NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE U SLOVENAČKOM PRAVU
 

Prof. dr Nikola Mihajlović

Prvog januara 2002. godine u Republici Sloveniji je stupio na snagu njen novi Obligacioni zakonik (OZ)1 koji je usvojen 3. oktobra 1991. godine. Na osnovu člana 1060. toga zakonika, njegove odredbe važe samo za odnose koji su nastali posle 1. januara 2002. godine, dok za odnose koji su nastali pre toga i dalje važe odredbe zajedničkog Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) iz 1978. godine.

Bez obzira na to što donošenje svakog novog evropskog obligacionog zakonika, kao redak pravni događaj, izaziva opravdano interesovanje pravne javnosti i u drugim državama, donošenje slovenačkog OZ je posebno značajno za naše zakonodavstvo i pravnu teoriju zbog toga što se taj zakonik zasniva na ZOO; što je preuzeo značajan deo njegovih odredaba; što donosi neke novine koje mogu biti korisne i za naše buduće pravo; što je usklađen sa savremenim evropskim obligacionim zakonicima, pravom koje se primenjuje u međunarodnim organizacijama i organima2 i pravcem razvoja zajedničkog evropskog obligacionog prava,3 te konačno, što našoj državi predstoji donošenje novog Zakona o obligacionim odnosima, pa svako iskustvo ove vrste može biti dragoceno.

Novine na području naknade nematerijalne štete koje donosi novi slovenački Obligacioni zakonik

Radi lakšeg razumevanja napominjemo da se odredbe OZ o naknadi nematerijalne štete, koja se u tom zakoniku naziva neimovinskom štetom (nepremoženjska škoda), nalaze u čl. 178. do 185. Te odredbe, uz izmene koje ćemo kasnije prikazati, odgovaraju odredbama čl. 199. do 205. ZOO. Pri tome su odredbe čl. 178, 179, 182, 184. i 185. jednake odredbama čl. 199, 200, 203. i 205. ZOO, dok su odredbe čl. 180. i 183, a u skladu s tim i člana 132. OZ, izmenjene.

U članu 180. OZ, koji odgovara članu 201. ZOO, zamenjen je redosled stavova 2. i 3. iz člana 201. ZOO, tako što je njegov stav 2. postao stav 3. člana 180. OZ i obratno.

Tom izmenom je proširen krug lica kojima pripada pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete zbog naročito (u slovenačkom tekstu: posebno) teškog invaliditeta bliskog srodnika. Po članu 180. stav 2. OZ, to pravo pripada takođe njegovoj braći, sestrama i vanbračnom drugu, ako je između njih i teškog povređenog lica postojala trajnija zajednica života. Kao što je poznato, prema članu 201. stav 3. ZOO, to pravo pripada samo bračnom drugu, deci i roditeljima teško povređenog lica.

Novim članom 183. OZ, koji nosi naslov: “Novčana naknada štete pravnom licu”, utvrđeno je pravo na pravičnu novčanu naknadu pravnom licu zbog povrede njegovog ugleda. O tom pravu pravnog lica biće kasnije više govora.

U skladu s tim je izmenjen i dopunjen sadržaj člana 155. ZOO, tako što je u odgovarajućem članu 132. OZ navedeno da nematerijalnu štetu, pored fizičkih i psihičkih bolova i straha, predstavlja i povreda ugleda pravnog lica.

Dalju novinu predstavlja naslov člana 181. OZ - “Povreda dostojanstva”, umesto naslova: “Satisfakcija u posebnim slučajevima” koji se nalazi iznad odgovarajućeg člana 202. ZOO.

Pošto OZ ne donosi neke dalje novine na području novčane naknade nematerijalne štete, možemo konstatovati da su svi oblici pravno priznate naknade nematerijalne štete navedeni u čl. 199, 200, 201. i 202. ZOO preuzeti čl. 178, 179, 180. i 181. OZ. Preuzete su takođe odredbe čl. 203, 204. i 205. ZOO o naknadi buduće štete, nasleđivanju i ustupanju potraživanja naknade nematerijalne štete, podeljenoj odgovornosti i sniženju naknade, koje u OZ nose oznake čl. 182, 184. i 185, kao i odredbe ZOO o subjektivnoj i objektivnoj odgovornosti za štetu, potpunoj naknadi štete itd.

Osim toga, na osnovu odredaba OZ i ranijeg ZOO, kao i strane sudske prakse, u slovenačkoj sudskoj praksi su prihvaćeni ili izgrađeni posebni kriterijumi i merila za što je mogućno veću objektivizaciju utvrđivanja obima i visine naknade nematerijalne štete, ali bez tarifiranja i arbitriranja,4 koji bi mogli biti korisni i za našu sudsku praksu.

Prema našem mišljenju, značajna su i neka pravna shvatanja zauzeta u slovenačkoj sudskoj praksi o pravičnoj novčanoj naknadi i svim pravno priznatim oblicima naknade nematerijalne štete. O svemu tome biće govora na odgovarajućim mestima ovog rada. Pri tome ćemo upozoriti i na postojeće razlike između slovenačkog i našeg obligacionog prava u pogledu naknade nematerijalne štete.

Naknada nematerijalne štete

Pod nematerijalnom štetom se podrazumeva šteta koja pogađa određenu neimovinsku sferu čoveka za koju pravni poredak priznaje odgovarajuću pravnu sankciju.5 U tu sferu, kao povrede ljudskih prava, spadaju sva ugrožavanja života i tela čoveka, njegove časti, ugleda i drugih prava ličnosti, koja su svakom čoveku zagarantovana odgovarajućim ustavnim odredbama i brojnim odredbama međunarodnog prava, počev od Opšte deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine dalje, među kojima posebno mesto zauzimaju odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koju je Republika Slovenija ratifikovala 1994, a Republika Srbija 2003. godine.

