Prof. dr Dragan Jovašević,
Policijska akademija, Beograd

Tehničko-tehnološki razvoj poslednjih decenija prošlog veka stvorio je mnoge i raznovrsne izvore opasnosti za životnu sredinu. Takvo ugrožavanje čovekove životne i radne sredine proizvodi veliku štetu ljudima, njihovom životu, telesnom integritetu, zdravlju, imovini ali i drugim vrednostima ugrožavajući istovremeno i osnove opstanka samog ljudskog roda. Zato je međunarodna zajednica utvrdila niz mera, postupaka i sredstava sa ciljem da se otklone, spreče ili umanje izvori ugrožavanja životne sredine.

Pošto se radi o globalnom problemu koji ugrožava velike prostore to je logična i zabrinutost međunarodne zajednice za očuvanje životne sredine. Za našu zemlju koja se nalazi u fazi temeljite reforme ne samo društvenog, političkog već i pravnog sistema od posebnog je značaja pitanje harmonizacije propisa nacionalnog domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim propisima. U tom smislu sa aspekta zaštite životne sredine i otklanjanja štete izazvane mogućim izvorima ugrožavanja od posebnog su značaja dve konvencije i to: Konvencija o građanskoj odgovornosti za štete nastale usled aktivnosti koje su opasne za životnu sredinu iz 1993. godine i Konvencija o zaštiti živome sredine putem krivičnog prava iz 1998. godine.

U skladu sa principom 13. Deklaracije o životnoj sredini i razvoju iz Ria, donetoj 1992. godine, Savet Evrope je u cilju obezbeđivanja adekvatne kompenzacije za štete koje su prouzrokovane aktivnostima koje su opasne za životnu sredinu u Luganu 21. juna 1993. godine doneo Konvenciju o građanskoj odgovornosti za štete nastale usled aktivnosti koje su opasne za životnu sredinu (Savet Evrope, Zbirka dokumenata, Beograd, 1996. godine, str. 169-189).

U početnim odredbama Konvencija je utvrdila osnovne pojmove i njihovu sadržinu koja će se jedinstveno tumačiti od članica ove najstarije evropske organizacije. Tako se kao životna sredina smatraju: životni izvori kako abiotski tako i biotski kao što su vazduh, voda, zemljište, flora, fauna i interakcija među ovim faktorima; svojina koja predstavlja deo kulturnog nasleđa kao i karakteristični aspekti pejzaža. Ova životna sredina može biti ugrožena raznim izvorima opasnosti. To su: opasna aktivnost, opasna supstanca i incident.

Kao opasna aktivnost u smislu odredaba ove konvencije smatra se: proizvodnja, rukovanje, skladištenje, upotreba ili istovar jedne ili većeg broja opasnih supstanci ili svaka delatnost koja je slične vrste u vezi sa ovim supstancama, proizvodnja, uzgajanje, rukovanje, skladištenje, korišćenje, uništavanje, bacanje, oslobađanje ili svaka druga delatnost u vezi sa jednim ili više genetski modifikovanih organizama ili mikroorganizama koji predstavljaju značajan rizik za čoveka, prirodnu sredinu ili imovinu, rad instalacija ili postrojenja za spaljivanje, obradu, rukovanje ili reciklažu otpadaka pod uslovom da predstavljaju značajan rizik za čoveka i prirodnu sredinu.

Kao opasna supstanca smatra se svaka supstanca ili preparat koji ima osobinu da predstavlja značajan rizik za čoveka, prirodnu sredinu ili imovinu (eksplozivne, oksidativne, zapaljive, toksične, štetne, korozivne, iritirajuće i sl). Incident u smislu prouzrokovača štete u životnoj sredini predstavlja svako iznenadno događanje ili stalno događanje u seriji koja ima isto poreklo, a koje dovodi do oštećenja ili stvara ozbiljnu i permanentnu opasnost od stvaranja štete. Usled dejstva opasnih aktivnosti, supstanci ili preparata može doći do oštećenja ili ugrožavanja životne sredine. Ona se ispoljava u nastupanju određene štete. Kao šteta koja podleže kompenzaciji prema ovim pravilima predviđeni su: gubitak života ili lična povreda; gubitak ili oštećenje imovine na mestu opasne aktivnosti; gubitak ili oštećenje koji su nastupili oštećenjem životne sredine; troškovi preventivnih mera kao i svaka šteta nastala primenom ovih mera.

