Živojin Perić

NEREŠLJIVI PROBLEMI
U OBLASTI PRAVA*

1939. godina

Živojin M. Perić - rođen 1868. u Stublinama kod Obrenovca, umro 1953. u Oberurnenu, Švajcarska. Pravne studije završio u Parizu 1891. Vanredni profesor Pravnog fakulteta Velike škole postao 1898, a redovni profesor Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta 1905. Penzionisan 1938. Deset poslednjih godina života proveo u Švajcarskoj. Dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1905. Godine 1933. izabran za počasnog doktora prava Lionskog univerziteta, a 1940. i Beogradskog. Neobično plodan i raznovrstan pravni pisac. S velikim uspehom ogledao se u privatnom, javnom, međunarodnom, krivičnom pravu i građanskom postupku. Izgradio čitav sistem građanskog prava.

Glavna dela: Granice sudske vlasti (Beograd, Štamparija Svetozara Nikolića, 1899); Jedan pogled na evolucionističku pravnu školu (Beograd, Glas SKA, LXXIV, 1907); Političke studije (Beograd, Geca Kon, 1908); Privatno pravo (Beograd, Geca Kon, 1912); Zadružno pravo po Građanskom zakoniku Kraljevine Srbije I-IV (Beograd, 1912-1920); Zadružno nasledno pravo (Beograd, Državna štamparija, 1913); O jeziku u zakonima (Beograd, Geca Kon, 1915); O ugovoru o prodaji i kupovini (Beograd, Geca Kon, 1920-1921); O školama u pravu (Beograd, Geca Kon, 1921); Građansko pravo (Beograd, Geca Kon, 1927).

Nerešivo i Nerešljivo pitanje

Mi velimo nerešljiva a ne nerešena pitanja, jer nerešena pitanja ne moraju biti nerešljiva.

Mnoga pitanja bila su nekada nerešena pa su danas rešena, kao što će i pitanja sada još nerešena - biti rešena, samo ako nisu nerešljiva: u tome se i sastoji ljudski progres - da se nerešena pitanja reše.

Nerešena pitanja, to je francusko - l’inconnu (nepoznato), a nerešljiva - l’inconnaissable (nedokučivo).

Mi ćemo ovde pokušati da iznesemo iz oblasti prava dva tri primera pitanja koja su, bar kako se to nama čini, nerešljiva. U toliko bolje, ako se varamo i ako su ona rešljiva, ali samo još nerešena.

Nerešljivo pitanje - DRŽAVNE SUVERENOSTI

Tako, imamo slučaj nerešljivoga pitanja kod državne suverenosti.

Kao što je poznato, državna suverena vlast je neograničena: ne samo da iznad nje nema druge vlasti, nego ni pored nje, njoj ravne. Ako bi ovo poslednje bilo, država ne bi bila više suverena, pošto bi, u toj drugoj vlasti, imala svoga takmaca (otuda i nemogućnost da se zakoni stvaraju i običajem, tj. samom narodnom masom, osim ako to država izrečno ne dopusti, jer narodna masa je samo jedan elemenat države, ali nije država).

A državi se mora priznati takva vlast kako bi imala potpuno odrešene ruke u donošenju najboljih zakona i u tom posmatranju i leži najsigurnije opravdanje državne suverenosti.

Međutim, uzima se, u isto vreme, da postoje, u korist pojedinca, izvesna osnovna prava, prava koja bi, za njega, proisticala iz same Prirode, dakle prirodna prava sa kojima bi čovek dolazio na ovaj svet (J.J. Rousseau kaže: “Les hommes naissent litres... “: Çontrat social). To je bilo shvatanje pravne filosofije XVIII veka i Enciklopedista: u njenom znaku bila je i Velika Francuska Revolucija (1789. god.).

Među tim pravima najvažnije je pravo na slobodu, a naročito pravo slobode mišljenja i njegovoga objavljivanja (usmeno ili pismeno). Ta prava bi ograničavala državnu suverenu vlast tj. državni zakoni ne bi mogli da povrede, a još manje unište ta prava: ona bi stajala iznad države i njene suverenosti.

