Pravnici Jugoslavije su jedinstveni da napad NATO zemalja predstavlja protivpravni čin - agresiju, jer je upotrebom oružane sile od strane grupe država protiv suvereniteta i teritorijalne celine, grubo povređena povelja Ujedinjenih nacija koja to zabranjuje i Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 14.12.1974. godine. Po toj Rezoluciji agresijom se smatra između ostalog:

I pored toga, što je povelja Ujedinjenih nacija istaknutim protivpravnim aktima flagrantno povređena, agresija na SRJ nije osuđena od strane Ujedinjenih nacija. Ona je okončana donošenjem Rezolucije Saveta bezbednosti br. 1244 (10. jun 1999. godine) kojom se potvrđuje i garantuje suverenitet SRJ i potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih bezbedonosnih snaga i vlade SRJ po kome sva zakonodavna i izvršna vlast uključujući funkcionisanje pravosuđa pripada preko Umnika specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN. Na zapadu se od strane država akt NATO alijanse smatra kao pomoć zbog ugroženih manjinskih prava Albanaca na Kosovu i pravda humanitarnim razlozima. Vojna akcija je dobila ciničan naziv “milosrdni anđeo”, a ratna dejstva ne smatraju se ratom već vazdušnom kampanjom.

Kod takvog stanja, ako ostavimo po strani spor radi naknade štete SRJ protiv NATO zemalja pred međunarodnim sudom (koji verovatno nikad neće biti okončan meritornom odlukom), postavlja se pitanje da li vojna lica i policajci mogu ostvariti naknadu štete prouzrokovane oružanom akcijom NATO u Jugoslaviji po međunarodnom privatnom pravu, unutrašnjem pravu od države SRJ ili po oba prava.

Dr Milan Pak (“Naknada štete prouzrokovane oružanom akcijama NATO-a u Jugoslaviji, Arhiv br. 1-2 Bgd. 1999. g., strana 7) smatra da SRJ, Republika Srbija, opštine, neke susedne države čija je privreda pretrpela posebnu štetu, različite privatno pravne organizacije, preduzeća, ustanove, kao i pojedinci imaju pravo na naknadu štete usled akcija NATO saveza. Po pravilima međunarodnog privatnog prava pasivno legitimisane u ovom sporu jeste sama NATO organizacija koja ima svojstvo pravnog lica i sve države članice koje su direktno ili indirektno učestvovale u agresiji. Međutim, autor nije siguran u pozitivan ishod sporova ne samo zbog komplikovanih pravila i kombinacija međunarodnog javnog i međunarodnog privatnog prava već i zbog praktičnih teškoća u vođenju parnice: veliki troškovi spora i honorari advokata, polaganje tužilačke kaucije i mogućnost efikasnog osujećenja izvršenja pravosnažnih sudskih odluka u pojedinim zemljama. Zato on smatra da bi pozicija oštećenih bila znatno povoljnija ako bi nacionalni sud podveo činjenično stanje pod pravila o građanskoj odgovornosti, a ne pod pravila o ratnom sukobu između država, zaključujući da oštećenim fizičkim i pravnim licima veće šanse na obeštećenje daju vanpravna sredstva i stvaranje udruženja i organizacija u ostvarivanju cilja. O pravu oštećenih na naknadu štete po unutrašnjem pravu autor se ne izjašnjava.

Evropski sud u Strazburu odbacio je tužbu porodica poginulih prilikom bombardovanja Radio Televizije Beograd ne želeći da meritorno raspravlja o pravu srodnika na naknadu štete.

Odmah po okončanju ratnog stanja vojna lica i policajci i srodnici poginulih su počeli da podnose tužbe protiv države SRJ, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Analiza više pravosnažnih sudskih odluka pokazuje da je sudska praksa u pogledu priznanja prava na naknadu štete tim licima u uslovima ratnog stanja kolebljiva. Prvostepeni sudovi su uglavnom priznavali oštećenima pravo na naknadu štete pozivajući se na pravila o objektivnoj odgovornosti u vezi sa vršenjem službe ili na odgovornost zbog akta terorizma. Neki drugostepeni sudovi su stali na stanovište da u uslovima ratnog stanja navedena lica nemaju prava na naknadu štete jer ta šteta nijednim pozitivnim propisom nije priznata. Pokušaji i u Saveznom sudu da se usvoji predloženi načelni stav o neodgovornosti države ostao je bez uspeha u 1999. i 2000. godini. Uvidom u neobjavljene materijale sa sednica Saveznog suda u proširenom sastavu dolazi se do zaključka da je većina sudija, sa izuzetkom sudija Vrhovnog suda Crne Gore i Vrhovnog vojnog suda u početku stajala na stanovištu o ne-odgovornosti države za naknadu štete pri čemu je ključni argument bio da to zakonom nije priznata šteta.

