Đorđe P. Mamula, advokat

Teoretičari i praktičari krivičnog procesnog prava u većini, kako u prošlom tako i na početku ovog veka ističu da savremeni krivični postupci jačaju položaj okrivljenog i njegovo pravo na odbranu. Posebno se naglašava da okrivljeni sve više postaje subjekt postupka, a da se gubi pozicija okrivljenog kao objekta krivične procedure¹⁾. Naročito se naglašava da se savremeni postupci usklađuju sa međunarodno priznatim dokumentima o ljudskim pravima, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (“Službeni list SFRJ” br. 7, 4.2.1971. g., str. 73) i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Jugoslovenska revija za međunarodno pravo” br. 1-2/ 1989. g.), ali i uslovljavanjem kroz zaštitu tih prava prijemom u Evropsku zajednicu²⁾. Šta više, to uslovljavanje ide toliko daleko da se ne vodi računa o socijalnim prilikama i ekonomskoj klimi u državama kandidatima za pristupanje Zajednici.

Zakonik o krivičnom postupku (“Službeni list SRJ”, broj 70 od 28.12.2001. g., u daljem tekstu ZKP/01) predstavlja bitnu promenu u pogledu položaja osumnjičenog i okrivljenog, jer usklađuje njegove slobode i prava u postupku sa međunarodnim, evropskim pravom. Položaj okrivljenog je u skladu sa pravima i slobodama koje se garantuju i u mnogim demokratskim državama, posebno u pretkrivičnom i prethodnom postupku. Izuzetno je važno da se okrivljenom prilikom prvog ispitivanja garantuje pravo: da ne odgovara na pitanja i ne iznosi odbranu (član 89. st. 2. ZKP), ali tako da u slučaju da je pouka o navedenom pravu izostala, sud (i policija) čini apsolutno bitnu povredu postupka, jer se na zapisniku bez te pouke ne može zasnovati sudska odluka. Istini za volju, to pravo nije novina, jer je bilo predviđeno i članom 203. st. 2. i 10. Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 40, 13.12.1967), da bi bilo ukinuto već u prvoj godini važenja ZKP/67,³⁾ odnosno da bi po ZKP /76 (“Službeni list SRJ” br. 4/77) i formalno postalo samo relativno bitna povreda krivičnog postupka, a prema članu 218. st. 2. i 10, dakle preko 30 godina. Stoga, teško je ne setiti se stare istine da je istorija prava odbrane “istorija krivičnog postupka”⁴⁾. No bilo bi važno da vidimo kakva su prava okrivljenog na formalnu i materijalnu odbranu prema ZKP/01 na glavnom pretresu, posle prethodnog i pretkrivičnog postupka, koji su sada oslobođene brojnih inkvizitorskih odlika i u kojoj meri glavni pretres krase osobine savremenog krivičnog postupka.

Za ocenu procesnog položaja okrivljenog na glavnom pretresu značajan je član 320. st. 4. ZKP/01 prema kome saslušanju optuženog ne mogu prisustvovati saoptuženi koji još nisu saslušani. Isto ograničenje je bilo predviđeno i u članu 316. st. 2. u ZKP/76. Naime, iako je optuženi iskoristio svoje pravo da se upozna sa spisima predmeta, a posebno sa svim iskazima koji su dati u istrazi, pa i sa iskazima saoptuženih, jer po okončanju istrage nema ograničenja za optuženog i njegovog branioca da se upoznaju sa spisima, okrivljeni se udaljava sa zasedanja da bi se onemogućio da čuje i prati iskaz saoptuženog, ali i da bi se sprečilo da čuje izmenjeni ili dopunjeni iskaz prethodno saslušanog optuženog. Zapravo na izneti način, se sprečava da okrivljeni, odnosno saoptuženi uskladi svoj iskaz sa iskazom prethodno ispitanog optuženog i tako svoju odbranu upotpuni ili uskladi prema izmenjenom iskazu saoptuženog. Pored toga, ovakvo ograničenje se predviđa, iako je branilac optuženog koji je udaljen sa zasedanja u istrazi mogao prisustvovati ispitivanju ostalih okrivljenih prema članu 251. st. 1. ZKP/01 (ranije član 168. st. 1. ZKP/76). Na taj način optuženi se nalazi u poziciji objekta postupka i pre je učesnik u postupku a ne stranka, jer nema mogućnost neposrednog saznanja o izmenjenoj odbrani saoptuženog, već se sa njom upozna je posle datog iskaza kada ga predsednik veća upoznaje sa iskazima ranije saslušanih saoptuženika. Ovakvo rešenje predstavlja ostatak procesne taktike iz inkvizitorskog postupka i narušavanje javnosti postupka za okrivljenog kao stranke, odnosno isključenje javnosti protivno članu 293. st. 1. Zakonika.

