Jedno od osnovnih načela građanskog prava glasi - ko drugome pričini štetu dužan je da je naknadi. Šta se dešava kada država pričini štetu svojim građanima. Iza jednostavnog odgovora da je država dužna da građanima naknadi štetu javljuju se brojna pitanja - istorijska, pravna, ekonomska, moralna. Ovo je razumljivo jer se od države koja donosi i izvršava zakone nikakako ne očekuje da svojim zakonima ili na drugi način ugrozi jedno od osnovnih ljudskih prava - prava na imovinu. Međutim u vremenima velikih socijalnih kriza i za vreme strahovlade “revolucionarne pravde”, koja je dugo gospodarila našim društvom, a čije se posledice i danas osećaju, država je imovinski upropastila i materijalno oštetila veliki broj svojih građana. U ovom radu analiziraju se najznačajnji pravni problemi odgovornosti države za štetu pričinjenju oduzimanjem imovine, kao i zakonska regulativa s tim u vezi - de lege lata i de lege ferenda.

U očekivanju da se Zakonom o denacionalizaciji ispravi nepravda i šteta naneta bivšim vlasnicima primenom propisa o konfiskaciji, sekvestraciji, nacionalizaciji, agrarnoj reformi i eksproprijaciji i drugih propisa koji su doneti i primenjivani u periodu od 1945. godine i kojim je ugroženo jedno od osnovnih ustavnih i prirodnih prava, a to je pravo na imovinu, treba razmotriti mogućnost da se jednim posebnim zakonom reguliše pitanje naknade štete koju država i njeni organi pričine građanima, bilo da je šteta nastala kao posledica sprovođenja važećih propisa, ili kao posledica greške državnih organa odnosno službenih lica. Svakako da država kao nosilac suverene vlasti zagarantovane državnom prinudom, može da donosi propise kojima će ograničiti Ustavom zagarantovana prava građana, kada to zahteva opšti interes. Takva prava, iako ograničena pozitivnim propisima, ostaju prirodna prava. Pitanje je do koje granice država može da ograniči ta prava. Svakako da granicu određuju opšti interesi. Opšti interes može u određenim slučajevima imati prednost nad individualnim interesom, ali i u tom slučaju građanin bi trebalo da ima pravo na obeštećenje zbog ograničavanja svoga prava. Praksa poznaje i druge vidove ograničavanja prava na imovinu, koji se uslovno mogu nazvati nacionalizacijom, ako se pod tim podrazumeva oduzimanje imovine bez naknade, koji nisu jasno vidljivi već su zakamuflirani kroz druge propise. Takođe, postoje vidovi oduzimanja imovine koji nisu posledica primene zakona, već suprotno, posledica nepridržavanja zakona od strane državnih organa ili prekoračenja ovlašćenja.

Pozitivni propisi, daju nedovoljnu zaštitu građanima u slučaju kada su njihova prava ograničena voljom države odnosno njenih organa, a naročito je nedelotvorna zaštita od zloupotrebe i prekoračenja ovlašćenja.

Zakon o denacionalizaciji regulisaće samo jedan segment ograničenih prava, i imati dejstvo jedino na ugrožena prava bivših vlasnika. Neophodna je stoga regulativa koja daje garancije za eventualno buduće ograničavanje prava na imovinu i za one situacije gde su građani oštećeni radom državnih organa. U nedostaku odgovarajućih propisa sve je prepušteno sudskoj praksi i tumačenju postojeće regulative koja nije dovoljna.

Pitanje je da li će očekivani Zakon o denacionalizaciji, biti realizovan, odnosno da li će do obeštećenja stvarno doći, i u kom vremenskom periodu. Osnovni problem je nedostatak sredstava. I u zemljama okruženja u kojima se pristupilo realizaciji ovakvog zakona, restitucija i obeštećenje nisu bili mogući u celini. Kod obeštećenja se visina naknade kretala u određenom procentu, a tada se ne može govoriti ni o pravičnoj naknadi ni o realnoj naknadi, a kamoli o tržišnoj vrednosti. Pored toga, tu se postavlja pitanje zastarelosti, i savesnosti trećih sticalaca nacionalizovane imovine. Takođe, jedno od značajnih pitanja, kada se radi o nacionalizovanim preduzećima, jeste utvrđivanje naknade koja bi morala da obuhvati ne samo vrednost imovine u momentu nacionalizacije, već i izgubljenu dobit koju bi vlasnici i njihovi potomci ostvarili za vreme funkcionisanja preduzeća od dana oduzimanja do danas, a to su često nenadoknadive vrednosti, ne samo u materijalnom smislu.