S obzirom da Vrhovni sud nije razmatrao presude o priznanju (ili nepriznanju) prava na naknadu štete građanima (civilnim licima) koju su pretrpeli u uslovima ratnog stanja, to se ni autor tim problemom u ovom tekstu neće baviti.

Pristalice ovog shvatanja smatraju da država nije odgovorna za naknadu štete pravnim i fizičkim licima, pa samim tim i vojnim licima i policajcima u uslovima ratnog stanja, jer to NIJE zakonom priznata šteta. Razloga ima više, a najvažniji su sledeći:

U okviru pristalica ovog stava je stanovište dr Zorana Ivoševića (O odgovornosti države za štetu koju su građani pretrpeli u NATO agresiji”, Izbor sudske prakse br. 1/2002) po kome agresija na našu zemlju (krivica trećeg) stvara stanje nužne odbrane, zbog čega se uopšte ne može ustanoviti odgovornost SRJ po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 173. i 174. On dalje smatra da je po članu 63. Ustava Jugoslavije i članu 51. stav 1. Ustava RS odbrana zemlje “Pravo i dužnost svakog građanina” pa kako vojna lica ne ispunjavaju radnu obavezu (ne vrše običnu vojnu službu) već ispunjavaju građansku dužnost koja se kvalifikuje kao čast, to nema uslova za naknadu štete zbog pogibije ili ranjavanja u odbrani zemlje. Zbog toga radno-pravna ili mobilizacijska veza nije dovoljna da stvori i konstituiše odgovornost Savezne države, jer šteta nije nastala na radu ili u vezi sa radom već u ratu ili u vezi sa ratom. Odbrana zemlje nije protivpravna delatnost, ma koliko bila opasna, pa se ne može smatrati uzrokom štete. Savezna država je žrtva agresije i nije se bavila opasnom delatnošću u smislu pravila o objektivnoj odgovornosti pa kako nema konstituisanja odgovornosti to je bez značaja rasprava o višoj sili ili krivici trećeg, kao razlozima za oslobođenje od odgovornosti u smislu člana 177. ZOO.

Dr Zdravko Petrović u svom tekstu pod nazivom Odgovornost države za štetu građanima u uslovima ratnog stanja (Izbor sudske prakse br. 1/2000) citira deo iz monografije dr Ivana Krbeka (Odgovornost države za štetu - JAZU, Zagreb, 1954) i smatra:

Kako ni jedan pozitivni propis (zakon ili podzakonski akt) ne predviđa obavezu države na naknadu štete u uslovima ratnog stanja to, bez obzira na činjenicu nepravičnosti rešenja, oštećeni (pravna i fizička lica) nemaju pravo na naknadu štete, jer pravičnost kao moralna kategorija i kada je u suprotnosti sa pravom ne može biti iznad prava i menjati zakonom uređenu materiju. Zbog svega ovoga se smatra, da oštećeni pravo na naknadu mogu ostvariti po međunarodnim konvencijama i međunarodnom privatnom pravu i Zakonu o osnovnim pravima boraca vojnih invalida i porodica palih boraca.

Stanovište o neodgovornosti Države za štetu koju su pretrpela vojna lica i policajci u uslovima ratnog stanja prihvatili su Okružni sud u Vranju i Okružni sud u Zrenjaninu.