Istini za volju, član 323. st. 1. predviđa (isto kao i ZKP/76, član 319. st. 1) da će predsednik veća upoznati saslušanog sa iskazima ranije saslušanih saoptuženih i upitati ga šta ima da primeti. Skoro, bar na prvi pogled, da Zakonik okrivljenom nudi pogodnost kada se po udaljenju sa pretresa vrati na zasedanje i bude saslušan, stiče pravo da potom bude upoznat sa iskazima prethodno saslušanih i saoptuženih. Predsednik veća zahvaljujući navedenom članu Zakonika, odgovarajućom taktikom i metodikom postavljanja pitanja drži u neizvesnosti u pogledu iskaza saslušanog saoptuženog, a pogotovu u pogledu izmenjene odbrane. Samo je po sebi razumljivo da je optuženi u sasvim drugoj poziciji kada neposredno prati pretres, i saslušanje saoptuženih, kada sluša njihove iskaze, odbranu, reakcije, učešće tužioca, branilaca i sudija i drugih saoptuženih, nego kada mu se iskazi saoptuženih ukratko, manje-više verno prepričaju. Pa i “pogodnost” da optuženi po povratku na pretres može postavljati pitanja prethodnicima i isticati primedbe na njihove iskaze nema isti učinak, kao kada je optuženi sve vreme prisutan. Uz to prema Zakoniku, i to članu 13. st. 5, što je osnovno načelo, okrivljenom se mora osigurati dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane. Novina, da se okrivljenom mora osigurati i dovoljno mogućnosti za pripremanje odbrane po članu 6. st. 36 Evropske konvencije o ljudskim pravima, nema značaja na glavnom pretresu s obzirom na ograničenje iz člana 320. st. 4. Zakonika.

Pravo branioca da učestvuje u glavnom pretresu, za sve vreme dok njegov branjenik budući da je udaljen sa zasedanja, te da može da postavlja pitanja, prati izmene u odbrani drugih saoptuženih, ipak ne može da pomogne svom branjeniku, jer i po ZKP/01, član 75. st. 3. nema pravo da se sa okrivljenim dogovori o pitanjima koja su mu već postavljena (član 321. ZKP/76) a još manje da ga upozna sa iskazom saoptuženog, a pogotovu da ga posavetuje kako da pripremi svoju odbranu u svetlu novih okolnosti. Branilac bi tada mogao da zatraži kraći rok, odnosno dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane, zbog već spomenutog prava iz člana 13. st. 5. ZKP/01, čak i ako ne bi došlo do nove optužbe, kada pravo na dovoljno vremena za pripremanje odbrane pripada i okrivljenom i braniocu prema članu 341. st. 2. ZKP/01 (član 337. st. 2. ZKP/76).

Isto rešenje u pogledu udaljavanja optuženog sa glavnog pretresa, odnosno da saslušanju optuženog ne mogu prisustvovati saoptuženi ima Zakon o kaznenom postupku R. Slovenije u članu 323. st. 4. (Založba Uradni list R. Slovenije, Ljubljana, 1999, 72/36 22, od 23.10.1998. g.).

