NUŽNA ODBRANA U PREDLOGU NOVOG KRIVIČNOG ZAKONIKA

Novica Peković,
sudija Vrhovnog suda Srbije

U novoostvarenoj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora zakonsko uređenje u krivično pravnoj materiji preneto je Ustavnom poveljom u isključivu nadležnost država članica. Ovakvo regulisanje nadležnosti u državnoj zajednici u pogledu krivično pravne materije dovelo je do toga da su savezni zakoni postali zakoni država članica do donošenja novih zakona.

Vršeći svoju nadležnost u krivično-pravnoj oblasti u skladu sa Ustavom poveljom, Vlada Republike Srbije je u oktobru 2004. godine utvrdila Predlog Krivičnog zakonika i uputila ga u skupštinsku proceduru i očekuje se njegovo skoro usvajanje.

Kakve novine donosi Predlog novog Krivičnog zakonika u odnosu na nužnu odbranu?

Pitanje nužne odbrane je jednako interesantno kako za stručnu tako i za širu javnost iz prostog razloga što učinilac u nužnoj odbrani čini krivično delo, ali je zakonodavac odredio da to nije kažnjivo delo zbog postupanja u nužnoj odbrani.

U tim raspravama čini se da jedno od centralnih mesta zauzima pitanje da li je dozvoljeno povrediti ili uništiti život napadača ukoliko je napad od istog upravljen na imovinu napadnutog ili drugog lica, tj. da li vlasnik ili držalac neke imovine može i lišiti života napadača kada je napad uperen na imovinu?

Kako je ovo pitanje rešavano u dosadašnjoj sudskoj praksi?

U sudskoj praksi između ostalog u pogledu nužne odbrane traži se i postojanje izvesne srazmernosti u odnosu na povredu napadačevog dobra od strane napadnutog, mada se nije tražila stroga srazmernost, ali u svakom slučaju nije se dopuštala nužna odbrana u odbrani imovine povređivanjem ili uništenjem života napadača.

Zašto ovakav stav u sudskoj praksi?

Odgovor na ovo pitanje leži u zakonskoj definiciji nužne odbrane u Osnovnom krivičnom zakonu, u članu 9. stav 2, koja glasi:

“Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad”.

Analizom ovakve definicije dolazi se do zaključka da je za postojanje nužne odbrane potrebno da je napad upravljen na lice.

Ovakav zaključak proizilazi iz zakonske formulacije “od sebe ili drugog” i kod takvog stanja stvari sudska praksa je bila veoma rezervisana da dozvoli nužnu odbranu u slučaju napada na imovinu tako što bi se povredio ili uništio život napadača.

Prema tome, ovakva zakonska definicija nužna odbrane ne omogučava sudovima da dozvole nužnu odbranu u slučaju napada na imovinu takvom odbranom da se time povređuje ili uništava život napadača.

I ne samo da postojeća zakonska definicija nužne odbrane u Osnovnom krivičnom zakonu ne dopušta sudovima odbranu imovine uništenjem napadačevog života, već je u krivičnom pravu zabranjeno koristiti analogiju u zaključivanju, a kod postojeće zakonske definicije nužne odbrane moglo bi se samo analogijom doći do toga da se dozvoli nužna odbrana povredom ili uništenjem života napadača u slučaju kada je taj napad uperen na imovinu.

Znači, napred navedeni razlozi su se pojavljivali kao ograničavajući faktor za sudove da dozvole nužnu odbranu u odbrani svoje ili tuđe imovine povredom ili uništenjem napadačevog života.

Uviđajući ovakav nedostatak i istovremeno pritisak javnosti da se dozvoli i nužna odbrana povredom ili uništenjem života napadača ukoliko je napad usmeren na svoju ili tuđu imovinu (imovinu drugog), predlagač novog Krivičnog zakonika vrši određene izmene u definiciji nužne odbrane jer sada određuje da je:

“Nužna odbrana ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad” (član 19. stav 2. Predloga novog Krivičnog zakonika).

Šta se menja u definisanju nužne odbrane u Predlogu novog Krivičnog zakonika u odnosu na ovaj institut u sada važećem Osnovnom krivičnom zakonu?

Menja se upravo onaj deo koji je sprečavao sudsku praksu da dozvoli nužnu odbranu povredom ili uništenjem napadačevog života, ukoliko je napad bio upravljen na imovinu.

Već smo naveli da je po sada važećem Osnovnom krivičnom zakonu nužna odbrana ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad i umesto teksta “od sebe ili drugog” u Predlogu Krivičnog zakonika se unosi tekst “od svog dobra ili dobra drugog”, što je, složićemo se, potpuno drugačiji sadržaj i smisao od dosadašnjeg rešenja “od sebe ili drugog”.

Šta ovakva izmena u definisanju pojma nužne odbrane praktično znači?

Analizom nove definicije nužne odbrane dolazimo do zaključka da Predlog Krivičnog zakonika dozvoljava nužnu odbranu povredom ili uništenjem napadačevog života i kad je takav napad usmeren na imovinu, naravno uz ispunjenje ostalih zakonskih uslova za postojanje nužne odbrane.

Ovakav zaključak omogućava upravo izmena u zakonskom definisanju nužne odbrane, jer se sada dozvoljava nužna odbrana odbijanjem napada “od svog dobra ili dobra drugog” jer pojam “dobro” u sebi sadrži i lična i materijalna dobra i to je u stvari skup ličnih i materijalnih dobara koje jedan pojedinac ima.

Prema tome, ukoliko dođe do usvajanja Predloga Krivičnog zakonika Republike Srbije i sa njim promenjene zakonske definicije nužne odbrane, to bi značilo da će sudovi sada biti u mogućnosti da izgrade jednu novu sudsku praksu, proširivanjem prava na nužnu odbranu u pravcu dozvoljavanja da se zaštiti napadnuta imovina tako što će se povrediti ili uništiti napadačev život, naravno uz ispunjenje ostalih uslova nužnih za postojanje nužne odbrane.