Obligacionim zakonikom, kao i ZOO, predviđene su nenovčana i novčana naknada nematerijalne štete. Nenovčana naknada je predviđena odredbama čl. 133. i 134. OZ, koje odgovaraju odredbama čl. 156. i 157. ZOO, s tim što prema izmenjenom članu 134. OZ, svako ima pravo da zahteva od suda ili drugog nadležnog organa da naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti, kao i da se, što je novo, spreči takva radnja ili da se otklone njene posledice. Prema stavu 2. toga člana, sud odnosno drugi nadležni organ može narediti prestanak radnje pod pretnjom plaćanja određenog novčanog iznosa povređenom licu, utvrđenog ukupno ili po jedinici vremena.

Prema članu 178. OZ, koji odgovara članu 199. ZOO, u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti da se na trošak štetnika objavi presuda ili njena ispravka, ili da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže novčanom naknadom.

Jedini uslov za priznavanje prava na nenovčanu naknadu nematerijalne štete predstavlja činjenica da je do povrede prava ličnosti došlo, što znači da se ne traži da je oštećeni pri tome pretrpeo određene psihičke posledice, a što predstavlja uslov za novčanu naknadu nematerijalne štete. To znači da se u navedenim slučajevima radi o povredama ljudskih prava koje se subjektivno mogu otkloniti povraćajem u pređašnje stanje, kao npr. objavljivanjem presude krivičnog suda kojom je učiniocu povrede izrečena krivična sankcija; presude kojom je oštećeno lice oslobođeno krivične odgovornosti; opozivom ili povlačenjem izjave kojom je povreda učinjena; javnim izvinjenjem ili nekom drugom merom kojom se može postići svrha koja se u drugim slučajevima postiže novčanom naknadom.

Za novčanu naknadu nematerijalne štete treba da budu ispunjena dva uslova: da je povreda učinjena i da je ona kod oštećenog proizvela takve fizičke ili psihičke bolove ili strah za koje je opravdano dosuđivanje odgovarajuće novčane naknade.

Novčana naknada nematerijalne štete u slovenačkom pravu predviđena je čl. 179, 180. i 181. OZ, koje u celini odgovaraju odredbama čl. 200, 201. i 202. ZOO. Zato ih kao poznate ne treba prikazivati. Nakon donošenja ZOO, u slovenačkoj pravnoj teoriji pojavila su se mišljenja da su oblici naknade nematerijalne štete predviđeni čl. 200. do 203. ZOO, određeni samo primera radi, kao najznačajniji,6 što znači da bi sudovi mogli da utvrde i neki novi oblik naknade nematerijalne štete, ali to sudska praksa nije prihvatila. U toj praksi je zauzet stav da su zakonom određeni oblici naknade nematerijalne štete određeni taksativno, s tim što je dopuštena šira interpretacija sadržaja pojedinih kategorija oštećenih lica.

Pošto novčana naknada nematerijalne štete ne pripada svim povređenim licima, već samo onim koji su pretrpeli jače i dugotrajnije bolove ili strah, trebalo je utvrditi okvir u kome se bolovi i strah moraju nalaziti da bi oštećeno lice moglo ostvariti pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete. Donju granicu toga okvira čine bolovi i strah koji su jači odnosno intenzivniji i dugotrajniji od običnih bolova i straha, odnosno takvi bolovi i strah koji su kod oštećenog doveli do poremećaja psihičke ravnoteže i zbog kojih je potrebno da mu se prizna odgovarajuća novčana naknada, koja bi trebalo da mu omogući uspostavljanje poremećene psihičke ravnoteže. Gornju granicu toga okvira čine bolovi, strah i druge fizičke i psihičke posledice povrede koje su dovele do toga da su oštećenom preostale samo neke fiziološke funkcije organizma, tako da on više ne oseća fizičke i psihičke bolove i strah niti je svestan položaja i stanja u kome se nalazi. Radi se o oštećenim licima čije su životne funkcije svedene na minimum, odnosno na nivo vegetiranja. Takvim licima se u sudskoj praksi ne priznaje novčana naknada nematerijalne štete, jer se smatra da nikakav novčani iznos ne bi mogao da im omogući zakonom predviđenu satisfakciju. Međutim, ako se tokom vremena stanje nekog povređenog tako popravi, da on postane svestan stanja u kome se nalazi i sposoban da oseća bolove i strah, onda mu se priznaje odgovarajuća novčana naknada nematerijalne štete.

Navedeni okvir u kome se moraju nalaziti fizički i duševni bolovi i strah, predstavlja pravni standard koji u svakom konkretnom slučaju utvrđuje sud na osnovu svih činjenica i okolnosti toga slučaja i navedenih zakonskih odredaba.

U nastavku ćemo se osvrnuti na pravno priznate oblike novčane naknade nematerijalne štete u Sloveniji i neka značajnija pravna stanovišta zauzeta u slovenačkoj sudskoj praksi u vezi sa njima.

Smrt bliskog srodnika

Slovenačkim OZ, kao i našim ZOO, za razliku od nekih evropskih država u kojima se to pravo ne priznaje,7 propisano je pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog smrti bliskog srodnika. Prema članu 180. stav 1. OZ, u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, deca i roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Zakonodavac je pri tome pretpostavio da su bliski srodnici međusobno tako povezani da smrt svakog od njih, po prirodi stvari, prouzrokuje tako jake duševne bolove kod ostalih članova uže porodice, da nije bilo potrebno da se propisuju neki dalji uslovi za priznavanje njihovog prava na novčanu naknadu po tom osnovu.

