NAČELO DISPOZICIJE I NEDOZVOLJENE RADNJE RASPOLAGANJA
u parniČnom postupku

Prof. dr Gordana Stanković,
Pravni fakultet u Nišu

1. Zakon o parničnom postupku Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 125/04) reafirmisao je načelo dispozicije, kao jedno od osnovnih načela parničnog postupka. Suština načela dispozicije je u tome što sud preduzima parnične radnje tek kad je pokrenut parnični postupak i što sadržina sudskih parničnih radnji zavisi od sadržine stranačkih zahteva koji su istaknuti u parnici. Ovo načelo, koje se ispoljava povodom pokretanja postupka, održavanja postupka u toku, raspolaganja predmetom parnice i raspolaganja procesnim materijalom, u novom ZPP, reformisano je suštinski u pojedinim segmentima i konkretizovano na nov način.1

Pre svega, u novom ZPP postoje određene novine koje se tiču pokretanja postupka i isticanja novih zahteva za presudu u toku parnice. Odredbom člana 189. ZPP predviđen je zahtev za utvrđenje u toku parnice (incidentni zahtev za utvrđenje ili međupredlog za utvrđenje), kao parnična radnja koja sadrži novi zahtev za presudu i koja se jasno razlikuje i od tužbe za utvrđenje i od preinačenja tužbe. U pogledu ostalih stranačkih parničnih radnji koje sadrže nove zahteve za presudu, u ZPP nema novih zakonskih rešenja - protivtužba i prigovor protivtražbine radi prebijanja nisu pretrpeli promene u pogledu načina na koji su i ranije bili normativno uobličeni. U Zakonu je posebno naglašeno da se prigovor protivtražbine radi prebijanja, kao parnična radnja koja sadrži novi zahtev za presudu koji ističe tuženi, može preduzeti samo u prvostepenom postupku. Kad je u pitanju preinačenje tužbe, jedini zakonodavni zahvat odnosi se na dopuštenost preinačenja. Sud može dozvoliti preinačenje tužbe uprkos protivljenju tuženog ako smatra da je ono celishodno za konačno rešenje spora među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice. Ovakvo zakonodavno rešenje predstavlja konkretizaciju prava na suđenje u razumnom roku.

Konkretizaciju načela dispozicije predstavlja i novo zakonsko rešenje koje je sadržano u odredbi člana 190. ZPP, koja se odnosi na tužbu sa više tužbenih zahteva. Ovom zakonskom odredbom, koja je u skladu sa odredbama ZOO, izričito je predviđena mogućnost isticanja supsidijarnog tužbenog zahteva. Tužilac ima mogućnost da istakne pomoćni (supsidijarni) tužbeni zahtev i da traži da mu se umesto dugovane činidbe plati određeni novčani iznos ili ispuni neka druga nenovčana činidba. U tom slučaju sud nije dužan da ispituje da li novčani iznos koji je tužilac voljan da primi umesto dugovane nenovčane činidbe odgovara vrednosti nenovčane činidbe čije se ispunjenje zahteva u tužbenom zahtevu.

U pogledu održavanja postupka u toku i raspolaganja predmetom parnice u novom ZPP nema nikakvih promena u pogledu procesnog režima u odnosu na ranija procesna rešenja.

Kao što od volje stranke zavisi da li će postupak biti pokrenut, od njene volje zavisi i da li će se parnica voditi do kraja i okončati sudskom odlukom kojom se rešava spor koji je bio predmet parnice. Isto tako, od volje stranke zavisi da li će se postupak okončati odlukom prvostepenog suda ili će biti pokrenut instancioni postupak radi kontrole zakonitosti prvostepene odluke. Stranke mogu svojom voljom uticati na tok postupka tako što mogu da raspolažu zahtevom stavljenim u toku parnice. Tužilac može da povuče tužbu, tuženi može da povuče protivtužbu, tuženi može da povuče prigovor protiv platnog naloga, žalilac može da povuče izjavljeni redovni ili vanredni pravni lek.