Međutim, Zakon o krivičnom postupku Savezne Republike Nemačke ne predviđa udaljenje saoptuženog zbog saslušanja prethodnog optuženog prema članu 243. st. 1. i 2. ZKP SR Nemačke, (uporedni srpski i nemački tekst) “Centar marketing”, Beograd, 1977. I Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske propisuje da saslušanju optuženog mogu prisustvovati saoptuženi koji još nisu saslušani, prema članu 318. (Narodne novine, Zagreb, 110/1997 i izmene od 20.5.2002. g. “Svi optuženici ostaju u sudnici tijekom cijele glavne rasprave” prema izmenama od 17.5.2002. g.).

Zanimljivo je da su Zakon o krivičnom postupku RSFSR iz 1960. g. (član 280. st. 3) (ZKP RSFSR od 25.8.1966. g. i 16.10.1966. g., Institut za kriminološka i kriminalistička istraživanja, Beograd, 1967. g.) i Zakonik o krivičnom postupku NR Poljske iz 1969.g. (član 336. ZKP Poljske, NR Poljske, 1969. g.) su predviđali da optuženi ne može biti udaljen iz zasedanja osim izuzetno kada to zahteva interes utvrđivanja istine. Važno je imati na umu, u predstojećim promenama Zakonika o krivičnom postupku i da je Zakonik o sudskom krivičnom postupku za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1929. g. u čl. 249. st. 2. (u daljem tekstu - ZSKP/29) propisao da u slučaju da je pred sudskim većem više optuženika, predsednik veća, ako nađe za potrebno, narediće da na zasedanju ostane samo jedan optuženi.

Italijanski Zakon o krivičnoj proceduri u članu 442. predviđa kao fakultativnu mogućnost odvojenog ispitivanja pojedinih optuženih a ne bezuslovno udaljavanje kao prema našem Zakoniku. Uz to, predviđa, da optuženi koji se odlukom suda vraća u zasedanje mora odmah biti obavešten o iskazu prethodno ispitanih saoptuženih, pod pretnjom ništavosti postupka. I po našem Zakoniku predsednik veća će upoznati saslušanog sa iskazima ranije saslušanih, posle njegovog saslušanja i eventualni propust da se tako postupi imao bi karakter samo relativno bitne povrede postupka, osim ako postupak predsednika ne bi imao oblike obmane, što je razlog ništavosti odluke (član 89. st. 8. i 10. ZKP/01).

Član 10. Ustava SRJ predviđa da SRJ priznaje i jamči slobode i prava čoveka i građanina koje priznaje međunarodno pravo, posebno Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima prema čl. 6, a po tumačenju Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava ističe da optuženi ima pravo da učestvuje u sudskoj raspravi (op. cit. pod (4)).

Sledeći vid ograničenja prava na odbranu na glavnom pretresu je takođe prenet iz ZKP/76 (član 320) a sada ga predviđa član 324. Zakonika, prema kome veće može izuzetno (naravno) odlučiti da se optuženi udalji iz sudnice ako suoptuženi ili svedok odbiju da daju iskaz u njegovom prisustvu ili ako okolnosti ukazuju da u njegovom prisustvu neće govoriti istinu. Isto rešenje zadržao je i Zakon o kaznenom postupku Republike Slovenije, (član 327) ali ga više nema u Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske (članak 317-321). ZKP Savezne Republike Nemačke propisuje isto rešenje kakvo je predviđeno i u našem Zakoniku (§ 247). Ipak, Evropski sud i Evropska komisija za ljudska prava ovu vrstu udaljenja optuženog ne određuju. I pored toga, što se udaljenje optuženog sa zasedanja može braniti i što optuženi može da tvrdi, kao i svedoci, da ne mogu otvoreno da daju iskaz pred sudom, državnim ili supsidijarnim ili privatnim tužiocem, ne može se prihvatiti postojeće ograničenje prava na odbranu i javnost postupka, udaljenjem optuženog, jer bi to bilo zadržavanje inkvizitorskih ovlašćenja u postupku. To što se optuženom po povratku na zasedanje može pročitati iskaz saoptuženog ili svedoka, nije nikakva uteha i obeštećenje optuženom, pa ni pravo da potom postavlja pitanja, kako predviđa član 324. ZKP/01. Ujedno, propust suda u pogledu prava koja pripadaju optuženom po povratku u sudnicu je samo relativno bitna povreda postupka, osim ako se ne utvrdi da se predsednik veća poslužio manevrom odbrane.