Stanovište da neodgovornost Države proizilazi iz člana 206. stav 1. Zakona o vojsci jednostavno nije tačno jer takav zaključak se ne može izvući iz sadržine zakonskog teksta. Zbog pogrešne interpretacije citiraćemo odredbu. Ona glasi: “odredbe ovog zakona o materijalnoj odgovornosti vojnih lica (član 192. do 197) ne primenjuju se za vreme ratnog stanja”. Ključne reči “odgovornosti vojnih lica” zagovornici ovog shvatanja jednostavno izostavljaju. Smisao te odredbe je da vojna lica ne odgovaraju za štetu koju učine državi u uslovima ratnog stanja, a ne obrnuto. Naime, iz njenog jezičkog i gramatičkog značenja jasno se može zaključiti da se ona ne odnosi na odgovornost države prema trećim, a naročito ne na odgovornost države za štetu koju vojna lica pretrpe u vršenju vojne službe. Imajući u vidu smisao citirane odredbe primenom pravila argumentom a contrario može se zaključiti da se ostale odredbe o odgovornosti države prema vojnom licu primenjuju u uslovima ratnog stanja. Istina Zakon o vojsci za razliku od ranijeg Zakona o službi u oružanim snagama (član 218) nema jasnu odredbu o odgovornosti države za štetu koju vojna lica pretrpe u vršenju vojne službe ali odgovornost države nije sporna jer se u mirnodopskim uslovima vojnom licu priznaje pravo na naknadu štete zbog povrede u vršenju službe. Takva odgovornost proizilazi i iz člana 194. Zakona o vojsci koji propisuje da će se o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučiti u parničnom postupku uz prethodni uslov da se pre podnošenja tužbe obrati zahtevom vojnom pravobranilaštvu radi obeštećenja van spora. Čak i pod uslovom da je taj segment odnosa jednostavno propustom zakonodavca ostao neregulisan na rešenje te praznine primenio bi se analogijom član 62. stav 5. Zakona o osnovama radnih odnosa jer predstavlja osnovni i matični Zakon u oblasti radnog prava koji predviđa da zaposleni ima pravo na naknadu štete zbog povrede na radu i u vezi sa radom po opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Prema tome Zakon o vojsci nije otklonio primenu opštih pravila o odgovornosti države za štetu koju vojna lica pretrpe u vršenju vojne službe.

U prisustvu postojanja navedenih odredbi Zakona o vojsci zadatak ZOO, nije da reguliše odgovornost države u uslovima ratnog stanja. Kada ne postoji Građanski zakonik, ZOO ima karakter opšteg zakonika koji uređuje principe, osnove i uslove odgovornosti, najvažnije institute iz oblasti materijalne i nematerijalne štete i naknade i najvažnije slučajeve posebnih oblika odgovornosti u normalnim - mirnodopskim uslovima. Ne može se jednim opštim Zakonom sveobuhvatno regulisati građansko pravna odgovornost iz svih oblasti društvenog života. To čine posebni specijalni zakoni (u ovom pitanju to čini Zakon o vojsci).

S obzirom da je Zakon o vojsci prećutno priznao pravo vojnom licu na naknadu štete u uslovima proglašenog ratnog stanja to su neosnovana stanovišta o nepostojanju pravno priznate štete i potrebi postojanja posebne zakonske odredbe (ili Zakona) koja bi propisala i uredila odgovornost države za štetu koja je prouzrokovana dopuštenim postupcima državnih organa u ratnim uslovima.

Kako dakle u Zakonu o vojsci postoji osnov za odgovornost države to je neosnovano stanovište da se objektivna odgovornost uopšte ne može konstituisati. Učešće u ratnim dejstvima predstavlja opasnu delatnost pa kako tu delatnost vrši vojska u ime i za račun države to je, imajući u vidu citirane odredbe, država odgovorna za štetu koja iz te delatnosti proističe na osnovu člana 173. i 174. ZOO.

Uzročna veza u nastanku štete između radnje i posledice takođe postoji. Naime, između vojnog lica i države postoji u većini slučajeva jedna vrsta radno-pravne veze (vršenje službe), a između rezerviste koji je mobilisan i države postoji takođe mobilizacijska veza i ta činjenica kao i slanje u ratom zahvaćena područja (kada vojna lica sa borbenom tehnikom postaju ratni cilj) predstavlja uzročnu vezu u nastanku štete.