U slovenačkoj sudskoj praksi nije sporno da u slučaju ako umrlo dete nije živelo sa svojim roditeljima, već sa svojim dedom i babom (slovenački izraz: stari starši), pravo na pravičnu novčanu naknadu u takvom slučaju pripada dedi i babi. Međutim, u novijoj praksi je zabeležen slučaj da je babi, koja je živela zajedno sa roditeljima umrlog deteta, priznata pravična novčana naknada za njene duševne bolove, ali ne umesto roditelja, što u praksi nije sporno, već zajedno sa njima. U obrazloženju odgovarajuće presude je navedeno:

“Umrlo dete je živelo u zajedničkom domaćinstvu sa svojim roditeljima i babom koja je vodila njihovo zajedničko domaćinstvo i bila vrlo privržena svom unuku. Ona mu je spremala hranu i brinula se o njemu. Tako mu je delimično zamenjivala majku koja je bila redovno zaposlena. Između babe i unuka, prema nalaženju nižestepenih sudova, postojala je vrlo jaka osećajna veza odnosno privrženost. Imajući u vidu te činjenice, koje su utvrdili nižestepeni sudovi, revizijski sud je našao da postoji pravni osnov da se babi umrlog unuka prizna pravo na pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove. Kako revident osnovano navodi, u članu 201. stav 1. ZOO zaista nije navedeno da su babe i dede članovi uže porodice, ali iz navedenih činjenica proizlazi da je odnos između pokojnog J. M. i njegove babe bio takav da ga je moguće izjednačiti sa odnosom između roditelja i dece. Zato pravična novčana naknada zbog smrti unuka pripada i njegovoj babi”.8

Navedena presuda je iznenadila i neke poznate slovenačke autore. Tako dr Lidija Koman Perenič navodi: “Takvo širenje je iznenađujuće, jer je zakonodavac jasno naveo da pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog smrti bliskog srodnika pripada samo bračnom drugu, deci i roditeljima”.9

Prema članu 180. stav 3. i 4. OZ, koji odgovara članu 201. stav 2. i 4. ZOO, takvu naknadu sud može dosuditi i braći, sestrama i vanbračnom drugu umrlog lica, ako je između njih postojala trajnija zajednica života. U vezi s tim se u nekim presudama Vrhovnog suda Slovenije navodi:

“Za bliže srodnike kao što su braća i sestre, uz osećajnu pogođenost zbog smrti nekog od njih, dalji uslov za priznavanje njihovog prava na pravičnu novčanu naknadu predstavlja trajnija zajednica života. Taj termin zakonom nije bliže određen. U pitanju je okolnost objektivnog karaktera, jer od nje zavisi postojanje zajednice (u smislu životne sredine u kojoj braća i sestre žive u međusobnoj zavisnosti, uz odgovarajuće ekonomske elemente). Iz samog pojma životne zajednice proizlazi da životna zajednica može biti samo jedna. U ovom slučaju je utvrđeno da tužilac živi sa svojom porodicom (ženom i sinom) u drugom mestu. Ono što su nižestepeni sudovi utvrdili kao životnu zajednicu između braće u ovom slučaju, predstavlja u stvari samo veliku osećajnu privrženost između tužioca i umrlog mlađeg brata i brigu koju je stariji brat posvećivao mlađem. Međutim, ti elementi ne mogu značiti trajniju zajednicu života u smislu člana 201. ZOO. Pošto utvrđeni odnos između tužioca i njegovog mlađeg brata nije predstavljao trajniju zajednicu života između braće, u smislu člana 201. ZOO, tužiočev zahtev za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata, nije osnovan.”10

“Samo zbog formalnog postojanja braka između tužiteljice i pokojnog M.B., ona nema pravo na novčanu naknadu štete u smislu člana 201. stav 1. ZOO, jer je životna zajednica između njih prestala da postoji pre više od deset godina.”11

Fizički bolovi

U svakodnevnom životu i pravnoj terminologiji pojam bola se koristi u dva različita smisla: za označavanje fizičkih bolova (slovenački: telesne bolečine) kao posebne vrste osećaja, zatim za označavanje duševnih ili psihičkih bolova, kao posebne vrste osećanja.

U jezičkom smislu izraz osećaj se koristi za obeležavanje doživljaja koji su izazvani spoljašnim nadražajem nervnog sistema različitim predmetima itd., a izraz osećanje za obeležavanje duševnih doživljaja i stanja, odnosno psihičkog procesa koji odražava subjektivni odnos čoveka prema objektivnim zbivanjima u njegovoj okolini.12 Najznačajniji osećaji su: osećaj ukusa, mirisa, dodira, hladnoće, toplote itd, a najznačajnija osećanja: ljubav, mržnja, tuga, žalost, radost, napetost itd.

Osećaji i osećanja su ponekad tako povezani da ih je teško razgraničiti. Tako npr. osećaj gorčine izaziva osećanje neprijatnosti, osećaj bola - osećanje zabrinutosti, straha itd.

U medicinskom smislu bol je osećaj, odnosno algični osećaj. On se od osećajnih tačaka ili receptora koji se nalaze u koži čoveka i drugim organima, preko nervnih vlakana prenosi do nervnih stanica u kičmenoj moždini, a odatle do talamusa u srednjem mozgu i centra za bol koji se nalazi u kori velikog mozga. Bol osećamo kada odgovarajući impuls stigne u centar za bol.

Svi organi čovekovog tela nisu jednako osetljivi na bol. Najosetljiviji je živčani sistem, zatim dolaze prugasti mišići, spoljnje tkivo krvnih sudova, pokosnica i porebrica. Moždana masa, srce, jetra, bubrezi i pluća, sami po sebi ne reaguju bolno na podražaj. Zato ih neki smatraju “analgetičnim organima”.13

Ni svi ljudi nisu jednako osetljivi na bol. Smanjena osetljivost može biti urođena ili stečena. Ona se može pojaviti kod histeričnih osoba. Pojačana osetljivost se pojavljuje kod osoba koje npr. imaju spinalni ili cerebralni tumor.