Jedno od rešenja moglo bi biti i obeštećenje vlasnika davanjem akcija odnosno dela vlasništva nad preduzećem koje je svojevremeno nacionalizovano, ili nastalo na nacionalizovanom zemljištu ili objektima.

Polazeći od ovih pitanja i problema koji se sada postavljaju i koji će se javiti u postupku denacionalizacije, dolazi se do zaključka da su realne šanse da denacionalizacija uspe, veoma male. U takvim okolnostima, treba se okrenuti sadašnjosti, jer od sadašnjosti zavisi kakva će biti budućnost, i naša i naše dece, da se ne bi ponovo došlo u istu ili sličnu situaciju koja je izazvana nacionalizacijom i drugim oblicima oduzimanja imovine od strane države. Ono na šta bi prevashodno trebalo obratiti pažnju, jeste stvaranje takvih instituta koji će garantovati i obezbediti adekvatnu naknadu štete i preuzimanje odgovornosti od same države u svim vidovima oduzimanja imovine, bez obzira da li su zasnovani na zakonu ili su posledica samovolje državnih organa i nosilaca državne vlasti, i garantovati jednak položaj i pravnu sigurnost svim subjektima.

Stručnu javnost i građane obespokojavaju najnoviji primeri kod postupaka nadziđivanja i građenja objekata koji su dobili zeleno svetlo od strane jedne vlasti, ruše se od strane druge vlasti. Oni koji su uspeli da blagovremeno izdejstvuju dozvole za nadziđivanje, uspeli su i da to pravo koje su stekli i ostvare. Drugi, koji nisu startovali blagovremeno, ili nisu bili dovoljno snalažljivi, propustili su da svoje stečeno pravo legalizuju, pa su prinuđeni da započeto ruše ili nisu uspeli ništa i da započnu, jer je su propisi o nadziđivanju stavljeni van snage kao neustavni i nezakoniti. U nekim slučajevima, postupak pred nadležnim opštinskim organom i nadležnim ministarstvom kao drugostepenim organom, toliko se otezao nemarnošću i neažurnošću nadležnog organa (u nekim slučajevima traje i po pet godina), sve do ukidanja propisa o nadziđivanju, pa i dalje.

Ko je za to odgovoran? Svakako ne građani, koji su na osnovu objavljenog konkursa i prema tada važećim propisima učestvovali na konkursu i dobili pravo na nadziđivanje. Oni ne mogu biti odgovorni, jer niti su donosili zakone, niti su odgovorni što opštine, znači državni organi nisu radili svoj posao kako treba i nisu doneli odgovarajuće urbanističke planove, zbog čega su odluke opštinskih organa stavljene van snage, a i sam Zakon o nadziđivanju prestao je da važi. Takvo ponašanje države vodi nepoverenju i pravnoj nesigurnosti. Kako možete biti sigurni da sadašnje propise neće neka nova vlast izbrisati i doneti nove, a vaša stečena prava ukinuti, i to bez ikakve odgovornosti i naknade štete. Država mora da preuzme odgovornost za svaki zakon i drugi propis koji donese, i mora biti spremna za naknadu štete i u slučaju kada se samim zakonom nanosi šteta, i u slučaju kada se šteta nanosi zloupotrebom ovlašćenja ili običnom nepažnjom njenih službenih lica.

Državna vlast kao najviša vlast treba da bude ograničena pravom. Njeni organi, kao i građani, treba da se ponašaju u skladu s pravnim pravilima koje je država propisala. Na osnovu svoje suverene vlasti i svojih ovlašćenja, država je donela zakone o nacionalizaciji i na drugi način oduzela imovinu od građana i pravnih lica, sa naknadom ili bez naknade. Sada se postavlja pitanje pravičnosti tih zakona kojima je ograničeno pravo na imovinu. Znači da država treba da bude ograničena ne samo pravom, već pravednim pravom. Međutim, postavlja se pitanje šta je to pravedno pravo, jer ono što je u jednom trenutku vremena pravedno za jednoga može biti nepravedno za drugoga. U momentu donošenja ovih zakona, možda je opšti interes bio iznad pojedinačnih interesa bivših vlasnika. Da bi se izbegla dilema i traganje za tim šta je pravedno, država mora da preuzme odgovornost za sve svoje postupke, počevši od donošenja zakona kroz svoju zakonodavnu funkciju, do njihove primene kroz izvršnu i sudsku funkciju.

