NOVI ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU I PRAVO STRANKE NA UPOTREBU SVOG JEZIKA I PISMA

Snežana Andrejević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Konstitucionalni akti državne zajednice Srbija i Crna Gora: Ustavna povelja i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (tzv. Mala povelja) primenjuju se neposredno, što znači da se bilo koji propis (koji je važio u vreme njihovog usvajanja ili je donet kasnije), neće primenjivati u delu koji je u suprotnosti sa ovim ustavnim aktima.

Neposredno se primenjuju i odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji važe na teritoriji države članice.

U hijerarhiji pravnih izvora međunarodno pravo ima primat nad domaćim pravom, tako da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom državne zajednice i pravom država članica (član 16. Ustavne povelje).

To znači da se na tumačenje sadržine proklamovanog prava stranke da u sudskom parničnom postupku upotrebljava svoj jezik i pismo primenjuju ne samo domaće norme, već pre svega norme ratifikovanih međunarodnih ugovora (multilateralnih i bilateralnih) i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava kao što su:

- Deklaracija Ujedinjenih Nacija o pravima pripadnika nacionalnih, etničkih, verskih i jezičkih manjina;

- Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima koji u članu 27. propisuje da lica koja pripadaju etničkim, verskim ili jezičkim manjinama imaju pravo da se služe svojim jezikom;

- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija o ljudskim pravima (član 6)1;

- Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope2 koja u članu 10. obavezuje države članice da priznaju svakom pripadniku nacionalne manjine pravo da koristi slobodno i bez ometanja svoj manjinski jezik, privatno i javno, usmeno ili pismeno i da između ostalog bude obavešten bez odlaganja, na jeziku koji razume, o razlozima hapšenja i o karakteru i uzroku optužbe protiv njega i da se brani na tom jeziku ako je potrebno, uz besplatnu pomoć tumača;

- Evropska povelja o regionalnim jezicima i jezicima manjina Saveta Evrope, Strazbur, 5.11.1992. godine (član 9 - sudske vlasti, a posebno 1/b - o građanskim postupcima).

Tako se, prema članu 47. stav 1. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama državne zajednice Srbija i Crna Gora zaštita kolektivnih i individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina ostvaruje u skladu sa međunarodno-pravnom zaštitom ljudskih i manjinskih prava, a pripadnici nacionalnih manjina imaju, između ostalog, i pravo na slobodnu upotrebu svog jezika i pisma, s tim što se način uživanja ovih prava uređuje zakonom (član 52. stav 1. alineja 3, stav 2).

Ustav Republike Srbije u članu 8. proklamuje da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik i ćirilično pismo, a da je latinično pismo u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom i da su na područjima Republike Srbije gde žive narodnosti u službenoj upotrebi istovremeno i njihovi jezici i pisma na način utvrđen zakonom. Budućim konstitucionalnim aktom Republike Srbije mora se otkloniti i ova nedoumica oko naziva jezika koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.

Posebnim Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (“Službeni list SRJ”, 11/2002, 57/2002), određen je u članu 2. pojam nacionalne manjine i koje se još grupe lica smatraju nacionalnim manjinama. Proklamovano je i pravo na očuvanje posebnosti, kroz pravo pripadnika nacionalnih manjina da mogu slobodno upotrebljavati svoj jezik i pismo privatno i javno (član 10). Zakonom je konkretizovano ostvarenje ovog prava i kroz službenu upotrebu jezika i pisma na teritoriji jedinica lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina (koja se uvodi aktom lokalne samouprave), i kroz obaveznu ravnopravnu službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine ukoliko procenat pripadnika te nacionalne manjine na njenoj teritoriji dostiže 15%, prema rezultatima poslednjeg popisa. Službena upotreba jezika i pisma podrazumeva naročito korišćenje njihovog jezika i pisma u upravnom i sudskom postupku i vođenje ovih postupaka na jeziku nacionalne manjine (član 11. stav 4).

Službenom upotrebom jezika i pisma u smislu člana 2. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma (“Službeni glasnik RS”, 45/91, 53/93, 67/93, 48/94), smatra se - upotreba jezika i pisma u radu državnih organa, a u smislu člana 1. stav 3. ovog zakona na područjima RS na kojima žive pripadnici narodnosti u službenoj upotrebi su istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma narodnosti na način utvrđen ovim zakonom (član 12). Kako to praktično funkcioniše propisuju članovi 11. do 21. (o sačinjavanju zapisnika, izradi presude, drugostepenom postupku i sl.).

Troškove službene upotrebe jezika i pisma naroda i narodnosti obezbeđuje država, odnosno organi i organizacije u kojima se ovo pravo ostvaruje.

U cilju zaštite svojih prava, što se odnosi i na pravo na upotrebu jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina i njihovi nacionalni saveti imaju sudsku i ustavno-sudsku zaštitu. Sudska zaštita se ostvaruje tužbom za naknadu štete nadležnom sudu, a ustavno-sudska zaštita - ustavnom žalbom pred Sudom Srbije i Crne Gore, odnosno Ustavnim sudom Srbije.