U medicini se za ublažavanje i neutralisanje bolova koriste razna farmakološka sredstva. U lakšim slučajevima su to analgetici. Pri operacijama se koriste sredstva za narkozu i lokalnu anesteziju. Morfij i druga slična sredstva, osim u slučajevima teških malignih procesa, ne koriste se zbog opasnosti od narkomanije. Ako su u pitanju jaki i dugotrajni bolovi, koji se na drugi način ne mogu ublažiti, ponekad se koristi i tzv. blokada tj. ubrizgavanje lokalnih anestetika (novokain i dr.) u simpatičke ganglije i periferne grane odgovarajućih živaca. U najtežim slučajevima dolaze u obzir i hirurški zahvati: presecanje ili podvezivanje živaca koji prenose bol; zahvati na simpatičkom nervnom sistemu i operacije na mozgu (prefrontalna leukotomija itd).

U biološkom smislu bol nije predznak već posledica nekog poremećaja u organizmu, ali on ne mora da bude srazmeran težini poremećaja, povrede ili oboljenja. Tako npr. lakše ili srednje opekotine, zubobolje itd, koje nisu opasne po život, izazivaju vrlo jake bolove, dok npr. tuberkuloza pluća, koja je opasna po život, ne prouzrokuje bolove.

U građanskopravnom smislu u fizičke bolove spadaju: pretrpljeni fizički bolovi, budući fizički bolovi i neprijatnosti u toku lečenja.

Pretrpljeni fizički bolovi su oni koje je oštećeno lice trpelo od povređivanja do završetka lečenja. Budućim se nazivaju bolovi koji ostanu posle završetka lečenja i traju različito dugo, ponekad do kraja života. Među neprijatnosti u toku lečenja spadaju: kraći gubici svesti, hospitalizacija, vezanost za postelju, imobilizacije, fiksacije, rentgentsko snimanje, operacije, infuzije, transfuzije, injekcije, previjanje rana, odstranivanje šavova, korišćenje invalidskih kolica, upotreba štaka, bolovanje, fizioterapija itd.14 Ako neke od ovih neugodnosti postanu trajne, mogu prerasti u posebni oblik nematerijalne štete - umanjenje životne aktivnosti. O tome se odlučuje na osnovu svih okolnosti konkretnog slučaja.15

Fizički bolovi mogu biti jaki ili intenzivni, srednji i lakši. Novčana naknada se priznaje samo ako bolovi dostignu određenu jačinu i trajanje, tj. ako opravdavaju dosuđivanje novčane naknade. U vezi s tim se u jednoj presudi Višeg suda u Ljubljani navodi:

“Samo dovoljno intenzivno i dugotrajnije trpljenje fizičkih bolova opravdava dosuđivanje novčane satisfakcije. Žalbeni sud u celini prihvata potpuno i pravilno činjenično utvrđenje prvostepenog suda da tužiteljica nije pretrpela duševne bolove jačeg intenziteta i dužeg trajanja, što znači da bolovi koje je pretrpela i druge okolnosti slučaja ne opravdavaju dosuđivanje tražene novčane naknade.16

Pri utvrđivanju visine novčane naknade bolovi se razmatraju s obzirom na njihovu jačinu odnosno intenzitet i trajanje. Zato se npr. navodi da su jaki bolovi trajali 10, srednji 15, a lakši 20 dana.

Duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti

Duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, teške invalidnosti bliskog srodnika itd., su zakonski odnosno pravni termini, ali ih medicina i psihijatrija smatraju nepodesnim. Sa stanovišta psihijatrije radi se o depresivnim reakcijama, dugotrajnom negativnom raspoloženju ili duševnim posledicama pretrpljenih povreda.

Duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti obuhvataju sva ograničenja životne aktivnosti koja povređenom ostanu posle završenog lečenja. Ona se sastoje u nemogućnosti vršenja određenih aktivnosti koje je oštećeno lice moglo da vrši pre povređivanja, ili u vršenju tih aktivnosti uz pojačane napore. Takvi bolovi mogu nastati zbog gubitka vida, sluha, govora, kretanja, nesposobnosti za rad, bavljenje sportom, umetničkom delatnošću itd. U slovenačkoj sudskoj praksi je utvrđeno da u tu kategoriju dalje spadaju: gubitak potencije, odstranivanje slezine, smanjenje ugleda zbog nemogućnosti vršenja određene funkcije, pojačani napori u vršenju određenog posla itd.17

Pravična novčana naknada zbog umanjenja životne aktivnosti se priznaje samo ako se radi o trajnim posledicama. Novčana naknada zbog privremenog umanjenja životne aktivnosti može se priznati samo u izuzetnim slučajevima, “ako je oštećeni bio posebno pogođen (slovenački: prizadet), npr. ako je lečenje bilo tako dugotrajno da je oštećeni zbog toga izgubio nekoliko godina života”.18

Pravična novčana naknada se najčešće utvrđuje na osnovu procenta umanjenja životne aktivnosti, ali taj procenat nije uvek odlučujući. Uzimaju se u obzir i sve druge okolnosti slučaja, kao npr. očekivano trajanje života oštećenog, njegova starost itd.

Pri utvrđivanju visine naknade ove štete uzima se u obzir invalidnina koju oštećeni prima.

Oštećeni je dužan da učini sve što je u njegovoj mogućnosti da smanji obim štete koja mu nastaje, ali pri tome ne može biti prisiljen da pristane na određeno lečenje. O tome se u jednoj presudi Vrhovnog suda Slovenije navodi:

“Oštećeni nije dužan da se podvrgne operaciji, osim u slučaju ako se radi o zahvatu bez rizika za nastanak štetnih posledica od takvog oblika lečenja, ili o zahvatu kome bi se podvrgao svaki razuman čovek”.19

Duševni bolovi zbog naruženosti

Izraz naruženost (slovenački: skaženost) je zakonski termin upotrebljen u članu 200. ZOO, odnosno članu 179. OZ, a označava promene na vidljivim delovima tela ili druge promene koje su nastale kao posledica pretrpljenih povreda (npr. trajna upotreba invalidskih kolica, korišćenje štaka, hramljanje pri hodu itd.), a koje kod oštećenog izazivaju osećaj neprijatnosti, nelagodnosti, manje vrednosti itd.