Tužilac i dalje može da preinači tužbu i da se odrekne tužbenog zahteva, a tuženi može da prizna tužbeni zahtev. Isto tako, parničari mogu da zaključe sudsko poravnanje i da mirnim putem reše spor i otklone vođenje parnice. Tužilac može da disponira pravom na pravnu zaštitu i da povuče tužbu.

Međutim, određene promene u pogledu konkretizacije načela dispozicije postoje u pogledu raspolaganja procesnim materijalom. Načelo dispozicije je dominantno u odnosu na načelo oficijelnosti i ono je u pogledu raspolaganja procesnim materijalom posebno naglašeno jer je predviđeno da svaka stranka iznosi činjenice na kojima zasniva svoje zahteve i da nudi sudu dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1. ZPP). Od stranke zavisi koji će procesni materijal izneti pred sud, kad će to učiniti i kako će to učiniti, s tim što je u novom zakonu pravo na iznošenje novih činjenica i dokaza uglavnom ograničeno na prvostepeni postupak. Osim toga, tuženi posebno može da raspolaže procesnim materijalom na taj način što neće u odgovoru na tužbu osporiti činjenice na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev i tako stvoriti uslove da se donese presuda bez usmene rasprave odn. presuda na osnovu nespornog stanja stvari.

Kao i raniji procesni zakon, i novi ZPP poznaje izvesna odstupanja od načela dispozicije. Ograničenje načela dispozicije je posledica ideje da rešavanje sporova predstavlja funkcionisanje javne službe pravosuđa koje predstavlja instrument za odbranu i održavanje projektovanog pravnog poretka. Zbog toga je od ovog načela odstupljeno, kao i dosada, iz opštih interesa, postavljanjem granica slobodi raspolaganja, ograničenom primenom načela oficijelnosti radi zaštite prava i interesa određenog kruga lica ili radi suzbijanja eventualne zloupotrebe procesnih ovlašćenja, ograničenjem dispozitivnih ovlašćenja u nekim posebnim parničnim postupcima, ograničenom primenom istražnog načela, ovlašćenjem da instancioni sud istražuje postojanje određenih povreda i mimo predloga žalioca.

1. U toku jednogodišnje primene novog ZPP, nastale su određene dileme u praksi u pogledu odredbe člana 3. stav 3. ZPP, kojom su postavljene granice slobodi raspolaganja stranaka u postupku. Dileme u pogledu nedopuštenih dispozicija stranaka u parnici nisu u potpunosti nove jer su postojale i u vreme važenja prethodnog procesnog zakona.

Pitanje o nedopuštenim radnjama raspolaganja u parnici posebno je značajno s obzirom na nova zakonska rešenja koja se tiču pobijanja sudskog poravnanja, i u pogledu prava na izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Povreda odredbe člana 3. stav 3. ZPP, s jedne strane predstavlja razlog zbog koga sud neće dozvoliti da pojedine stranačke parnične radnje izazovu dejstvo u parnici, a s druge strane, ova povreda predstavlja jedini i ekskluzivni razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 417. ZPP).

Iz tog razloga postoji potreba da se razmotre nedozvoljene dispozicije stranaka u parničnom postupku prema odredbama ZPP i način na koji sud vrši njihovu kontrolu.

2. Sve parnične radnje koje stranke preduzimaju u parnici rezultat su stranačke dispozicije, jer od volje stranke zavisi da li će pojedinu parničnu radnju preduzeti ili propustiti. Suština načela dispozicije ispoljava se i u tome što od volje stranke zavisi da li će sud rešavati njen spor i o čemu će sud u postupku odlučivati. Stranka slobodno odlučuje kako, koliko i dokle će štititi svoje građansko subjektivno pravo. Načelo dispozicije, kao što je već rečeno, ispoljava se povodom pokretanja postupka, održavanja postupka u toku, raspolaganja predmetom parnice i raspolaganja procesnim materijalom.