Radi očuvanja, unapređenja i zaštite nacionalnih, etničkih, verskih, jezičkih i kulturnih posebnosti pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji obrazovan je i Savet RS za nacionalne manjine3.

Prema članu 6. Zakona o parničnom postupku4 parnični postupak vodi se na srpskom jeziku ekavskog ili ijekavskog izgovora i u tom postupku koristi se ćirilično pismo, a latinično pismo - u skladu sa ustavom i zakonom. Na područjima na kojima je, u skladu sa zakonom u službenoj upotrebi jezik određene nacionalne manjine postupak se vodi na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine. Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da se služe svojim jezikom i pismom, u skladu sa odredbama ovog zakona.

Stranke upućuju sudu podneske na jeziku koji je u službenoj upotrebi, a pozivi, odluke i druga sudska pismena im se upućuju na srpskom jeziku5. Izuzetak je propisan samo za pripadnike nacionalnih manjina, ali ne i za strance6.

Troškove prevođenja na jezik nacionalnih manjina snosiće sud7, a za strane državljane, samo ako stranka nema za to sredstava, jer zbog nemogućnosti da snosi troškove postupka ili angažuje punomoćnika, stranka može biti oslobođena plaćanja troškova postupka u potpunosti (član 164. stav 2) i ovakvoj stranci može biti priznato ne samo pravo na tumača već i pravo na besplatno zastupanje8.

Ako je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo, drugostepeni sud to mora sankcionisati, s obzirom da se, u smislu člana 361. stav 2. tačka 8. Zakona o parničnom postupku, ovakva povreda postupka smatra apsolutno bitnom, što prvostepenu odluku čini nezakonitom.

Ovakav način ostvarivanja prava na upotrebu jezika i pisma nacionalnih manjina je u našem pravnom sistemu tradicionalan, otuda novi Zakon o parničnom postupku i nije pretrpeo izmenu u pogledu načina na koji se to pravo ostvaruje u sudskoj parničnoj proceduri. Rešenje na koje kao praktičnije i u skladu sa evropskim standardima ukazuju eksperti Saveta Evrope - o garantiji upotrebe jezika koji stranke razumeju, nije prihvatljivo za pripadnike nacionalnih manjina.

Kad su u pitanju ostali učesnici u postupku njihova prava da pred sudom upotrebljavaju svoj jezik su sadržinski drugačije određena. Nema mogućnosti da se postupak vodi na jeziku te stranke - stranom jeziku, jer je to rezervisano samo za pripadnika nacionalne manjine, ali će se ostalim učesnicima na njihov zahtev obezbediti usmeno prevođenje na njihov jezik onoga što se iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje isprava koje se na ročištu koriste radi dokazivanja, a stranke poučiti o pravu da usmeni postupak pred sudom prate posredstvom tumača, bez obzira da li stvarno razumeju jezik na kom se postupak vodi.

Umesto zaključka

Pravo stranke da slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo neophodno je sadržinski zaista široko tumačiti, ne ograničavajući ga, osim kad je to izričito propisano.

__________________________________

1 Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG”, broj 9/2003 od 26.12.2003. godine)

2 Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina (“Službeni list SRJ” - Međunarodni ugovori 6/98)

3 Uredba o obrazovanju Saveta Republike Srbije za nacionalne manjine (“Službeni glasnik RS”, 104/04)

4 Zakon o parničnom postupku - ZPP (“Službeni glasnik RS”, 125/04)

5 Član 97. st. 1. ZPP

6 Član 97. stav 2. ZPP: 

   “Ako je u sudu u službenoj upotrebi i neki od jezika nacionalnih manjina, sud će na tom jeziku dostavljati sudska pismena onim strankama i učesnicima u postupku koji su pripadnici te nacionalne manjine i u postupku se služe tim jezikom”.

   Član 98. ZPP:

   “Stranke i drugi učesnici u postupku upućuju sudu svoje tužbe, žalbe i druge podneske na jeziku koji je u službenoj upotrebi u sudu. Stranke i drugi učesnici u postupku mogu upućivati sudu svoje podneske i na jeziku nacionalnih manjina koji nije u službenoj upotrebi u sudu ako je to u skladu sa zakonom”.

7 Član 99. ZPP:

   “Troškovi prevođenja na jezik nacionalnih manjina, koji nastaju primenom odredaba ustava i ovog zakona o pravu pripadnika nacionalnih manjina na upotrebu svog jezika, padaju na teret sredstava suda”.

8 Član 164. ZPP:

   “Sud će osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove.

   Oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksa i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa.

   Sud može osloboditi stranku i samo od plaćanja taksa.

   Prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud će ceniti sve okolnosti, a naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice”.

   Član 166.  st. 1. i 2. ZPP:

   “Kada je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 164. stav 2), prvostepeni sud će priznati stranci pravo na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite prava stranke.

   Za zastupnika se postavlja advokat, sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora”.