***

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

***

Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traže snagu da tu slobodu dostojno nose.

***

Njihovi stari vekovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički, kad govore sa višim i moćnijim, ili grubo i nadmeno, kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe.

A njihovi potomci, evo, vuku još i sad sa sobom te maske predaka, iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja.

***

On nije imao ni potrebnu snagu volje da savlada i suzbije svoje nezdrave želje, ni hrabrosti da podnese posledice njihovog ostvarenja.

***

U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa - akcija, a grubost isto što i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarac, da je svaka uzdržljivost u govoru - slabost, a svaki pokušaj predviđanja - danguba;

Ukratko, da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja.

***

Takav je "naš čovek", onaj pravi ne misli mnogo, ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.

Sreća što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi "naši ljudi".

***

Jednom mu je neko - u zao čas! - rekao da je pametan. Kako i zašto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj, inače mirni i bezazleni čovek, postao nemoguć, težak sebi i drugima.

***

Takvi duhovi teško podnose postojanje onoga što ljudi nazivaju - činjenica. Oni je silom okolnosti prihvataju, ali nastoje na sve moguće načine da poreknu, prevaziđu ili zaobiđu to što stoji pred nama golo i tvrdo, i ne može se ni promeniti ni opozvati, a zove se - činjenica. I zaista, kako da se pomiriš sa tim kad vidiš da ništa slično ne postoji u tebi ni oko tebe, nego da je sve tečno i kolebljivo i sa neodređenim rešenjem na kraju, u stvari bez kraja i rešenja.

To i jeste jedina atmosfera u kojoj čovek može da diše i živi.

***

Kod našeg čoveka kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko - kad se osili, poraste podvaljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću.

U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.

***

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

***

Mislim da ih poznajem dosta dobro. To su ljudi živa duha, željni novosti, skloni čulnim uživanjima svake vrste, slabo razvijeni telesno i ne naročito spretni i okretni, a nisu istrajni ni dosledni u naporima. Uzdržljivi su i nepoverljivi u srazmeri sa svojim slabostima. Njihova misao izgleda originalna i smela, i brza je, ali često pogrešna već u samom korenu, a u neskladu sa stvarnošću koja ih okružuje; i što je taj nesklad veći, to oni više drže do te svoje misli i umeju od nje da naprave osnov i smisao svoga postojanja; ako treba, i ginu za nju, a često i kad ne treba.

***

Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih "borbenih ljudi". Oni izmisle svoju borbu, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi.

***

Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi; kad ga je neko upitao: "Imaš li ti, bolan, dušu?" on je nadmoćno odgovorio: "Šta će mi duša? Nisam gajdaš da duvam".)

I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž, da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde ne razlikuju laž od istine, kao da i ne znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova "misao" začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima, a njima služi da bi mogli biti ovo što jesu, živeti kako žive, i činiti što čine.

***

U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću, gađenjem od suviše blikskog i čestog dodira ljudi, ko ne ume da govori i ne voli da piše, ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima, ko nije brz na poricanju i vešt i drzak u tvrđenju, koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve, ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima - taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno.

***

Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji, hrabriji, nesebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali, na žalost, ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja.

Treba priznati da i nesposobni, strašljivi, lakomi i nevaljali ljudi čine, sa svoje strane, sve da ih na to nateraju.

***

Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna čoveka, jer će se uvek naći neki ljudi koji će sve učiniti da tog čoveka obore ili bar da mu život što više zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare.

***

Mi izuzetnim ljudima tako teško priznajemo njihovu darovitost, i to ne samo za života, što je gotovo pravilo, nego i posle njihove smrti! Stoga često decenijama tražimo i slažemo sitne podatke pomoću kojih bismo objasnili i "opravdali" izuzetnost njihovih odlika.

***

Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost napadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja.

***

Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.

***

Ima među našim "intelektualcima" i takvih koji u mnogome liče na beogradske dućane. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se i u izlogu. I sva je ta roba pomešana, poređana bez reda i ukusa, jedno pored drugog ili jedno na drugom. A na svakom predmetu i piše cena, često preterano visoka.

A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta, može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. Onaj jedini primerak, iz izloga, ne prodaju.

***

Gledajući naše ljude u pozorištima, na koncertima ili predstavama po unutrašnjosti često sam mislio: zašto su kod našeg čoveka tako upadljivo vidne sve one fizičke funkcije koje kod istinski civilizovanog čoveka, dok je u društvu, retko izbijaju na površinu.

Za vreme dok predavač govori ili pevač peva, naš čovek kašlje, kija, zeva, proteže se, štuca ili uzdiše. On čačka zube ili uši, češe se kad god oseti za to potrebu i gde god ga zasvrbi. On se ne kontroliše, on i ne pomišlja da bi mogao savladati sitne i krupne fizičke potrebe, nego im naprotiv pušta maha i zadovoljava ih, bez pomisli da li gledaju i kako na to gledaju ljudi oko njega. Ponekad prosto izgleda da će se sav taj čovek rasuti tu pred vama. Ali neće, ne bojte se, on će doći i na idući koncert i - biti na njemu isti takav kakav je i danas na ovome.

On prosto ne misli na drugog, nije još dorastao do stepena na kome čovek počinje da ima obzira prema okolini.

***

Divljački način života, bez plana i predviđanja, bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu, proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru.

Sa tragovima tog života borimo se još na mnogom području. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. Ne organizujemo čišćenje, ne predviđamo nevreme - stvari koje nije teško predvideti.

Umesto toga, mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama, podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. Tako mi, umesto cenom rada, razmišljanja, dogovora i predviđanja, sve plaćamo najskupljom mogućom cenom - cenom života.

***

Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji, mi često hvalimo druge zemlje i narode, stvaramo od njih nedostižne ideale. Pri tom i preterujemo, hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. Tako da sve što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zemlje, a više idealisanom liku naše otadžbine, kakvom bismo hteli da je vidimo.

Sve to, razume se, nije ni tačno ni pravo, ni zdravo jer tako mnogi od nas stvara sebi, negde u sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene, neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u obe odjednom) razočara. Takav čovek živi nemirno i nekorisno, čas kao izbeglica i ise-ljenik, a čas kao povratnik. I nije srećan.

***

Veliki nedostaci i poroci jednog društva izazivaju u nama najpre prezir i negodovanje, pa ogorčenje, pa opasno osećanje sopstvenog savršenstva.

To osećanje je dobro i korisno dok vodimo borbu protiv rđavog društva i njegovih poroka, ali onog dana kad u toj borbi pobedimo, ono postaje opasnost po nas same i po stvar za koju smo se borili.