Vredno je napomenuti da je ZSKP/29 u paragrafu 258. st. 2. predviđao da će predsednik veća po povratku optuženog na zasedanje njega obavestiti o svemu o čemu se pretresalo u njegovom odsustvu i šta je ko od ispitanih iskazao, pa je, ako je optuženi to zahtevao mogao ponoviti ispitivanje, ali sada u prisustvu optuženog.

No, istovetnosti sa novim Zakonikom o krivičnom postupku se nastavljaju.

Naime, član 334. st. 1. kao i ZKP/76 (član 330. st. 3) propisuje da u slučaju da svedok ili veštak ne mogu doći pred sud ili im je dolazak otežan, može veće odlučiti da budu saslušani van glavnog pretresa, dok st. 3. propisuje da se uviđaj i rekonstrukcija, te saslušanja svedoka (ne i veštaka) mogu obaviti van pretresa, o čemu će se (o mestu) obavestiti stranke, branilac i oštećeni, ali i optuženi ako nije u pritvoru. Ako je u pritvoru, onda veće odlučuje o potrebi njegovog prisustva navedenim procesnim radnjama. Iz jezičkog i logičkog tumačenja je jasno da se to može dogoditi i kada optuženi nema branioca, pa se tako dovodi u poziciju učesnika u postupku, a ne stranke, dakle objekta postupka, lišenog prava na materijalnu odbranu i javnost (stranačku) postupka. Kasnije čitanje zapisnika o izvedenim radnjama nema onu težinu koju ima neposredno prisustvovanje optuženog tim radnjama i njegovo aktivno učešće u postupku kroz pitanja, primedbe ili dokazne predloge.

Inače, ZSKP/29 je propisivao da u ovakvim slučajevima stranke imaju pravo da budu obaveštene kao i ZKP RSFSR.

Sledeće ograničenje u pogledu prava optuženog sadržano je u članu 317. st. 3. Zakonika, (član 313. st. 3. ZKP/76) prema kome ako oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac treba da budu saslušani kao svedoci, neće se ukloniti sa zasedanja. Na ovaj način im je omogućeno da prate suđenje, čuju iskaze okrivljenog i svedoka, pa da potom kao svedoci, kada budu bili saslušani, s obzirom da su svima pre toga imali pravo da postave pitanje, svoje iskaze prilagode prema činjeničnom miljeu koji je pred njima satkan. ZKP Republike Hrvatske u članu 321. st. 3., preuzeo je rešenje iz člana 287. st. 2. RSFSR prema kome će oštećeni kao svedok biti saslušan pre ostalih. Još je bolje rešenje imao ZSKP/29 jer su prema članu 247. st. 2. oštećeni ili privatni tužilac kao svedoci morali biti uklonjeni sa zasedanja dok ne budu pozvani uz pravo da mogu odrediti drugo lice koje će ih zastupati.

