NAKNADA ŠTETE OD OBJEKATA

Predrag Trifunović,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvod

U jednom književnom ostvarenju krajem 60-tih godina Dobrica Ćosić se pita: “Zašto su srpski gradovi ovako ružni?” Time je ukazao na ono što svi znamo i uočavamo - na odsustvo generalnih i detaljnih urbanističkih planova, divlju gradnju i pomešanost industrije i stambenih naselja. Tome treba dodati i nesređenost javnih registara nepokretnosti, postojanje rešenja o rušenju objekata koja se ne izvršavaju, započete postupke legalizacije koja se sporo sprovodi i koristi u političkim utakmicama. Sa druge strane svedoci smo privatne inicijative koja posle dugih godina krize i stagnacije opravdano dominira u stambenoj i poslovnoj izgradnji.

Posle ovih napomena sociološkog karaktera u postavljanju problema, navedimo primere iz prakse.

Primer prvi

U vikendaškom naselju tuženi bez građevinske dozvole podiže živinarsku farmu. Njena delatnost ugrožava životnu okolinu (neprijatni mirisi, buka, pepeo, zagađen vazduh). Reagujući na nezadovoljstvo okoline organi uprave donose rešenja o rušenju bespravno podignutog objekta i zabrani delatnosti. Istovremeno sa upravnom zaštitom susedi podnose tužbe i u parnici traže naknadu štete. Visinu štete posle veštačenja opredeljuju kao smanjenje tržišne vrednosti svojih nepokretnosti (obično 20%). Sudovi su kolebljivi; neki usvajaju takve zahteve; drugi ih odbijaju sa argumentacijom da šteta nije dospela, jer tužioci svoje nepokretnosti nisu prodali i finansijskog gubitka (stvarne štete) nema. U toku parnica sa susedima tuženi privrednik prestaje sa radom. Rešenja o rušenju industrijskog objekta se ne sprovode. Sa druge strane pokušaji prodaje vikendica ostaju bez uspeha. Ispitujući nižestepene presude po revizijama Vrhovni sud je takođe kolebljiv. Nezadovoljstvo, ogorčenje i kajanje je obostrano; privrednik (tuženi) je uzaludno i pogrešno investirao. Susedi su lišeni odmora, opuštanja i uživanja u prirodi i porodičnom miru.

Primer drugi

U delu grada gde su locirane individualne porodične stambene zgrade investitor sa urbanističkom i građevinskom dozvolom podiže soliter od 9 spratova na prostoru za koji bi cinici rekli da se nalazi “na jednom kačketu”, pri čemu je vidljivo da taj novi objekat jednostavno “štrči” i da višestruko nadvisuje susedne porodične kuće; ili investitor gradi na međnoj liniji sa susednim zemljištem i za izgradnju i kasnije održavanje objekta mora koristiti susedno zemljište. Izdata mu je urbanistička i građevinska dozvola iako se vređaju odredbe Pravilnika o parcelaciji koje se odnose na međusobno rastojanje od susednog objekta, visinu, kao i propise o stepenu izgrađenosti zemljišta na kome se obavlja gradnja. I u tom slučaju susedi - vlasnici individualnih porodičnih kuća trpe štetu jer im je smanjena upotrebna, a i tržišna vrednost zgrada koje koriste.

U takvoj situaciji postavlja se pitanje - kako pravično razrešiti sukob između prava čoveka na zdravu životnu sredinu (vodu, vazduh, svetlost, eliminaciju buke i zračenja, zaštitu biljnog i životinjskog sveta), i potpuno uživanje svoje imovine sa pravom na privredni razvoj koji donosi ne samo lično bogatstvo već služi opštem dobru, puniju zaposlenost, punije fondove, zadovoljenje stambenih i i poslovnih potreba i drugo); ili kako proceniti važnost dobara sa jedne strane i interesa kojima treba da se nanese šteta; da li urbanistička i građevinska dozvola imaju uticaj na naknadu štete? Da li oštećeni ima pravo na naknadu materijalne štete koja se ogleda u smanjenju tržišne vrednosti svoje nepokretnosti ili prava na naknadu nematerijalne štete?