S obzirom na postojanje pravnog osnova u prilog argumenata o odgovornosti države nije nužno da istaknem postojanje stava odgovornosti države po principu jednakosti tereta od strane dr Đorđa Tasića koji je davno tvrdio da se rat ne smatra kao viša sila već kao jedan akt države. Ona u ovom slučaju odgovara za povrede njenih vojnika koje su bile nužne pri vođenju rata i za povrede koje učini neprijatelj. Budući da je rat vođen u opštedržavnom interesu, to pojedinci koji su oštećeni sasvim prirodno treba da dobiju naknadu štete od države jer to zahteva princip jednakosti tereta.

Treba napomenuti da u pravnoj teoriji ne postoji jednodušan stav o nužnosti izričitog propisivanja odgovornosti. Naime, kao što je ranije rečeno pravila o građanskoj odgovornosti su opšte prirode. Načelo zabrane prouzrokovanja štete ima univerzalni karakter. U savremenim uslovima sa ciljem olakšavanja položaja oštećenog izgrađena su i pravila o odgovornosti za opasne stvari i opasne delatnosti od strane vlasnika i držaoca stvari. Pod ova pravila se može podvesti gotovo neograničen broj slučaja pa je zato obligaciono pravo specifično i odstupa od drugih grana prava (krivičnog i javnog) koje karakteriše predvidljivost delikta i predvidljivost obaveze. Prouzrokovanje štete je protivpravno jer se ona ne može nanositi drugom (načelo iz člana 16. ZOO). Prema tome ako objektivno pravo smatra da je prouzrokovanje štete dozvoljeno onda ga mora izričito propisati. Oštećenje je dopušteno samo ako je posebno propisano ističu redaktori Enciklopedije imovinskog prava (dr Stojan Cigoj, dr Ž. Đorđević i dr Vladan Stanković).

Dakle kod nastanka štete postoji pretpostavka protivpravnosti pa ako se slučaj ne smatra protivpravnim (za koji se ne odgovara), objektivno pravo mora da ga odredi i predvidi. To znači da je u našem primeru Zakon o vojsci trebalo, ako je želeo da isključi odgovornost Države, to izričito da predvidi. Zakonodavac to nije učinio. To nije učinila ni Uredba o primenjivanju ZOO, u uslovima ratnog stanja (“Sl. list. SRJ”, br. 22/99). Naprotiv u članu 1. je izričito propisano da se za vreme ratnog stanja primenjuju odredbe ZOO, ako to Uredbom nije drukčije propisano. Uredba propisuje da se za vreme ratnog stanja prekidaju svi sudski i drugi postupci za naknadu štete protiv SRJ, Saveznog ministarstva odbrane, Vojske Jugoslavije i Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove a i protiv Republika članica - organa Republika članica nadležnih za unutrašnje poslove koji su pokrenuti po Zakonu o obligacionim odnosima. Po članu 2. Uredbe za vreme ratnog stanja ne mogu se pokretati postupci za naknadu štete protiv označenih subjekata niti za to vreme teče rok zastarelosti tih potraživanja. Iz sadržine Uredbe nesumnjivo se može zaključiti da se raniji postupci radi naknade štete prekidaju i da se ne mogu pokretati novi za vreme ratnog stanja zbog troškova koje zemlja ima u ratu. Uredbom se dakle se ne zadire u materijalno pravo oštećenih na naknadu štete već se postupak ostvarenja prava odlaže za mirnodopsko vreme.

Pošto za odgovornost Države postoji zakonski osnov to se postavlja pitanje da li ona odgovara po osnovu krivice ili po osnovu objektivne odgovornosti. Država svakako odgovara po osnovu objektivne odgovornosti na osnovu člana 173. i 174. ZOO, jer ne treba puno reči i dokaza o tome da su oružane akcije opasna delatnost i borbena sredstva opasne stvari čiji je imalac i organizator borbenih (u ovom slučaju odbrambenih) aktivnosti Država. Sa stanovišta žrtve i odgovornosti Države potpuno je irelevantna rasprava o pravednosti rata, stanju nužne odbrane Države na koju ona nesumnjivo ima pravo zbog akta agresije i odsustvu krivice. Naime, kao što je rečeno Država je obavljala po pravu dopuštenu delatnost i njena odgovornost se ne zasniva na krivici već na priznatom osnovu za štetu po Zakonu o vojsci i na činjenici posedovanja opasnih stvari i vršenja opasne delatnosti. Stanje nužne odbrane je odnos između Država učesnica u ratu što je za pravo pripadnika Vojske potpuno irelevantna okolnost jer se ovde raspravlja o odnosu između naše Države i njenog vojnog lica koji nisu u odnosima nužne odbrane i krajnje nužde.