Duševni bolovi po tom osnovu se utvrđuju na osnovu subjektivnih kriterijuma, osećanja manje vrednosti, neprijatnosti itd., ali i objektivnih kriterijuma - reakcije sredine na nastale promene. Naknada se priznaje samo ako se radi o trajnim promenama. Promene koje nastaju za vreme lečenja ne uzimaju se u obzir. Visina naknade zavisi od obima promena, njihove vidljivosti, mogućnosti prikrivanja, starosti oštećenog itd.

U nekim slučajevima sudski veštaci umesto termina naruženost koriste termin kozmetički defekt, kojim nastoje da ukažu da se u tom slučaju ne radi o takvim promenama koje se traže za postojanje naruženosti, već o manjim promenama. Međutim, slovenačka sudska praksa nije prihvatila takvo ublažavanje kriterijuma za priznavanje prava na novčanu naknadu po osnovu naruženosti.20

U sudskoj praksi se ponekad postavlja pitanje razgraničenja između pojedinih oblika naknade nematerijalne štete. U vezi s tim se u jednoj presudi Vrhovnog suda Slovenije navodi:

“Duševni bolovi zbog naruženosti predstavljaju posebnu vrstu štete koja nastaje zbog vidljivih promena na telu oštećenog. Ali, ako naruženost dovede do toga da oštećeni vrši određene aktivnosti uz pojačane napore, ili u ograničenom obimu (ograničenje glumice pri izboru uloga), pa zbog trpi duševne bolove, onda je u pitanju šteta zbog umanjenja životne aktivnosti, a ne samo zbog naruženosti. To znači, da se u određenim slučajevima naruženost može uzimati u obzir (sa različitim posledicama) pri utvrđivanju oba navedena vida naknade nematerijalne štete (čl. 200. ZOO, čl. 179. OZ)”.21

Duševni bolovi zbog naročito teškog invaliditeta bliskog srodnika

Prema članu 180. stav 2. OZ, koji odgovara članu 201. stav 3. ZOO, u slučaju posebno teškog invaliditeta nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, deca i roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Prema st. 3. i 4. toga člana, takvu naknadu sud može dosuditi i njegovoj braći, sestrama i vanbračnom drugu, ako je između njih i povređenog postojala trajnija zajednica života. Kako se iz navedenog vidi, pod uslovom da je između braće, sestara i vanbračnog druga teško povređenog lica postojala trajnija zajednica života, njihovo pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog naročito teškog invaliditeta izjednačeno je s pravom bračnog druga, dece i roditelja na tu naknadu. To je novina u odnosu na ZOO.

Osim toga, pravo na pravičnu novčanu naknadu u slučaju posebno teškog invaliditeta bliskog srodnika stavljeno je u isti nivo, odnosno u istu grupu, s pravom koje navedena lica imaju u slučaju njegove smrti. To je značajan stav slovenačkog zakonodavca, pa se o njemu mora voditi računa i prilikom utvrđivanja da li u konkretnom slučaju postoji posebno težak invaliditet bliskog srodnika. Smatramo da slovenačka sudska praksa o tome vodi računa, jer pri utvrđivanju da li u konkretnom slučaju postoji posebno težak invaliditet postupa vrlo oprezno i restriktivno. To se može videti i iz sledećih odluka Vrhovnog suda Slovenije:

“Pravo na novčanu naknadu štete zbog posebno teškog invaliditeta, posredno oštećena lica imaju samo u izuzetnim slučajevima, kada je u pitanju posebno teška invalidnost. Pravni standard posebno teške invalidnosti sudska praksa tumači restriktivno. Radi se o stanju u kome je oštećeni izgubio bitne životne funkcije u telesnoj ili duševnoj sferi, tako da je u celini ili u pretežnoj meri postao zavisan od brige i pomoći drugih lica. Stanje povređenog koji je skoro u celini izgubio vid na jednom oku, nije takvo da se može smatrati posebno teškim invaliditetom. To stanje nije ni približno posebno teškom invaliditetu. Njegova invalidnost, prema proceni sudskog veštaka, iznosi svega 29 procenata itd.”22

“Novčana naknada za nematerijalnu štetu koju trpe posredno oštećena lica čini izuzetak koji slovenački pravni poredak dopušta samo u slučaju smrti ili teške invalidnosti bliskog srodnika... U sudskoj praksi pravni standard posebno teškog invaliditeta se obrazlaže tako da navedena novčana naknada pripada bliskim srodnicima samo u onim sljučajevima koji u suštini znače uništenje ličnosti povređenog lica, kada on izgubi bitne životne funkcije u telesnoj i duševnoj sferi; kada je u celini ili u velikoj meri zavisan od brige i pomoći drugih lica. Takvu naknadu sudska praksa je priznavala u slučajevima kao što su: spastička oduzetost gornjih i donjih udova (tetraplegija); ugljenisanje ruke ili noge; nastupanje teške duševne zaostalosti; potpuna promena ličnosti povređenog i njegova zavisnost od pomoći drugih lica. U konkretnom slučaju, telesno i duševno stanje maloletnog T. je mnogo bolje od stanja povređenih u navedenim slučajevima... Zato u ovom slučaju nisu ispunjeni propisani zakonski uslovi da bi se roditeljima povređenog lica moglo priznati pravo na naknadu nematerijalne štete zbog posebno teškog invaliditeta njihovog sina”.23