Suština načela dispozicije manifestuje se, pre svega, u pogledu preduzimanja parničnih radnji. Stranke imaju punu slobodu u preduzimanju parničnih radnji jer imaju potpunu slobodu u vršenju svojih prava, i građanskih i procesnih. Dispozicija u preduzimanju parničnih radnji pripada i tužiocu i tuženom. Stranka nije dužna da preduzima parnične radnje, niti može da bude primorana da ih preduzima. Stranka je potpuno slobodna da odluči da li će radnju preduzeti ili neće, koju će radnju preduzeti i kakva će biti sadržina njene radnje, s tim što mora da vodi računa samo o tome da njeno procesno ponašanje bude u skladu sa pravilima procedure - da poštuje procesni režim koji je zakonom propisan u pogledu sadržine i forme konkretne parnične radnje Preduzimanje parničnih radnji je procesni teret koji stranka treba da podnese ukoliko želi da uspe u parnici i ishodi rešavanje spora, koji je bio povod parnici. Ukoliko stranka bude nedelatna i propušta da preduzima parnične radnje koje joj stoje na raspolaganju, ona se izlaže riziku da ne uspe u zaštiti svojih građanskih subjektivnih prava.

3. U parničnom postupku stranke štite svoja prava (stvarna ili hipotetička) koja potiču iz građanskopravnih odnosa. Građanskopravni odnosi su voljni odnosi. Dispozitivna priroda samog građanskopravnog odnosa omogućava da strane u tom odnosu svojom voljom utiču na zasnivanje, promenu i prestanak tog odnosa, kao i da svojom voljom određuju sadržinu tog odnosa. Dispozitivna priroda samih građanskopravnih odnosa utiče, pre svega, na fizionomiju niza procesnih instituta, dok na planu njihove zaštite, izaziva mogućnost da stranka slobodno odlučuje da li će da štiti svoje pravo, kako, koliko i dokle će ga štititi.

Građanskopravni odnosi su regulisani, po pravilu, dispozitivnim normama. Dispozitivna priroda ovih odnosa nalaže da se pravilima procedure strankama omogući da u toku postupka ostvaruju svoja dispozitivna ovlašćenja i da disponiraju svojim zahtevima za presudu i samim tokom postupka. Osim toga, stranke mogu da disponiraju i procesnim materijalom, činjeničnim i dokaznim. Sud, po pravilu, ima zadatak da prikupi neophodan procesni materijal, da utvrdi činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti istaknutih zahteva, da proveri istinitost spornih činjenica izvođenjem onih dokaza koje su same stranke ponudile (član 7. stav 2. ZPP).

4. Stranačke parnične radnje imaju različitu sadržinu. Preduzimanjem parnične radnje stranka zahteva pružanje pravne zaštite, pruža sud procesni materijal, saopštava nešto sudu ili parničnom protivniku, postavlja pitanja, raspolaže tokom postupka ili predmetom parnice, preduzima različite telesne akte. S obzirom na sadržinu, stranačke parnične radnje mogu da budu: radnje koje sadrže zahtev, predlozi, saopštenja, izjave, pitanja, dispozitivne parnične radnje (procesne izjave volje) i realni akti.2

5. Određene stranačke parnične radnje predstavljaju, po svojoj sadržini, procesne izjave volje. Dispozitivne parnične radnje su, kao parnične izjave volje u pogledu pokretanja, toka i okončanja parničnog postupka ili parničnog predmeta, nesumnjivo radnje raspolaganja. One imaju za cilj da pokrenu parničnu delatnost, opredele sudsku odluku ili da stvore povod za njeno okončanje.

Određenim dispozitivnim stranačkim parničnim radnjama stranka raspolaže svojim pravom na pravnu zaštitu i pravom na pristup sudu i pokreće postupak za pružanje pravne zaštite, ističe različite pravno-zaštitne zahteve ili menja ili dopunjava svoju već preduzetu inicijalnu radnju. Tako, tužilac može: da podigne tužbu, da preinači tužbu, da istakne međupredlog za utvrđenje, da izjavi pravni lek, da pokrene adhezioni ili incidentni postupak; tuženi može da podigne protivtužbu, da istakne prigovor protivtražbine radi prebijanja, da izjavi pravni lek, da pokrene adhezioni ili incidentni postupak. Preduzimanjem ovih dispozitivnih radnji stranka stvara ili menja postojeću pravnu situaciju i provocira parničnu aktivnost suda.