Izvori prava

Za razliku od pravnih pravila imovinskog prava koja su postojala u OGZ, AGZ, SGZ i Skici za Zakonik o obligacijama i ugovorima, ZOO ne sadrži norme o odgovornosti za štetu od građevina. Zato se u ovoj materiji primenjuju opšta pravila obligacionog prava o odgovornosti za štetu, pravila o zabrani zloupotrebe prava, koja su stvarno-pravnog a i obligacionog karaktera i pravila koja se odnose na ekološku zaštitu. Tome treba dodati i pravila o povredi prava sadržana u pravilnicima i drugim podzakonskim aktima kao i tehnička pravila sadržana u brojnim standardima.

Kao što je navedeno ZOO ne sadrži pravila o šteti od građevina ali u članu 207. sadrži normu po kojoj naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova. ZOO posebno reguliše ugovor o građenju kao vrstu imenovanog ugovora uređujući odnose između naručioca i izvođača radova i u članu 631. definiše “građevinu” kao zgradu, branu, mostove, tunele, vodovode, kanalizacije, puteve, železničke pruge, bunare i ostale građevinske objekte čija izrada zahteva veće i složenije radove. Drugi zakon pod pojmom “objekat” podrazumeva građevinu koja predstavlja fizičko-tehnološku, tehničku ili biotehničku celinu...(zgrade svih vrsta) - Zakon o planiranju i izgradnji, (“Službeni glasnik RS” br. 47/03 i 34/06), član 2. tačka 22.

U nedostatku pravila koja regulišu građansko-pravnu odgovornost za štetu od građevina, sudovi primenjuju ranija pravna pravila čije je odredbe preuzela Skica profesora Konstatinovića. Po tim pravilima imalac (vlasnik) zgrade i svake druge građevine odgovara za štetu koju ona prouzrokuje svojim rušenjem ili padom nekog njenog dela ili na koji drugi način. On se oslobađa odgovornosti ako dokaže da se šteta dogodila usled više sile ili krivicom oštećenika. Imalac ima pravo da traži naknadu štete od lica koja su kriva što se šteta dogodila. Izložena pravila važe i za svojinskog držaoca.

U nastavku teksta se nećemo baviti problemom rušenja ili pada zgrade odnosno dela zgrade, kao ni štete koja može nastati tokom izvođenja radova na izgradnji trećem licu. Predmet interesovanja je šteta koja nastaje “na drugi način” odnosno odgovornost za štetu koju objekat u izgradnji, a naročito izgrađeni objekat pričinjava susedu ili trećem licu zbog hladovine i zasenčenja, smanjenja svetlosti, smanjenja provetravanja uticaja buke, neprijatnog mirisa, zračenja, otpadnih voda i drugih štetnih uticaja koji su od značaja za upotrebu objekta.

U tretiranju odgovornosti za ovu vrstu štete u sudskim odlukama videćemo da sudovi u ovoj vrsti zaštite oštećenih primenjuju pravila obligaciono-pravnog karaktera iz člana 156. ZOO (odgovornost za opasnost od štete) i pravila stvarno-pravnog karaktera iz čl. 4. i 5. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. No, pre njihove prezentacije pomenuo bih pravila javno-pravnog karaktera koja se odnose na ekološku zaštitu i doprinose razumevanju ukupnih odnosa i eventualno mogu poslužiti kao dopunski izvor prava u ovoj materiji. Najvažniji izvor iz ove oblasti je sada Zakon o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS” br. 135/05) kao propis javno-pravnog karaktera, čiji je cilj zaštita životne sredine shvaćene kao prirodne i radom stvorene vrednosti i ukupnog prostora u kome čovek živi. Zakon koristi svetske i evropske standarne u ovoj oblasti i sadrži pravila po kojima zagađivač odnosno njegov pravni sledbenik snosi troškove preduzimanja preventivnih i drugih mera zaštite životne sredine. Nalaže zagađivaču donošenje i realizaciju sanacionog programa i plaćanje naknade za trajnu promenu kvaliteta životne sredine ukoliko je sanacija nedovoljna. Ti propisi olakšavaju položaj oštećenog, jer predviđaju objektivnu odgovornost zagađivača, solidarnu odgovornost ako je njih više i propisuju duže rokove zastarelosti prava na naknadu štete od opšteg režima.