Na glavnom pretresu pri saslušanju okrivljenog shodno će se primeniti odredbe koje važe za saslušanje okrivljenog, član 89. do 95. ZKP/01 (isto rešenje je u članu 317. st. 1. ZKP/76). Optuženi nije dužan da se izjasni o optužbi, niti da iznosi svoju odbranu (član 320. st. 3. Zakonika, član 316. st. 5. ZKP/76). Međutim, ako optuženi iskoristi svoje pravo da uopšte ne odgovara ili neće da odgovara na pojedina pitanja, pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza (član 321. st. 2. Zakonika, član 317. st. 2. ZKP/76). Dakle, iako je optuženi odlučio da svoju odbranu prilagodi činjeničnom stanju opisanom u optužnici i željom da svoju odbranu iz istrage ne ponavlja ili da izbegne otkrivanje mogućih novih činjenica kroz odgovore na pitanja, Zakonik omogućava da se iskaz optuženog iz istrage, odnosno iz prethodnog ili pretkrivičnog postupka “presadi” na glavni pretres, čime se poništava njegovo pravo da se brani ćutanjem, pa samim tim i da bude subjekt postupka. ZKP Republike Slovenije isto propisuje u čl. 325. st. 1. (kao i ZKP RSFSR član 281. st. 2. tač. 3). ZSKP/29 je u članu 251. st. 1. propisivao ali samo fakultativno čitanje ranijeg iskaza optuženog koji ne želi da dâ iskaz, ili odgovara na pitanja.

Zanimljivo je da ZKP/SRN propisuje da je optuženi slobodan da se izjasni o optužbi ili ne (član 243. st. 4) a potom u članu 254. propisuje neobavezno čitanje prethodnog iskaza optuženog: jedino u cilju dokazivanja radnje datog priznanja optuženog koje je sadržano u sudskom zapisniku (st. 1) i ne dakle, ako se brani ćutanjem na glavnom pretresu, ne poričući svoje ranije priznanje i ako se na drugi način, bez prekida postupka, ne mogu utvrditi ili otkloniti protivurečnosti između iskaza datih tokom saslušanja na glavnoj raspravi i ranijih iskaza. Prema našem Zakoniku čitanje je obavezno, ali propust nema težinu apsolutno bitne povrede odredbe postupka.

Ako, prema članu 342. stav 1. Zakonika, optuženi u toku glavnog pretresa u zasedanju učini krivično delo, ili ako se u toku glavnog pretresa otkrije koje ranije krivično delo optuženog, veće će po optužbi ovlašćenog tužioca, koja može biti i usmeno iznesena, proširiti glavni pretres i na to delo ili odlučiti da se za to delo posebno sudi. ZKP/SRN propisuje u § 266, a u slučaju naknadne optužbe da sud može i nova dela uključiti u isti postupak, ukoliko je za njih nadležan i ako se optuženi sa tim saglasio (st. 1). Glavna rasprava se može prekinuti po oceni predsednika veća ili na predlog optuženog, osim ako je taj predlog optuženog postavljen iz obesti ili radi odugovlačenja krivičnog postupka (st. 3). Isti stav predviđa i da optuženom treba ukazati na pravo da predloži prekid glavne rasprave. ZSKP/29 predviđa da proširenje postupka na novo delo, odnosno za ono izvršeno u toku glavnog pretresa može se po usmenoj optužbi ovlašćenog tužioca proširiti pretres, samo onda kada na to delo ne treba primeniti strožiji zakon u odnosu na dela iz već postojeće optužbe. U tom slučaju bitan je pristanak optuženog. Ako tog pristanka nema ili se ukaže potreba za brižljivijom pripremom odbrane za novo delo, pretres i presuda će se ograničiti na predmet ranije optužbe. I ZKP/RSFSR je imao bolje rešenje (član 254. je predviđao da je izmena optužbe dozvoljena samo ako se ne pogoršava položaj optuženog). I Italijanski ZKP predviđa, propisuje da se postupak može nastaviti proširenjem i za novo delo osim kada je za to delo predviđena kazna zatvora najmanje 5 ili do 10 godina zatvora.