Ali, ako bi državna suverenost bila sužena tim, prirodnim, pravima čovekovim, onda ne bi uopšte bilo suverene vlasti, jer ta vlast je ili cela, bez ograničenja, ili nje nema nikako, a ako ne bi bilo te vlasti, ne bi tada bilo ni države tj. organizovane ljudske zajednice, bez čega opet ne bi bilo ni reda, ni mira među pojedincima, pa ni prirodnih prava čovekovih, a na prvom mestu slobode.

Ako bi, dakle, sloboda ograničavala državu i njenu suverenu moć, ona bi tim samim odvela sebe svom sopstvenom uništenju.

Prema ovome, prirodna prava koja bi ograničavala državnu suverenost i ova, državna suverenost, se isključuju: ili prirodna prava bez državne suverenosti t.j. bez države ili državna suverenost, država bez, eventualno, prirodnih prava, specialno bez slobode pojedinaca. Ima, dakle, da se bira jedno od toga dvoga.

U tome se i sastoji jedna od tragičnosti sadašnjega momenta u razvoju ljudske kulture, tragičnost koja se posebice ogleda u sukobu dveju političko-socialnih ideologija: ideologije demokratije i one totalitarnih zemalja.

U totalitarnom sistemu veli se: država je jedna neizbežna kulturna ustanova; ona je tvorac i jamac reda i mira među ljudima u odsustvu čega bi društvo bila jedna neorganizovana biološko-zoološka gomila u kojoj ne bi bila mogućna nikakva idejna čovekova aktivnost, niti ma kakva njegova prava, pa ni sloboda, što će reći da bi tada - progres uopšte bio nemogućan: država i njena suverenost su conditio sine qua non postojanja i napretka čoveka. Dozvoliti, pak, slobodnu, nekontrolisanu, misao - to znači omogućiti idejnu anarhiju i to bi ubrzo dovelo i do materialne anarhije. Otuda, državna vlast ima da upravlja ne samo radnjama nego i ideologijama pojedinaca.

Demokratija odgovara da država ne postoji zbog reda nego zbog slobode: kakve koristi bi bilo za čoveka od reda, ako on ne bi imao slobode, a posebice slobode mišljenja blagodareći kojoj jedino on je u stanju da se umno razvija i napreduje: u tome se, u suštini, i sastoji ljudski progres.

Sukob između ova dva shvatanja: red bez slobode ili sloboda bez reda, izgleda jedan nerešljiv problem.

To moraju uvideti i privrženici demokratije koji, često, odbacuju totalitarni sistem bez dovoljno kriticizma, ne ulazeći u bitnost problema, problema koji je stalno na dnevnom redu od Velike Francuske Revolucije koja je proklamovala postojanje prirodnih prava čovekovih i pravo pobune (droit a la revolte) negirajući time, s jedne strane, državu i njenu suverenost, a s druge strane, slabeći, u isti mah, i načelo legalnosti.

* * *

Na svaki način, najbolje bi bilo, mislimo, usvojiti srednji sistem: slobodu, najpotpuniju, mišljenja i ideja, i to bi bio ustupak Školi prirodnih prava, a načelo legalnosti kada je reč o ostvarivanju misli i ideja (dakle, najkategoričnije odbacivanje teorije nebiranja sredstava tj. teorije uspeha u politici) i to bi bila koncesija državi i njenoj suverenoj vlasti.

Time bi se, po našem shvatanju, najefikasnije ispunili uslovi potrebni za jednu nesmetanu evoluciju čovečanstva.

Ali - i to je gore naglašena fatalnost - čime garantovati takav sistem? Državom?

Ali ove nema bez suverenosti, a mi, malo čas, učinismo jednu koncesiju prirodnim pravima koja tu suverenost ograničavaju.

Nerešljivo pitanje - SLOBODE KRETANJA

Nerešljivo je i pravno pitanje slobode kretanja pojedinaca u društvu.