Klasično pravilo stvarno-pravnog i privatno-pravnog karaktera koje poznaju svi građanski zakonici sadržano je u čl. 4. i 5. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Po članu 4. koji u osnovi predstavlja institut zabrane zloupotrebe prava, propisano je da vlasnik ostvaruje pravo u skladu sa prirodom i namenom stvari, s tim što se zabranjuje vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Klasična imisiona teorija o obavezi uzdržavanja od štetnih radnji i otklanjanja uslova koji potiču od susedne nepokretnosti, kao i zabrani prekomerne štete sadržana je u članu 5. po kome je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdrži i otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i slično) preko mere koja je uobičajena, s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.

Sadržina obligaciono-pravne zaštite sadržana je u članu 156. ZOO, i akcenat je stavljen na zahtev da se ukloni opasnost štete ako je ona “znatnija”. Svako može zahtevati od drugog da ukloni izvor opasnosti ako preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Sud će na zahtev zainteresovanog narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja, ili ako se otkloni izvor opasnosti na trošak držaoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne učini. Zakon posebno podvlači u stavu 3. da ako je šteta nastala u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice.

Kada je donet ZOO, pravila iz člana 156. su smatrana modernim i korisnim zakonodavnim rešenjima jer omogućuju tzv. “popularnu tužbu”, naročito zbog raskida sa tradicionalnom imisionom teorijom koja zaštitu sredine svodi na susedske odnose. Međutim, iz citirane odredbe postaviće se pitanje: šta su to “normalne granice, znatnija šteta i opštekorisna delatnost”. Odgovore na ova pitanja moramo potražiti u pravnim standardima i prirodi društvenih odnosa prema kojima su ljudi u međusobnim odnosima dužni da trpe neizbežne neprijatnosti koje proizilaze iz zajedničkog života (buka u gradskom saobraćaju, muzika iz susednih ugostiteljskih objekata, udisanje zagađenog vazduha u gusto naseljenim industrijskim sredinama). U pravilima javno-pravnog karaktera postoje tehnička merila za utvrđivanje dozvoljenih granica (zagađenja, buke, čađi, jonizirajućih zračenja) pa sud uz pomoć veštaka (specijalizovanih ustanova) može izvršiti procenu faktičkog stanja. U ovoj materiji vlada načelo selektivnosti: nešto što je uobičajeno u jednoj sredini ne mora se smatrati podnošljivim za drugu životnu sredinu. Tako je u našoj stvarnosti prećutno prihvaćeno pravilo da žitelji određenih industrijskih centara moraju da trpe zagađen vazduh, buku i potrese u većoj meri od nekih reona (primeri Bora, Trepče, Pančeva). Ni propisi stvarno-pravnog, a ni obligaciono-pravnog karaktera ne sadrže pravilo o odštetnoj odgovornosti zagađivača koji uopšte nemaju dozvolu nadležnog organa. Tumačenjem člana 156. stav 3. ZOO, a contrario, nedvosmisleno se može zaključiti da za štetu prouzrokovanu gradnjom odnosno zagađivanjem životne sredine za koju nije dobijena dozvola nadležnog organa postoji potpuna građevinsko-pravna odgovornost (naknada potpune štete) bez obzira da li ona prelazi ili ne prelazi normalne granice.

Dozvole i šteta

Za gradnju industrijskih postrojenja brana, mostova i drugih krupnih objekata urbanističku dozvolu i dozvolu za gradnju izdaje nadležno Ministarstvo građevina. Šteta koju ti objekti mogu prouzrokovati svojom veličinom, visinom i položajem na vlasnike susednih građevinskih objekata ili zemljišta u našem problemu je uglavnom irelevantna. Kada se govori o odgovornosti imalaca tih nazovimo ih krupnih građevinskih objekata akcenat je na štetnim uticajima (imisijama) koji predstavlja rezultat delatnosti imalaca tih objekata.

Za tzv. “manje građevinske objekte” (stambene zgrade, lokale, individualne kuće) urbanističku dozvolu izdaju nadležni opštinski odnosno gradski organi uprave. Ne upuštajući se u karakter i pravnu prirodu tih akata treba ukratko reći da se radi o pojedinačnim upravnim aktima kojima se stvara ili menja određena situacija u prostoru (gradu, delu grada ili naselju). Dozvole investitoru (graditelju) pružaju pravnu sigurnost i zaštitu u odnosu na državu (eventualna eksproprijacija i naknada), i treća lica omogućuju mu ispunjenje ostalih uslova nesmetani upis u javne knjige i tržišnu cenu objekta uvećavaju i do 30%.