“Posebno teška invalidnost, kao pretpostavka za pravno priznatu nematerijalnu štetu posredno oštećenog lica, je pravni standard koji zahteva restriktivan pristup. Ovo, zato što naknada štete posredno oštećenim licima predstavlja izuzetak od pravila da ona pripada samo neposredno oštećenim licima i što sam pojam posebno teška invalidnost pokazuje da se radi o najtežim slučajevima teške invalidnosti. U tu kategoriju sudska praksa je ubrajala samo izuzetne slučajeve invalidnosti, kao što su: tetraplegija; odstranjivanje desne ruke iznad lakta; odstranjivanje desne noge ispod kolena; postkomocionalni sindrom sa teškom reaktivnom depresijom; nesamostalnost i nesposobnost za vršenje osnovnih životnih aktivnosti mladog čoveka koji je ranije bio natprosečno intelektualno i telesno sposoban, a koji je dospeo na granicu između proseka i potproseka sa izrazito oslabljenim telesnim sposobnostima, tako da bez nadzora više nije sposoban za samostalan život. Radi se, dakle, o slučajevima koji po Fišerovom sistemu spadaju u VI grupu telesnih oštećenja.”24

Koliko nam je poznato, u našoj sudskoj praksi ne postoje ovako jasno i unapred određena merila i kreiterijumi za utvrđivanje kada postoji naročito težak invaliditet nekog lica, za koji se njegovim bliskim srodnicima može dosuditi novčana naknada nematerijalne štete.

U članku: “Lica koja imaju pravo na novčanu naknadu usled smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica”, sudija Vrhovnog suda Srbije Branislava Apostolović navodi da naša sudska praksa u tom pogledu nije ujednačena, ali da “iz analize odluka Vrhovnog suda Srbije proizlazi da se navedena naknada može dosuđivati samo ako su kod oštećenog, pored visokog stepena invalidnosti i naruženosti, nastupile takve telesne promene koje u okolini izazivaju strah, zgražanje, žaljenje ili drugu negativnu reakciju, zbog kojih njegovi srodnici, koji u svakodnevnom životu, negujući ga, neprestano učestvuju u njegovim patnjama zbog oštećenja njegovog telesnog integriteta i trpe jake duševne bolove.”25

U presudi Vrhovnog suda Srbije koju navodi Branislava Apostolović, ističe se da je taj sud utvrdio postojanje naročito teškog invaliditeta kod povređenog lica čija je životna aktivnost umanjena za 75 posto i kome nije priznat dodatak za negu i pomoć, uz obrazloženje, da “postojanje naročito teškog invaliditeta može biti odraz velikog stepena umanjenja životne aktivnosti nekog lica, ali da taj stepen ponekad i ne mora biti u direktnoj proporcionalnoj vezi sa postojanjem tog invaliditeta. U konkretnom slučaju, radi se o visokom stepenu unakaženosti povređenog u predelu glave, lica i ramenog pojasa, uz postojanje takvih spoljašnih manifestacija koje izazivaju zgražanje i sažaljenje kod slučajnih prolaznika, pa tim više i kod bliskih srodnika koji su sa povređenim u neposrednom kontaktu i koji prema njemu gaje osećanja bliskosti.26

Iz nekih drugih presuda koje autorka navodi, proizlazi da je naročito težak invaliditet utvrđen kod lica koje je izgubilo obe šake i nosi proteze; kod povređenog kome su amputirane obe ruke i noge, uz oštećenja glave, sluha, oka itd.; kod povređenog koji je zadobio prostrelnu ranu sa isčašenjem petog vratnog pršljena, prelomom leve ključne kosti, oštećenjem vratnog dela kičmene moždine i oduzetošću sva četiri uda itd., što verovatno znači da bi u tim slučajevima posebno teška invalidnost bila utvrđena i po slovenačkom pravu.

Strah

Strah je jedan od najsnažnijih i najneprijatnijih čovekovih osećanja,27 ali opšteprihvaćena definicija straha ne postoji. “Po pravilu, strah se pojavljuje kao reakcija na neočekivane situacije, najčešće one u kojima se ne osećamo sposobnim da se odupremo pretećoj opasnosti.”28 To je posebno stanje svesti, uznemirenja, ugroženosti, teskobe i slično, u koje čovek dolazi kada mu neposredno predstoji neki jako neprijatan ili neizvestan događaj, zatim u toku takvog događaja i neko vreme posle njega.

U sudskoj praksi strah se deli na primarni i sekundarni. Primarni strah nastaje onog trenutka kada čovek oseti da je njegova celovitost ugrožena i traje toliko dugo koliko traje i samo ugrožavanje (prevrtanje automobila, ugrožavanje oružjem itd.). Ako pri tome ne dođe do telesne povrede, to će biti jedini strah koji je ugroženo lice pretrpelo.29 Ali, ako dođe do telesne povrede onda primarni strah prerasta u sekundarni: strah za život; strah za mogućnost izlečenja; strah od mogućih posledica, njihove vrste, težine itd.

Strah može trajati od nekoliko sati do nekoliko meseci. To zavisi od vrste i težine povrede i njenih posledica, bolova koje povređeni trpi itd. Primarni strah može biti jak, umeren ili blag. Za sekundarni strah su bitni njegova ozbiljnost, trajanje i adekvatnost.

Prema članu 179. OZ (član 200. ZOO), strah kao osnov za dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete mora biti jak odnosno intenzivan i mora kod oštećenog prouzrokovati stanje psihičke traume, psihičkog potresa ili šoka.30 Međutim, više se ne traži da je strah ostavio trajne posledice na psihu oštećenog, kako je ranije traženo.

U sudskoj praksi novčana naknada se priznaje ako je strah bio jak odnosno intenzivan i dugotrajan; ako je bio jak ali kratkotrajan, ali je za duže vreme poremetio psihičku ravnotežu oštećenog; ili ako nije bio posebno jak, ali je bio dugotrajan (sekundarni strah).31 Konačno, ako je strah ostavio trajne posledice, one se razmatraju u sklopu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti.

Gledano sa stanovišta vremena, strah predstavlja nastalu, a duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti buduću štetu. Strah se pojavljuje kada je u pitanju nešto nepoznato, a duševni bolovi - kad nastanu poznate posledice.32 U nekim evropskim državama strah nije pravno priznati oblik naknade nematerijalne štete.