Pravo određuje svakom pojedincu jedan prostorni krug u kome je on autonoman (da ne kažemo suveren), tako da je društveni prostor sastavljen sav iz takvih krugova pojedinaca koji se (krugovi) samo dodiruju, ali se ne seku i ne seku se u ime principa slobode.

Jer, sloboda jednog pojedinca (njegov krug kretanja) ograničena je slobodom drugog pojedinca (krugom kretanja ovoga). Sloboda jednoga - prestaje tamo gde otpočinje sloboda drugoga, odnosno sloboda drugoga - počinje tamo gde prestaje sloboda prvoga.

To je, teoriski, sasvim tako i sasvim prosto, ali kako ćemo znati gde su granične (dodirne) tačke slobode dva pojedinca i ko će to da odredi?

Sami pojedinci? Svakako, ne - jer su zainteresovani i ne bi se mogli sporazumeti ili mogli bi se ne sporazumeti.

Država, odnosno zakonodavac? Ali, na osnovu čega?

Gde je kriterium za određivanje veličine onih gore pomenutih krugova?

Jedno pitanje, zaista, nerešljivo i koje, u privatnom pravu, zadaje toliko teškoće i zakonodavcu i sudijama kod ustanove naknade štete, jedno od najkomplikovanijih pitanja imovinskoga prava, što dokazuje i nejednakost zakonodavstva u toj pravnoj oblasti.

Nerešljivo pitanje - ZLOUPOTREBE PRAVA

Čuvena teorija o zloupotrebi prava (l’abus du Droit, Missbrauch des Rechtes) dolazi, takođe, među nerešljiva pravna pitanja.

Rimsko pravo je, i sasvim logično, smatralo subjektivna privatna, a specijalno imovinska prava kao - apsolutnu vlast (ovlašćenje) vlasnika prava (njegov dominium). To je bio onaj gore navedeni krug njegov, i on je mogao svoje pravo upotrebiti ili ne upotrebiti, a mogao ga je i uništiti, na pr., spaliti svoju stvar (abusus).

I takav karakter priznaje se, u načelu, i danas imovinskim privatnim pravima. Ali, došla je i reakcija: svoju apsolutnu vlast nad privatnim pravima njihovi imaoci su često zloupotrebljavali tj. vršili je na štetu drugih pojedinaca, mada ipak nisu bili prelazili granice svoga prava. Dakle, jedna zloupotreba koja je bila pravno dopuštena, jer - Neminem laedit, qui iure suo utitur (Ko koristi svoje pravo, nikog ne šteti).

Sasvim je, zaista, mogućno, ne preći granice svoga prava, a ipak drugome naneti štetu.

Klasičan je i školski primer onog vlasnika jednog nepokretnog dobra koji, iako je imao već na istom imanju kladenac, iskopa (a po pravu da je vlasnik jednog zemljišta vlasnik i njegovoga podzemlja) na istom dobru drugi kladenac, koji mu je bio nepotreban, samo da bi presekao vodenu žicu, koja je snabdevala kladenac njegovoga suseda.

I tako je, zbog toga, postala teorija da vlasnik jednog privatnog prava, a tu dolazi na prvom mestu pravo svojine - kao najjači izraz subjektivnih privatnih prava, nije apsolutni gospodar od njega, već, pri vršenju svoga prava, on mora voditi računa ne samo o svojim interesima, nego i o interesima i ostalih pojedinaca tj. i o interesima opštim, društvenim.

To i takvo shvatanje karaktera privatnih prava primljeno je čak i u zakonodavstvima izvesnih država (v. §§ 226. i 826. Nem., član 2. stav 2. Švajc., § 1295., noveliran III-om Novelom od 1916. god., Austr. Građ. Zak., kao i Brazil. Građ. Zak. od god. 1916, v. objašnjenje čl. 100. i 160. istoga Zakonika u predgovoru G. Clovis Bevilaqua njegovom francuskom izdanju, Pariz, 1928.). Teorija o svojini-socialnoj funkciji L. Duguit-a, dekana Pravnog Fakulteta u Bordou (ova teorija je prihvaćena u Nem. Ustavu od 19. avgusta, 1919. god.: član 153, kao i u prvom našem Ustavu, od 28. juna, 1921. god.: član 37. stav 1. svodi se, u osnovi, na isto.