Ako je dakle Država odgovorna po osnovu objektivne odgovornosti razmotrimo shvatanja da je njena odgovornost isključena zbog postojanja više sile i radnje trećeg lica (NATO Saveza) na osnovu člana 177. stav 1. i 2. ZOO. Ovo shvatanje čini se takođe nije osnovano. Naime, ZOO, nije terminom “viša sila” isključio objektivnu odgovornost ali je to opisno učinio ističući sva obeležja više sile (nepredvidljivost, neotklonjivost i spoljašnost). Formulacija člana upućuje na zaključak da je Zakon u ovom slučaju razrešio raniju dilemu da li je za obeležja više sile potrebno ispunjenje dva ili tri uslova. U teoriji su bila prisutna i shvatanja da se pod višom silom može razumeti samo onaj događaj ili izuzetno ljudska radnja koji su spoljni i neotklonjivi. ZOO očigledno tu definiciju više sile nije prihvatio zahtevajući u ovom slučaju postojanje ispunjenja tri uslova koji se moraju kumulativno ispuniti. U našoj problematici (ne upuštajući se u postojanje poslednja dva) uslov nepredvidljivosti nije ispunjen. Naime, agresija NATO Saveza i oružani napad na našu zemlju su za rukovodstvo države (znanje i predvidljivost prosečnog građanina irelevantni su) i oružane snage (naročito vojno obaveštajne organe) bili predvidljivi i izvesni. O tome svedoče ne samo memoarska literatura prezentirana u našim i stranim sredstvima informisanja, izjave rukovodećih ljudi naše države, već je to za državne organe bilo vidljivo između ostalog i iz Uredbe o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO pakta našoj zemlji (“Službeni glasnik RS” br. 35/98 i 37/98 od 08.10.1998. godine i 21.10.1998. godine) u kojoj se utvrđuju posebne mere za sprovođenje zaključaka Savezne Skupštine i narodne Skupštine Republike Srbije za snabdevanje stanovništa robom široke potrošnje, sprečavanje pojave špekulaciju u toj oblasti i uređuje red i odgovornost sredstava javnog informisanja u uslovima pre i u oružanim napadima. Jasno je da proglašeno stanje ne predstavlja višu silu jer ga je naša Država sama proglasila. Prema tome predvidljivost kao realnost je zajednička i njeno postojanje otklanja primenu odredaba o oslobođenju od objektivne odgovornosti.

Kvalitetativne razlike između neposredne ratne opasnosti i proglašenog ratnog stanja gotovo i da nema. Zakon o odbrani u više odredaba po obavezama i dejstvu za fizička i pravna lica izjednačava neposrednu opasnost, ratno stanje i vanredno stanje. To čini prilikom propisivanja mera kod opšte mobilizacije (član 6. i 13), ovlašćenja predsednika Republike (član 8), objedinjavanja komandi i podređenosti organa unutrašnjih poslova vojnim komandantima koji komanduju borbenim dejstvima (član 17).

U pogledu borbenih dejstava i oružanih sukoba koji su postojali na teritoriji bivše SFRJ u toku 1991. i 1992. godine kada je bila proglašena neposredna ratna opasnost i NATO agresije gde je proglašeno ratno stanje, suštinske razlike nema: i u jednom i u drugom slučaju cilj delovanja vojske je odbrana teritorije i državnog suvereniteta. U prvom slučaju sudska praksa je priznala pravo vojnim licima na naknadu štete. Ovde navodimo Zaključak broj 5/96 sa Savetovanja svih sudova u Subotici od 26.09.1996. godine, dopunjen 4.12.1996. godine koji glasi:

U cilju zaštite žrtava sve oružane akcije na teritoriji SFRJ do njihovog međunarodnog priznanja otcepljenih Republika proglašene su oružanom pobunom, na je rok zastarelosti sa tri produžen na petnaest godina.