Ukoliko po našem Zakoniku sud odluči da se postupak nastavi, znači da nema ni istrage ni prigovora na optužnicu bez obzira na težinu krivičnog dela, iako je moguće da je za delo o kome pretres teče već bilo i istrage i prigovora na optužnicu. Tu se gubi i načelo da se okrivljenom mora ostaviti dovoljno vremena i mogućnosti za pripremu odbrane (član 13. stav 5. Zakonika). Kao da se polazi od toga da samim tim što se delo odigralo pred sudijama i tužiocem načela krivičnog postupka nemaju značaja (čl. 1 - 23. Zakonika). Tako recimo, ne samo da okrivljeni tada ima pravo da u najkraćem roku bude izveden pred sud i da mu bude bez odlaganja suđeno (član 16. stav 1. Zakonika), već se to načelo pretvara u svoju suprotnost, jer je već pred sudom i postupak teče. Obesmišljava se i načelo iz člana 15. Zakonika, prema kome okrivljenog koji bi iz neznanja propustio neku radnju u postupku ili zbog toga ne bi koristio neko svoje pravo, sud i državni organi će ga poučiti o pravima koja mu po ovom zakoniku pripadaju i o posledicama propuštanja radnje. Otkud ta aritmija doslednosti? Da li bi sudije - svedoci krivičnih dela mogle biti i sudije u istoj krivično-pravnoj stvari?

Važno je ukazati i na član 325. Zakonika kojim je predviđeno da se okrivljeni, optuženi tokom glavnog pretresa može dogovarati sa svojim braniocem, ali se ne može savetovati kako he odgovarati na postavljena pitanja niti sa braniocem, niti sa bilo kim drugim (Isto rešenje imaju ZKP R. Hrvatske (član 339) R. Slovenije (član 328), kao i ZSKP/29 (§ 251. st. 2), kao i ZKP/76 u članu 321).

Međutim, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac nemaju, osim kada se saslušavaju kao svedoci ovu vrstu ograničenja. Naprotiv, oni svoja prava mogu ostvarivati i preko punomoćnika (član 66. st. 1. Zakonika) dogovarati se kako će odgovarati na predstojeća pitanja, ili pak da sam punomoćnik odgovori na ta pitanja. Ujedno optuženi nema onu privilegiju koju ima svedok u pogledu prava da ne odgovara na pitanja kojima bi sebe ili bliskog srodnika izložio krivičnom pogonu, nenaknadivoj šteti ili teškoj sramoti (čl. 100. ZKP/01). Ukoliko bi optuženi na pretresu odbio da odgovori na takva pitanja, onda bi se pristupilo čitanju njegovog iskaza iz istrage u kome je teretio svoje bliske srodnike. Budući da mu navedeno pravo nije zajemčeno zakonom, na njega i ne može biti upozoren.

Iz ovog pregleda odredbi kojima se uređuje glavni pretres, lako je uočiti da bitne promene procedure u tom delu krivičnog postupka nisu izvršene u našem Zakoniku, i da one promene predkrivičnog i prethodnog postupka koje su u skladu sa konvencijama o ljudskim pravima, ipak nisu imale jači uticaj na autore Predloga zakonika i obavezu dosledne zaštite ljudskih prava i na glavnom pretresu. Dobija se utisak da se ona prava okrivljenom koja su mu zajemčena u predkrivičnom i prethodnom postupku i samim tim data jednom rukom, sa obe oduzimaju na pretresu⁵⁾. Uostalom naša zemlja je 2001. godine od 27 država u tranziciji prema stepenu demokratije rangirana tako da deli 18. do 19. mesta, prema vladavini prava je na 22 - 23. mestu, a no ekonomskoj liberalizaciji je na 22. mestu. Prema sva tri pokazatelja naša država je poslednja na listi od 15 tranzicionih zemalja Centralne i Istočne Evrope.

Stoga nužno je da i Zakonik o krivičnom postupku pretrpi promene u skladu sa savremenim tendencijama u krivičnom postupku i nauci krivičnog procesnog prava.