Da li postojanje ili nepostojanje tih pojedinačnih akata utiče na građansku pravnu odgovornost?

Na prvi pogled moglo bi se reći da dozvola oslobađa investitora (vlasnika odgovornosti), a bespravna gradnja konstituiše odgovornost. To stanovište bi se moglo braniti sledećom argumentacijom: prilikom izdavanja urbanističke i građevinske dozvole nadležni organ uprave mora voditi računa o zaštiti prostora, zaštiti životne sredine i susedskim odnosima (načela uređenja prostora sadržana u članu 3. stav 1. tačka 2. i 5. Zakona o planiranju i izgradnji), kao i ciljevima uređenja naselja i pravilima gradnje iz člana 42. istog Zakona po kojima se prilikom gradnje vodi računa o vrsti i nameni građevine, dozvoljenosti indeksa zauzetosti zemljišta, spratnosti i visini i međusobnoj udaljenosti objekata, a posebno se potenciraju uslovi zaštite susednih objekata (tačka 9) i uslovi zaštite životne sredine.

Izloženo stanovište u sudskoj praksi nije do kraja prihvaćeno. Razmotrimo obe hipoteze.

I Građevinski objekat se gradi ili je izgrađen bez urbanističke ili građevinske dozvole

Ponašanje investitora je protivpravno (bespravna gradnja), ali to još nije dovoljno za konstituisanje građansko-pravne odgovornosti i naknadu štete. Nužno je postojanje uzročne veze između položaja izgrađenog građevinskog objekta (ili objekta u izgradnji) i postojanja štete. Zato je potrebno u svakom konkretnom slučaju utvrđivati da li su poštovani standardi gradnje, a naročito da li je poštovan Pravilnik o opštim uslovima o parcelaciji i izgradnji... (“Službeni glasnik RS”, br. 75/03) i da li su povređene odredbe o međusobnom rastojanju objekta investitora od objekta ili međne linije suseda, kolika je visina objekta, da li objekat investitora prekomerno zasenčuje objekat suseda i oduzima mu dnevnu svetlost preko normativa iz Pravilnika. Za naknadu štete irelevantna je činjenica povrede pravila o nužnosti gradnje po dozvolama, ako sama gradnja odnosno objekat nije u uzročnoj vezi sa nastalom štetom, odnosno ako štete na objektu nema.

II Investitor je imalac urbanističke i građevinske dozvole

U ovom slučaju položaj investitora odnosno potencijalnog štetnika je olakšan. Za njega važi pretpostavka da nije odgovoran za štetu ako je u svemu postupio po navedenim pojedinačnim aktima, jer njegovo ponašanje nije protivpravno (protivpravnost je jedan od uslova za naknadu štete iako u ZOO-u nije izričito naveden), zato što je nadležni organ morao voditi računa o zaštiti okoline i zaštiti suseda, pa u većini slučajeva sused neće uspeti sa zahtevom za naknadu štete. On mora trpeti ograničenja koja nameće gradska sredina, bez obzira što može doći do pogoršanja njegovog položaja u pogledu upotrebe i korišćenja sopstvenih nepokretnosti. Međutim, ako je u postupku izdavanja urbanističke i građevinske dozvole došlo do povrede podzakonskih akata (Pravilnika o opštim uslovima parcelacije i izgradnje...) i građevinskih standarda, ako postoji znatnija šteta i ako postoji uzročna veza, investitor odnosno vlasnik će biti odgovoran za štetu iako su upravni akti pravosnažni i to u slučaju kada sused nije učestvovao u upravnom postupku izdavanja tih akata.1

U civilnoj procesnoj literaturi se osnovano smatra da ne postoji vezanost suda za rešenja organa uprave koja su doneta u slučaju da stranci nije pružena mogućnost da učestvuje u postupku.2 O tome nam svedoči i stanovište izraženo u odluci Vrhovnog suda: “ako je prouzrokovana znatnija šteta vlasnik zgrade je u obavezi da naknadi štetu susedu, u visini smanjenje tržišne vrednosti nepokretnosti (20%) bez obzira na to što je izdato odobrenje za gradnju”3.