Pojedinim dispozitivnim stranačkim parničnim radnjama stranka raspolaže svojim procesnim zahtevom - zahtevom za presudu. Stranke mogu slobodno da raspolažu zahtevima za presudu koje su istakle u toku postupka: tužilac može da povuče tužbu, da se odrekne tužbenog zahteva; tuženi može da prizna tužbeni zahtev. Pojedine dispozitivne parnične radnje preduzimaju oba parničara zajednički tako što raspolažu predmetom parnice, te obe stranke mogu u toku postupka da zaključe sudsko poravnanje.

6. Dispozitivne parnične radnje, kao i ostale stranačke parnične radnje, izazivaju dejstva samo u parnici u kojoj su preduzete. Preduzimanjem određene dispozitivne parnične radnje kojom se raspolaže zahtevom za presudu, koji je predmet parnice i predmet sudskog odlučivanja, stranka na neposredan ili posredan način utiče na sadržinu pojedinačne pravne norme, koju izriče sud, a kojom će biti rešen spor i uređen sporni građanskopravni odnos. Preduzimanjem dispozitivne parnične radnje kojom stranka raspolaže zahtevom za presudu, ona determiniše presudu, te može da ishodi presudu preko koje će, kad ona postane pravnosnažna, izazvati određena materijalno-pravna dejstva. Kako je pravnosnažnom sudskom odlukom na definitivan i autoritativan način regulisan jedan građanskopravni odnos, može se dogoditi da u sferi materijalno-pravnih odnosa preko presude nastanu određena dejstva na koja stranka možda nije imala pravo prema pravilima materijalnog prava i koja su direktan produkt i posledica njenog procesnog raspolaganja tj. preduzimanja odgovarajuće parnične radnje.

Dispozitivne parnične radnje kojima se direktno raspolaže predmetom parnice su: odricanje od tužbenog zahteva, priznanje tužbenog zahteva i sudsko poravnanje.

7. Pošto je mogućno da stranka svojim parničnim radnjama utiče na sadržinu građanskopravnih odnosa, iako na to nema pravo, zakonodavac to predupređuje izričitom zabranom preduzimanja pojedinih dispozitivnih radnji i sudskom kontrolom stranačkih radnji.

Pre svega, pojedinim zakonskim odredbama izričito je zabranjeno preduzimanje onih dispozitivnih parničnih radnji kojima se raspolaže predmetom parnice u određenim posebnim parničnim postupcima. Tako je, npr. odredbama Porodičnog zakona (2005) isključeno odricanje od tužbenog zahteva ili zaključivanje sudskog poravnanja u parnicama o bračnim sporovima ili izricanje presude zbog propuštanja, presude na osnovu odricanja ili priznanja u parnicama za zaštitu prava deteta ili zaključivanje sudskog poravnanja u parnicama za zaštitu prava deteta i u parnicama za vršenje odn. lišenje roditeljskog prava. Načelo dispozicije se u ovim parnicama primenjuje u ograničenom obimu.

Pored toga, i sud ima zadatak da, po službenoj dužnosti, vrši kontrolu stranačkih dispozicija, da proverava da li se one kreću u dopuštenim granicama koje su predviđene pravom i da sprečava da one izazovu neželjena i nedozvoljena dejstva u sferi materijalno-pravnih odnosa. Ako su stranačke dispozicije pravno dopuštene, nema potrebe da sud reaguje jer se njima ne ugrožava materijalno-pravni poredak. Ukoliko nisu u skladu sa materijalno-pravnim poretkom, sud mora da spreči nedopuštene dispozicije da se ne bi dogodilo da one izazovu nelegalna pravna dejstva i da pravni poredak bude povređen. Iz tog razloga ZPP (2004) predviđa dužnost suda da spreči nastajanje efekata nedopuštenih raspolaganja stranaka i u tom pravcu mu priznaje, pored oficijelnih, i istražna ovlašćenja.

Kontrola koju vrši sud je permanentna i, po pravilu, preventivna. Za slučaj da dođe do propusta u preventivnoj kontroli koju treba da vrši prvostepeni sud, kontrola se vrši u postupku po pravnim lekovima. Ona se vrši na različite načine pred prvostepenim i drugostepenim sudom.