Država se može ispoljiti i kao samostalni subjektivitet čiji se interesi izdvajaju iznad opštedruštvenih interesa, i tada nosioci državne vlasti ili pojedini državni organi, donose zakone ili ne primenjuju postojeće zakone i koristeći silu prinude prekoračuju svoja ovlašćenja. U tim slučajevima država mora da snosi odgovornost.

Odgovornost države može biti odgovornost za sopstvene greške i odgovornost za greške prethodne države čiji je ona pravni sledbenik, odnosno za greške prethodnih nosilaca državne vlasti. Kod ispravljanja “grešaka” prethodne države ili nosilaca državne vlasti, postavlja se pitanje povratne sile zakona odnosno do kojih granica u vremenu se mora paziti pri promeni pravnih pravila na već postojeće pravne odnose. Svojina i sloboda građana bi bili ugroženi ukoliko bi se dozvolila povratna sila zakona, odnosno njihovo retroaktivno dejstvo. Zbog toga je retroaktivno dejstvo izuzetak i njegova primena je vezana uglavnom samo za pojedine zakonske odredbe, a ne za ceo zakon.

S druge strane postavlja se pitanje zaštite prava koja mogu biti ograničena samo ostvarenjem drugih prava i dovodi u pitanje pravilo da niko ne može ostvariti svoje pravo ugrožavanjem prava drugih. Iz tih razloga bi bilo opravdano da se učinjene nepravde isprave, odnosno država treba da snosi odgovornost za štetu pričinjenenu njenim subjektima, bilo da je do štete došlo usled primene zakona ili usled neprimene zakona odnosno kršenja zakona od strane njenih organa i službenih lica.

Država, pre svega, treba da pruži zaštitu prava u slučaju štete koja nastaje usled primene zakona. U ovu grupu spada i šteta pričinjena eksproprijacijom i nacionalizacijom

Iz prava države na ekspoprijaciju i nacionalizaciju imovine kao i iz drugih prava, proističe i odgovornost države za ograničenje prirodnih prava i njena obaveza naknade štete koja može nastati u dva slučaja:

Posebno se razlikuju pojedini specijalni pravni režimi pružanja javnog, državnog obeštećenja. Tu se država u precizno određenim slučajevima unapred obavezuje na plaćanje predviđene naknade licima oštećenim u javnom interesu, po posebnom postupku. U ovu kategoriju bi se mogli svrstati slučajevi vezani za denacionalizaciju, s tim što se ovde država obavezuje da izvrši obeštećenje retroaktivno, za štetu koja je nastala mnogo ranije. Donoseći poseban zakon o denacionalizaciji, država pristupa javnom obeštećenju ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta na osnovu zakona donetih posle 1945. godine. Ovde je šteta pričinjena primenom tada važećih zakona, koji su bili nepravedni i protivni pravu građana na svojinu i obeštećenje u slučaju ograničavanja tog prava.

Međutim, kada su u pitanju drugi oblici odgovornosti, kada država ne preuzima obavezu javnog obeštećenja, naknadu štete je teže dokazati i realizovati.

Naknada Štete usled nepravilnog vrŠenja javnih ovlaŠĆenja

Odgovornost države u slučaju kada šteta nastupi usled nepravilnog izvršenja zakona ili drugog propisa, nije posebno regulisana, a njen osnov proizilazi iz odredbe Ustava kojom se jamči svojina i odredbe da niko ne može biti lišen svojine, niti mu se ona može ograničiti, osim kad to zahteva opšti interes utvrđen u skladu sa zakonom, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 69. Saveznog Ustava). Izuzetak postoji jer se zakonom može ograničavati raspolaganje delom sredstava pravnih i fizičkih lica za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, dok takvo stanje traje, ili se može utvrđivati poseban način njihovog korišćenja (član 75. Saveznog Ustava). Ovo pitanje je na isti način regulisano i odredbama Ustava Republike Srbije uz dodatak ograničenja ovog prava u slučaju elementarnih nepogoda većih razmera.