U samoj stvari, ni jedno ni drugo nije u skladu sa uređenjem države i društva na osnovi individualizma. Po ovoj koncepciji o ljudskom društvu (koncepcija francuske Izjave prava čoveka i građanina od god. 1789), napredak društveni jeste zbir (suma) napredaka pojedinaca iz kojih se sastoji društvo, a da bi pojedinci mogli napredovati, najbolje je ostaviti im slobodu u njihovim porodičnim i ekonomskim odnosima (autonomija pojedinaca u toj oblasti).

Ustanova individualne svojine i ostalih subjektivnih privatnih prava, kao i načelo slobode ugovaranja - jeste jedno od najsnažnijih sredstava, jer bazira na ličnom interesu - tom najjačem elementu iniciative i rada - pomoću koga će pojedinci ići napred i usavršavati se pa, dakle, i sama zajednica čiji su oni delovi. Kada delovi napreduju - napreduje, logično, i celina. Otuda i individualističko-liberalna teorija o nemešanju država u ekonomske odnose pojedinaca (“laisser faire laisser passer”) i slobodi prometa i trgovine, kako među pojedincima, tako i među narodima. I ta koncepcija, individualistička ili buržoaska, dala je, zaista, neslućene rezultate u pogledu materialnog progresa i materialnoga blagostanja sveta. XIX vek i početak XX. veka su u tom znaku.

U sistemu privatnih prava tj. u sistemu individualističkom nema, dakle, pojedinac da se brine ni o čem i ni o kome drugom, pa dakle, ni o svojim bližnjima, nego samo o sebi i svojim interesima i o svome napredovanju, što isto važi i za njegove bližnje.

Opšti, zajednički, društveni interesi ne dolaze u domen aktivnosti pojedinaca, ili: on se najbolje stara o tim interesima na taj način što se stara o sebi i svojim interesima; samo društvo mu to kaže i preporučuje i, radeći tako, on samo izvršuje jednu naredbu i zakon društveni.

Ako sada, a ostajući pri istom - individualističko-buržoaskom uređenju društva (koje je neprestano vladajući sistem u svetu), nove teorije o zloupotrebi prava i svojini-socialnoj funkciji traže od pojedinaca da oni, pri vršenju svojih privatnih prava, imaju u vidu još i interese drugih pojedinaca, odnosno i interese opšte, društvene, ako, dakle, te teorije, tim i takvim zahtevom, hoće da ograniče slobodu (autonomiju) pojedinaca u njihovim privatno-pravnim odnosima, slobodu koja je u samom temelju individualističko-buržoaske društvene zgrade, to je onda jedna prava contradictio in adiecto: to bi značilo jednom rukom dati, a drugom oduzeti.

I, zbilja, ne vidimo kako bi to vlasnik jednog privatnog prava mogao, u isti mah, pri vršenju prava i zadovoljavati svoje sopstvene interese i ne tangirati interese drugih pojedinaca, koji su, tako često, protivni njegovim interesima? Kakva bi to bila autonomija i sloboda kretanja vlasnika prava, autonomija i sloboda koje mu garantuje individualističko-buržoasko uređenje - videli smo gore u kome cilju - ako bi on morao, vršeći svoja privatna prava, da ne ošteti interese drugih, odnosno opšte interese za koje uopšte on može i ne znati i koji su, često, tako neodređeno i raznoliko shvaćeni?

Zar to ne bi paralisalo aktivnost i iniciativu vlasnika privatnih prava, u bojazni da se, vršeći svoja prava, ne izlože odgovornosti, jer su naneli štete drugim pojedincima ili društvu?