8. ZPP je predvideo u članu 3. stav 3. da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala.

Radnje raspolaganja stranaka mogu da budu suprotne kogentnim normama iz sfere materijalnog i iz sfere procesnog prava. To su, s jedne strane, sve one imperativne norme koje sud primenjuje prilikom odlučivanja o osnovanosti istaknutog zahteva, bez obzira da li se one nalaze u materijalno-pravnim ili u procesnim zakonima. Sud odlučuje o osnovanosti zahteva za presudu i kad primenjuje npr. pravila Porodičnog zakona, i kad primenjuje pravila ZPP o presudi na osnovu priznanja ili o presudi na osnovu odricanja.

Osim toga, sva pravila procesnog prava su kogentna i stranke ne mogu disponirati njima da bi otklonile nastupanje onih dejstava koja su tim normama predviđena. Zbog toga sud vrši kontrolu stranačkih dispozicija i kad stranke sklapaju sudsko poravnanje i kad tuženi svojom dispozicijom koja se tiče odgovora na tužbu (kad propusti da odgovori na tužbu), svojim procesnim ponašanjem stvara uslove da sud donese presudu zbog propuštanja.

Isto tako, ukoliko je pojedina stranačka radnja na prvi pogled korektna, ali je, po svojoj sadržini ili po svom cilju suprotna kogentnim normama ili pravilima morala, sud je neće dopustiti odn. odbaciće je. Npr. ako je stranka preduzela abuzivnu parničnu radnju samo da bi odugovlačila postupak ili da bi šikanirala protivnika (npr. ponovo je podnela isti predlog za izuzeće sudije iako je njen prethodni zahtev za izuzeće bio neosnovan).

Javni poredak je skup pravnih pravila koja su ustanovljena u nacionalnom interesu jedne države. Suština javnog poretka se svodi na otklanjanje primene (ili priznavanja) pravila onog stranog prava koje treba primeniti prema kolizionoj normi ukoliko bi to bilo suprotno osnovnim principima nacionalnog pravnog poretka i njegovog ustavnog uređenja.

Pravila morala su supsidijarni izvor prava i služe kao korektiv ili dopuna pravnoj normi. Ona predstavljaju pravne standarde koji omogućavaju da se eliminišu ili sankcionišu nedopuštena ponašanja koja nisu izričito zabranjena pravnim normama. Tako, prema stavu sudske prakse, npr. priznanje tužbenog zahteva, koji se odnosi na novčano potraživanje, čija se visina prema pravilima materijalnog prava određuje prema cenama u vreme odlučivanja, može da predstavlja nemoralnu radnju raspolaganja tuženog u vreme galopirajuće inflacije da bi se iskoristio njen uticaj.3

9. Kontrolu koja se tiče dopuštenosti dispozitivnih radnji redovno vrši prvostepeni sud. Način kontrole zavisi od toga koja je dispozitivna radnja u pitanju.

Povlačenjem tužbe (član 196. ZPP) tužilac odustaje od tražene pravne zaštite i, zavisno od trenutka u razvoju postupka, ova radnja raspolaganja je dopuštena ukoliko na to pristane tuženi. Preduzimanjem ove radnje okončava se parnica.

Odricanje od tužbenog zahteva je nesumnjivo radnja raspolaganja tužioca zahtevom za presudu. Ova dispozitivna radnja, za koju nije potreban pristanak tuženog, ukoliko je dopuštena, ima za posledicu donošenje presude na osnovu odricanja (član 337. ZPP). Ovom presudom sud odbija tužiočev tužbeni zahtev kao neosnovan. Sud, međutim, neće doneti ovu presudu i kad su ispunjeni uslovi koji su predviđeni zakonom, ako nađe da se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati jer je suprotan odredbi člana 3. stav 3. U tom slučaju on će, ako se radi o nedopuštenoj dispoziciji ili o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati, nastaviti sa postupkom, ukoliko, naravno, tužilac eventualno ne povuče tužbu. Za slučaj da je potrebno da od stranaka ili od državnih organa pribavi obaveštenje koje mu je neophodno da bi ocenio da li se radi o dopuštenom disponiranju, sud će zastati sa postupkom dok ne pribavi potrebno obaveštenje.