Kada se radi o šteti pričinjenoj nezakonitim i nepravilnim radom službenog lica, organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, Ustav garantuje pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom, s tim što Ustav RS, za razliku od Saveznog, precizira da svako ima pravo na materijalnu i nematerijalnu štetu. Ovde se pod nepravilnim radom može podrazumevati greška organa. Uslov za naknadu nije krivica službenog lica, već samo postojanje štete, nezakonit i nepravilan službeni rad i uzročna veza između takvog rada i pričinjene štete.

Prema Saveznom Ustavu, štetu je dužna da naknadi država, a oštećeni ima pravo da, u skladu sa zakonom, zahteva naknadu i neposredno od lica koje je pričinilo štetu, dok prema Republičkom Ustavu, štetu je dužna nadoknaditi Republika Srbija ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja.

Da bi se naknada štete predviđena Ustavom realizovala, potrebno je da bude regulisana zakonom. Postavlja se pitanje, u kojim zakonima je bliže precizirano pravo na naknadu štete koju je pričinilo službeno lice ili državni organ svojim nepravilnim ili nezakonitim radom. U različitim zakonima postoji samo delimična regulativa. Na primer u Zakonu o obligacionim odnosima, Zakonu o sudovima, Krivičnom zakonu, Zakonu o prekršajima kojima se potvrđuju savezni propisi, Zakon o prekršajima Republike Srbije Carinskom zakonu i drugim zakonima koji na poseban način regulišu pojedine oblasti rada organa uprave odnosno državnih organa.

Na osnovu postojeće regulative, mogu se razlikovati ove situacije:

Prvi slučaj postoji, na primer, kada je na osnovu pravosnažnog akta izvršeno oduzimanje imovine od nekog lica, pa taj akt bude poništen. U tom slučaju oštećeno lice ima pravo na povraćaj oduzetog i naknadu štete, kao što je regulisano u propisima koji normiraju oduzimanje imovine kao predmeta izvršenja krivičnog dela, privrednog prestupa ili prekršaja.

U situaciji kada je doneta oslobađajuća odluka (presuda ili rešenje) ili je pravosnažna odluka ukinuta ili poništena, propisano je pravo na povraćaj stvari koje su oduzete kao predmet izvršenja i naknada štete ukoliko nije moguće izvršiti povraćaj zbog propasti stvari ili iz drugih razloga.

Prema odredbama Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, lice kome je u prekršajnom postupku neopravdano izrečena novčana kazna, zaštitna mera oduzimanja imovinske koristi ili zaštitna mera oduzimanja predmeta, ima pravo na povraćaj plaćene novčane kazne, povraćaj oduzete imovinske koristi, povraćaj predmeta ili novčane vrednosti oduzetog predmeta. Ovaj povraćaj odnosno naknadu, ovo lice može ostvariti samo ako se neopravdano kažnjavanje utvrdi u postupku po redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Zakon na sledeći način određuje kada se smatra da je neko lice neopravdano kažnjeno: ako je u slučaju preinačenja pravosnažnog rešenja o prekršaju ili ukidanja pravosnažnog rešenja o prekršaju postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen, usled toga što je utvrđeno da delo nije prekršaj, ili da postoje osnovi koji isključuju odgovornost učinioca prekršaja, ili što nema dokaza da je određeno lice učinilo prekršaj. Zahtev za povraćaj se prvo podnosi saveznom organu uprave nadležnom za poslove finansija, i to u roku od šest meseci od dana prijema pravosnažnog rešenja o obustavi postupka. Ako nadležni organ zahtev delimično ili u celini odbije, ili ako u roku od šezdeset dana od dana prijema zahteva ne donese rešenje po zahtevu, može se podneti tužba za naknadu štete, opet u propisanom roku, odnosno u roku od trideset dana od dana prijema rešenja, odnosno od dana isteka od šezdeset dana ukoliko nadležni organ nije doneo odluku po zahtevu. Slične odredbe postoje i u Carinskom zakonu i dr.

Kada se radi o upravnom aktu, koji je poništen, stranka može ostvariti pravo na naknadu štete ali često samo preko suda u parničnom postupku koji je dugotrajan i skup, jer su sudske takse uvećane i odgovaraju potrebama budžeta ali ne i džepu građana koji su oštećeni radnjama činjenja ili nečinjenja od strane države, njenih organa i službenih lica. U slučaju kada se vodi upravni spor, odštetni zahtev se može podneti uz tužbu i nadležni sud može doneti odluku o naknadi štete zajedno sa odlukom o poništaju akta, ili može) što se češće dešava) uputiti stranku da svoje pravo ostvari u parničnom postupku kod suda opšte nadležnosti.