Povreda dostojanstva

Članom 181. OZ, koji odgovara članu 202. ZOO, propisano je pravo na novčanu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova lica koje je prevarom, prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubu ili kažnjivu bludnu radnju, kao i lica prema kome je izvršeno neko drugo krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.

Ovim članom je posebno zaštićen polni integritet. On može biti narušen nedopuštenim načinima uticanja na volju oštećenog lica ili krivičnim delom. Međutim, u slovenačkoj sudskoj praksi nema puno ovakvih primera.

U vezi s tim, u presudi Vrhovnog suda Slovenije, kojom je dvanaestogodišnjoj tužiteljici, sa kojom je tuženi protivno njenoj volji imao polne odnose, priznato pravo na naknadu nematerijalne štete, navedeno je između ostalog da “pravo na novčanu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova ima lice protiv koga je učinjeno krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala. Polni integritet, kao deo telesnog integriteta, je posebno zaštićen ustavnim pravom, kao ustavnopravno zaštećeno dobro.33

U slovenačkoj sudskoj praksi po ovom osnovu se najčešće traži novčana naknada zbog kleveta, vređanja, pljuvanja i udaranja u prisustvu više lica, objavljivanja fotografija i uvredljivih tekstova u sredstvima javnog informisanja itd.34

Povrede prava ličnosti

Posle 1991. godine, na osnovu novog slovenačkog ustava i odredaba Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sudovi u Sloveniji su počeli pružati veću pravnu zaštitu povredama prava ličnosti, a naročito povredama časti, ugleda, dobrog imena, privatnog života itd.

U jednoj presudi Vrhovnog suda Slovenije35 je navedeno da “pojam čast obuhvata svest čoveka o sopstvenoj vrednosti (unutrašnja subjektivna čast), a ugled odnosno dobro ime - vrednost koju oštećeni ima u društvu i njegovo uvažavanje od strane drugih lica (objektivna čast). Pojmovi čast i ugled su dva pola iste celovite vrednosti, koji se međusobno prepliću i dopunjavaju, tako da se u potpunosti ne mogu razgraničiti. Pojam čast i dobro ime koji koristi zakonodavac, obuhvata ukupnu zaštitu moralnih vrednosti, kvaliteta i dostojanstva ljudi. Zato se napad na čast i dobro ime ocenjuje objektivno, a ne na osnovu subjektivnog doživljavanja časti”.36

U nekim drugim presudama je navedeno:

“Čast, dobro ime i sloboda izražavanja su ustavom zagarantovana i zaštićena prava. Međutim, svako pravo je ograničeno pravom drugog lica, što znači da je svako pravo apsolutno samo dotle dok se ne susretne sa određenim pravom drugog lica. U slučaju kolizije dvaju jednakih prava, treba proceniti gde se nalazi granica preko koje ostvarivanje prava jednog lica nedopušteno zadire ili ugrožava pravo drugog lica”.37

“Zakon ograničava pravo i dužnost informisanja u slučaju kada oni ograničavaju neko ljudsko pravo drugog lica - pravo zaštite časti i ugleda. Prilikom utvrđivanja ravnoteže između pojedinih ljudskih prava i odlučivanja o tome da li je tužbeni zahtev zaista takav da u demokratskom društvu opravdava nužnost intervencije suda, sud je imao u vidu ulogu štampe, posebno u slučajevima kada su u pitanju tzv. javna lica....Merila na osnovu kojih sudska praksa u svakom konkretnom slučaju utvrđuje da li je ispunjen pravni standard povrede časti i dobrog imena, čine uobičajene norme ponašanja i dobri običaji koji važe u određenim kulturnim sredinama”.38

Ovakvih i sličnih presuda i pravnih shvatanja o ovim i svim drugim povredama prava ličnosti ima puno, ali ih zbog ograničenosti prostora ne možemo dalje navoditi.

Oduzimanje slobode

U sudskoj praksi se sporovi zbog nezakonitog ili neosnovanog oduzimanja slobode pojavljuju u vezi sa krivičnim postupkom, nezakonitom hospitalizacijom u psihijatrijskim ustanovama i nasilnim oduzimanjem slobode od strane pojedinih građana.

Najznačajniji sporovi ove vrste u Sloveniji vođeni su povodom zahteva bivših “golootočkih” osuđenika, kojima su po osnovu nezakonitog oduzimanja slobode dosuđivani najviši iznosi novčanih naknada. Tako je npr. jednom bivšem osuđeniku, koji je u vreme zatvaranja bio star 18 godina i koji je u zatvorima u Ljubljani, na Golom otoku i u Bileći proveo četiri godine, sedam meseci i 15 dana, dosuđeno 10 miliona SIT (slovenačkih tolara).39

Ukoliko su za vreme nezakonitog oduzimanja slobode kod oštećenog nastupile znatnije trajne posledice, koje su u uzročnoj vezi sa oduzimanjem slobode, oštećenim je dosuđivana i novčana naknada zbog umanjenja životne aktivnosti. Tako je jednom licu koje je u pritvoru provelo 21 dan, na ime nezakonitog oduzimanja slobode dosuđena naknada u iznosu od 600.000 SIT, a na ime umanjenja životne aktivnosti (razdražljivost, nemogućnost koncentracije, teškoće pri spavanju, nesposobnost za doživljavanje osećanja, gubitak interesovanja itd.), u iznosu od 1.500.000 SIT.40

Povreda ugleda pravnog lica

Novom odredbom člana 183. OZ, koja sa takvim sadržajem ne postoji u ZOO, utvrđeno je pravo pravnog lica na novčanu naknadu zbog povrede njegovog ugleda. Prema toj odredbi, za povredu ugleda ili dobrog imena pravnog lica, sud će mu dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete, pa i u slučaju da materijalne štete nije bilo, ukoliko utvrdi da to okolnosti slučaja opravdavaju.