Odgovornost za ovako prouzrokovanu štetu se utvrđuje po odredbama evropske konvencije ako je ista nastala posle stupanja na snagu ovog međunarodno pravnog akta ako se incident dogodio na teritoriji neke od zemalja ugovornih strana bez obzira gde se osećaju posledice štete. Ta se odgovornost može javiti u dva vida i to kao:

U prvom slučaju rukovalac koji obavlja opasnu aktivnost odgovoran je za ukupno nastupelu štetu usled ove aktivnosti kao rezultat akcidenta u vreme ili u toku perioda kada je on obavljao kontrolu te aktivnosti. U drugom slučaju odgovoran je rukovalac na lokaciji za stalno deponovanje otpada u vreme kada je šteta prouzrokovana otpadom deponovanim na toj lokaciji. Od navedenih pravila o odgovornosti za štetu postoje određeni izuzeci u kojim slučajevima nema odgovornosti rukovaoca. To su slučajevi kada je šteta prouzrokovana ratnim zbivanjima, neprijateljstvom, građanskim ratom, ustankom, prirodnim fenomenom izuzetnog karaktera koji se ne može izbeći niti mu se može suprotstaviti ili delatnošću neke treće strane ili zagađenjem na prihvatljivim nivoima (a šta su prihvatljivi nivoi predstavlja faktičko pitanje koje se mora rešiti u svakom konkretnom slučaju imajući u vidu sve okolnosti objektivnog i subjektivnog karaktera) ili opasnim aktivnostima koje su obavljene u skladu sa zakonom u interesu lica koje je pretrpelo štetu.

Odgovornost za ovako prouzrokovanu štetu zagađenjem životne sredine se praktično svodi na naknadu materijalne i nematerijalne štete u vidu kompenzacije. Tužba za kompenzaciju se pokreće pred nacionalnim sudskim organima i to prema mestu gde je pretrpljena šteta ili gde je sprovedena opasna aktivnost ili gde je uobičajeno mesto boravka optuženog (alternativna nadležnost). No, ovom je konvencijom predviđena mogućnost da se u ovakvim slučajevima može na zahtev organizacija ili organa koji se bave zaštitom, očuvanjem i unapređenjem životne sredine odrediti:

U cilju da se još više pooštri odgovornost pojedinaca, pravnih lica, preduzeća, ustanova ili drugih organizacija sa multinacionalnim karakterom pa čak i samih država i međunarodnih organizacija u oblasti uređivanja, očuvanja, unapređenja i zaštite živome sredine u međunarodnim okvirima se ubrzo uočilo da nije dovoljna samo mogućnost utvrđivanja građansko pravne odgovornosti za štetu koja je prouzrokovana životnoj sredini. Posle pet godina intenzivnih napora mnogih naučnih i stručnih radnika došlo je do usvajanja nove evropske konvencije koja je postavila osnove i okvire krivične odgovornosti za ovako prouzrokovane štete po životnu sredinu.

Po prvi put je krivično-pravna zaštita životne sredine u međunarodnim okvirima uspostavljena usvajanjem Konvencije o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava (Council of Europe, Committee on the Environment, Regional Planning and Local Authorities, Strasbourgh, 1998. godine). Ovu je konvenciju Savet Evrope usvojio u Strazburu 4. novembra 1998. godine. Na ovaj način se htela podići efikasnost i kvalitet zaštite životne sredine u regionu ali i da se kvalifikuju kao kažnjivi delikti određene radnje, postupci ili njihova propuštanja kada prouzrokuju oštećenje ili narušavanje životne sredine. Praktično se ovim rešenjima uspostavljaju osnove jedinstvene krivično-pravne zaštite životne sredine u okviru evropskog prava i osnove odgovornosti fizičkih ali i pravnih lica za krivična (Dragan Jovašević, Leksikon krivičnog prava JP Službeni list SRJ, Beograd, 2002. godine) i druga kažnjiva dela (upravne prekršaje kako ih naziva konvencija).

Sve zemlje koje su potpisale ovu konvenciju imaju obavezu da preduzmu određene mere i aktivnosti. Te aktivnosti su dvojakog karaktera: na nacionalnom i na međunarodnom planu. Na nacionalnom planu ovom se konvencijom postavljaju osnove za predviđanje u krivičnim zakonodavstvima određenih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanje krivičnih sankcija za njihove učinioce, a na međunarodnom planu ta se obaveza ogleda u preciziranju pravila o međunarodno- -pravnoj saradnji između država u suprotstavljanju ovakvim kriminalnim radnjama koje mogu da ugroze životnu sredinu na širim prostorima.