Ako između normativnog i faktičkog ne postoje bitne razlike zašto bi ranjeni (ili porodica poginulih) u prvom slučaju uživao sudsku zaštitu i ostvario pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, a u drugom slučaju ne bi samo zbog činjenice proglašenog ratnog stanja. U dva suštinski kvalitativno jednaka činjenična stanja sud će doneti dve potpuno različite odluke i time u ovom drugom slučaju - NATO agresija - povrediti princip pravičnosti.

Argument da oštećenim vojnim licima i njihovim porodicama ne pripada pravo na naknadu štete po opštim propisima jer mogu naknadu ostvariti po specijalnom zakonu - Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca koji bi kao specijalni isključio primenu opštih pravila čini se da takođe nije osnovan. Naime, taj zakon se za sada uopšte ne može primeniti na borce, vojne invalide i porodice palih boraca iz rata koji je trajao tokom 1999. godine, jer se u smislu člana 2. Zakona pod borcem, osim ranijih ratova smatra ono lice koje je vršilo vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve Državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine radi očuvanja suverenosti, nezavisnosti, teritorijalne celokupnosti SRJ. Pošto je Zakon donet u toku 1998. godine (stupio na snagu 01. jula 1998. godine), to je očigledno da nije obuhvatio i regulisao prava boraca iz poslednjeg rata. U toku 2000. godine nisu vršene nikakve izmene niti dopune tog zakonskog teksta. Prema tome ovaj Zakon reguliše odnose iz prošlosti. Međutim, kada bi Zakon proizvodio pravne posledice i u budućnosti njegova primena ne bi derogirala primenu opštih pravila o građanskoj odgovornosti države za naknadu štete. Naime, prelazne i završne odredbe tako ograničenje ne sadrže. U dosadašnjoj bogatoj sudskoj praksi ostvarivanje prava iz socijalnog osiguranja nikada nije značilo isključenje prava na naknadu štete po opštim pravilima već je sud u određenim slučajevima uračunavao naknade štete koje su dobijene po propisima socijalnog osiguranja (primer invalidnine kod naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti).

Argument da je po Ustavu odbrana zemlje pravo i dužnost svakog građanina i da zbog tog načela vojna lica nemaju pravo na naknadu štete, nije osnovan jer je smisao načela da probudi patriotska osećanja građana i istakne najviši značaj odbrane zemlje. Konkretna razrada izvršena je Zakonom o odbrani, Zakonom o vojsci i drugim propisima (naročito krivično-pravnim) gde je predviđeno da se neodazivanje vojnom pozivu u uslovima mobilizacije i ratnog stanja tretira kao krivično delo za koje je zaprećena oštra krivična sankcija. Prema tome ta načelna odredba Ustava ne znači isključenje odgovornosti Države niti može predstavljati opravdani razlog za nepriznavanje prava na naknadu štete.

Materijalna mogućnost Države je od značaja za visinu štete, a ne i na priznavanje prava oštećenim pa argumentacija da oštećeni i nemaju pravo na naknadu zbog visokih troškova rata (koji nisu sporni) sama za sebe ne može da bude osnovana.

Iz prethodnih izlaganja proizilazi da Zakon o vojsci ne sadrži pravilo o isključenju odgovornosti države za štetu koju pretrpe vojna lica i da se tumačenjem primenom pravila argumentom a contrario i primenom zakonske i pravne analogije jasno može izvući zaključak da ta odgovornost postoji. Ona je objektivna i njen preduslov je postojanje radno-pravne ili mobilizacijske veze. Suštinske razlike između štete u ratnim uslovima i neposredne ratne opasnosti nema, a viša sila i krivica trećeg zbog predvidivosti ne oslobađaju Državu od objektivne odgovornosti.

Pošto odgovornost Države postoji u Zakonu o vojsci to ne potenciram odgovornost (kao ranije) i po osnovu pravne analogije (pravičnosti) koja prožima ceo naš problem.

U sudskoj praksi na nivou opštinskih i okružnih sudova izraženo je neslaganje o odgovornosti Države SRJ za naknadu štete pričinjene fizičkim licima, pripadnicima oružanih snaga u periodu vojne intervencije zemalja članica NATO alijanse na našu državu od 24. 3. do 26. 6. 1999. godine.