Propisana su samo dva uslova za dosuđivanje ove naknade: da je povreda ugleda učinjena i da je s obzirom na okolnosti pod kojima je povreda učinjena, opravdano dosuđivanje novčane naknade. Ne traži se da je pravno lice zbog te povrede pretrpelo jače i dugotrajnije duševne bolove, koji uslov mora biti ispunjen kada je u pitanju povreda ugleda fizičkog lica, jer pravno lice po prirodi stvari ne može trpeti duševne bolove. Tako je pravnoj zaštiti ugleda pravnog lica pružena jača i potpunija pravna zaštita nego povredi časti i ugleda fizičkog lica.

Smatra se da je ova odredba unesena u OZ zbog toga što Evropski sud za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda priznaje pravnim licima novčanu naknadu zbog povrede njihovog ugleda, ali je primećeno da članom 183. OZ nisu pokriveni svi slučajevi u kojima Evropski sud dosuđuje pravnom licu novčanu naknadu za nematerijalnu štetu (kada je npr. prekršena obaveza suđenja u razumnom roku). U vezi s tim sudija Vrhovnog suda RS dr Lidija Koman Perenič navodi: “Izgleda da je zakonodavac nedovoljno promišljeno uneo u član 183. OZ odredbu o novčanoj naknadi nematerijalne štete pravnom licu, pa je tako, bez ikakve potrebe, uneo zabunu u sistem slovenačkog prava o naknadi nematerijalne štete koja se zasniva na satisfakciji”.41

Prema mišljenju nekog drugog slovenačkog autora, bilo bi bolje da je objektivna koncepcija prihvaćena i za dosuđivanje novčane naknade fizičkom licu zbog povrede njegove časti i ugleda, jer bi ona na taj način bila povezana sa savremenim učenjem o pravima ličnosti.42

Kao što je poznato, u našoj sudskoj praksi se pravnim licima ne priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede njihovog ugleda, “jer to nije pravno priznata šteta”.43

Bez obzira na to, u našoj stručnoj literaturi su se pojavila mišljenja, koja se uglavnom zasnivaju na pravnim shvatanjima Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, da pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda pravnih lica treba uvesti i u naše pravo.44

_____________

1      “Uradni list RS” br. 83/2001.

2      Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 19.

3      Trstenjak, Evropski civilni zakonik - možnost, nujnost ali utopija, str. 675; Koman Perenič, Razvoj odškodninskega prava v Evropi in v Sloveniji, str. 27 - 48.

4      Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 129.

5      Strohsack, Odškodninsko pravo in druge neposlovne obveznosti, str. 233.

6      Cigoj, Ali novo obligacijsko pravo priznava samo bolečine kot nepremoženjsko škodo, str. 39.

7      Nemačka, Austrija, Danska, Finska, Holandija, Norveška i Švedska, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 139.

8      Presuda Vrh. suda RS II Ips broj 120/92 do 17.6.1992. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 141 - 142. Ovu i sve ostale presude navodimo u našem prevodu sa slovenačkog jezika.

9      Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 143.

10     Presuda Vrhovnog suda RS II Ips br. 79/97 od 13.5.1998. godine, navedeno prema Tartar, str. 462 - 463.

11     Presuda Višeg suda u Ljubljani II Cp br. 1118/1999 od 5.7.2000. godine, navedeno prema Tartar, str. 456.

12     Lalević, str. 1018.

13     Medicinska enciklopedija, I, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, MCMLXVII, str. 483.

14     Strohsack, Odškodninsko pravo in druge neposlovne obveznosti, str. 235.

15     Zaključak broj 4. usvojen na savetovanju Saveznog suda i vrhovnih sudova republika održanom u Ljubljani 15. i 16. oktobra 1986. godine.

16     Presuda Višeg suda Ljubljana, II Cp br. 570/79 od 30.8.2000. godine, navedeno prema Tratar, str. 426.

17     Polajnar, Pravni pojem nepremoženjske škode, str. 10.

18     Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 146.

19     Presuda Vrhovnog suda RS II Ips br. 432/94 od 25.1.1996. godine.

20     Koman Perenič, Ugotavljanje škode pri posegih v življenje in telo, str. 21.

21     Presuda Vrhovnog suda RS, Ips br. 368/94, od 17.1.1996. godine.

22     Rešenje Vrhovnog suda RS, II Ips br. 77/01 od 3.1.2001. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 154.

23     Presuda Vrhovnog suda RS, II Ips br. 334/01 od 21.2.2002. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 153.

24     Presuda Vrhovnog suda RS, II Ips br. 608/02 od 11.2.2003. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 154 - 155.

25     Apostolović, navedeni članak, str. 210.

26     Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 189/02 od 11.4.2002. godine.

27     Ziherl, str. 31.

28     Božič Penko, str. 23.

29     Ziherl, str. 32.

30     Božič Penko, str. 55.

31     Klarić, str. 17.

32     Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 159.

33     Presuda Vrhovnog suda RS, II Ips br.278/95 od 3.10.1996. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 156.

34     Koman Perenič, Ugotavljanje škode pri posegih v življenje in telo, str. 25; isti autor, Odškodnina zaradi kršitve pravice do ugleda, časti in zasebnosti, str. VII.

35     Presuda Vrhovnog suda Slovenije, II Ips br. 185/2000 od 15.11.2000. godine.

36     Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 169; Finžgar, Osebnostne pravice, str. 86.

37     Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 168.

38     Presuda Vrhovnog suda RS, II Ips br. 131/2000 od 24.8.2000. godine, navedeno prema Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 168.

39     Presuda Vrhovnog suda Slovenije, II Ips br. 981/94, navedeno prema Jadek-Pensa, str. 727.

40     Presuda Vrhovnog suda RS, II Ips br. 492/99, navedeno prema Jadek-Pensa, str. 735.

41     Koman Perenič, Škoda in odškodnina, str. 187.

42     Horvat, str. 127.

43     Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 5. 02. 2001. godine.

44     Durutović, str. 91 - 95.