Priznanje tužbenog zahteva je dispozitivna parnična radnja tuženog koja, kad su ispunjeni zakonski uslovi, ima za posledicu donošenje presude na osnovu priznanja (član 336. ZPP). Ovom presudom sud usvaja tužiočev tužbeni zahtev. Ukoliko ova radnja raspolaganja predmetom parnice nije dozvoljena, jer se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati, sud neće doneti ovu presudu i nastaviće sa postupkom.

Kad parničari u toku parnice saopšte sudu da su se poravnali i kako su se poravnali, sud će ispitati da li se sudsko poravnanje odnosi na zahtev kojim stranke mogu raspolagati. I sudsko poravnanje, koje je rezultat dispozicije oba parničara i kojim oba parničara raspolažu predmetom parnice, kao surogat presude, izaziva neposredna materijalno-pravna dejstva. Zbog toga je sud dužan da izvrši preventivnu kontrolu ove radnje raspolaganja kojom se rešava spor i otklanja dalje vođenje parnice. Ukoliko se raspolaganje predmetom parnice odnosi na zahtev kojim stranke ne mogu raspolagati, sud će doneti rešenje kojim neće dozvoliti poravnanje stranaka (član 322. ZPP) i zastaće sa postupkom dok to rešenje ne postane pravnosnažno.

Tuženi može na posredan način raspolagati predmetom parnice tako što neće odgovoriti na tužbu u zakonskom roku, iako je prilikom dostavljanja tužbe na odgovor upozoren na posledice propuštanja da na tužbu odgovori - na mogućnost donošenja presude zbog propuštanja. U tom slučaju, upravo zbog upozorenja tuženom na posledice do kojih može da dođe ako izostane njegov odgovor na tužbu, presuda zbog propuštanja nije prava procesna sankcija - kazna za pasivnost, neaktivnost, već posledica dispozicije samog tuženog koji je propustio da se ponaša u skladu sa jednom imperativnom normom i koji je svojim procesnim ponašanjem omogućio da sud meritorno odluči.

Ukoliko je tuženi eventualno odgovorio na tužbu, ali je njegov odgovor imao takve nedostatke da se po njemu nije moglo postupati (član 285. ZPP), postoji fikcija da nije odgovorio na tužbu i sud može da donese presudu zbog propuštanja. U tom slučaju, ova presuda je procesna sankcija zbog nepoštovanja kogentnog pravila o sadržini podneska.

Međutim, i kad su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, sud je neće doneti ako nađe da se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP).

10. U skladu sa principom dispozicije, stranke su ovlašćene i da raspolažu procesnim materijalom. Stranke imaju pravo i dužnost da iznose činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlažu dokaze kojima se one utvrđuju. Parnične radnje kojima stranke iznose činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve, iako njihovo preduzimanje zavisi od volje stranke jer ona disponira procesnim materijalom, nisu, po svojoj sadržini, dispozitivne parnične radnje. One su, po svojoj sadržini, stranačke izjave ili stranački navodi i predstavljaju izjave o znanju.

Stranačke izjave mogu da budu izjave o materijalno-pravnim odnosima, izjave koje se tiču činjeničnog stanja i izjave o pravnim normama (pravna razlaganja). I dok se stranke u svojim izjavama o materijalno-pravnim odnosima izjašnjavaju u pogledu spornog materijalno-pravnog odnosa - o njegovom postojanju ili nepostojanju, u izjavama koje se odnose na činjenično stanje, stranke iznose pravno relevantne činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i izjašnjavaju se o činjeničnim navodima svog parničnog protivnika.

Izjave stranaka koje se odnose na činjenično stanje mogu da budu: činjenični navodi, osporavanje činjeničnog navoda, protivtvrđenje, priznanje činjeničnog navoda i neutralne izjave.4

11. U skladu sa principom obostranog saslušanja, stranke imaju pravo da se izjašnjavaju o činjeničnim navodima svog parničnog protivnika. Sud ne može da zasnuje svoju odluku na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kad zakonom nije drukčije propisano (član 7. stav 4. ZPP).

