprimca što za njegovog života nije nikada
isticano, bilo
njegovih naslednika.
Po pravilu se ovakvim tužbenim zahtevima ne udovoljava jer je u
postupcima utvrđivano da su pravi motivi za pokretanje takvih parnica
ležali samo u činjenici što je poklonoprimac umro pre poklonodavca,
te narušenih odnosa između poklonodavca i zakonskih naslednika
poklonoprimca.
Stoga je veoma korisno što je u budućem Građanskom zakoniku predviđena i
ponuđena odredba da se ugovorom može ugovoriti povraćaj poklona
poklonodavcu,
ukoliko poklonoprimac umre pre njega.
ZakljuČak
Volji
poklonodavca, a ne
zakonodavca,
trebalo bi da se ostavi odluka o tome da li će se zakonskom nasledniku
uračunati u njegov nasledni deo poklon koji je dobio od ostavioca.
U svakom ugovoru o poklonu valjalo
bi da se ostavilac izjasni o tome da li se vrednost učinjenog poklona
uračunava ili ne u nasledni deo poklonoprimca.
U slučaju da je u ugovoru o poklonu
izostavljena odredba o tome da li se učinjeni poklon uračunava ili ne u
nasledni deo poklonoprimca,
to izostavljanje treba tumačiti tako da se poklon ne uračunava u
nasledni deo.
Nužni deo bi mogao biti povređen
samo zaveštenjem jer je to raspolaganje za slučaj smrti,
a pravo na njega bi trebalo ukinuti kod ugovora o poklonu jer se
radi o raspolaganju inter vivos.
Sloboda sticanja imovine i njenog
raspolaganja ne podrazumeva dužnost poklonodavca da svojim zakonskim
naslednicima ostavi nužni deo na račun učinjenih poklona.
Uskraćivanjem prava zakonskih naslednika na nužni deo iz
vrednosti učinjenih poklona doveo bi do veće autonomije volje ugovornika
pri određivanju tipa ugovora i očuvao bi pravnu sigurnost poklonoprimca.
_______________________
1 - § 561-568
Srpskog građanskog zakonika;
- § 938-956
Austrijskog građanskog zakon
- član
509. skica za Zakonik o obligacijama i ugovorima,
Mihailo Konstantinović,
Novinsko-izdavačka
ustanova, “Službeni
list SRJ”, Beograd,
1996. godine,
- član
1. stav 1.
odeljak 1. Predloga
normativnog rešenja Komisije za izradu Građanskog zakonika,
Pravni život broj
11/2007, Udruženje pravnika Srbije,
Beograd,
strana 258, tom III.
2 Dr Slobodan
Perović, Ljudska
prava, Udruženje
pravnika Jugoslavije -
Institut za uporedno pravo,
Beograd, 1998.
3 Dr Slobodan
Perović, Ljudska
prava, Udruženje
pravnika Jugoslavije -
Institut za uporedno pravo,
Beograd, 1998.
4 Dr Jakov Radišić,
Obligaciono pravo,
Nomos, DOO,
Beograd, 2000.
godina.
|