Poseban slučaj kod upravnih akta postoji kod vanrednog ukidanja izvršnog rešenja ako je to potrebno radi otklanjanja teške i neposredne opasnosti za život i zdravlje ljudi, javnu bezbednost, javni mir i javni poredak ili javni moral, ili radi otklanjanja poremećaja u privredi, ako se to ne bi moglo uspešno otkloniti drugim sredstvima kojima bi se manje diralo u stečena prava. Stranka koja usled ukidanja rešenja trpi štetu ima pravo na naknadu pretrpljene štete. O zahtevu za naknadu pretrpljene štete rešava u parničnom postupku nadležni sud.

Međutim kada je u pitanju poništaj rešenja, naknada štete nije posebno propisana, već samo to da se poništavanjem rešenja nište pravne posledice koje je ovo rešenje proizvelo.

Šteta može nastupiti i donošenjem ili nedonošenjem akta od strane nadležnog organa koji nije načinio grešku, već je grešku načinio drugi organ u prethodnom postupku. Na primer, u jednom slučaju pokrenut je prekršajni postupak od strane nadležnog organa iako stranka nije o tome uredno obaveštena zbog greške u adresi koju je napravio organ koji je podneo prijavu za prekršajni postupak. Postupak je okončan u skladu sa zakonskim odredbama koje važe za nedostupno lice, jer se okrivljeni nije mogao naći na datoj adresi, a nadležni organ se nije upuštao u njegovo pronalaženje. Rešenje o prekršaju je postalo pravosnažno. Ovim rešenjem je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta izvršenja koji je prethodno privremeno oduzet u momentu izvršenja prekršaja. Kada je stranka saznala za rešenje protekli su svi rokovi za redovna i vanredna pravna sredstva. Stranka se obratila sudu opšte nadležnosti, ali se isti oglasio nenadležnim da raspravlja o pravilnosti rada upravnog organa u slučaju kada postoji pravosnažni upravni akt. Greškom državnog organa koji je vodio prethodni postupak, ovom licu je uskraćeno pravo na odbranu i pravo na imovinu, bez mogućnosti na pravnu zaštitu njegovih, Ustavom zagarantovanih, prava.

Drugi slučaj, postoji kada organ preko koga se vrši dostavljanje vanrednog pravnog leka organu nadležnom za rešavanje po tom pravnom leku, ne prosledi ovaj pravni lek i ne dostavi nikakvo obaveštenje stranci u vezi s predatim pravnim lekom. Stranke po pravilu teško dolaze do obaveštenja o svojim predmetima kada su u pitanju organi uprave, a o uvidu u predmet da i ne govorimo. Kada stranka ipak uspe da dođe do informacija o svome predmetu, i ustanovi se da pravni lek nije prosleđen, a u međuvremenu su prošli rokovi predviđeni za podnošenje tog pravnog leka, tako da stranka ukoliko bi htela da dostavi pravni lek neposredno nadležnom organu dolazi u situaciju da je propustila rok. Ukoliko pri tome prođe i opšti rok propisan za rešavanje te vrste predmeta, onda stranka više nema zakonskih mogućnosti da svoje pravo ostvari i ono ostaje samo prirodno pravo bez pravne zaštite. Ako se stranka obrati organu uprave čijom greškom je došlo do ove situacije, neće naići na odobravanje organa koji nastoji da svoju grešku prikrije, umesto da je ispravi.

Pomenimo i situaciju kada je neka zakonska odredba ili pojedinačni upravni akt proglašen neustavnim odnosno nezakonitim. Stranka kojoj je uskraćeno ili ugroženo neko pravo primenom takve odredbe ili akta, ima ograničeni rok u kome može podneti zahtev nadležnom organu da se izvrši povraćaj u pređašnje stanje ili naknadi šteta ako se ne može izvršiti povraćaj. Organi uprave neće naknaditi štetu bez pravosnažne sudske odluke, a i tada se mora ići na prinudno izvršenje.