Stranka može, u svojoj izjavi koja se odnosi na činjenične navode druge stranke, da izričito prizna istinitost njenih činjeničnih navoda ili da ih uopšte ne ospori. Ukoliko stranka priznaje navode svog parničnog protivnika koji su za nju nepovoljni ili propusti da ih ospori, ti činjenični navodi, kao nesporni, automatski ulaze u onaj činjenični supstrat koji predstavlja podlogu za odlučivanje. Nesporne i priznate činjenice u toku parnice pred sudom se ne dokazuju jer se smatra da su istinite.

Priznanjem činjenica ili očiglednim propuštanjem da ospori činjenične navode svog parničnog protivnika, stranka faktički raspolaže procesnim materijalom jer ne želi da određena činjenica bude predmet dokazivanja.

12. Priznanjem činjenica ili njihovim neosporavanjem, stranka na indirektan način, kroz raspolaganje procesnim materijalnom, utiče na sudsku odluku jer utiče na formiranje činjenične podloge na koju će sud primeniti materijalno pravo i doneti odluku o osnovanosti istaknutog zahteva.

Iako je priznanje činjenice, po svojoj sadržini, izjava o znanju, može se dogoditi da stranka priznanjem činjenice koja ne postoji nastoji da promeni uslove za primenu materijalnog prava. U tom slučaju radi se o protivpravnoj radnji kod koje je bitna volja stranke da tom radnjom izazove uverenje kod suda da je iskaz o određenoj činjenici istinit.

Zbog toga, kad sud posumnja da stranke, kroz raspolaganje procesnim materijalom, faktički raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati, i tako posrednim putem utiču na sudsku odluku, dužan je da izvrši kontrolu tog segmenta činjeničnog susptrata primenom istražnog načela i da spreči nedozvoljeno raspolaganje stranaka. Kad je u pitanju primena kogentnih (materijalno-pravnih i procesnih) normi, sud je ovlašćen da proverava istinitost činjenica na kojima stranke zasnivaju svoje zahteve, kao i kad posumnja da stranka priznanjem činjenica ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 222. stav 1. ZPP). Iz tog razloga sud ima pravo da izvodi dokaze i o nespornim činjenicama da bi sprečio nedopuštene dispozicije u parnici. Sud može da proverava istinitost priznatih činjenica samo kad sumnja u dopuštenost stranačke dispozicije.

13. Naknadnu kontrolu nedopuštenih dispozicija vrši instancioni sud u postupku po pravnim lekovima.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji uvek kad je sud, protivno odredbama ZPP, zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz čl. 3. st. 3. ZPP (čl. 361. st. 2. t. 5). Ova procesna povreda predstavlja razlog za izjavljivanje redovnih i vanrednih pravnih lekova i o njoj instancioni sud vodi računa po službenoj dužnosti. Ova procesna povreda je posebno značajna kod tzv. jednostranih ili “dispozitivnih presuda” (presude na osnovu priznanja, presude na osnovu odricanja, presude zbog propuštanja).

Pored toga, ova povreda predstavlja i poseban razlog za izjavljivanje jednog ekskluzivnog vanrednog pravnog sredstva - tužbe za poništenje sudskog poravnanja koje je zaključeno u pogledu zahteva kojim stranke nisu mogle raspolagati.

__________________________

1 Detaljno o tome: Stanković, G. - Zakon o parničnom postupku, Justinijan, Beograd, 2004, str. 13, Stanković, G. - Rajović, V. - Zakoni o parničnom i izvršnom postupku, Službeni list SCG, Beograd, 2005, str. 25, Stanković, G. - Petrušić, N. - Novine u građanskom procesnom pravu, Udruženje za građansko procesno i arbitražno pravo, Niš, 2005, str. 17.

2 Detaljno o tome: Stanković, G. - Građansko procesno pravo, Justinijan, Beograd, 2004, str. 253.

3 Videti: Radovanov, A. - Načelni stavovi Saveznog suda, Vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, Pravna shvatanja Vrhovnog suda Srbije, Intermex, 2004, str. 44.

4 Detaljno o tome: Stanković, G. - Građansko procesno pravo, Justinijan, Beograd, 2004, str. 255.