Neslaganje se odnosi kako na pitanje odgovornosti Države SRJ za naknadu štete tako i na pravnu prirodu te odgovornosti i razloge isključenja odgovornosti zbog proglašenog ratnog stanja u zemlji.

Različita pravna shvatanja o ovim spornim pitanjima, izražena u odlukama sudova, razlog su da Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije zauzme pravni stav radi ujednačavanja sudske prakse.

Građansko odeljenje Vrhovnog suda na sednici održanoj 10. decembra 2001. godine, posle sprovedene rasprave i ocene svih argumenata izloženih u odlukama sudova kao i iznetih mišljenja o ovom spornom pitanju na Savetovanju u Vrnjačkoj Banji, usvojilo je pravni stav da Država SRJ odgovara za štetu prouz-rokovanu pripadnicima oružanih snaga u ratnom periodu od 24. 03. do 26. 06. 1999. godine.

Ovaj pravni stav zasniva se na objektivnoj odgovornosti Države za štetu nastalu u vezi sa obavljanjem vojne službe ali i u primeni načela pravičnosti, solidarnosti i uzajamnosti kojima je prožet čitav naš pravni sistem.

Polazeći od činjenice da je vršenje vojne službe u okolnostima proglašenog ratnog stanja visokog stepena rizika za pripadnike oružanih snaga zbog oružanih dejstava, odgovornost Države za naknadu štete u takvim okolnostima ima objektivni karakter, pošto ratna dejstva predstavljaju vanredne okolnosti i povećanu opasnost za nastanak štete. Objektivnu odgovornost u ovakvim uslovima treba posmatrati u smislu novog savremenog shvatanja objektivne odgovornosti, kao što je to već prihvaćeno u ranijem pravnom stavu koji se odnosi na naknadu štete pripadnicima oružanih snaga povodom događaja koji su se odvijali na teritoriji SFRJ, tokom 1991 - 1992. godine, kada je bilo proglašeno stanje neposredne ratne opasnosti.

Odgovornost za štetu u ovakvim slučajevima sastoji se u obavljanju “opasne delatnosti”. Prema opštim pravilima obligacionog prava sadržanim u odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima odgovornost za štetu po ovom pravnom osnovu postoji bez obzira na krivicu štetnika, pod uslovom da između povrede oštećenog i njegove delatnosti u službi u okolnostima sa povećanom opasnošću (u ovom slučaju u vojsci u navedenim okolnostima) postoji uzročna veza, tj. da su oštećenja nastala kao rezultat povećanih rizika u vršenju delatnosti - vojne službe. Zakon o obligacionim odnosima, a ni drugi zakoni i podzakonski akti nisu isključili primenu navedenih odredbi za vreme ratnog stanja. Određene aktivnosti u obavljanju vojne službe mogu predstavljati opasnu delatnost i u miru, ali proglašenjem ratnog stanja i preduzimanjem ratnih dejstava, vršenje vojne službe, odvija se pod posebnim okolnostima izuzetno opasnim po život i zdravlje svih građana, a posebno pripadnika oružanih snaga. Država, kao organizator odbrambenih aktivnosti i vršilac vojne službe, odgovorna je za štete koje su tim povodom nastale po principu objektivne odgovornosti za opasnu delatnost.

Drugi dodatni osnov odgovornosti Države SRJ za naknadu štete u ovakvim slučajevima zasniva se na načelu pravičnosti, solidarnosti i uzajamnosti svakog prema svima i svih prema svakom kojim je prožet ceo naš pravni sistem. Odgovornost po ovom osnovu ne samo zato ne isključuje odgovornost po osnovu rizika već se ova dva osnova međusobno dopunjuju i prožimaju. Primeni ovih pravila ima mesta zato što je pravično da štetu koju pretrpi jedno lice usled aktivnosti uperenih protiv te zajednice braneći tu zajednicu od napada treba da snosi cela zajednica - država, a ne pojedinac.