Kod naknade štete koja se ostvaruje u sudskom postupku, primenjuje se odredba Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, nema posebnih odredaba koje bi regulisale naknadu štete od strane države, već se primenjuju opšte odredbe, čime se, s jedne strane, formalno brišu razlike između države kao dužnika i drugih lica, ali, s druge strane, to može i da oteža realizaciju naknade jer treba više vremena dok se u sudskoj praksi ne formira stav u primeni pojedinih odredbi na slučajeve naknade od strane države. Prema odredbama ovog zakona, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Kako je država pravno lice, sledi da se ova odredba ima primeniti na državu i njene organe.

Naknada štete kod deliktnih radnji podrazumeva i refundiranje od odgovornog lica koje je neposredno odgovorno za pričinjenu štetu. Nije dovoljno ako država naknadu štete isplati oštećenom licu, jer i sama trpi štetu zbog greške u radu službenog lica: država ne može u tom slučaju da se ponaša neodgovorno i da ne sprovede odgovarajući postupak protiv odgovornih službenih lica.

Kod nacionalizacije posebnu grupu čine slučajevi gde je do oduzimanja imovine došlo nepravilnom primenom odgovarajućih zakona, bilo usled nenamerne greške, bilo kao posledica zloupotrebe ovlašćenja organa uprave koji su vodili taj postupak. Sa stanovišta oštećenih lica, pravljenje ove razlike nije od bitnog značaja za povraćaj imovine ili obeštećenje, ali sa stanovišta države može biti od značaja, jer država ima pravo regresa od službenih lica koja su prekoračila svoja ovlašćenja. Međutim, izgleda da se država, kada su u pitanju štete nastale nepravilnim ili nezakonitim radom njenih organa i službenih lica u njima, ne ponaša kao dobar domaćin, već kao zaštitnik tih organa i službenih lica koja su postupila mimo svojih ovlašćenja i protivno zakonu, jer do sada nije poznat slučaj da je država utvrdila odgovornost tih lica, a kamoli da je protiv nekoga podnela regresni zahtev. U naknadi štete kod javnih obeštećenja, učestvuju građani, jer se do sredstava za obeštećenje dolazi od poreza ili drugih sličnih prihoda koji se ubiraju od poreskih obveznika, a oni koji su ovakve štete izazvali prolaze bez ikakve odgovornosti.

Treba naglasiti da ovde nije problem u regulativi već u njenoj primeni jer je pitanje odgovornosti službenih lica dovoljno regulisano i to kako pitanje materijalne tako i disciplinske, prekršajne i krivične odgovornosti.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima pravno lice, koje odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Ova odredba ima ograničenje, u smislu da se za određeni slučaj može zakonom drugačije odrediti.

Posebnim zakonima koji regulišu položaj zaposlenih i postavljenih lica u državnim organima i organizaciju državne uprave, reguliše se i materijalna odgovornost upravnih službenika. Prema republičkom zakonu, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljeno lice, odgovoran je za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili iz grube nepažnje, prouzrokovao državnom organu, pravnom licu ili građaninu. Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako je nadoknađuje utvrđuje posebna komisija koju obrazuje funkcioner koji rukovodi državnim organom.

Sigurno je da je i u ranijim propisima bila regulisana odgovornost službenih lica za svoj rad i samim tim pravo države da od odgovornog lica naknadi štetu koju je isplatila trećem oštećenom licu, ali nije poznato da su ove odredbe bile nešto više od slova na papiru.

Kod odgovornosti za greške razlikuje se lična greška (faute personelle) - greška učinjena od strane službenog lica, gde nije odgovorna država već lično službenik koji je grešku načinio; i greška službe (faute du service), gde država odgovara zbog lošeg funkcionisanja javne službe, gde je greška anonimna i objektivna. Posebno se razlikuje i odgovornost službe za štetu prouzrokovanu krivicom službenika pri vršenju službene dužnosti (faute de service). Sporove u vezi sa naknadom štete nastale usled lične greške službenog lica rešavaju sudovi opšte nadležnosti, dok sporove u vezi sa odgovornošću države za greške službe, raspravljaju upravni sudovi, i to Državni savet i prvostepeni upravni sudovi i po posebnim pravilima a ne primenjuju se opšta pravila građanskog prava.

Međutim ono što je značajno, to je odgovornost države bez greške, jer prema francuskoj pravnoj teoriji, pravičnost nalaže da svaka šteta koja potiče od javne uprave treba i da se nadoknadi. Posebno mesto zauzima odgovornost za štetu pričinjenu neposredno zakonom. Naravno da nije u svim slučajevima moguća naknada štete pričinjena zakonom, već je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi.