Podržavam istaknuto stanovište.

Naime, opšte je poznato da je odgovornost isključena kada je šteta prouzrokovana vršenjem nekog prava. Ali, to pravilo je korigovano u pravnoj teoriji i praksi izuzetkom sa “osim slučaja zloupotrebe prava”. Pitanje zloupotrebe prava je jedno od najspornijih pitanja u pravnoj teoriji i ima više kriterijuma za njegovo određivanje. Jedan od tih kriterijuma koji je usvojio Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa u citiranoj odredbi je i nanošenje znatnije štete (osim šikanoznog vršenja prava, beskorisnog vršenja, nesrazmernog vršenja, protiv ciljnog, neprimernog, protivurečnog i nemoralnog vršenja). Sa druge strane u našem pravu važi načelo da je oštećenje dopušteno ako je to posebno propisano. Tome treba dodati pravila o povredi morala i podvući da se pod nemoralnim smatra stvaranje povoljnog položaja za sebe pri čemu se neko drugi dovodi u gori položaj za koje ne postoji nekakvo osobito pravno obrazloženje niti objektivni društveni interes. U izloženom primeru iz 1998. godine (citirana sentenca iz Rev. 6866/97) investitor je dobio dozvolu upravnih organa da dogradi stambenu zgradu postavivši zid na 1,5 m udaljenosti od druge stambene zgrade zasenivši četiri sprata u kojima stanari - vlasnici stanova moraju da koriste električno osvetljenje 24 sata. Dodatni unutrašnji razlog i za izloženo sudsko rezonovanje može se tražiti u teoretskom stavu da postupak ili događaj može biti dopušten ali je štetno stanje nedopušteno.4 Primeri iz prakse su eksploatacija rudnog bogatstva i rudarska istraživanja koja su dopuštena ali je nanošenje štete nedopušteno.

Materijalna ili nematerijalna šteta

Iz izloženog prikaza proizilazi da su propisi javno-pravnog i privatno-pravnog karaktera omogućili identifikovanje odgovornog lica, precizirali uslove i osnov odgovornosti (kod zagađivanja životne sredine je odgovornost objektivna, a u drugim slučajevima uglavnom subjektivna), propisali mere zaštite i nadležnost pravnih lica i državnih organa.

U cilju uspostavljanja pređašnjeg stanja moguće je uklanjanje izvora opasnosti (što se u praksi veoma retko čini), naknada štete koja prelazi normalne granice kada je u pitanju opštekorisna delatnost (veoma retko), i naknada štete u novcu kada nije dobijena dozvola nadležnih organa. Da li oštećeni ima pravo na naknadu umanjene tržišne vrednosti svoje nepokretnosti koja je izložena negativnom uticaju susednih objekata? Ovo pitanje je u sudskoj praksi sporno.

Po članu 155. ZOO, šteta je umanjenje nečije imovine (obična, stvarna, prosta, efektivna šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Često se stvarna šteta definiše kao razlika između vrednosti koju je imovina oštećenog imala pre štetnog događaja i utvrđene vrednosti posle štetnog događaja (kada je na stvar ispoljeno štetno dejstvo). Ona se sastoji u uništenju ili oštećenju stvari, ne retko oduzimanju stvari u celini ili jednom delu (onemogućeno korišćenje), u vršenju prava upotrebe koje je skopčano sa izdacima, u neispunjenju određene obaveze, kao i u izdacima koji služe da bi se otklonila opasnost od štete koji su u srazmeri sa mogućom štetom (sprečavanja daljeg nastupanja štete). Ako se slučaj iz i uvodnog primera presuđuje po ovim pojmovnim obeležjima štete koje je usvojio naš ZOO, onda se na prvi pogled pokazuje da je tužbeni zahtev oštećenih pravilno odbijen kao neosnovan. (Rev. 4252/01 od 18.12.2002. godine i Rev. 3589/01)

Naime, zagađivač je prestao sa štetnim emisijama i nepokretnost oštećenog nije ni uništena, a ni oštećena (njen fizički izgled je ostao isti kao i upotrebna vrednost). Kuća za odmor u principu nije roba koja je namenjena tržištu, i s obzirom da je vlasnik nije prodao, šteta nije dospela. Kako šteta nije dospela to nema uslova za naknadu štete bez obzira na činjenicu postojanja ranije štetne radnje i negativnog uticaja suseda, jer finansijskog gubitka nema. Gubitak će nastati kada dođe do otuđenja nepokretnosti ako se ne dobije potpuna tržišna cena zbog štetnih dejstava susednog objekta.