U mnogim slučajevima ubistva i ranjavanja pripadnika oružanih snaga pričinjena su i od strane članova i aktivista OVK-a. Ta organizacija je odlukom Savezne vlade Republike Jugoslavije proglašena terorističkom organizacijom. Saglasno članu 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u ovakvim slučajevima Država je odgovorna da oštećenima naknadi štetu bez obzira da li se radi o pripadnicima oružanih snaga ili civilima i bez obzira da li su ove štete prouz-rokovane u vreme vojnih aktivnosti zemalja NATO alijanse.

Za odgovornost Države prema pripadnicima oružanih snaga nije od značaja da li se radi o vođenju tzv. pravičnog ili nepravičnog rata, jer razmatranje tog pitanja nije pravne već političke prirode.

Država se ne može osloboditi od odgovornosti za nastalu štetu pripadnicima oružanih snaga ni s pozivom na rat kao višu silu odnosno proglašeno ratno stanje.

Nepredvidljivost radnje ili događaja predstavlja bitan uslov za postojanje više sile kao osnova za isključenje objektivne odgovornosti. Budući da je napad zemalja članica NATO alijanse i za običnog građanina predstavljao očekivani događaj, a pogotovu za najviše državno rukovodstvo, to nema uslova za primenu člana 177. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima bez obzira što su sve štete koje su predmet zahteva za naknadu nastale za vreme proglašenog ratnog stanja. Proglašeno ratno stanje saglasno Ustavu i Zakonu o službi u oružanim snagama i proglašena neposredna ratna opasnost izjednačeni su po svojim pravnim posledicama prema građanima, njihovim pravima i obavezama nastalim u vanrednim okolnostima. Već priznato pravo na naknadu štete svim pripadnicima oružanih snaga koju su pretrpeli u obavljanju vojne službe u uslovima proglašene neposredne ratne opasnosti tokom 1991-1992. godine opravdava primenu osnovnog pravila u primeni prava “da se u jednakim slučajevima postupa na jednak način”. Ovo tim pre što je donošenjem Zakona o amnestiji lica koja se nisu odazvala mobilizaciji Država učinila akt milosti, pa bi bilo krajnje nepravično prema licima koja su se odazvala pozivu i sebe žrtvovala da ostanu bez naknade za pretrpljene gubitke. Odbijanje njihovih zahteva za naknadu štete vodi kršenju prava, a “iz kršenja prava ne rađa se pravo”. Obraćanje oštećenih lica svojoj Državi za naknadu štete omogućava brzu i efikasnu zaštitu u ostvarivanju tražene naknade, a njihovo upućivanje na zemlje NATO alijanse za obeštećenje prouz-rokovalo bi nesrazmerne troškove i velike teškoće u ostvarivanju njihovih prava obzirom na stav Zemalja članica NATO alijanse u pogledu odgovornosti ovih zemalja za ova događanja.

Nerešeno pitanje odgovornosti navedenih zemalja za štetu pričinjenu našoj Državi u odgovarajućim međunarodnim forumima uticalo bi i na ostvarivanje prava oštećenih lica obraćanjem ovim institucijama.

Država SRJ kao subjekt međunarodnog prava ima mogućnosti da eventualno u regresnoj parnici pred Međunarodnim sudom zahteva povraćaj isplaćenih naknada prouzrokovanih ovim događanjima kada se za to steknu uslovi propisani Međunarodnim pravom. Prema tome, odgovornost Države za naknadu štete oštećenim licima nije supsidijarna već neposredna - direktna.

Pitanje uticaja ostvarivanja prava oštećenih po odredbama socijalnog osiguranja nije od značaja na pravo oštećenih za isplatu naknade primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima, jer se po propisima iz socijalnog osiguranja isplate ne podudaraju sa naknadom koja se može priznati po opštim imovinskim propisima. Osim toga, obaveza je štetnika da štetu naknadi oštećenom licu, a razlike između štete koja proističe iz građanske odgovornosti i štete koju pokriva socijalno osiguranje su različite, jer se isplatama po osnovu socijalnog osiguranja ne pokriva zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale zbog fizičkih bolova, zbog pretrpljenih duševnih bolova i zbog pretrpljenog straha, dok je po pravilima obligacionog prava odgovorno lice dužno da sve te vrste šteta naknadi.

(Pravno shvatanje zauzeto na sednici Građanskog odeljenja održanoj dana 10. decembra 2001. godine, a verifikovano u navedenom tekstu 25. februara 2002. godine)