I ova konvencija u odredbi člana 2. definiše objekt zaštite. To je životna sredina koja ovde obuhvata: ljude, odnosno određene vrednosti ljudskog života, telesnog integriteta ili zdravlja, vazduh, vodu i zemljište kao i zaštićene spomenike i druge zaštićene objekte, imovinu, biljke i životinje. Kao oblici ugrožavanja ovih zaštićenih vrednosti navedene su određene radnje (činjenja ili nečinjenja, propuštanja) koje su povezane sa određenim supstancama jonizujućim zračenjem, opasnim otpadom, opasnim aktivnostima, nuklearnim materijalom i drugim opasnim radioaktivnim supstancama kojima se ugrožava životna sredina ili njeni pojedini elementi. Ove delatnosti mogu biti učinjene sa umišljajem ili iz nehata kao oblicima vinosti. Ono što je posebno značajno sa aspekta krivično-pravne zaštite životne sredine i harmonizacije propisa iz ove oblasti u zemljama Evrope jeste precizno određivanje načina i oblika preduzimanja opasnih delatnosti.

Naime, kao radnje izvršenja pojedinih krivičnih dela kojima se povređuje, ugrožava ili narušava životna sredina prema odredbama ove konvencije, za koje se može predvideti krivično kažnjavanje određene su sledeće delatnosti:

Pored navedenih radnji izvršenja krivičnih dela, kao kažnjive su predviđene i sve druge delatnosti kojima se podstiče ili pomaže u ostvarivanju delatnosti kojima se narušava ili ugrožava životna sredina. To znači da je izričito po odredbama ove konvencije predviđena odgovornost i za saučesništvo u vidu podstrekavanja i pomaganja (Dragan Jovašević, Komentar Krivičnog zakona SR Jugoslavije, Službeni glasnik, Beograd, 2002. godine).

Za navedene kažnjive, zabranjene, protivpravne delatnosti fizičkih i pravnih lica konvencijom su predviđene i određene vrste i mere krivičnih sankcija. Te sankcije su različite. To su:

Pored kazni predviđena je i obaveza učinioca određenog krivičnog dela da uspostavi narušeno stanje životne sredine (tzv. povraćaj u pređašnje stanje).

l ova konvencija nema neposrednu primenu na konkretne slučajeve ugrožavanja životne sredine. Njene odredbe će biti sprovedene u život samo i ukoliko pojedine zemlje, bilo članice Saveta Evrope ili druge, u svoje nacionalno krivično zakonodavstvo inkorporiraju sistem kažnjivih delikata i za njih predvide određenu vrstu i meru kazne čije okvire upravo daje ova konvencija.

Očigledno je da je poslednjih godina prošloga veka sazrela svest na međunarodnom planu da je jedan od prioritetnih problema čovečanstva potreba očuvanja, unapređenja i zaštite životne sredine. Pošto se ipak radi o problemu koji nije ograničen na teritoriju jedne zemlje to je logično što je međunarodna zajednica rano shvatila svu opasnost od zagađenja životne sredine na globalnom planu i potrebu za njenom adekvatnom, kvalitetnom i efikasnom zaštitom.

Savet Evrope kao jedna od najstarijih međunarodnih organizacija je stoga pristupio kodifikovanju pravila koja utvrđuju osnove građansko-pravne i krivične odgovornosti za štetu koja proizađe usled delatnosti činjenja ili propuštanja fizičkih i pravnih lica, a nastane na životnoj sredini u celosti ili pojedinim njenim elementima. U okviru ove međunarodne organizacije su devedesetih godina donete dve konvencije koje su postavile sistem odgovornosti, pravila za utvrđivanje te odgovornosti, subjekte odgovornosti i sistem sankcija s tim što je obaveza zemalja članica da ove propise integrišu u svoje nacionalno zakonodavstvo.

S obzirom da se naša zemlja nalazi u fazi temeljite reforme političkog, društvenog, ekonomskog, ali i pravnog sistema sigurno je da će u pravcu harmonizacije domaćih propisa sa propisima odnosno pravom Evropske unije od posebnog značaja biti i brzina kojom se ovi naši propisi u oblasti zaštite životne sredine (ekološko pravo) usklađuju sa evropskim pravom. Stoga ovaj rad predstavlja jedan doprinos ovoj težnji za brzom i efikasnom harmonizacijom našeg pravnog sistema sa evropskim pravom posebno kada se ima u vidu sva opasnost koja preti ugrožavanju životne sredine u našoj zemlji.