Po drugom suprotnom shvatanju (Rev. 2357/01 od 14.2.2002. godine) svaka stvar (pa i nepokretnost) ima svoju vrednost i može biti roba koja se voljom vlasnika može naći u prometu. Ako je vlasnik zbog štetnih uticaja (suseda) lišen korisne upotrebe svoje nepokretnosti (kuća za odmor) odlučio da nepokretnost proda i ako njegovi pokušaji budu bezuspešni imao bi pravo na naknadu materijalne štete koja bi se ogledala u umanjenju tržišne vrednosti nepokretnosti u vreme presuđenja. Postupak eminenta je uzrok tom smanjenju vrednosti nepokretnosti. Negativni uticaji koji su trajali duži vremenski period mogu se upodobiti radnji oštećenja jer je na taj način ipak smanjena upotrebna vrednost nepokretnosti a samim ti i tržišna vrednost. Zato je šteta dospela bez obzira na činjenicu što nepokretnost nije prodata. Izloženo stanovište bi se moglo primeniti i u primeru pod II ako je nastupila znatna šteta.

Ovo drugo izraženo stanovište dobilo je prevagu u sudskoj praksi, pa je ta odluka objavljena u Biltenu Vrhovnog suda (br. 2/03).

Za razliku od uporednog prava aktuelna sudska praksa ne priznaje nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog negativnog uticaja industrijskih i susednih objekata, bez obzira što je pravo na zdravu životnu sredinu jedno od osnovnih ustavnih prava i što mu se u Evropi poklanja pažnja. Smatra se da okolnosti slučaja, a naročito intenzitet i trajanje duševnih bolova (relevantni kriterijumi iz člana 200. ZOO) ne opravdavaju dosudu pravične nematerijalne štete. Jasno je da se nematerijalna šteta ne dosuđuje zbog gubitka životne radosti, narušene udobnosti i poremećenog okruženja.

UMESTO ZAKLJUČKA

Zakon o obligacionim odnosima sadrži pravnu prazninu kada je u pitanju šteta od građevina, pa je nužno u reformi građanskog prava i eventualnim dopunama i izmenama ZOO-a ovaj institut uneti u Zakon po ugledu na Skicu. Faktičko je pitanje kada objekat suseda čini štetu okolini. Imaoci urbanističke i građevinske dozvole nisu unapred oslobođeni građansko-pravne odgovornosti za štetu koju njihovi objekti čine. Imajući u vidu da se zbog negativnog uticaja susednih objekata za sada ne može zahtevati sa uspehom naknada nematerijalne štete, to oštećeni imaju pravo na materijalnu štetu koja se ogleda u smanjenju tržišne vrednosti nepokretnosti bez obzira na činjenicu da li je nepokretnost izložena prodaji ili ne.

__________________________________

1 Korisnik susedne parcele ima pravni interes da učestvuje u postupku izdavanja urbanističke i građevinske dozvole svog suseda (Rešenje Vrhovnog suda Srbije U. 3949/00 od 30.5.2001. godine)

2 Dr Marija Salma “Prethodno pitanje”, str. 104

3 Rev. 6866/97 od 12.5.1998. godine;

   - Odgovornost tuženog kao investitora zasniva se na članu 156. stav 3. ZOO... i čl. 173. i 174. ZOO (objektivna odgovornost) jer brana i akumulaciona jezera po svojim prirodnim svojstvima predstavljaju opasnu stvar. Pošto tuženi odgovara bez obzira na krivicu o teoriji uzročnosti ako je šteta kod tužioca potpuna, to su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da tuženi nije građansko-pravno odgovoran i da se za svoju gradnju i delatnost dobio dozvolu nadležnih upravnih organa (Vrhovni sud Srbije, Rev. 2492/97).

4 Dr Stojan Cigoj, Enciklopedija imovinskog prava, Beograd, str. 420.