ZakljuČak

Iz svih navedenih slučajeva naknade štete od strane države, proizilazi da postojeća regulativa ne daje potpunu zaštitu. Prvo, u pogledu rokova u kojima se može podneti zahtev za naknadu, s obzirom da se radi o povraćaju imovine koja je neosnovano oduzeta, to pravo ne bi trebalo da bude vezano za rokove, odnosno trebalo bi da ne zastareva ili eventualno da bude vezano za rok od deset godina, kao što je to kod neosnovanog obogaćenja. Drugo, ovim nije obezbeđena potpuna zaštita od zloupotrebe, nezakonitog ili nepravilnog rada državnih organa, pre svega kada su u pitanju slučajevi gde je oštećenim licima onemogućeno da koriste zakonske mogućnosti za poništaj tako donesenog akta.

Uzevši u obzir postojeću regulativu, nigde nije precizno utvrđena odgovornost države, pre svega objektivna odgovornost, niti je precizirano iz kojih sredstava će se izvršiti naknada. Takođe nije precizirano koji organ je nadležan da utvrdi štetu i nezakonit i nepravilan rad organa. Ukoliko je postojećim pravnim sredstvima stranka uspela da poništi akt državnog organa koji je donet nezakonitim ili nepravilnim radom, postupak za naknadu štete se može ostvariti. Država po pravilu ne naknađuje štetu dobrovoljno, već su građani primorani da svoje pravo na naknadu ostvaruju preko suda u parničnom postupku, koji po pravilu dugo traje, i da po okončanju ovog postupka pokuša da izvršenje sprovede prinudnim putem preko suda. Pri tome, za izvršni postupak je potrebno da građanin zna broj žiro računa sa koga će se izvršenje sprovesti, odnosno gde se nalaze nepokretnosti i pokretne stvari čijom prodajom se može sprovesti izvršenje. To je uglavnom građanima nedostupno. Izuzetno se dešava da država otvori poseban račun i izdvoji sredstva za te namene.

Naknada štete se može ostvariti i kroz upravni postupak koji se vodi za poništaj upravnog akta kojim je potvrđeno neko pravo ili interes stranke, i u kome se istovremeno može postaviti zahtev i za povraćaj oduzetih sredstava i naknadu štete. Međutim, upravni spor se može voditi samo protiv upravnog akta, i to ako je stranka u mogućnosti da u roku podnese tužbu.

Međutim, ukoliko je posledica nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa, nemogućnost stranke da iskoristi postojeće pravne lekove, naknada štete se teško može ostvariti jer ne postoji poseban organ koji bi utvrdio postojanje štete koja je posledica nepravilnog i nezakonitog rada. Redovni sud u parničnom postupku će se teško upustiti u meritorno rešavanje u slučaju kada je šteta pričinjena pravosnažnim aktom organa uprave, i uputiće stranku na upravni postupak.

Osim toga, potrebno je na opšti način regulisati odgovornost države i obavezu naknade štete kada je u pitanju šteta nastala primenom zakona, posebno kada se tim zakonima ograničavaju Ustavom zagarantovana ili prirodna prava.

Jedan od osnovnih problema kod naknade štete jeste nedostatak odgovarajućih sredstava. Potrebni su posebni fondovi iz kojih bi se vršila ova naknada da se ne bi došlo u situaciju da se naknada štete sa države prevaljuje na građane zbog nedostatka sredstava.

Takođe je potrebno regulisati koji poseban organ ili institut bi imao nadležnost za procenjivanje da li je jednim pozitivnim zakonom ugroženo neko prirodno pravo ili ograničeno i utvrdio pravo na naknadu štete. U slučaju da su zajednički interesi koji su uslovili njegovo donošenje iznad pojedinačnih interesa zasnovanih na prirodnom pravu, odnosno ukoliko bi šteta za zajednicu bila veća nego za pojedinca, onda je takvo ograničavanje pojedinačnog prava opravdano, uz naknadu štete licima čije je pravo ograničeno.

Pravni osnov za naknadu štete je obligacioni odnos koji nastaje između države i građana. Ovaj odnos nastaje s jedne strane štetnom radnjom bilo da se radi o grešci organa odnosno službenog lica, bilo deliktnom radnjom, a sa druge strane primenom zakona. U oba slučaja država je odgovorna po osnovu objektivne odgovornosti a na os-novu odredaba Ustava i zakona.