Subjektivna privatna prava, u teoriji zloupotrebe prava ili svojine-socialne funkcije - ličila bi na jednu vrstu zamke koju bi jedno takvo objektivno privatno pravo nameštalo vlasnicima privatnih prava, čije vršenje bi, na taj način, predstavljalo jedan rizik i bilo skopčano sa, za njih štetnim, iznenađenjima.

Ne možemo se, ovde, upuštati u dalja posmatranja koja izaziva ova tema, ali ćemo samo primetiti da unošenje, u jedan društveni sistem (individualističko-buržoaski), ideja iz jednog drugog, sasvim, antipodno, suprotnog, društvenog uređenja (uređenja kolektivističkoga), a u svrsi da se ublaže štetne posledice prvoga uređenja, onoga na kome je društvo organizovano, odvodi i odvelo je, prirodno, jednom slabljenju države, jer država - to je izvestan određen sistem i red, što ovde, u osnovi, nedostaje.

A šta, pak, znači, uopšte za ljudski napredak, opadanje državne ideje, to smo već napred naglasili.

Međutim, ne mogu se prenebregnuti i ostaviti ni rđavi rezultati jedne neograničene vlasti vlasnika privatnih prava: dakle, ili ovo ili malo čas rečeno - društvo bez sistema. Nerešljivo pitanje.

Nerešljivo pitanje u međunarodnom pravu
- NAČELO NEMEŠANJA

U međunarodnom pravu, jedno od osnovnih pravila jeste i načelo nemešanja (le principe de non-intervention) tj. da se jedna država ne može mešati u unutrašnje stvari druge države.

To proističe iz načela međunarodne nezavisnosti i suverenosti država: ove ne bi bile ni nezavisne ni suverene, ako bi jedna država imala pravo da interveniše u unutrašnje odnose druge države.

Sa istim načelom je u vezi i pravilo o međunarodnoj nepovrednosti teritorije država, što isključuje svaki napadni rat: Brian-Kelogov pakt o nenapadanju (de non-agression) od 1928. godine, nije ništa novo nego je on samo stavio, u jedan međunarodni ugovor (međunarodno pisano pravo), jednu već postojeću normu međunarodnoga običajnoga (nepisanoga) prava.

Ali, pored pravila o nemešanju postoji još jedno pravilo, etičkoga (ako ne pravnoga) reda, a to je pravilo o međunarodnoj solidarnosti, pravilo po kome se jedan narod ne može ne interesovati za sudbinu jednog drugog naroda, specialno u slučaju da bi on unutra i suviše trpeo od kakvog diktatorskog ili čak tiranskog režima: osećaj samilosti ne ograničava se samo na odnose između čoveka i čoveka, nego se on proširuje i na odnose između naroda.

Međutim, gore pomenuto pravilo nemešanja stoji na putu efikasnom dejstvu međunarodne solidarnosti, jer, ako bi jedan narod hteo pomoći drugom narodu koji i suviše pati od svojih upravljača, on bi se ogrešio o pravilo nemešanja, a ako opet hoće da poštuje pravilo nemešanja, on će se onda oglušiti o međunarodnu solidarnost, o jedno moralno pravilo koje, mada ono još nije pravi hrišćanski altruizam, njemu se ipak približava.

Dakle, ili pravilo nemešanja ili međunarodna solidarnost: jedno ili drugo, ali i jedno i drugo, to je nemogućno.

Kao što se vidi i kao što smo to pokušali pokazati i u svome članku: Le Droit international contre la solidarite des peuples (“La Revue Mensuelle”, Ženeva, 1936), međunarodno pravo smeta razvoju jednog tako uzvišenog osećanja kao što je međunarodna solidarnost, bez čega nema mira među narodima. Dok bi, s druge strane, i mešanje jedne države u unutrašnje poslove druge države, moglo tako isto dovesti do sukoba, pa i rata. Dakle, i bez ovoga pravila nema mira. Jedan nerešljiv problem.